Prolog



Opis bitke Zapadnih kraljevstava protiv Kala Toraka
preuzeto iz Bitke kod Vo Mimbra


KADA SVET JOŠ BEJAŠE MLAD, zli bog Torak ukrade Kuglu Aldurovu i pokuša da je iskoristi kako bi zavladao svetom. Kugla mu se, međutim, odupre i svojom vatrom ga strašno unakazi i obogalji. Ali, on ne htede da je se odrekne pošto mu beše prirasla srcu.
Tada Belgarat, čarobnjak i učenik boga Aldura, povede kralja Alorna i njegova tri sina, te ukradoše dragulj iz Torakove gvozden-kule. Ovaj pođe u poteru za njima, ali bes Kugle ga odbi i zaustavi.
Belgarat potom postavi Čereka i njegova tri sina za vladare četiri velika kraljevstva i naloži im da za vjeki vjekova čuvaju svet od Toraka. Kuglu poveri na čuvanje Rivi Gvozdenoj Ruci i reče mu da će svet biti bezbedan sve dok dragulj bude u rukama njegovim i njegovih potomaka.
U vekovima koji uslediše, Toraku ne bi ni traga ni glasa, sve do proleća 4865, kada na Drezniju udariše nebrojene horde Nadraka, Tula i Murga. U središtu tog mora Angaraka uzdizala se gvozdena nosiljka njihovog bogokralja Kala Toraka. Mnoga sela i gradovi behu porušeni i spaljeni, jer Kal Torak ne beše pošao da osvaja, već da razara. Preživele slahu Grolimima, sveštenicima lica pokrivenih čeličnim maskama, da ih u neizrecivim obredima prinesu kao žrtve. Ono malo preživelih pobeže u Algariju ili ih čerečki bojni brodovi spasoše iz Aldurove reke.
Horde potom udariše južno, na Algariju. Međutim, tamo ne nađoše gradove, jer se Algari, nomadi i konjanici, na vreme skloniše te iz potaje napadahu neprijatelja. Vekovno sedište algarskih kraljeva, Tvrđava, beše kamena planina zidova debljih od trideset stopa. Angaraci izgubiše mnogo ratnika na njenim bedemima pre no što se odlučiše za opsadu, koja potraja osam jalovih godina.
To Zapadu dade vremena da se pripremi. Vojskovođe se okupiše u Carskoj vojnoj akademiji u Tol Honetu da utvrde strategiju. Zaboraviše sve razlike među narodima i za vrhovnog zapovednika izabraše Branda, Rivanskog Čuvara. On sa sobom dovede dvoje čudnovatih savetnika: drevnu ali visprenu starinu što poznavaše čak i tajne kraljevstava Angaraka, i ženu neopisive lepote i kraljevskoga držanja, čije je čelo resio srebrn uvojak kose. Njih je dvoje Brand poštovao i savete je njihove slušao.
Pred leto 4875. Kal Torak odustade od opsade te pođe ka zapadnim morima i dalje praćen algarijskim konjanicima. Kada Angaraci jednom zanoćiše u planinama, Ulzi izađoše iz svojih pećina i načiniše strašan pokolj među njima. Ali vojska Kal Torakova, avaj, i dalje ostade nesaglediva. Posle kraćeg odmora, horda skrete u dolinu reke Arend i rušeći sve pred sobom pođe ka gradu znanom kao Vo Mimbr. U rano leto, Angaraci otpočeše sa napadom.
Trećeg dana bitke, truba se oglasi tri puta. Tada se otvoriše kapije Vo Mimbra i mimbratski ratnici jurnuše ka čelu angaračke horde, a kopita njihovih pastuva ne šteđahu ni mrtve ni žive. Sleva udariše algarska konjica, dreznijski kopljanici i Ulzi koji im se priključiše, a zdesna nepobedivi Čereci i tolnedranske carske legije.
Napadnut sa tri strane, Kal Torak podiže svu svoju vojsku. A onda ga s leđa napadoše Rivanci u sivim odorama, Sendari i asturijski strelci. Angaraci, iznenađeni i zbunjeni, poput snoplja padahu po bojnom bolju. 
