Razumeti znači oprostiti, čak i samom sebi.
                         — Aleksander Čejs 
 

Prvo poglavlje

Naravno da je znao da se Elen viđa s nekim. A znao je i s kim. Pre šest meseci rekla je da joj treba novo životno usmerenje, da se umorila od toga što je bespomoćna i pred najmanjom popravkom na autu, da nema pojma čak ni kako se menja guma. Upisala je početni kurs za automehaničare pod nazivom Upoznajte svoj automobil. Po povratku s prvog časa rekla mu je kako je oduševljena i priznala da je živela u čvrstom uverenju da su automehaničari neuki, ali ovaj tako prefinjeno govori, a u učionicu je ušao s naramkom upravo kupljenih knjiga – u tvrdom povezu! Uglavnom neku savremenu beletristiku, objasnila je. Ali i Balzaka, jer ga do tada nije čitao. 
„Kako znaš?“, upitao je Grifin.
„Šta to?“
„Kako znaš da ranije nije čitao Balzaka?“
„Sam mi je rekao. Pitala sam ga posle časa i tako smo započeli razgovor…“
„Šta si ga pitala?“
Zagledala se u njega kiselo se osmehnuvši. Zatim mu je odgovorila: „Pitala sam ga nešto o akumulatoru.“
„Šta o akumulatoru?“
Oborila je pogled, dovedena u nepriliku. „Pitala sam ga kako se čisti. U redu?“
„Zašto nisi pitala mene?“
„Zaboga…“
„Stvarno, zašto nisi pitala mene? Mogao sam i ja da ti objasnim.“
„Zato što“, polako i odmereno odvrati ona, „o tome nikada nismo razgovarali. A sada razgovaramo samo zato što pohađam kurs o automobilima. Htela sam da postavim pitanje predavaču. Zaboga Grifine, u čemu je problem?“
„Ni u čemu“, odvrati on. „Zaboravi.“
Grifin, naravno, nije zaboravio. Posmatrao je Elen kako se iz nedelje u nedelju sprema za odlazak na čas i svaki put sve više vodi računa o svom izgledu: jedne sedmice je pred sam polazak osvežila šminku, sledeće nedelje je pažljivije namestila frizuru. Po odlasku na poslednji čas, za sobom je ostavila oblak parfema – onog preskupog koji joj je, uzgred budi rečeno, Grifin poklonio za rođendan. Osećao se bespomoćno dok je hrlila u zagrljaj drugom muškarcu, osećao se kao da stoji u blizini i drži ruke u džepovima, a zapravo je trebalo da se iz petnih žila bori za nju. Iskreno govoreći, očekivao je da će se nešto poput ovog dogoditi još pre deset godina, kada se oženio njom. Oduvek mu je pomalo izmicala, na ovaj ili onaj način. U stvari, pretpostavljao je da je upravo njena hladnokrvna rezervisanost jedna od osobina koje su ga njoj privukle. 
Nemoguće je da ozbiljno razmišlja o vezi s drugim muškarcem. Ako ništa drugo, uskoro će napuniti četrdeset godina. Dopustiće joj da bude po njenom, da se upusti u tu tajnu vezu, u tu očaravajuću malu romansu. Neka slobodno ode na kafu s gospodinom Mehaničarem i vodi sanjarske rasprave o Meri Oliver, Pablu Nerudi i Šejmusu Hiniju, o svim cenjenim Eleninim pesnicima. Neka slobodno razgovara dok se na kraju ne umori od svih onih gluposti o „crvenim kolicima od kojih štošta zavisi*“, od svih onih navodno velikih misli ljudi koji su nesumnjivo bili samo gomila prvorazrednih licemera. Elen je verovatno smatrala da njeni ispijeni bogovi provode ceo vek sedeći za radnim stolom i piskaraju guščjim perima u zanesenjačkom čemeru, dok se zapravo, kao i svi ostali, muvaju tu negde češući se po zadnjici i premišljajući šta imaju u frižideru. Mora da je za nju pravo olakšanje što je pronašla nekoga s kim može da razgovara o takvim temama, pa će tako konačno prestati da tera Grifina da se njima oduševljava – mada ga je u poslednje vreme sasvim retko terala da pročita bilo šta. Grifin je bio siguran da nije otišla u krevet s tim tipom. Nikada ne bi uradila tako nešto. 
