Ovo je priča o magiji, o tome kuda se ona kreće i, što je možda još važnije, odakle dolazi i zašto –  mada ne namerava da odgovori na sva, ili na bilo koje od ovih pitanja.

Može, međutim, pomoći da se objasni zašto se Gandalf nikada nije ženio i zašto je Merlin bio muškarac. Jer, ovo je takođe priča o odnosima između polova, mada verovatno ne u atletskom, valjajućem, prebroj-noge-i-podeli-sa-dva smislu, sem ukoliko se likovi u potpunosti ne otmu kontroli autora. A mogli bi. 

Međutim, ovo je prvenstveno priča o svetu. Evo ga, upravo nailazi. Gledajte pažljivo, specijalni efekti su vrlo skupi. 

Čuje se bas nota. To je dubok, treperav akord koji nagoveštava da bi svakog časa mogla da upadne duvačka sekcija sa fanfarama za kosmos, jer scenu čini crnilo svemira, sa nekolicinom zvezda koje svetlucaju kao perut na ramenima Boga.

Onda se odozgo pojavljuje, veća od najveće, najneprijatnije naoružana zvezdana krstarica iz mašte visokobudžetnog filmadžije: kornjača, petnaest hiljada kilometara dugačka. To je Veliki A'Tuin, jedna od retkih iz vrste astrochelonia, iz univerzuma u kome su stvari manje onakve kakve jesu, a više onakve kakvim ih ljudi zamišljaju. Na svom kraterima prošaranom oklopu ona nosi četiri džinovska slona koji na ogromnim leđima drže veliki točak Disksveta. 

Kako se tačka gledišta pomera okolo, u celosti može da se sagleda svet obasjan svojim malim orbitirajućim suncem. Tu su kontineti, arhipelazi, mora, pustinje, planinski venci, pa čak i malena ledena oblast u središtu. Žitelji ovog mesta, to je očigledno, neće imati nikakvog dodira sa globalnim teorijama. Njihov svet, opasan okeanom koji se večno, u vidu dugačkog vodopada, preliva u svemir, kružan je i pljosnat, nalik geološkoj pici, mada bez maslina. 

Svet poput ovoga, koji postoji samo zato što bogovi uživaju u šali, mora biti mesto gde magija može da opstane. Kao i polni odnosi, naravno. 

  

*               *               * 

  

Nailazio je hodajući kroz oluju i moglo se pretpostaviti da je čarobnjak, delom zbog dugačke odore i izrezbarene palice, ali uglavnom zato što su se kišne kapi zaustavljale na metar iznad njegove glave, pušeći se. 

Bila je to prava olujna zemlja, gornji predeli Ramtopskih planina, zemlja oštrih vrhova, gustih šuma i malih rečnih udolina, tako dubokih da dnevna svetlost ne bi ni stigla do dna, a već je bilo vreme da se ide. Čupavi venčići oblaka su oblagali niže vrhove, dole, ispod planinske staze kojom je čarobnjak gacao, klizajući se. Nekoliko škiljavih koza posmatralo ga je sa blagim interesovanjem. Kozama ne treba puno da bi se zainteresovale. 

Poneki put bi se zaustavio i bacio svoju tešku palicu u vazduh. Ona se uvek vraćala pokazujući u istom pravcu,  čarobnjak bi uzdahnuo, podigao je i nastavio svoje napredovanje kroz kaljugu.

Oluja je oko brda šetala na nogama od munja, urlajući i mumlajući na smenu. 

Čarobnjak nestade na zavoju staze, a koze se vratiše svojoj vlažnoj ispaši. 

Sve dok ih nešto drugo nije nateralo da podignu poglede. One se ukočiše, oči im se razrogačiše, a nozdrve raširiše. 

To je bilo čudno, zato što na stazi nije bilo nikoga. Ali koze su ga posmatrale, sve dok se nije izgubio sa vidika. 

  

*               *               * 

  

Selo je bilo zabačeno, u uzanoj udolini između strmih šuma. Nije to bilo veliko selo, i ne bi se videlo na mapi planine. Ono se jedva videlo na mapi sela. 

Bilo je to, u stvari, jedno od onih mesta koja postoje tek da bi ljudi mogli da dođu iz njih. Univerzum ih je prepun: skrivena sela, vetrom šibani gradići pod otvorenim nebom, izolovana boravišta u ledenim planinama čija je jedina važnost u istoriji da budu neverovatno obična mesta gde je nešto neobično počelo da se dešava. Često nema ničeg više od male spomen-ploče koja otkriva da se, uprkos sveukupnoj ginekološkoj verovatnoći, neko veoma slavan rodio tu, nasred zida. 

