Osnivači Kluba debelih žena

Hilari Gardner – Naša pričalica. Hilari je naša gospođa sa farme, čuvena po tome što ojagnji po nekoliko ovaca pre nego što krene na posao defektologa. Poznata je i po tome što ne zatvara usta i ima dugačak jezik, koji joj često stvara neprilike. 

Sara Grovs – Naš ponos i naša dika. Sara je naša višejezična predstavnica međunarodnog džet-seta, koja vreme provodi između Španije i Engleske. Sara poseduje fantastičnu sposobnost da uvek izgleda besprekorno i da se srdačno osmehuje, bez obzira na doba dana kada ste je sreli.

Lindzi Lorens – Naš genije. Lindzi je naš Proka Pronalazač! Rado je zamišljamo kako na poslu nosi beli mantil, okružena špiritusnim gorionicima i mehurićima iz epruveta za testiranje. Ona je ne samo stalna meta naših zadirkivanja, već i napaćena supruga jednog Velšanina opsednutog ragbijem. 

Andrea Betridž – Naša draga muškarača. Andrea je naša Grkinja policajka, fanatični navijač fudbalskog kluba Arsenal. Ona je pravi promašeni dečak, veoma ponosna na sebe što nikad u životu nije kupila ruž za usne. Inače je pasionirana fudbalerka u lokalnom ženskom timu, poznata po svojim spektakularnim skokovima za loptom.
Aneta Džons – Naše nevinašce. Aneta je naš miran i nežan glas razuma. Ona je danju jedna ličnost – poslovno obučena, tipičan gradski knjigovođa, i sasvim druga – nežna – ličnost noću. Ipak, ona je crna ovca našeg kluba. Uzmimo za primer njeno venčanje...

SAMO ČITAJTE DALJE! 
 
 

Upoznajte se s devojkama

Ukoliko upravo čitate ovo štivo, a ono se nalazi u knjizi koja ima više od dve strane, znači da se čudo dogodilo! Uspele smo u svom pokušaju – da vam dočaramo naša emocionalna preživljavanja i fizičke promene, i šaljive i užasne, koje su nam se dešavale u trudnoći i ranim mesecima materinstva. 
Toliko toga se dogodi za tako kratko vreme. Da ste pre samo godinu dana rekli bilo kojoj od nas pet šta će nam se dogoditi, slatko bismo vam se nasmejale. Ja da budem majka, s pravom bebom, koja pije jutarnju kafu s drugim mamama, gura kolica, menja pelene i govori bebećim jezikom? Ni slučajno!
Sve smo stigle u kasne dvadesete ili rane tridesete i osetile da dobri stari biološki časovnik otkucava, i da je došlo vreme sad ili nikad, pre nego što zamke dodatnih primanja i slatke slobode postanu potrebe kojih ne bismo mogle da se odreknemo. Pa – onda sad!
Upoznale smo se na vežbama za porodilje i saznale jedna o drugoj toliko toga tokom svih tih meseci – da smo sve zapanjene kako je pet do te mere različitih osoba doznalo tako mnogo intimnih detalja o ostalima, i izgradilo tako čvrsto prijateljstvo. Zajednički smo proživljavale traume i uspehe, pa smo pomislile kako i vi možete nešto da naučite iz naše otvorene i iskrene diskusije.
Druge knjige će vam pružiti činjenice – kakvim fizičkim promenama možete da se nadate, kakvom razvoju fetusa, itd. Pa, zaboravite na teoriju i pripremite se na nešto što bi moglo da liči na prisluškivanje naših ženskih priča. Neće biti činjenica ni brojki – već samo nepatvorenih detalja o svemu što ste zaista želele da znate, a niste smele da pitate! 

Da li su nam se pojavile strije – koliko, gde, i na šta to stvarno liči?
Šta se dogodilo s našim seksualnim životom?
Da li je „to“ isto posle porođaja?
Kada smo se osetile kao „mame“?

Sve smo zaista imale tu sreću da prođemo kroz relativno normalnu trudnoću i prve mesece posle porođaja, tako da neće biti horor-priča, već samo zabavnih anegdota koje će, nadamo se, većina žena moći da prepozna.
Da bismo vam približile ovaj alternativni vodič za prave istine i zablude o trudnoći i materinstvu, presedele smo brojne večeri pričajući uz bocu ili dve vina, dok su naši muževi imali zadovoljstvo da čuvaju naša mala zlata. To je očigledno bilo razdiruće iskušenje za sve nas... ali se nadamo da je krajnji rezultat toga vredan! I zato, sedite i opustite se. Vreme je da... upoznate devojke. 