Nagnuo se prema njoj i zagledao joj se u lice napola prekriveno rasutom kosom. Nije bila lepa, ali Grifin nikada nije upoznao nikoga ko ga je toliko privlačio. Iz nje je izbijala nekakva prirodna senzualnost, još primamljivija zato što je Elen nije bila svesna. „Volim da te gledam“, ponekad bi joj rekao. „Ti si prosto… savršena.“ „Zaboga, Grifine“, odvratila bi ona. „Prestani.“
Tiho je zastenjala u snu. Grifin joj položi ruku na rame, pa je pusti da sklizne niz leđa do njene karlice širine dlana. Na porođaju sa Zoi masirao ju je da bi ublažio nesnosne nalete bola. Kada je osetio karlicu, pomislio je da je bebina glava i prodrao se: „Beba izlazi!“
„Aaaaaah, stvarno?“, zastenjala je tada Elen. „Zaista?“
„Da, evo izlazi“, odvratio je on dobrih četrdeset pet minuta ili više pre porođaja, a onda je došao lekar i rekao mu da to uopšte nije bebina glava. Obojica su prasnuli u smeh zbog ove pogrešne pretpostavke. 
Elen se razbesnela. „Nije smešno!“, povikala je.
Doktor je namignuo Grifinu. „Elen, osećaš li snažan bol?“
Usledila je gotovo opipljiva tišina. 
„Dosta dobro se drži“, reče Grifin, a zatim ponosno dodade: „Nije uzimala nikakve lekove!“
„U svakom slučaju, sada je prekasno za to“, dodade lekar.
„A kada biste obojica prosto umuknuli?“, reče Elen, na šta mu lekar ponovo namignu. „U prelaznom je životnom dobu“, prošaputao je Grifinu. Potapšao ju je po nozi i izašao.
Sada, osam godina kasnije, izgledalo je kao da je Elen ušla u drugi prelazni period. Bila je zabrinuta: delovala je tužno kada je mislila da je Grifin ne vidi, a uzdržano kada je pretpostavljala da je posmatra. U dva navrata, dok je ulazio u kuću, čuo je kako užurbano govori nekome preko telefona: „Moram da prekinem“. Nije htela da otvoreno razgovara s njim, osim kada mu je saopštavala neophodne informacije u vezi sa Zoi, kada ga je obaveštavala o tome koje račune treba najpre platiti, ko će odvesti mačku kod veterinara. 
Sada mu je sve postalo jasno. 
Pa dobro. U braku se javljaju takvi periodi, to je svima poznato. Treba samo sačekati da prođu, ništa više. Grifin nežno poljubi Elen u obraz i ustade iz kreveta da uzme kućni ogrtač. Bila je nedelja. Skuvaće kafu, napraviti restovani krompir i spremiti dobro pržena jaja. Zoi će spavati do kasno, po običaju, a Grifin i Elen će po navici sesti za kuhinjski sto i zajedno pročitati nedeljno izdanje novina. Možda će pronaći nešto na rasprodaji i otići u kupovinu. Seo je na krevet i obuo papuče. 
„Kuda ćeš?“, pospano upita Elen.
Grifin se okrenu i pogleda je. „Dole.“
Nije odgovorila. 
„Idem da spremim doručak.“
„Ostani ovde sa mnom.“
Seks?, pomisli Grifin i oseti kako mu se penis blago ukruti u iščekivanju.
Skinuvši ogrtač i papuče, vrati se u krevet. Bože, koliko je prošlo? Elen ga obujmi rukama, spusti glavu ispod njegove brade i duboko uzdahnu. Ah, znači, ništa od seksa.
„Verovatno znaš da se nešto dešava?“
Zaustavio je disanje. 
„Zar ne?“
Okrenuo se na drugi bok i, ko zna zašto, pogledao na sat. Osam i deset. „Na šta ciljaš?“
„Grifine, ne čini to. Moramo da razgovaramo.“
Nije odgovorio. Iščekivao je. Ona zausti da nešto kaže, ali zaćuta.
„O čemu?“
„Oh, ne znam kako da ti saopštim ovo!“ Pridigla se u krevetu. „Slušaj, ja sam… u redu, samo ću ti ovo reći: zaljubljena sam u nekog drugog. I… želim razvod. Žao mi je.“
Naslonio se na jastuk i sklopio oči. 