Magla se uvijala oko kuća dok se čarobnjak, prešavši preko uzanog mosta ispod koga je tekla nabujala rečica, uputio prema seoskoj kovačnici, premda treba reći da ove dve činjenice nemaju ništa jedna s drugom. Magla bi se ionako uvijala; bila je to iskusna magla i uvijanje je podigla na nivo umetnosti. 

Kovačnica je, naravno, bila poprilično ispunjena. Kovačnica je mesto u kome ćete sigurno naći dobru vatru i nekoga da popričate. Nekoliko meštana je dangubilo u toplim zasencima, ali dok se čarobnjak približavao oni su se uspravljali sa iščekivanjem i pokušavali da izgledaju inteligentno, uglavnom sa zanemarljivim uspehom. 

Kovač nije osećao potrebu da bude toliko ponizan. On klimnu čarobnjaku, ali to je bio pozdrav između ravnih, ili barem ravnih sa kovačevog stanovišta. Na kraju krajeva, svaki iole stručniji kovač se poznaje sa magijom toliko da su na klimanje glavom, ili makar želi da misli da je tako. 

Čarobnjak se nakloni. Bela mačka koja je spavala pored peći se probudila i posmatrala ga je  sa pažnjom. 

‘Kako se zove ovo mesto, gospodine?’ reče čarobnjak. 

‘Pokvareno Dupe’, stiže odgovor. 

‘Pokvareno – ?’ 

‘Dupe’, ponovi kovač, tonom koji je prosto začikavao da se iz svega izvuče neki smisao. 

Čarobnjak razmotri ovo. 

‘Ime koje ima svoju predistoriju’, konačno reče, ‘koju bih, da su okolnosti drugačije, bio veoma rad da čujem. Ali, želeo bih da razgovaram sa vama, kovaču, o vašem sinu.’ 

‘Kojem?’ zapita kovač, a džabalebaroši se zakikotaše. Čarobnjak se osmehnuo. 

‘Imate sedam sinova, nije li tako? A i vi sami ste bili osmi sin?’ 

Kovačevo lice se ukrutilo. Okrenuo se ka seljanima. 

‘'Ajde, kiša prestaje’, reče. ‘Čistac, svi. Ja i – ’, pogleda čarobnjaka, koji izvi obrve. 

‘Dram Bilet’, reče čarobnjak. 

‘Ja i gospodin Bilet imamo nešto da popričamo.’ Nehajno mahnu svojim čekićem i, jedan za drugim, izvirujući preko ramena za slučaj da čarobnjak uradi nešto zanimljivo, posetioci napustiše prostoriju. 

Kovač je izvukao dve hoklice ispod klupe. Uzeo je flašu iz kredenca pored rezervoara sa vodom i nalio prozirnu tečnost u par veoma malih čaša. 

Dva čoveka su sedela, posmatrajući kako se kiša i magla valjaju preko mosta. Potom kovač reče: ‘Znam na kog sina mislite. Stara Baka je sada s mojom ženom. Osmi sin osmog sina, naravno. Palo mi je na pamet, ali, da budem iskren, nikad o tome nisam previše razmišljao. Vidi, vidi. Čarobnjak u porodici, a?’ 

‘Vrlo brzo shvatate’, reče Bilet. Bela mačka skoči sa svog ležaja, dogega se preko sobe i vinu u čarobnjakovo krilo. Tu se ponovo sklupčala, dok su je njegovi tanki prsti odsutno mazili. 

‘Vidi, vidi’, ponovi kovač. ‘Čarobnjak u Pokvarenom Dupetu, a?’ 

‘Moguće, moguće’, reče Bilet. ‘Naravno, prvo će morati da ode na Univerzitet. To bi mu moglo ići od ruke, naravno.’ 

Kovač je razmotrio ideju iz svih uglova i odlučio da mu se jako dopada. Jedna pomisao ga prenu. 

‘Čekajte’, reče. ‘Pokušavam da se setim onoga što mi je otac pričao. Čarobnjak koji zna kada će da umre može, kao, da preda svoje, kao, čarobnjaštvo svom, kao, nasledniku, jel’ da?’ 

‘Nikada nisam čuo da neko to tako jezgrovito sroči, ali: da’, reče čarobnjak. 

‘Znači vi ćete, kao, umreti?’ 

‘O, da.’ Mačka je prela dok su je prsti češkali iza uveta. 