Tada Otpadnik, čarobnjak Zedar, požuri ka gvozdenoj nosiljci iz koje se Kal Torak još ne beše ni pomolio, te reče Prokletniku: „Gospodaru, dušmani se okupiše poput jata gavranova. Čak i ona šaka Rivanaca dođe da ti prkosi u lice.“
Kal Torak tada besno ustade, pa reče: „Izaći ću sada pred te lažne čuvare Ktrag Jaske, dragulja što nekad beše moj. Neka me vide i neka saznaju šta je strah. Pošalji po moje kraljeve.“
„Moćni gospodaru“, reče Zedar, „nema više tvojih kraljeva. Žar borbe im sagore živote, i njihove i mnogih Grolim-sveštenika.“
Te reči rasplamsaše Kal Torakov bes i vatra mu sunu, kako iz desnog oka tako i iz onog što ga više nemaše. Tad naloži slugama da mu štit privežu za ruku bez šake, a zdravom podiže mač svoj, crn i strašan, te tako opremljen pođe u boj.
Tada se iz vojske Rivanske začu glas: „U ime Belarovo izazivam te, Torače. U ime Aldurovo pljujem ti mrsko lice. Nek prestane prolivanje krvi. Izađi mi na megdan, Torače. Ja sam Brand i Čuvar sam Rive. Izađi mi na megdan, ili vodi svoj smrdljivi kot i ne vraćaj se više u zemlje zapada.“
Kal Torak stupi pred svoju hordu i strašno urliknu. „Gde je taj što svoje smrtno meso stavlja pred kralja vasceloga sveta? Evo me – ja sam Torak, kralj kraljeva i car careva. I hoću da ubijem tog Rivanca što laje. Neka mi neprijatelja snađe smrt i nek Ktrag Jaska opet bude moj.“
Brand istupi. Beše naoružan moćnim mačem i štitom uvijenim u sukno. Kraj njega iđaše jedan sivi vuk, a nad glavom mu lećaše sova bela kao sneg. „Ja sam Brand“, reče. „Izazivam te, Torače, pogani i nakazni.“
Kada Torak vide vuka, on mu reče: „Odlazi, Belgarate, ako ti je život mio.“ A sovi reče: „Odreci se oca, Polgaro, i priđi meni. Ja ću se oženiti tobom i načiniću te kraljicom vasceloga sveta.“
Ali vuk samo prkosno zareža, a huk sove beše težak od prezira.
Torak tad podiže mač i udari po Brandovom štitu. Megdan dugo potraja i mnogo surovih udaraca bi zadato. Oni što gledahu izbliza, ne mogahu verovati očima. Bes Torakov beše golem i mač njegov natera Branda da poklekne. Tad sova huknu, a vuk jauknu i Brandu se povrati sva snaga. 
Jednim jedinim pokretom Rivanski Čuvar tad otkri svoj štit u čijem središtu beše okrugli dragulj, velik poput srca detinjega. Prokletnik se zagleda u nj, a kamen stade da gori. Torak uzmače i odbaci mač i štit ne bi li pokrio lice i zaštitio ga od plamena.
Brand tada udari i zari mač tamo gde Toraku negda beše levo oko. Prokletnik vrisnu i pade, iščupa mač i odbaci ga, te skide kacigu. Oni što bejahu mu blizu ustuknuše od straha jer mu lice beše vatrom sažeženo i gadno za gledanje. Pljujući krv, Torak vrisnu još jednom i pogleda dragulj što ga je Kal Jaskom nazvao i zarad koga je na zapad udario. Tad se sruši, a zemlja zadrhta.
Kad videše pad Kal Torakov, Angaraci stadoše plakati i bežati ne bi li se spasli. Ali vojske zapada potekoše za njima te ih posekoše, i u zoru četvrtoga dana horda više nije postojala.
Brand zatraži da mu donesu telo Prokletnikovo kako bi video onoga koji sebe kraljem sveta nazivaše. Ali telo beše nestalo jer čarobnjak Zedar noću sebe načini nevidljivim te prođe kroz straže zapada i iznese onog što ga izabra za svog gospodara.
Tada Brand pozva savetnike. „Torak nije mrtav“, reče mu Belgarat. „On sada samo spava, jer on je bog i ne može ga poseći smrtna ruka.“
„Kada će se probuditi?“ upita Brand. „Zapad mora biti spreman za njegov povratak.“
Tad progovori i Polgara. „Kada na presto ponovo sedne kralj iz loze Rivine, Bog Tame će ustati da mu izađe na megdan.“
Brand se namršti, pa reče: „Ali to ne može biti!“ Jer svi su znali da poslednjeg rivanskog kralja i njegovu porodicu još 4002. posekoše ubice iz Njise.