„Grifine?“
Ćutao je. 
„Sigurna sam da si svestan da već dugo nisam srećna.“ Govorila je tihim i pritvornim glasom. „Zato nema potrebe da te podsećam da…“
Otvorio je oči. „Zaboga, Elen.“
„Nikada se nismo u potpunosti slagali, i ti to dobro znaš.“
„Ne, nije mi poznato.“
„Pa dobro. Znala sam da ćeš celu situaciju učiniti težom.“
Nasmejao se. „A kako treba da reagujem?“
„Kako to misliš?“, počela je da crveni. Glas joj je zadrhtao. 
„Otežavam u odnosu na šta? Ovo bi trebalo da bude lako? Baciš bombu, i smatraš da treba da bude lako?“
„Smiri se! Zoi će te čuti!“
„Tvoja briga za našu ćerku je stvarno dirljiva. Hajde da se razvedemo, ali uradimo to tiho. Neka sve ide lagano.“
Nije htela da ga pogleda. Njene stisnute usne delovale su kao dve blede prave linije. 
„Samo da znaš, neću ti olakšati, Elen. Uradi ono što moraš. Ali ne očekuj od mene da ti pomognem u tome.“
Ustao je iz kreveta i sišao u kuhinju. Osećao se čudnovato rasterećeno, gotovo ispražnjeno. Otupelo, pretpostavljao je. Pod dejstvom neke posebne vrste anestezije. Pa dobro, uradiće sledeće: skuvaće kafu. Kao i obično. Šest šolja, mešavina Noćenje s doručkom. Spremiće uobičajeni nedeljni doručak. Nahranio je mačku Slinki, koja je ušla mjaučući. Jedna i po kesica s ukusom tunjevine. Otvorio je slavinu, a zatim se samo na trenutak uhvatio za rub sudopere. 
Iza sebe je začuo Elen kako ulazi i seda za kuhinjski sto. Neko vreme ga je posmatrala dok je kuvao kafu i vadio tiganj i nož za ljuštenje krompira. Zatim mu se tiho obratila: „U početku sam mislila da bi to mogao da bude samo flert.“ 
„Flert!“ 
„Osećala sam uznemirenost, ludilo, istinsku tugu, pa sam pomislila… Ah, ni sama ne znam, mislila sam, možda će mi biti bolje ako to uradim, možda ću osetiti nešto. Ali snažno sam se vezala za tog čoveka. Zaljubila se. Odmah sam htela da porazgovaram s tobom, da ti kažem… ko je on i sve ostalo. A onda sam shvatila da ti ionako znaš“. Oklevala je na trenutak, a zatim upita: „Je li tako?“
„Šta to?“
„Da li si znao?“
Prišao je stolu i seo naspram nje. „Znao sam da se viđaš s drugim, Elen. Da.“
Spustila je pogled i protrljala palčeve jedan o drugi. „Želim da znaš da sam bila veoma pažljiva. Koristili smo…“ 
Mi. „Do đavola, kakve to veze ima, Elen? Sećaš li se kada si poslednji put vodila ljubav sa mnom?“
„Pa upravo o tome govorim, Grifine! Već poduže se loše slažemo. Mi smo kao… brat i sestra. A kad sam s njim, osećam da sam napokon pronašla nešto što sam oduvek želela, a nisam ni sanjala da to mogu imati.“
Grifin je prestao da sluša. Posmatrao je Elenine usne kako se miču dok je rukama sklanjala kosu s lica. Pogledao je u gornje dugme na njenoj spavaćici, poluotkopčanoj, poluzakopčanoj. Kao da je video snažne ritmične pokrete drugog muškarca dok prodire u njegovu ženu. 
Pogleda kroz prozor. Počeo je sneg; krupne pahulje veličine novčića padale su na zemlju sporo i graciozno. Ako uhvatiš pahulju jezikom dok pada, to je kao da primaš pričest. Siguran je da je i Elen pomislila isto. Ipak, ni jedno ni drugo ništa ne rekoše, niti su hteli da probude Zoi da ih i ona vidi. 