Kovač je izgledao zabezeknuto. ‘Kada?’ 

Čarobnjak razmisli za trenutak. ‘Za, otprilike, šest minuta.’ 

‘Oh.’ 

‘Ne brinite’, reče čarobnjak. ‘Tome se ja prilično radujem, da budem iskren. Čuo sam da je sasvim bezbolno.’ 

Kovač razmotri ovo. ‘Ko vam je kazao?’ konačno reče. 

Čarobnjak se pravio da ga ne čuje. On je posmatrao most, primećujući komešanje i razređivanje magle. 

‘Vidite’, reče kovač. ‘Bolje da mi kažete kako se vaspitava čarobnjak, znate, jer nema čarobnjaka u ovim krajevima i – ’ 

‘To će se srediti samo po sebi’, reče Bilet ljubazno. ‘Magija me je dovela do vas i magija će se za sve postarati. Najčešće je tako. Da li sam ja to čuo plač?’ 

Kovač pogleda u tavanicu. Pored dobovanja kiše mogao se razaznati i zvuk novih pluća u punom zamahu. 

Čarobnjak se osmehnuo. ‘Neka se donese ovde’, reče. 

Mačka se uspravila i zainteresovano zagledala u široka vrata kovačnice. Dok je kovač uzbuđeno dovikivao nešto uz stepenice, ona skoči dole i odšunja se polako preko poda, predući poput testere. 

Na dnu stepeništa se pojavila visoka, sedokosa žena , stežući neki zamotuljak u ćebetu. Kovač ju je požurivao do mesta gde je čarobnjak sedeo. 

‘Ali – ’ započe ona. 

‘Ovo je veoma važno’, reče kovač značajno. ‘Šta se sad radi, gospodine?’ 

Čarobnjak podiže svoju palicu. Ona nije bila ništa niža od njega i skoro jednakog obima kao njegov ručni zglob, prekrivena gravurama koje su se izgleda menjale dok ih je kovač posmatrao, baš kao da ne žele da on vidi šta predstavljaju. 

‘Dete mora da je drži’, reče Dram Bilet. Kovač klimnu glavom i pročeprka po ćebetu dok nije izvukao majušnu ružičastu ruku. On je nežno dovede do štapa. Ona ga čvrsto uhvati. 

‘Ali – ’ reče babica. 

‘U redu je, Bako, znam šta radim. Ona je veštica, gospodine, nemojte da obraćate pažnju na nju. Dobro’, reče kovač. ‘Šta sad?’ 

Čarobnjak je ćutao. 

‘Šta ćemo sad da r– ’ zausti kovač, i stade. Nagnuo se da pogleda lice starog čarobnjaka. Bilet se smešio, ali niko ne bi mogao da dokuči o kakvoj šali se radilo. 

Kovač gurnu bebu natrag u naručje izbezumljene babice. Zatim, što je dostojanstvenije mogao, on odvoji tanke, blede prste od palice. 

Ona je ulivala čudan osećaj, bilo je to slično statičkom elektricitetu. Sâmo drvo je bilo skoro crno, ali gravure su bile nešto svetlije, i oči bi vas zabolele pri pokušaju da ustanovite šta one zapravo predstavljaju. 

‘Da li si sada zadovoljan?’ reče babica. 

‘A? O. Da. U stvari, jesam. Zašto?’ 

Ona zavrnu jedan preklop ćebeta. Kovač pogleda naniže i proguta knedlu. 

‘Ne’, prošaputa. ‘Rekao je – ’ 

‘A šta on  može da zna o tome?’ podrugljivo će Baka. 

‘Ali rekao je da će biti sin!’ 

‘Meni ne liči na sina, momče.’ 

Kovač se sručio na svoju hoklicu i zario glavu u ruke. 

‘Šta sam to uradio?’ zaječa. 

‘Podario si svetu prvu ženu čarobnjaka’, reče babica. ‘Sta bi bujila pajila?’ 

‘Šta?’ 

‘Pričam sa bebom.’ 

Bela mačka je prela i izvijala se kao da se trlja o noge starog prijatelja. Što je bilo neobično, s obzirom da tamo nije bilo nikoga. 

  

*               *               * 

  

‘Bio sam budala’, reče glas, tonom koji ni jedan smrtnik nije mogao da čuje. ‘Pretpostavljao sam da magija zna šta radi.’ 

Možda i zna. 

‘Kad bih samo mogao nešto da uradim …’ 

Nema povratka. Nema povratka, reče duboki, teški glas, nalik zatvaranju vrata grobnice. 