Hilari

* * *
Ko sam ja? Odakle dolazim? Sve je to prilično duboko i značajno za moj pogled na svet, tako da ću pokušati da skratim priču koliko god je to moguće ženi s ozbiljnim oblikom verbalne dijareje!

E, pa, imam dvadeset devet godina i radim kao defektolog. To u suštini znači da imam sreću da provodim vreme napolju, posećujući osobe koje žive u zajednici i imaju problem s učenjem (ili mentalni hendikep, kako se to ranije zvalo). Apsolutno volim svoj posao i čak ni sad, dok pišući ovo provodim porodiljsko odsustvo, ne mogu da zamislim da se ne bavim time. Već sam počela da posećujem neke od starih pacijenata, noseći novorođenu kćerčicu sa sobom. Zvučim kao oni Florans Najtingejl tipovi kojima svi aplaudiraju u TV-emisijama kada kažu čime se bave, ali ja zaista uživam u društvu tih ljudi.
Moj suprug Dejvid je odgajivač ovaca i svinja. U braku smo tri godine, a zajedno smo od sedamnaeste. To ne znači da su nam poslednjih dvanaest godina cvetale ruže! Na kraju smo opstali kao par, ali smo oboje imali veoma ispunjen i buran život negde usred svega toga.
Kada smo Dejvid i ja prvi put izašli, prolazila sam kroz fazu moderne gotike. Šesti razred na koledžu izazvao je potpunu promenu ličnosti i kompletna moja garderoba se sastojala od crnog, crnog i samo crnog. Šminka mi je takođe bila crna i, da sve bude potaman, čak mi se i lice crnelo od mitesera, ali to je verovatno bila posledica neobjašnjive mržnje prema higijeni u to vreme. Verovala sam da me piće „sadern komfort“, mentol cigarete i izražavanje u citatima (s prstima u vazduhu da simuliraju znake navoda) čine jednom od najznačajnijih riba u gradu. A da i ne pominjem opsednutost dramskim piscem Bertoldom Brehtom. Gnjavila sam Dejvida, kao i mnoge druge, svojim stalnim pozivanjem na Brehta. Dejvid me je, srećom, poznavao iz vremena pre ove bizarne faze, i ostao je uz mene sve vreme, iako moram da kažem da sam za to plaćala cenu poslednjih dvanaest godina, pošto se on i dan-danas silno zabavlja prepričavajući dogodovštine iz tog vremena u kojima sam ja glavna tema.
Pošto sam se oslobodila te mračne faze, krenula sam na obuku za defektologe i počela da uništavam jetru u društvenom klubu bolnice nedaleko od smeštaja za bolničarke u kome sam stanovala. Dejvid je u to vreme pohađao poljoprivredni koledž, na kome je naučio mnogo pesmica o poljoprivredi spevanih na navijačke melodije, a malo čega o vođenju farme. 
Naše kvalifikacije, reputacija i veza nekako su preživeli te tri godine, i tada smo odlučili da jednu godinu posvetimo putovanjima – odvojeno. Dejvid je krenuo na put s nekoliko pajtosa s koledža da bi otkrio koliko vrsta piva postoji između Engleske i Australije, dok sam ja otišla s dugogodišnjom prijateljicom i sasvim drugačijim planom. Uspele smo da vidimo i uradimo stvari u koje sad jedva mogu da poverujem. Prisustvovale smo otvorenoj operaciji srca u Indiji, uhapsili su nas u Goi, radile smo kao barmenke u Hongkongu i pravile smo hipi-frizure drugim stoperima po Australiji, Novom Zelandu i Americi, kako bismo zaradile dovoljno novca da stignemo na novo mesto svakog dana. Mogla bih da ispišem strane i strane o ovakvom putovanju – bila je to definitivno najbolja godina mog života. Kao što kaže ona izreka, kad se jednom zarazite putovanjima, teško se odvikavate. Ima već skoro šest godina kako sam prestala da putujem, i iskreno vam kažem da ne prođe ni dan a da ne pomislim kako bih se rado ukrcala u avion, s ruksakom i bez plana. U to vreme sam apsolutno obožavala da spavam po spavaonicama, da sa sobom nosim tek nekoliko stvari, i da nemam pojma gde ću se zadesiti sledeće noći. Ali, kad sad pomislim na svoju netoleranciju prema hrkanju, svoju zamašnu garderobu i opsesivnu potrebu za redom u životu, ne mogu da shvatim kako mi je to polazilo za rukom! 