Poslednji put je gledao kako sneg ovako pada mnogo godina ranije, dok su Elen i on bili studenti na Univerzitetu u Ilinoisu. Stanovao je u studentskom domu; Elen je živela u malom stanu s kosim podom. Njena sustanarka Aleksandra bila je mrzovoljna devojka dugačke, masne riđe kose. Nosila je isključivo crnu odeću, pisala mračnu poeziju za jedan neugledni časopis, govorila retko osim kada bi naglas čitala stihove i smatrala da je upotreba dezodoransa zapravo klanjanje sistemu. „Zašto ne nađeš drugu cimerku?“, pitao bi Grifin, a Elen bi uvek slegnula ramenima i odgovorila: „Plaća stanarinu. Zapravo, mislim da ne bih ni mogla da nađem nekog drugog.“
Tog dalekog zimskog dana Grifin se uputio kod Elen noseći grančicu jorgovana na poklon. Aleksandra je otvorila vrata. „Jorgovan!“, uzviknula je. „Gde si ga samo našao?“
„U cvećari“, odgovorio je Grifin dok je ulazio u stan, pomislivši: Gde sam drugo mogao da ga nađem?
Elen je ušla u sobu direktno ispod tuša. „Šta si to doneo?“, upitala je nameštajući peškir kojim je umotala mokru kosu.
„Jorgovan“, ponosno je odgovorio, pružajući joj buketić.
„O, Bože. U ovo doba godine?“
Klimnuo je glavom, odjednom se osetivši glupavo. Dao je dvanaest dolara za jednu jedinu grančicu koja je sada mlohavo ležala u celofanu. 
„Ovaj… hvala ti“, rekla je Elen smejući se. Stavila je grančicu u duguljastu vazu i iznela je na kuhinjski sto. „Jorgovani u januaru!“, uzviknula je, a Grifinu se učini da je više iznenađena nego očarana. Gatara koju je posetio jednom kada se kladio s Elen rekla mu je: „Nisi baš vešt sa ženama. Sve radiš naopako.“
Elen je i dalje micala usnama; objašnjavala mu je, pravdala se. Naravno da je spavala s njim, pomislio je. Kako je mogao da samog sebe onako zavarava? Koliko puta su to uradili? U koliko poza?
Sada je govorila nešto o Zoi, o tome kako njen životni ritam treba da bude što stabilniji. Grifin je s naporom pokušavao da je prati. „Ona treba da ostane u istoj kući, u istoj školi. Mnogo sam razmišljala o tome, Grifine. A pošto ja ostajem s njom kod kuće, logično je da se ti iseliš.“
Osetio je kako mu se želudac steže, a srce počinje da udara. Pištavi zvuk automata označi da je kafa gotova, pa Elen ustade da naspe dve šolje. Jednu stavi ispred Grifina, a jednu ispred sebe. Grifin je posmatrao kako se para izdiže i izvija, a onda raspršuje u vazduhu. Tiho je rekao: „Ja nikuda ne idem.“
„Molim?“
„Rekao sam da ja ne idem nikuda. Neću da se selim.“
Klimnula je glavom. „Razumem. Pa, ni ja ne mogu. Moram biti ovde da se brinem o Zoi.“
Grifinu se pred očima pojavi lik ćerke, muškobanjaste riđokose devojčice koja će izrasti u pravu crvenokosu lepoticu i prevrnuti utrobu svakom muškarcu ako je prevari. „U redu, i ti možeš da ostaneš“, rekao je Elen.
„Grifine, jedno od nas mora da ode.“
Uzeo je šolju i otpio gutljaj. „Pa dobro, da vidimo. To neću biti ja. Pokušaj da ukapiraš ostalo, Elen. I od sada me zovi Frenk. Ne želim da me zoveš Grifin. Tako me oslovljavaju prijatelji.“
Izašao je da uzme novine. Novosti iz celog sveta, a nijedna o njoj. Ili o njima. Kada se vratio, Elen je već bila otišla. Uze njenu punu šolju i prosu kafu u sudoperu. Zatim uze krompir i poče da ga ljušti. 

Drugo poglavlje

Grifin je u ponedeljak pregurao dva sastanka pre nego što se upustio u bilo kakva razmišljanja. A onda, nakon što je zamolio sekretaricu Evelin da mu ne prebacuje pozive, zatvorio je vrata, seo za svoj radni sto i zario glavu u ruke. Pomisli da treba da ode kući, da mora da ode kući. A onda se priseti da ta kuća više nije njegov dom. Sklopio je ruke nad upijačem za hartiju, spustio glavu i zatvorio oči. 