Ponovo progovori čarobnica. „Drevno proročanstvo kaže da će, kada dođe vreme, kralj Rive ustati i zatražiti ono što mu pripada. Više od toga ti ne mogu reći.“
Brand beše zadovoljan odgovorom, te posla svoje ljude da očiste bojište od leševa angaračkih. Kada se i to okonča, kraljevi zapada se okupiše pred zidinama Vo Mombra i održaše sastanak. Mnoga je reč hvale tu bila izgovorena u čast Brandovu.
Uskoro ljudi zatražiše da Brand bude proglašen za vladara čitavoga zapada. Samo se Mergon, izaslanik iz carske Tolnedre, usprotivi u ime svog gospodara, Rana Boruna IV. Brand odbi tu čast, a ponuda bi povučena, te među okupljenima ponovo zavlada mir. Ali od Tolnedre bi zatražen jamac toga mira.
Gorim od Ulga prvi se javi za reč. „Neka se zarad ispunjenja proročanstva tolnedranska princeza obeća za nevestu rivanskome kralju koji će spasti svet. Bogovi to traže od nas.“
Ponovo se Mergon pobuni. „Dvor rivanskih kraljeva samotan je i pust. Na Rivanskome prestolu nema kralja. Kako se može carska princeza udati za avet?“
Tada ustade žena po imenu Polgara, te mu odgovori. „Rivanski kralj će doći da zauzme svoj presto i oženi se nevestom. Stoga će od današnjega dana svaka princeza carske Tolnedre dočekati svoj šesnaesti rođendan na dvoru rivanskoga kralja. Biće odevena u venčanu odoru i tri dana će čekati kraljev dolazak. Ako li se ovaj ne pojavi da je uzme sebi za ženu, ona će biti slobodna da se vrati svome ocu i sudbini koju joj on bude namenio.“
Mergon ciknu. „Sva će se Tolnedra podići protiv te sramote. Ne! To biti ne može!“
Tad ponovo progovori mudri Gorim od Ulga. „Poruči caru svome da je ovo Božja volja. I još mu poruči da će, pogazi li Tolnedra ovaj dogovor, vasceli Zapad ustati na njega, rasuti sinove Nedrine u vetar i gazit’ ga sve dok više ne bude carske Tolnedre.“
Izaslanik se tada, videvši moć narečenih armija u borbi, povinova željama njihovim. Potom se svi zakleše na vernost.
A kada se sve ovo svrši, velmože iz bratoubilačkim ratom rascepljene Arendije priđoše Brandu. „Kralj Mimbrata je mrtav“, rekoše mu, „kao i vojvoda asturijanski. Ko je sada naš gospodar? Već dve hiljade godina Mimbrati i Asturijanci bore se za vlast. Možemo li ponovo postati jedan narod?“
Brand razmisli. „Ko je naslednik mimbratskog prestola?“
„Korodulin, princ mimbratski“, odgovoriše velmože.
„A ko je naslednik kolena asturijanskoga?“
„Majserana, kći vojvode od Asturije“, rekoše mu.
„Ovamo s njima“, reče Brand. Kada mu ih dovedoše, on im ovako reče: „Bratoubilačka vojna između Mimbrata i Asturijanaca mora da prestane. Moja je odluka, zarad toga, da se vas dvoje venčate i tako ujedinite svoje zaraćene kuće.“
Njih dvoje gorko zaplakaše, jer odgajani behu da mrze jedno drugome porodicu i rod. Tad Belgarat odvede Korodulina da mu kaže nešto u osami, a Polgara isto učini sa Majseranom. Niko nikada nije saznao šta tada bi rečeno mladencima, ali kada se vratiše Brandu, što čekaše ih, Majserana i Korodulin behu spremni da kroče u brak. I to beše poslednja odluka zasedanja posle bitke kod Vo Mimbra.
Brand se obrati svim kraljevima i velmožama pre no što ode na sever.
„Mnogo se dobroga ovde začelo, i neka i istraje. Pogledajte, udružismo se protiv Angaraka i pobedismo. Torak je odbijen, a savez što ga ovde načinismo priprema je Zapadu za dan Proročanstva, kad kralj rivanski vrati se na presto i Torak se probudi iz dugoga sna da ponovo pokuša da porobi vasceli svet. Danas učinismo sve što beše u našoj moći da se pripremimo za veliki dan konačnog obračuna. Usto, nadam se, zalečismo i vekovne rane Arendije i ugledasmo kraj ratu što trajaše dve hiljade leta. Ja sam, slobodno to mogu reći, zadovoljan. Zdravo mi budite i neka vas sreća prati!“
Tad se okrete i odjaha na sever u društvu sedog starca Belgarata i Polgare, žene kraljevskog držanja. U Kamaaru, gradu sendarskome, ukrcaše se na brod i odoše u Rivu. Nikada se više Brand ne pojavi u zapadnim kraljevstvima.