A sada, brza analiza moje ličnosti. Spadam u otvorene osobe i ne bih se libila da govorim čak ni u ime Engleske. Dejvidov omiljeni komentar, posle noći provedene s društvom, glasi: „Umiri usta, dušo – vreme je da idemo kući i da ovim sirotim ljudima dopustimo da odmore uši.“ Kad već to pomenuh, sigurna sam da toliko pričam zato što sam u suštini nervozna osoba. To me podseća na onaj starinski recept protiv mučnine na putu – nastavi da jedeš, jer hrana ne može da se penje ako je ti guraš nadole. Isto radim s rečima – nastavi da pričaš, jer ne možeš da budeš nervozna ako si koncentrisana na brbljanje! Mislim da mi je u tom smislu pomogao i početni kurs glume – ne sećam se da sam pre toga otvorila usta u javnosti.
Otkad smo se Dejvid i ja vratili s naših putovanja, u suštini smo samo radili, igrali hokej i išli na odmor. Zapanjujuće je kako je vreme brzo prošlo i kako smo se lako navikli na društvo onog drugog i zdravu zajedničku platu. Živimo prema farmerskom kalendaru u kome su najvažniji datumi parenje (a to je kad se u svetu ovaca sretnu momak i devojka), jagnjenje, šišanje i žetva (kad Dejvid pomaže svom bratu koji obrađuje zemlju). Ja pomažem kod jagnjenja ovaca svake godine, i prilično sam se izveštila u tome da izigravam Džemsa Heriota* pridržavajući ovce-porodilje ispod leđa. U to doba godine moram da uzmem odmor da bih noću mogla da odmenim Dejvida. Odmor mora da se uklopi u farmerske datume i hokejašku sezonu. Dejvid igra u prvom timu i ne propušta igru ako ne mora. I ja igram hokej, ali na veoma društvenom nivou, tako što najradije ne napuštam dobro snabdeven bar u klubu! Ovim sportom počela sam da se bavim mnogo više iz straha da ne postanem hokejaška udovica nego iz duboke želje za sportom, ali rezultat svega je da nam se društveni život vrti oko kruga prijatelja s hokeja.
Deca. Gde se ona tu uklapaju? E, pa, to je stvarno dobro pitanje. Pošto sam s devetnaest godina doživela saobraćajnu nesreću koja je dovela u pitanje moju sposobnost da ostanem u drugom stanju, živela sam u pokušaju da ubedim sebe kako se deca ne bi uklopila u brz način našeg života. Kada sam napunila dvadeset osam godina, odlučila sam da je kucnuo pravi čas, jer, u slučaju da se pojave bilo kakve medicinske poteškoće, ne smem da dozvolim sebi dalje odlaganje pokušaja. „Pokušaj da se ostane u drugom stanju“ je zaista čudan izraz. Sigurno se nisam osećala dovoljno odraslom da bih pokušala svesno, niti smo bili mentalno spremni da odustanemo od postojećeg načina života ili da ga prilagodimo. Zato smo odlučili da stvari prepustimo sudbini i vidimo šta će se dogoditi.
Sudbina se dogodila prilično brzo, i nikad mi u životu osećanja nisu bila tako užasavajuće izmešana! Bila sam oduševljena što sam ostala u drugom stanju, budući da skoro deset godina nisam znala da li je to moguće, ali sam bila i neverovatno zastrašena trudnoćom. Skoro da sam zažalila zbog nje. Nisam mogla da mislim ni o čemu drugom sem da više neće biti izlazaka na piće subotom uveče, skupih letovanja u inostranstvu, leškarenja (volim da spavam), i činilo mi se da se to ne dešava nikom živom osim meni. Sećam se da sam razmišljala: „Za Dejvida se ništa ne menja – on će i dalje moći da igra hokej i da izlazi. Ja ću biti ta koja će ostajati kod kuće s tim musavkom” (kako sam nežno krstila svoje nerođeno dete). Videla sam sebe kako telefoniram u hokejaški klub, tražim Dejvida, i posle izvesnog sašaptavanja čujem da je upravo izašao, iako on, naravno, stoji tamo s punom čašom piva. Mašta i emocije su mi radile punom parom!