Elen je izašla rano u nedelju popodne rekavši Zoi da ide u radnju Klot-frket*. Iako je znala da Zoi mrzi tu prodavnicu, upitala ju je da li želi da ide s njom. Grifin na trenutak pomisli da Elen možda stvarno govori istinu, da zaista ide u prodavnicu metraže. Ali pošto je Zoi odbila njen poziv, Elen ga je pogledala pravo u oči, visoko izdignute glave, kao znak da se brani. Vidiš? Vidiš li kako je sve bilo lako? Zar sam mogla da odolim kad je bilo toliko lako!
Zoi je doručkovala i pohvalila oca jer je restovani krompir bio savršeno hrskav, a onda je izašla da s dečacima iz susedstva napravi snežni dvorac. Grifin je celog dana bio sam, izuzev onih deset minuta kada je Zoi uletela da smaže sendvič s puterom od kikirikija. Jedan deo vremena proveo je bestidno preturajući po Eleninim fiokama. Nije našao ništa od onoga što je tražio – nijedno pismo, bilo šta što je ličilo na poklon, nikakav okrivljujući dokaz. Sve je nosila u sebi, u načinu na koji se promenila. Sitnice – ili možda ne baš sitnice – na koje prosto nije obratio pažnju. 
Elen se vratila u vreme večere, pa su zajedno sa Zoi seli za sto i ćutke jeli naručenu kinesku hranu, neraspoloženi za razgovor. U jednom trenutku Zoi je upitala: „Šta vam je, ljudi? Zar vam se ovo ne dopada?“ Malo kasnije je dodala: „Šta se desilo?“ „Ništa“, odgovorili su oboje uglas. Slegnula je ramenima, a onda upitala da li znaju neku reč, barem jednu, na kineskom. Ne, odgovorili su. Zoi je dodala: „Ni ja. Valjda. Ovaj, zar to nije, ono, prvobitni jezik? Ili tako nešto? Zar nisu oni prvi pisali pomoću simbola?“ Pošto ni Elen ni Grifin nisu odgovorili, zaključila je: „Jao ljudi, al’ ste mrzovoljni!“ i udaljila se od stola. Nije ni otvorila svoj kolačić sudbine*. Niko od njih nije. 
U 8:30 Elen je pomogla Zoi da se spremi za spavanje, a potom je i sama otišla u krevet. Sat kasnije, posle bezvoljnog pokušaja čitanja Biznis vika i Forbsa, Grifin se uspeo uz stepenice i naslonio se na vrata spavaće sobe, prekrštenih ruku, šaka blago stegnutih u pesnice. Soba je bila obasjana bledom mesečevom svetlošću i činilo se kao da je njegova žuta sfera okačena tik ispred prozora, samo za njih. Elen, pomislio je, i učinilo mu se da to ime sadrži baš sve što bi joj hteo reći: zahtev, izvinjenje i umilnu molbu. Posmatrao ju je dok je ležala na svojoj strani kreveta, pogledao je u prazno mesto pored nje. To je njegova strana, jer on je njen muž. A ona je njegova žena. 
Tiho i polako, spustio se pored nje. Ležala je okrenuta na drugu stranu. Da li spava? Nakratko je oslušnuo njeno disanje i zaključio da ne spava, jer je ritam bio neravnomeran. U svakom slučaju, osetio je njenu budnost, osećao je da ga sluša. „Elen“, prošaputa. „Možemo li da razgovaramo?“
Okrenula se prema njemu s izrazom punim olakšanja. „Da.“
Gledao ju je netremice. Zagledao se u njene oči (bila je kratkovida), u nos (kada je jednom u srednjoj školi izašla na sastanak s nekim tipom, on ju je pitao da li ga je slomila, i toliko je ponizio da godinama nikome nije okretala profil), usne (prvi ruž koji je nanela na njih bio je sjaj za usne s ukusom mandarine, uzorak ukraden u samoposluzi), u bradu s rupicom (stalno se molila da se jednog dana pretvori u normalnu bradu), njene male uši (podložne infekcijama do desete godine – majka bi u pola noći ustajala s njom i vodila je u kuhinju da pojede pomorandžu da je uteši). Želeo je da joj kaže: Dobro te poznajem. Da li si uopšte svesna koliko te dobro znam?