O njegovim su sadruzima, međutim, ispričane mnoge priče. Redak je čovek koji zna šta je u tim pričama zbilja, a šta pusti san.



 

Prvi deo

ARENDIJA


 
 

Prvo poglavlje


VO VAKUN ODAVNO VEĆ NIJE POSTOJAO. Dvadeset je i četiri veka proteklo otkad je grad vacitskih Arenda porušen i prepušten tami nepregledne severnoarendske šume. Razrušeni i oboreni zidovi stajahu obrasli mahovinom i vlažnom, smeđom paprati, i još su samo ostaci negda ponositih kula izranjali iz izmaglice pod krošnjama, označavajući mesto gde se nalazio Vo Vakun. Sneg se topio na drevnoj ruševini, pokrivenoj magličastom koprenom, i stvarao potočiće nalik suzama.
Garion se, uvijen u debeli vuneni ogrtač, šetkao ulicama mrtvog grada, a misli su mu bile tužne poput uplakanog kamenja koje ga je okruživalo. Faldorovo imanje i zelena, suncem okupana polja behu tako daleko iza njega, da je imao utisak da nestaju u izmaglici, i oseti jaku želju da se vrati. Međutim, ma koliko da se trudio, detalji su mu izmicali. Bogati mirisi kuhinje tetke Pol postali su samo bledo sećanje, zvuk čekića iz Durnikove kovačnice gubio se kao jeka poslednjeg udarca zvona, a likovi sadruga u igri postali su tako nejasni da više nije bio siguran da bi mogao da ih prepozna. Detinjstvo mu je curilo kroz prste i on to, ma koliko pokušavao, nije mogao da zaustavi.
Sve se promenilo, i baš je u tome bila sva muka. Središte njegovog postojanja, temelj na kome je sazdano njegovo detinjstvo, uvek je bila tetka Pol. U jednostavnom malom svetu Faldorove farme, ona je bila gazdarica Pol, kuvarica, ali izašavši kroz kapiju imanja, pretvarala se u čarobnicu Polgaru, koja je dočekala i ispratila tri milenijuma, posvećena zadatku nepojmljivom umu smrtnika.
I gospodin Vuk, stara lutalica i pripovedač, takođe se promenio. Garion beše saznao da mu je taj stari prijatelj zapravo praprapradeda, sa nebrojeno mnogo „praova“ za one koji teraju mak na konac, kao i da se iza tog obešenjačkog lica krije čarobnjak Belgarat, više od sedam hiljada godina star svedok ljudskih i Božijih dela. Garion uzdahnu i nastavi da se probija kroz maglu.
Zbunjivale su ga te reči. Nikada nije želeo da veruje u magiju, čarolije ili veštičarenje. Sve to bejaše neprirodno, i kao takvo, ugrožavalo je njegovo poimanje opipljive stvarnosti. Međutim, dogodilo se previše stvari da bi i dalje mogao da se krije u sigurnosti neverice. U jednom jedinom, zastrašujućem trenutku, poslednji tragovi sumnje bili su zbrisani dok je posmatrao kako tetka Pol, samo pomoću reči i pokreta, uklanja belu skramu sa očiju veštice Martje i time joj surovom trampom vraća vid, a oduzima vidovitost. Stresao se setivši se očajničkog krika stare prosjakinje. Taj krik je ujedno označio i trenutak kada je svet postao manje stabilan, manje smislen i neizmerno manje bezbedan.
Odveden sa jedinog mesta koje je poznavao, nesiguran u prava lica dvoje najbližih ljudi i potpuno bez sposobnosti da razluči moguće od nemogućeg, Garion se trenutno nalazio na putu čiju svrhu nije znao. Nije mogao ni da nasluti šta rade u ruševinama tog grada zaraslog u zelenilo, niti kuda će krenuti odatle. Jedino u šta je bio siguran beše misao koja mu je postala mračna vodilja: negde u svetu, postoji čovek koji se jednom u cik zore prikrao jednoj kućici u nekom zabačenom selu i ubio mu roditelje. Garion beše odlučio da mora pronaći tog čoveka, makar za njim tragao do kraja života, i da će ga zatim ubiti. Na neki čudan način, uverenost u izvesnost te ideje pružala mu je utehu. 