Svi moji poznanici s decom misle da su ona vredna svih žrtava. Ali kako se nikad nisam zanimala za decu preko onih uobičajenih sat vremena posle kojih počinje dosada, nisam shvatala kako može da postoji osećanje dovoljno jako da pomeri prag dosade na dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji – a kamoli da to osećanje može da snađe mene.
Profesionalna „obaveštenost“ o raznoraznim stvarima koje mogu da pođu naopako u trudnoći i na porođaju bila je takođe veliki minus – posebno o poremećajima koji mogu da izazovu hendikepiranost kod dece. Ma koliko da volim svoj posao, strah od rađanja deteta s oštećenim mozgom nije bio nimalo ublažen činjenicom da sam kvalifikovana da mu pružim najbolju moguću negu. Strah je, naprotiv, zbog toga samo rastao. Činjenica što sam otkrila trudnoću dan po povratku s prilično nacvrckanog vikenda u Parizu još više je pogoršala stvari. I, kao da to nije bilo dovoljno, imala sam početak upale grla kada sam pošla u Pariz. Da ne bih upropastila sjajan vikend, primenila sam prilično sumnjivu medicinsku kuru s velikim količinama aspirina u kombinaciji s crnim vinom, da bih sprečila širenje infekcije. Test na trudnoću uradila sam pre nego što sam proverila da li uopšte mogu da koristim takav lek, ali je test tom prilikom bio negativan i prave rezultate je pokazao tek kad je šteta već učinjena. Na svu sreću, sve se dobro završilo, s tim što sam morala da prođem celu trudnoću da bih se uverila da je sve u redu.
Pa, pošto sam iskusila sva ta pomešana osećanja kad sam otkrila da sam u drugom stanju, počela sam i da krvarim posle šest nedelja. Osećala sam se kao da je neko zabio ogroman ekser u balon za koji nisam ni bila svesna da sam ga naduvala. Nekoliko dana nisam ništa radila i krvarenje je prestalo, ali sam morala da sačekam još dve nedelje pre nego što je mogao da se uradi ultrazvuk i proveri da li je beba još tu. Bile su to najčudnije dve nedelje od svih – da li sam trudna ili ne? U to vreme sam stalno sanjala košmarne snove o tome kako ću otići na pregled i kako će mi reći: „Žao nam je, gospođo Gardner, ali vi nikad niste ni bili trudni. Mora da ste imali ozbiljne probleme s gasovima.“ I tako smo, ugledavši na ekranu to telašce sa srcem koje se videlo sasvim jasno, osetili ogromno olakšanje što to nije bio proizvod moje mašte ili pogrešnog rezultata testa na trudnoću. Još je veće olakšanje predstavljao odlazak u toalet posle ultrazvuka, jer sam prethodno preterala s konzumiranjem vode, popivši dva umesto uobičajenog litra tečnosti!
Na samom početku odustala sam od bilo kakvog sporta iz straha od novih problema i, u suštini, nisam razmišljala o bebi sve dok nisam ušla u dvadeset četvrtu nedelju trudnoće, koja se u svim knjigama zove „oživela trudnoća“ – drugim rečima, to je period kad beba ima mogućnost da preživi za slučaj da se ranije rodi. I mada je preživljeni strah učinio da očajnički poželim da sačuvam bebu, on mi ni u kom slučaju nije ublažio strepnju zbog osećanja prema bebi kad već bude tu. Moram da priznam da nisam bila od onih tipičnih majki koje uspostavljaju vezu s fetusom. Ni slučajno. Materinstvo je za mene postalo stvarnost tek kad su mi bebu stavili na spoljnu stranu stomaka. Još ne mogu tačno da kažem kada su se materinska osećanja suštinski „pojavila“, ali, Bože dragi, sada i te kako postoje! Ne mogu ni da zamislim naš život bez Moli i, prvi put u ovih šest godina, mogu da kažem da je strast prema putovanjima konačno pala u drugi plan. Verujte mi da je to bila stara dobra navika koje se čovek veoma teško oslobađa.
 