Hteo je da je podseti da je prvi put s njim bila na moru, da se upravo njemu obratila kada je s čuđenjem zaključila: „Slano je!“ Želeo je da joj kaže da joj je obezbedio odlično zdravstveno osiguranje i zubarske preglede, da je zahvaljujući njemu konačno shvatila kako se avioni održavaju u vazduhu – nauka joj nije bila jača strana. Tako se dobro poznaju, on je toliko voli, a ona želi razvod? Ne. Rekla je razvod, ali je mislila nešto drugo. Zbunjena je. Ta… bolest ju je obuzela poslednjih nekoliko meseci. Zajedno bi mogli da je izleče.
Želeo je da joj predloži nešto: izlazak subotom uveče. Da. Unajmiće stalnu bebisiterku, pa će izaći nekuda svake subote uveče. Čikago je čudesan grad; u njemu se može raditi toliko raznih stvari – iskoristiće to što žive u Ouk parku, pa sasvim lako mogu da stignu do raznih delova grada. Bilo mu je žao što nije obraćao pažnju na njene primedbe da gotovo nikada nije otišao na balet s njom, ili na predstavu, ili koncerte, pa čak ni dovoljno često u bioskop. Možda bi ona volela da ode u operu; i on bi baš voleo da pogleda operu. Ili ako ne baš operu… Ma, ne! On bi baš hteo da ode u operu. 
Potrudio bi se da počnu da izlaze s drugim parovima; Elen je bila u pravu kada mu je rekla da treba da se druže. Ponekad bi joj četvrtkom poslao cveće, pažljivo je slušao i klimao glavom u pravim trenucima dok bi mu pripovedala jednu od onih svojih naizgled beskrajnih priča, svako bi se složio, ne baš o nečem značajnom. Kazivao bi joj o tome kako doživljava osvit dana, novinske naslove, nove susede iz ulice, gotovo neprimetnu promenu njene frizure. Prestao bi da ostavlja podignutu dasku u toaletu – iako se Zoi ovo dopadalo, jer je tvrdila da i ona voli da stoji dok piški. Ah, sve bi uradio, učinio bi sve što ona želi, možda njeni zahtevi ipak nisu toliko visoki. Čitao bi poeziju s njom, u redu? Možda bi je zadivio svojim opaskama; nije on toliko bezosećajan kakvim ga je smatrala, mogao je da bude jednako osećajan kao bilo ko drugi, ukoliko to želi. A njoj bi bilo toliko drago, i konačno, bila bi presrećna što su ostali zajedno. 
Pročistio je grlo. „Elen. Mnogo te volim.“
Zaplakala je. Pomislio je da je to možda dobar znak – njen način da mu kaže da i ona njega voli. Pokušao je da je zagrli, ali ga je ona odgurnula uzviknuvši: „Ne! Neće nam uspeti! Molim te, hoćeš li molim te da me saslušaš!“
Odmakao se od nje, a ona se pridigla u krevetu, istrgla papirnu maramicu iz kutije pored kreveta i obrisala oči. „Slušaj, znam da je ovo za tebe došlo kao grom iz vedra neba. Ali ja o tome već dugo razmišljam, Grifine.“
Dugo! Koliko dugo? Od onog jesenjeg popodneva prošle godine kad je, grabuljajući lišće, podigao glavu i video je gde s prozora gleda u njega (on joj je veselo mahnuo) – od tada? Od poslednjeg puta kada su vodili ljubav? Kada su seli da zajedno odgledaju Porodicu Soprano, a on joj dodao činiju s kokicama, poslednjima, iako su se i njemu jele? Na Zoin sedmi rođendan, kada ju je zatekao kako plače u kuhinji, a ona mu odvratila da plače zato što im ćerka tako brzo raste? Da možda nije razmišljala, dok je mutila testo za Zoinu tortu: O, Bože, ne podnosim svog muža. Želim da se razvedem? Nevoljno se setio jednog dana neposredno pre njihovog venčanja kada mu je Elen rekla da ne bi trebalo to da rade, da zapravo ne želi da se uda – upravo zbog toga joj je bilo potrebno deset godina da pristane. Shvatio je to kao znak nervoze. I ono žestoko piće koje je popila u sobi s deverušama pre nego što je zakoračila prema oltaru. Zaboravio je na to skoro odmah pošto se desilo. Ali sada se svega setio.