Pažljivo se uspeo uz ostatke neke kuće koja se obrušila na ulicu i neraspoloženo nastavio da pretražuje grad. Tu zaista nije bilo ničeg zanimljivog. Uporni vekovi su izbrisali gotovo sve što je preživelo rat, a mokri sneg i gusta magla prekrili su i ono malo što se dalo videti. Garion ponovo uzdahnu i pođe natrag sopstvenim tragom ka ruševini kule u kojoj su proveli prethodnu noć.
Kada stiže tamo, vide gospodina Vuka i tetku Pol kako stoje nedaleko od ruine i tiho razgovaraju. Starac beše podigao kapuljaču na mrkom ogrtaču, a tetka Pol se umotala u svoj plavi plašt. Na licu joj se videla tuga dok je posmatrala ruševine u magli. Duga, crna kosa bila joj je rasuta niz leđa, a sedi pramen izgledao je belje od snega u kome je stajala.
„A, evo i njega!“ reče joj gospodin Vuk kada im je Garion prišao.
Ona klimnu glavom i strogo pogleda dečaka. „Gde si bio?“ upita ga.
„Nigde“, reče on. „Samo sam malo razmišljao, ništa više.“
„Vidim da si uspeo da skvasiš noge.“
Garion podiže nogu i zagleda se u blatnjavi sneg koji mu se nahvatao na promočenoj čizmi. „Sneg je vlažniji nego što sam očekivao“, pokuša da se opravda.
„Zar se stvarno osećaš bolje ako vučeš to čudo kud god da kreneš?“ upita ga gospodin Vuk pokazavši ka maču od koga se Garion nije razdvajao.
„Svi uporno ponavljate koliko je Arendija opasna“, reče dečak. „Osim toga, moram polako da se navikavam na njega.“ Taj mač, inače dar od Baraka, beše jedan od poklona koje je dobio kada su na moru proslavili Erastidu.
„Znaš, ne stoji ti baš najbolje“, reče starac pomalo nezadovoljno. 
„Ostavi ga na miru, oče“, gotovo odsutno mu reče tetka Pol. „Njegov je, na kraju krajeva, i može da ga nosi ako želi.“
„Zar Hetar nije već trebalo da stigne?“ upita Garion, u želji da promeni temu.
„Možda je naišao na smetove u sendarijskim planinama“, odgovori mu Vuk. „Doći će. Hetar je veoma pouzdan.“
„Nije mi jasno zašto nismo jednostavno kupili konje u Kamaaru.“
„Ne bi bili dovoljno dobri“, reče gospodin Vuk počešavši se po kratkoj sedoj bradi. „Pred nama je dug put i ne želim da brinem hoće li konj poda mnom posrtati ili neće. Mnogo je bolje sada izgubiti malo vremena nego kasnije mnogo.“
Garion se počeša po vratu, ojedenom od lanca sa neobičnim srebrnim medaljonom, takođe poklonom koji je od Vuka i tetke Pol dobio za Erastidu.
„Neka te to ne zabrinjava, mili!“ kaza mu tetka Pol.
„Bilo bi mi draže da si mi dopustila da ga nosim preko tunike“, požali se on. „Ovako ga niko ne može videti.“
„Mora da ti bude uz telo.“
„Uopšte nije prijatan za nošenje. Pretpostavljam da je lep, ali kao da je jednom vreo, a drugi put hladan. Ponekad mi se čini da je veoma težak. A i lanac me grebe po vratu. Valjda nisam navikao da se kitim.“
„Nije to samo nakit, dušo“, reče tetka Pol. „Navići ćeš se već.“
Vuk se nasmeja. „Možda će ti biti lakše ako ti kažem da je tvojoj tetki bilo potrebno deset godina da se navikne na svoj. Stalno sam morao da pazim da ga ne skine.“
„Stvarno ne vidim svrhu vraćanja na to, oče“, hladno će tetka Pol.
„A imaš li ga i ti?“ upita Garion starca, iznenada jako zainteresovan za čudni medaljon.
„Naravno.“
„Nosimo li ih iz nekog određenog razloga?“
„To je porodična tradicija, Garione“, reče tetka Pol tonom koji je jasno označavao kraj razgovora. Magla se kovitlala oko njih, nošena hladnim, vlažnim povetarcem koji je vrludao između ruševina. 
Garion uzdahnu. „Voleo bih da Hetar stigne već jednom i da odemo odavde. Ovo mesto je kao groblje.“
„Nije oduvek bilo takvo“, tiho će na to tetka Pol.