Sara

* * *
Oduvek sam sebe smatrala vrlo nepretencioznom osobom, s obema nogama čvrsto na zemlji. Stoga me silno zbunjuje to što gde god da se pojavim uspevam da steknem reputaciju „moderne ribe“. Biće da to dolazi od kombinacije mog pomalo nedoškolovanog akcenta i povremeno „nakinđurenog“ imidža. Naravno, u stvarnosti sam pohađala klasičnu gimnaziju, nikada ne nosim bižuteriju, i najsrećnija sam u dugačkom džemperu i starim farmerkama.
Spadam u devojke koje su često predmet šale, obično sopstvenom zaslugom. Pretpostavljam da to ima neke veze s mojom potrebom da budem šašava i profesionalnom deformacijom zbog koje često iskrivim izreke i poslovice. Ispadi tipa „ti imaš pravi ekser u školjci“ ili „mnogo sam bolja kad osetim malo mesa u sebi“ doneli su mi reputaciju osobe koja može biti ili bruka za društvo ili upravo suprotno, u zavisnosti od društva!
Sklona sam umetnosti, zbog čega uživam u hobijima kao što su unutrašnja dekoracija, neiscrpni projekti uređenja kuće i krojenje haljina. Moja majka se i dan-danas smeje haljini koju sam napravila od starog čaršava, bez ikakvog šnita. Legla sam na materijal rekavši majci da ga ocrta oko mene, isekla ga, spojila i ofarbala uvezane čvorove – što je bilo veoma šik u to vreme, bar sam ja tako mislila. Sirota mama zaslužuje medalju za to što me je kao tinejdžerku pratila glavnom ulicom odevenu u neku od mojih svojeručnih kreacija ili ošišanu skoro do glave. Bila sam užasna u pubertetu, s frizurom koju sam sama skraćivala pozadi, i koja je sa strane otkrivala priličnu količinu ogoljenog skalpa – moj pokušaj da sledim pank modu. Sada, kad sam napunila dvadeset devet godina, ponašam se razumno i šišam se kod frizera, ali i dalje uživam da upropaštavam materijale, iako sam, priznajem, malo konzervativnija! Pošto sam na maturi dobila najviše ocene iz engleskog, francuskog i istorije (od koje umalo nisam odustala), upisala sam evropske poslovne studije. Bile su to četvorogodišnje studije i, iskreno govoreći, godina provedena u inostranstvu bila je najlepši momenat školovanja – pomisao na život u Francuskoj celu jednu godinu bila je izuzetno privlačna. Čitavo iskustvo s koledža uticalo je na moj karakter, ali je ta godina provedena u inostranstvu nesumnjivo najviše obogatila moje inače bogato životno iskustvo. U ludom provodu, a pre svega „studiranju“ na odgovarajućem francuskom koledžu (pa, naravno, „studiranje“ nije pod znacima navoda tek tako), posle čega je usledilo i radno iskustvo – nismo znali za granice. Recimo ukratko da smo živeli punim plućima. 
Ali kao što to obično biva – upravo kad živite život kao iz bajke, upoznate muškarca iz snova! Prijateljica me je pozvala u Englesku, na proslavu svog dvadeset prvog rođendana. Razmišljala sam o tome da li da povedem nekoga sa sobom, i na kraju sam odlučila da izigravam kul samu i nezavisnu devojku koja dolazi iz Francuske samo na vikend. Bila je to noć kada sam upoznala svog budućeg muža, Tima. U stvari, zahvaljujući tome što je neko zamenio mesta, našli smo se jedno pored drugog i između nas je odmah sevnula varnica, iako sam ja pokušavala da zadržim izvesnu distancu „kul ribe“. Kao što će to svaka žena koja sebe poštuje razumeti, ni u kom slučaju nisam želela da ograničim svoje rekreativne aktivnosti u Francuskoj samo na sir, dobro vino i pisanje dečku u Engleskoj. To bi isuviše sputalo moj način života. Moj jedini cilj u to vreme bio je da nesputano uživam u umeću latinskih ljubavnika, o čemu svi muškarci južno od Engleskog kanala tako rado pričaju. Zaista nisam planirala da počnem da se zabavljam s mojim budućim mužem dok ne završim sa svojim studentskim mukama.