Tračak ništavila koji je predstavljao Dram Bileta razmisli na trenutak. 

‘Ali, ona će imati puno problema.’ 

Takav i jeste život. Tako su mi rekli. Ja to ne bih znao lično, naravno. 

‘Šta je sa reinkarnacijom?’ 

Smrt je oklevala. 

Ne bi ti se dopala, reče. Veruj mi na reč. 

‘Čuo sam da to neki ljudi rade sve vreme.’ 

Za to moraš da budeš izvežban. Treba da počneš kao mali, i da radiš na tome. Nemaš pojma kako je užasno biti mrav. 

‘Ne valja?’ 

Ne bi verovao. A sa tvojom karmom, i mrav bi bilo previše. 

Beba je bila vraćena majci, a kovač je snuždeno sedeo posmatrajući kišu. 

Dram Bilet je češao mačku iza uveta razmišljajući o svom životu. Bio je to dugačak život, što je bila jedna od prednosti bavljenja čarobnjaštvom, i uradio je mnogo stvari koje mu nisu godile. Bilo je vreme da … 

Nemam ja čitav dan, znaš, reče Smrt negodujući. 

Čarobnjak pogleda  mačku i po prvi put uvide kako je neobično ona sada izgledala. 

Živi često ne shvataju kako komplikovano izgleda svet kada ste mrtvi, jer, iako smrt oslobađa um okova trodimenzionalnosti, ona ga takođe odvaja od Vremena, koje je samo još jedna dimenzija. I tako, iako je mačka koja se trljala o njegove nevidljive noge bila nesumnjivo ista ona mačka koju je video pre nekoliko minuta, to je sasvim jasno bilo i malo mače, i debela, poluslepa mačorčina, kao i svaki od međuoblika. Sve u isto vreme. Pošto je započinjala od sićušnog, izgledala je kao bela šargarepa u obliku mačke, što je opis koji će morati da posluži sve dok ljudi ne smisle odgovarajuće četvorodimenzionalne prideve. 

Koščata ruka Smrti nežno kucnu Bileta po ramenu. 

Hajdemo, sinko. 

‘Ne postoji ništa što bih mogao da uradim?’ 

Život je za žive. Ionako si joj dao palicu. 

‘Da. I to stoji.’ 

  

*               *               * 

  

Ime babice je bilo Baka Vedervaks. Ona je bila veštica. To je bilo sasvim prihvatljivo u Ramtopima, i niko nije imao da kaže nešto loše o vešticama. Barem ne, ukoliko bi želeo da se probudi u istom obliku u kojem je zaspao.

Kovač je i dalje turobno zurio u kišu, kada se starica vratila niz stepenice i potapšala ga bradavičavom rukom po ramenu.

On je pogleda.

‘Šta da radim, Bako?’ reče, ne uspevši da potisne molećivu notuu svom glasu. 

‘Šta si uradio sa čarobnjakom?’ 

‘Stavio sam ga napolje u spremište za ogrev. Je li to u redu?’ 

‘Za sad jeste’, reče odsečno. ‘A sad, moraš da spališ palicu.’ 

Oboje su se okrenuli i zagledali u tešku palicu, koju je kovač naslonio na zid u najmračnijem uglu kovačnice. Skoro se činilo da im uzvraća pogled. 

‘Ali, magična je’, prošaputa. 

‘Pa?’ 

‘Da li će goreti?’ 

‘Još nisam videla drvo koje ne gori.’ 

‘Mislim da to neće na dobro da izađe!’ 

Baka Vedervaks zalupi velika vrata i ljutito se okrenu prema njemu. 

‘E, sad me slušaj, Gordo Kovaču!’ reče ona. ‘Na dobro neće izaći ni ženski čarobnjaci! Ta vrsta magije ti je loša za žene, ta čarobnjačka magija, sva u knjigama, i zvezdama i gemetriji. Nikad ona to neće shvatiti. Ko je ikad čuo za ženu čarobnjaka?’ 

‘Postoje veštice’, reče kovač nesigurno. ‘A i vračare, čuo sam.’ 

‘Veštice su ti skroz druga stvar’, odsečno će Baka Vedervaks. ‘To je magija od zemlje, ne od neba, i muškarci je nikad ne bi savladali. A, što se tiče vračara’, dodade, ‘na njih ne treba ni trošiti reči. Poslušaj ti mene, i lepo spali tu palicu, zakopaj telo i pravi se da se ništa nije desilo.’ 