„Kako je izgledalo?“
„Meni je bilo lepo. Kule su se dizale nebu pod oblake. Mislili smo da će doveka trajati.“ Pokazala je ka šumi paprati koja je skrivala jednu ruševinu. „Tamo se nalazio vrt u kome su dame u svetložutim haljinama sedele dok su im mladići pevali sa druge strane zida. Devojke su uzdisale slušajući njihove umilne glasove i bacale im crvene ruže. A na kraju one ulice nalazio se trg popločan mermerom. Tu su se starci okupljali da razgovaraju o davnim ratovima i pokojnim prijateljima. Iza njega je bila kuća sa velikim balkonom. Tamo sam svečeri sedela sa drugaricama i gledala kako se pale zvezde, dok su slavuji pevali kao da će im srca prepući.“ Glas joj utihnu. „A onda su došli Asturijanci“, nastavila je osetno drugačijim tonom. „Iznenadio bi se da znaš kako je lako srušiti nešto što je stvarano hiljadu godina.“
„Ne budi tužna, Pol“, reče Vuk. „Takve stvari se povremeno dešavaju i mi tu ne možemo ništa da učinimo.“
„Ja sam mogla da učinim nešto, oče“, odgovori mu ona zamišljeno posmatrajući ruševine, „ali ti mi to nisi dopustio, zar se ne sećaš?“
„Zar moramo ponovo da prolazimo kroz to, Pol?“ upita je Vuk umornim glasom. „Moraš naučiti da podnosiš gubitke. Vacitski Arendi su ionako istrebljeni. U najboljem slučaju bi tek za koji mesec odložila nešto što je bilo neminovno. Nismo to što jesmo da bismo se mešali u beznačajne stvari.“
„Već si mi to rekao.“ Pogledala je ka drveću koje je pretilo da potpuno zakrči glavnu ulicu. „Nikad ne bih rekla da će se šuma tako brzo vratiti“, reče muklim glasom. „Nadala sam se da će makar malo pričekati.“
„Pol, prošlo je gotovo dvadeset pet vekova.“
„Stvarno? Čini mi se kao da je sve to bilo prošle godine.“
„Prestani da se moriš time. Samo ćeš se oneraspoložiti. Bolje je da uđemo unutra. Magla nas je ozlovoljila.“
Tetka Pol je bez ikakvog razloga zagrlila Gariona i povela ga prema kuli. Od njenog mirisa i osećaja blizine dečaku je zastao dah. Taj dodir je bio dovoljan da poništi nekoliko meseci udaljenosti koja beše zavladala među njima.
Odaja u podrumu bila je sagrađena od tako masivnih kamenova da im ni vekovi ni uporno, tiho korenje drveća nimalo nisu naudili. Veliki plitki lukovi nosili su nisku kamenu tavanicu i činili da soba pomalo podseća na pećinu. Između blokova, nasuprot uskom ulazu, nalazila se pukotina koja je poslužila kao prirodni dimnjak. Kada su prethodne večeri stigli, mokri i promrzli, Durnik je pažljivo pregledao pukotinu i sklepao priručno ognjište. „Možda ne izgleda lepo“, reče, „ali će bar nekoliko dana moći da posluži.“
Kada su Vuk, Garion i tetka Pol stupili u nisku prostoriju sličnu pećini, vatra je veselo pucketala u ognjištu, bacala čudne senke po svodovima i isijavala prijatnu toplinu. Durnik, odeven u tuniku od smeđe kože, slagao je drva za potpalu uza zid. Crvenobradi Barak, u svojoj večitoj verižnjači, glancao je svoj mač. Svileni, u beloj košulji i crnom kožnom prsluku, ležao je na jednom od zavežljaja i igrao se kockicama.
„Da li se Hetar pojavio?“ upita Barak podigavši pogled.
„Trebalo bi da stigne za koji dan“, reče Vuk, prilazeći vatri da se ogreje.
„Zašto ne preobuješ čizme, Garione?“ upita tetka Pol dok je kačila plavi ogrtač o jednu od kuka koje je Durnik zakucao u pukotinu na zidu.
Garion skide svoj zavežljaj sa zida i počeo da pretura po njemu. 
„A i čarape“, doda tetka Pol.
„Da li se magla makar malo razišla?“ upita Svileni Vuka.
„Nimalo.“
„Ako biste bili tako ljubazni da se odmaknete od vatre, možda ću vam nešto pripremiti za večeru“, reče tetka Pol, iznenada poslovnim tonom. Pevušeći za sebe, kao i uvek kada je kuvala, poslužila im je šunku, nekoliko vekni crnog hleba, suvi grašak i desetak smežuranih šargarepa.