„Grifine?“
„Frenk.“
„Molim?“
„Zovi me Frenk.“ Pridigao se i popravio košulju. Do vraga, moraće da nauči da pegla. 
„Prestani da se izmotavaš, Grifine.“
„Zovi me Frenk.“
Zagledala se u njega netremice. „Dobro. Zvaću te Frenk. U redu? Zvaću te Frenk.“ Zaćutala je. 
Grifin nakratko zastade, a onda je nestrpljivo upita: „Pa, šta si želela da mi kažeš?“
Podneće šta god mu bude rekla. Bilo šta da kaže, izboriće se s tim. 
Duboko je uzdahnula. „U redu. Jutros sam ti rekla da sam zaljubljena u nekoga.“
„Da, u onog zamašćenog majmuna. Čestitam na visokom kriterijumu.“
„Pa dobro, ja zaista nemam nameru da ga branim od tebe, Frenk.“
Odvratila je pogled jer verovatno zamišlja svog ljubavnika, pomisli Grifin. Kako on uopšte izgleda? Šta on to ima?
Elen protrlja čelo i uzdahnu. „Ne znam šta da ti kažem. Šta očekuješ da ti kažem? Hoću reći, stalo mi je do tebe. Zaista jeste. Ne želim da te povredim. Samo bih volela da razumeš, tako da možemo da sarađujemo.“
Odmeravao je njene reči dok je grickao usne i razmišljao. Zatim je upitao: „Koliko dugo se tucaš s njim?“
Ruka kojom je uvrtala pramen kose pade joj u krilo. „O, Bože, trebalo je da znam.“
„Šta?“
„Da ćeš upravo na to da se ustremiš!“
„O, izvini. Možda sam hteo da te upitam: Šta on misli o postmodernističkoj prozi? Ali mislim da nisam. Mislim da sam želeo da te pitam: Koliko dugo se tucaš s njim?“
Na trenutak je sklopila oči, a onda ih ponovo otvorila i tužno pogledala Grifina. „Nekoliko meseci, tako nešto. Ne znam tačno.“
„Ne znaš? Ti ne znaš? O, mislim da dobro znaš, Elen. Romantična duša kao što si ti? Mislim da znaš tačan datum, sat i minut kada si počela. Mislim da bi mogla da mi ispričaš svaki sočni detalj o tome kako si se svlačila, ko je bio na vrhu, šta ti je sve radio – a i ti njemu. Hajde, pretvaraj se da sam ja jedna od tvojih prijateljica. Ups, umalo da zaboravim. Pa ti ih uopšte nemaš.“ To je bilo tačno. Elen je bila bezmerno stidljiva i oduvek je teško sklapala prijateljstva. Za poslednje tri godine od kada su se doselili u Ouk park, jedina „prijateljica“ koju je Elen stekla je bila Luiz, konobarica u čijem je delu uvek tražila sto kada bi otišla do lokalnog restorana Ugodan kutak. Kada joj je Grifin jednom predložio da izađe nekuda s Luiz, ili da je pozove kod sebe u goste, Elen je odmah rekla ne. „Zašto da ne?“, pitao je Grifin, na šta je Elen ustala i udaljila se od njega dobacivši preko ramena: „Sigurna sam da ona ima dosta prijatelja s kojima može da se druži.“ Ali on je shvatio. Elen se uplašila. 
Glas joj je sada ogrubeo, jer je bila uvređena. „U čemu je svrha svega ovog, Grifine?“
„Zovi me…“
„Ne! Ne želim da te zovem Frenk! Oduvek sam te zvala Grifin i neću sada da prestanem!“
„Sve prestaje sada, Elen.“
„Šta to treba da znači?“
„Videćeš.“ Okrenuo se na drugu stranu, sklopio oči, i neverovatno, osetio kako tone u san.
Elen ujutru nije ustala iz kreveta. Grifin je odveo Zoi u školu rekavši joj da se mama ne oseća dobro. Potom je seo u auto i odvezao se do konsultantske firme za računarsku opremu u kojoj je radio. Išao je istim putem kao i u petak. Potpuno istim putem. Ista radio-stanica. Upravljao je svojim životom. 