Kovač je neodlučno klimnuo glavom, prešao preko kovačnice i izduvao meh, dok su varnice letele na sve strane. Vratio se do palice. 

Nije mogla da se pomeri. 

‘Ne može da se pomeri!’ 

Graške znoja su mu izbijale po čelu dok je cimao štap. Ovaj je ostao prkosno nepokretan. 

‘Čekaj, daj da ja probam’, reče Baka, i posegnu iza njega. Začuo se odsečan zvuk, praćen mirisom sprženog kalaja. 

Kovač, tiho cvileći, pretrča preko kovačnice do Bake, koja je završila preturena pored susednog zida. 

‘Da li si u redu?’ 

Ona otvori dva oka nalik ljutitim dijamantima i reče, ‘Shvatam. Ima ona svoj način, je li?’ 

‘Kakav način?’ reče Kovač, potpuno zbunjen. 

‘Daj mi ruku, blesane. I dodaj mi sekirče.’ 

Ton njenog glasa je ukazivao da protivljenje ne bi bilo pametno. Kovač je očajnički preturao po kršu iza kovačnice, sve dok nije pronašao staru dvoseklu sekiru. 

‘Dobro. Sada skidaj svoju kecelju.’ 

‘Zašto? Šta nameravaš da uradiš?’ reče kovač, kome je kontrola nad situacijom počela da izmiče. Baka srdito uzdahnu. 

‘Od kože je, idiote. Obmotaću je oko drške. Neće me dva puta uhvatiti na isti štos!’ 

Kovač se iskobeljao iz teške kožne kecelje i oprezno joj je predao. Ona ju je obmotala oko sekire i načinila jedan ili dva zamaha u vazduhu. Potom se, nalik pauku, obasjana odsjajem usijane peći, prišunjala preko sobe i, sa krikom trijumfa i napora, obrušila teško sečivo pravo posred palice. 

Začu se klik. Začu se šum, nalik letu jarebice. Začu se tup udarac. 

Nastade tišina. 

Kovač ispruži ruku, vrlo sporo, ne pomerajući glavu, i dodirnu sečivo sekire. Ono više nije bilo na dršci. Bilo je zabijeno u vrata pored njegove glave, ostavivši mu sitnu ogrebotinu na uvetu. 

Baka je stajala, pomalo ošamućena od udarca u potpuno nepokretan predmet, gledajući drveni patrljak u svojim rukama. 

‘Dddoooobrrrooo’, jezik joj se zaplete. ‘Uuu toooommm sssluuuččaaajuuu – ’ 

‘Ne’, reče Kovač odlučno, trljajući uvo. ‘Šta god predložila, ne. Ostavi je. Nabacaću nešto oko nje. Niko je neće ni primetiti. Ostavi je. To je samo štap.’ 

‘Samo štap?’ 

‘Imaš li neku bolju ideju? Neku koja mi neće otkinuti glavu?’ 

Ona prostreli pogledom palicu, koja to kao da nije ni primetila. 

‘U ovom trenutku, ne’, priznade. ‘Ali samo mi daj malo vremena …’ 

‘Dobro, dobro. Ionako ja imam šta da radim, pokopavanje čarobnjaka, znaš kako je.’ 

Kovač je uzeo lopatu iza vrata, ali je oklevao. 

‘Bako.’ 

‘Šta je?’ 

‘Da li znaš kako čarobnjaci vole da budu pokopani?’ 

‘Da!’ 

‘Pa, kako?’ 

Baka Vedervaks oćuta trenutak. 

‘Nerado.’ 

Kasnije se nežno spustilo veče, dok su poslednji ostaci spore svetlosti sveta isticali iz doline i bledi, kišom isprani mesec zasijao u noći posutoj zvezdama. A, u senovitom voćnjaku iza kovačnice, povremeno bi se čuo zveket lopate ili prigušena psovka. 

Gore, u kolevci, prvi ženski čarobnjak na svetu nije sanjao ništa posebno. 

Bela mačka je napola dremala u svom ležaju pored peći. U mračnoj kovačnici se čulo samo krckanje uglja dok se slegao pod pepelom. 

Palica je stajala u uglu, tamo gde je želela da bude, umotana u senke koje su bile nešto mračnije nego što su senke obično. 

Vreme je proticalo, što je, u suštini, njegov posao. 

Začulo se tiho zveckanje, i nalet vazduha. Nakon izvesnog vremena, mačka se uspravila i zainteresovano zagledala. 

  

*               *               *