Narednog jutra, posle doručka, Garion je obukao vuneni kaputić, opasao mač i pošao među ruševine obavijene maglom da čeka Hetara. Sâm se prijavio za taj zadatak i bilo mu je drago što niko od saputnika nije našao za shodno da mu kaže da to uopšte nije potrebno. Dok je lunjao kroz mahovinom obrasle ulice ka zapadnoj gradskoj kapiji, pokušavao je da natera sebe da odagna tmurne misli koje su ga oneraspoložile prethodnog dana. Pošto u datim okolnostima nije mogao ništa da učini, dalje prežvakavanje bi mu samo ostavilo kiseo ukus u ustima. Nije bio preterano veseo kada je stigao do onižeg zida kraj kapije, ali nije bio ni tužan.
Iako je zid pružao kakvu-takvu zaštitu, hladna vlaga mu se uvlačila u kosti, a noge mu već behu mokre. Stresao se i seo. Pošto je bio besmislen svaki pokušaj da se osmatra kroz maglu, usredsredio se na osluškivanje. Uspeo je da razazna pojedine zvuke iz šume, kapanje vode sa drveća, obrušavanje mokrog snega sa grana i šum detlića na suvom drvetu, nedaleko odatle.
Iznenada se iz magle začu glas. „To je moja krava“, reče neko. 
Garion se skameni i nastavi da osluškuje.
„Neka onda pase u tvom pašnjaku“, odgovori drugi glas.
„Jesi li to ti, Lamere?“ upita prvi glas.
„Jesam. A ti si Deton, je l’ tako?“
„Nisam te prepoznao. Koliko ima kako se nismo videli?“
„Četiri ili pet godina, rekao bih“, reče Lamer.
„Šta se dešava u tvom selu?“ upita ga Deton.
„Glad. Zbog poreza nemamo za hranu.“
„Isto je i kod nas. Počeli smo da kuvamo korenje drveća.“
„To još nismo probali. Mi kuvamo cipele.“
„Kako ti je žena?“ ljubazno će Deton.
„Umrla je proletos“, reče Lamer potpuno ravnodušnim glasom. „Gospodar nam je uzeo sina u vojsku i negde je poginuo. Od vrelog ulja. Žena je onda prestala da jede, a nedugo zatim je i umrla.“
„Baš mi je žao“, saosećajno reče Deton. „Bila je lepotica.“
„Oboma im je bolje ovako“, kaza Lamer. „Više ne osećaju ni zimu ni glad. Od kog drveta kuvate korenje?“
„Breza je najbolja“, reče Deton. „U smreki ima previše smole, a hrastovina je žilava. Možeš da dodaš i malo trave, tek da dobije nekakav ukus.“
„Probaću.“
„Moram da se vratim“, reče Deton. „Gospodar me je poslao po drva i ubiće me od batina ako se zadržim.“
„Videćemo se mi još koji put.“
„Ako budemo živi.“
„Prijatno, Detone.“
„U zdravlje, Lameru.“
Glasovi utihnuše. Garion je stajao nepomičan još dugo pošto su minuli, očiju vlažnih od sažaljenja. Najgora od svega bila je pomirljivost sa kojom su prihvatali svoje sudbine. Osećao je kako mu užasan bes peče grlo. Poželeo je da snažno udari nekoga.
A onda se iz magle začuo novi zvuk. Neko je pevao u šumi. Garion je osluškivao približavanje tog vedrog, čistog tenora. Pesma je bila puna starovremskih, iskrivljenih reči, a refren je predstavljao poziv u borbu. Bez ikakvog razloga, Garion sav svoj bes usmeri na neznanog pevača. Njegovo njakanje o kojekakvim izmišljenim ratovima zvučalo je potpuno skaredno u poređenju sa Lamerovim i Detonovim tihim očajem. Dečak bez razmišljanja izvuče mač i poče da se šunja duž zida. 
Pesma je bivala sve glasnija, i Garion uskoro začu topot kopita u snegu. Kada je procenio da je pevač prišao dovoljno da bude vidljiv, pažljivo proviri iza zida. Posredi je bio mladić u žutim uskim čakširama i svetlocrvenom kaputiću do bedara. Kapuljača obrubljena krznom bila mu je zabačena na leđa, a preko ramena beše prebacio raskošni šal. O boku mu je visio mač. Ispod šiljate kape sa perom, po leđima mu se rasipala plamenocrvena kosa. Iako pesma beše ozbiljna a njegov glas nabijen osećanjima, lice mu je bilo tako dečački vedro da nikakav mrgodni izraz to nije mogao da sakrije. Garion se zagleda u tog mladog praznoglavog plemića, sasvim siguran u to da ta raspevana budala nikada nije jela kuvano korenje niti spoznala gubitak čoveka čija je žena sebe ubila glađu. Neznanac okrenu konja i pođe pravo ka ostatku luka kapije, iza kojeg ga je čekala zaseda.