Srećom, Tim je bio uporan; više puta me je posetio u Francuskoj i brzo je zavoleo tamošnji način života. Samim tim, naše porodice i naši prijatelji nisu bili iznenađeni kada smo, posle tri godine poznanstva, oberučke prihvatili mogućnost da se preselimo u Pariz. Ja sam za to vreme završila studije i radila u Londonu godinu dana, a Tim je uspešno položio svoje ispite iz licencnog knjigovodstva. Zatim smo proveli tri sjajne godine u Parizu, živeći na deset minuta od Jelisejskih polja, ubijajući se od posla preko nedelje, istražujući pariske restorane i barove noću i otkrivajući vikendom la Franse profonde (rekli su mi da je to izraz kojim „moderna riba“ naziva francusko selo), opremljeni mauntinbajkovima i šatorom. Bilo je to sjajno vreme za zabavu i ludiranje, čega ćemo se večno sećati. Posledica toga je da smo oboje zagriženi frankofili. 
U Veliku Britaniju smo se vratili tri godine kasnije, i to zbog promene posla, i dogovorili se da jedno drugom ostavimo malo više prostora da bismo odlučili u kom pravcu želimo da idemo. Porodica i prijatelji smatrali su da smo savršen par – s dobrim poslovima, kosmopolitskim stilom života, zdravi i vitalni, ambiciozni i energični. Tako sam i ja mislila, ali, nažalost, u to vreme „veza“ nije bila među rečima iz Timovog rečnika. On je već mnogo putovao, s tim što mu je baza bila u kući njegovih roditelja, a ja sam se preselila u London, da u Ministarstvu trgovine nastavim posao u marketingu, i delila sam stan u Ist Finčliju. Odlučila sam da budem kul i da izigravam caszh londonsku devojku dok Tim ne rashladi glavu, ali sam mu u mislima dala rok za prosidbu do kraja juna. Tim je, u svom neponovljivom stilu, čekao skoro ceo rok i zaprosio me nekoliko dana pre isteka. Mora da je bio vidovit. 
Oboje smo strašno žalili za životom u Parizu, pa je bilo više nego logično da me Tim zaprosi za doručkom u Otel de Krijonu, na jednom od naših vikend-putovanja tamo. U slučaju da znate koliko je Otel de Krijon na Trgu Konkord skup, nemojte da stičete komplekse – nismo stanovali u hotelu, u kome obično odsedaju zvezde kao što je Madona, već smo svojevremeno sebi obećali doručak u njemu. Mislim da je Tim procenio da je kucnuo čas da plati po petnaest funti za doručak koji se sastojao od kriške tosta i kafe. Ili to, ili je mislio da treba da me potkupi tako sofisticiranim ambijentom, da se osetim primoranom da prihvatim prosidbu. 
I tako smo se venčali i uselili u kuću izgrađenu početkom veka, u predgrađu u kome žive pripadnici srednje klase, koje se uklapalo u naše poslovne obaveze. Uživali smo da se bavimo stvarima tipa „uradi sam“ na odmorima tokom kojih smo se po svetu vozili na biciklima, i u druženju s prijateljima u Londonu. Nismo bili svesni toga kako nas drugi ljudi vide, sve dok jednom prilikom nismo sreli rođake u Londonu, koji su nas taksisti opisali kao „rođake sa sela“. Da, bili smo uvređeni i učinili smo dodatne napore da češće odlazimo u grad, u pozorište i bioskop. 
Otprilike u aprilu ili maju odlučila sam da prestanem da uzimam pilule, ne bih li dopustila svojim hormonima da se vrate u normalu posle sedam godina veštačke kontrole. „Hm“, rekla je moja prijateljica babica, „čućeš ti lupkanje nožica mnogo pre nego što možeš i da pomisliš“, a ja sam mislila da sve znam. Opskrbljena literaturom o ženskom telu, ženskoj mudrosti itd., predložila sam ritmičku metodu kontrole rađanja, koja nije, kao što je Hilari mislila, „izvlačenje u presudnom trenutku“. Odjednom sam zaista osetila da sam u skladu sa svojim menstrualnim ciklusom i uživala sam u praćenju plodnosti tako što sam brojala dane između ciklusa i primenjivala test sekreta. Ne kažem da sam naročito uživala u rastezanju sekreta. Treba napomenuti da testiranje sadržaja iz gaćica kako bi se