Evelin obazrivo pokuca na vrata kancelarije. Grifin se trže i gurnu neke papire na stolu. „Da?“
Otvorila je vrata, proturila glavu unutra i tiho rekla: „Izvinjavam se, gospodine Grifine, znam da ste rekli da vas ne ometam. Ali na vezi je vaša žena. Rekla mi je da vam kažem.“
„Aha“, odvrati on. „U redu.“ Želeo je zadrži uobičajen izraz lica. Kako je ranije izgledao kada bi ga pozvala? Osmehnuo se i klimnuo glavom Evelin. Ona mu uzvrati klimanjem i zatvori vrata. 
Podigao je slušalicu. „Reci.“
„Hajde da se nađemo na ručku. Moramo da razgovaramo.“
„Žao mi je, ali ne mogu.“
„Da, možeš.“
„Ne, ne mogu. Imam važan poslovni ručak.“ Nije imao nikakav ručak.
„Grifine, ne želim više da živim s tobom. Moramo nešto da uradimo s tim.“
Zagledao se kroz prozor; pogled mu pade na kamione na obližnjem autoputu. Nakon što su diplomirali na koledžu, on i Elen zajedno su obišli celu zemlju autostopom, kao romantični omaž šezdesetim. Grifin je čak pustio kosu i nosio staru vijetnamku. Na jednom stajalištu za kamione, na prvi pogled se nije dopao izuzetno gojaznom ali prilično mišićavom vozaču, koji je bio popio i previše piva. „Koga to izigravaš?“, upitao ga je. „Jesi l’ ti nekakav hipik?“
„Ne, ne – samo običan radnik kao i ti, mršavi“, odgovorio je Grifin, na šta je kamiondžija ustao i hitrim pokretima krenuo prema njima stisnutih pesnica. Prestravljeno su izjurili iz restorana, a zatim, kada su se dovoljno udaljili, popadali od smeha. Te noći su ležali u svojim vrećama za spavanje i gledali u nebo nad Montanom načičkano zvezdama. „Tako je… veliko“, rekla je Elen.
Grifin se osmehnuo. „Da, zato je i zovu Zemlja prostranog neba, Elen.“
Neko vreme je ćutala, a onda dodala: „Ponekad kada ugledam prizor kao ovo veliko nebo, prosto se osećam tužno. Ne znam zašto.“
Glas joj je zvučao mladalački, kao u devojčice. Grifin se priseti fotografije na kojoj je imala sedam godina. Nosila je pletenice, jedna je bila ispletena komično visoko na potiljku, sa šiškama isečenim nakrivo. U očima joj se ogledala stidljivost, nežna ranjivost koja ga je navela da pređe prstom preko tog dečjeg obraza, zbog čega ga je u grudima zabolelo od želje da je zaštiti. I sada je u njoj ležalo dete zarobljeno u telu žene, s kojom je on po svaku cenu želeo da ostane zauvek. 
Te zvezdane noći privukao ju je sebi i poljupcima joj obasuo lice. Tri puta su vodili ljubav. Tri puta – ispod Venere, Oriona, pod magličastim i prozračnim Mlečnim putem – prosto se izgubio u njoj. 
A sada je Elen u kuhinji sa slušalicom u ruci i saopštava mu ovu neverovatnu vest kao da on treba da se složi s tim. E, pa neće. Ne želi. 
„Već sam ti to rekao, Elen, a sada ti kažem poslednji put. Ja se ne selim. Ja nikuda ne idem. Tačka.“
„Onda u redu, Grifine. U tom slučaju od sada počinjemo da vodimo odvojene živote. Smatraj da smo… cimeri.“
„U redu.“
„Imam planove za večeras. Zoi će večerati ranije, pa čim stigneš kući, ja izlazim.“
„Lepo se provedi. Šta ćeš da obučeš?“
Prekinula je vezu. On zalupi slušalicu u ležište i uze njenu fotografiju koju je držao na radnom stolu. Izvadio ju je iz rama. Možda se teško cepa – možda će mu biti potrebne makaze.
Papir se lako cepao, ali onda je zastao i vratio fotografiju u ram, a ram tamo gde je i pre bio. Na isto mesto.