videlo da li je sastav sličan belancetu, što znači da ste veoma plodni, ili gust i lepljiv, ima svojih granica. Ali bar nisam stigla dotle da merim temperaturu svakog jutra. To je, očigledno, za one koji ozbiljnije primenjuju ritmički metod. I sve je bilo u redu dok nisam shvatila da sam najviše raspoložena za seks upravo u vreme kad sam najplodnija – što je baš onda kad treba da se suzdržim. Podrazumeva se da smo u više navrata odustali od opreza i – hop, pre nego što sam se i osvestila, bila sam trudna. S našim inače uobičajenim besprekornim tajmingom, Tim je upravo dobio fantastičan novi posao u Španiji, gde je radio preko nedelje a vikendom dolazio kući. I tako sam ja od prvog dana trudnoće počela da se navikavam da sama brinem o sebi.
Počela sam da se pitam da li sam u drugom stanju kad sam za večerom u piceriji srela prijateljicu koja me je bez ikakvog uvoda upitala: „Pa, da li si trudna?“ Moj trenutni odgovor je bio: „Naravno da nisam – mada, menstruacija mi kasni pet dana.“ Mislila sam da je stres zbog nedavne konferencije na poslu izazvao haos među mojim hormonima, ali sam u suštini znala da je potrebno mnogo više da moja normalna i kao sat tačna menstruacija zakasni. Počela sam da razmišljam. Ja – trudna? Ne, to nije moguće. Nismo ni pokušavali da to uradimo namerno, pa sam na neki čudan način pretpostavila da ako psiha nije umešana, onda ni telo ne može da funkcioniše samostalno.
 Tima je još nekoliko godina pre našeg upoznavanja otac upozorio da je sperma Grovsovih izuzetno jaka. Svakako smo mu dali za pravo. Tim i njegova dva brata obavili su taj razgovor s ocem kao adolescenti, pre prvog letovanja s devojkama. „Pazite se vrele krvi“, glasilo je upozorenje, koje je verovatno imalo neke veze s muškim strastima po lepom vremenu! Moja trudnoća nije bila u potpunosti planirana, ali smo znali da je dobro da pokušamo, budući da smo bili u braku i da smo oboje imali dobar posao. Jedino što nismo hteli da baš odmah napunimo kuću decom. 
Nisam patila od užasnih jutarnjih mučnina, na koje se mnoge žene žale, zbog čega sam bila zahvalna, tim pre što Tim preko nedelje nije bio kod kuće. Živeći sama, mogla sam da uživam u malim napadima gladi koji su se povremeno javljali – sardine i paradajz, i paradajz i, naravno, još paradajza! Ne mogu da se požalim ni na kakve uvrnute ili nenormalne napade – nikada nisam poželela da se zagnjurim u teglu s krastavčićima ili da zagrizem legendarni komadić uglja. Moram da priznam da mi nije jasno kako bilo ko, a ponajmanje trudna žena kojoj se mozak skuplja, zna da joj se žvaće komad uglja? Zovite me staromodnom, ali ne vidim nikakvu privlačnost u tome. Ostaću kod paradajza, hvala lepo.
Za nas dvoje, pitanje imena je postalo aktuelno na samom početku, tim pre što je Tim imao svega dva predloga. Odlučio je da u cilju pojednostavljivanja stvari treba da zadržimo imena naših dveju mačaka. Imamo mužjaka i ženku, koje je igrom slučaja krstio Tim. Zovu se Gordon i Doris. Ma koliko da volim staromodna imena, osetila sam da negde moram da povučem crtu. Mislim da je Džek relativno lako pobedio!
Prvi put sam stvarno osetila da sam trudna kad se beba u mom stomaku pokrenula i dala prvi znak života. Tada je imala oko osamnaest nedelja. Bila sam u Orlandu na još jednoj radnoj konferenciji, i ponovo sam bila pod stresom zbog posla. Dok sam pokušavala da se uspavam vežbajući stalno iznova svoj sutrašnji nastup, osetila sam najčudniji od svih osećaja u stomaku. Najpre sam pomislila da sam poremetila varenje picom koju sam pojela za večeru, ali sam zatim shvatila da je reč o čuvenom prvom treptaju. Istog časa je sav stres zbog sledećeg dana postao beznačajan. Bila sam na putu da postanem majka!