Garion inače nije bio kavgadžija i verovatno bi pod drugim okolnostima sasvim drugačije posmatrao situaciju. Gizdavi neznanac se jednostavno pojavio u pogrešnom trenutku. Garionov na brzinu skovan plan napada mogao se pohvaliti svojom jednostavnošću. Kako nije bilo ničega što bi ga moglo omesti, uspeo je u svom naumu, bar donekle. Dok je mladić pevajući iz sveg glasa prolazio kroz kapiju, Garion mu je prišao iza leđa i snažno ga povukao za ogrtač. Začuo se iznenađeni krik i neznanac je uz pljusak pao u sneg, nimalo otmeno sletevši na zadnjicu, pravo ispred Gariona. Drugi deo plana je, međutim, potpuno omanuo. Kada je Garion pokušao da uperi zarobljeniku vrh mača u grudi, ovaj se otkotrljao u stranu i elegantnim potezom izvukao oružje. Streljao je očima dok je preteći podizao mač.
Garion nije bio mačevalac, ali imao je dobre reflekse, a poslovi na Faldorovoj farmi behu mu ojačali mišiće. Uprkos besu koji ga je nagnao na napad, nije imao želju da povredi tog mladića. Imao je utisak da njegov protivnik drži mač nedovoljno čvrsto, gotovo opušteno, i pomislio je da bi mu ga i lagani udarac izbio iz ruke. Hitro je zamahnuo, ali mladićevo sečivo je vešto izbeglo nespretni napad i uz metalni zvuk se spustilo na njegov mač. Garion je odskočio i još jednom trapavo zamahnuo. Ponovo se začuo zveket metala. A onda se vazduh ispunio škripom, udarcima i larmom, onako kako su njih dvojica nasrtali, odbijali napade i pretili jedan drugome. Garionu nije bilo potrebno mnogo da shvati da je protivnik mnogo bolji mačevalac, uprkos tome što beše propustio nekoliko mogućnosti da ga pobedi. Uskoro poče da se smeši od uzbuđenja koje je u njemu probudilo ovo nadmetanje. Neznanac mu uzvrati prijateljskim osmehom.
„Dobro, dobro, dosta je bilo!“ Bio je to glas gospodina Vuka. Starac je žurio ka njima, a Barak i Svileni bili su mu za petama. „Šta vas dvojica radite?“
Garionov protivnik zapanjeno pogleda i spusti mač. „Belgarate“, zausti.
„Leldorine“, prekore ga Vuk, „zar si izgubio i ono malo razuma što si imao?“
U Garionovoj glavi nekoliko delova slagalice legoše na svoja mesta u trenutku kada mu se Vuk obrati hladnim glasom. „Garione, da li bi bio ljubazan da mi daš nekakvo objašnjenje za ovo?“
Dečak odluči da pokuša da se izvuče. „Deda“, reče spuštajući mač i dobacivši neznancu pogled upozorenja, „nisi valjda pomislio da se ozbiljno borimo? Leldorin mi je samo pokazivao kako da se odbranim od napada mačem, ništa više.“
„Stvarno?“ sumnjičavo će Vuk.
„Naravno.“ Garion se beše pretvorio u suštu iskrenost. „Zašto bismo pokušavali da povredimo jedan drugog?“
Leldorin zausti da kaže nešto, ali Garion ga u tom trenutku nagazi.
„Leldorin je zaista vrstan mačevalac“, brzo reče prijateljski zagrlivši mladića. „Mnogo me je naučio za samo nekoliko minuta.“
Dosta je bilo – pokaza mu Svileni prstima, koristeći tajni dreznijski jezik. – Laž treba da bude što jednostavnija.
„Dečko je darovit učenik, Belgarate“, neubedljivo će Leldorin konačno shvativši igru.
„Ako ništa drugo, makar brzo razmišlja“, jetko mu odgovori Vuk. „Čemu to kinđurenje?“ upita pokazujući Leldorinovu gizdavu odeću. „Izgledaš kao pajac.“
„Mimbrati su počeli da zaustavljaju poštene Asturijance zarad ispitivanja“, objasni mladi Arend. „Kako sam morao da prođem pored nekoliko straža, zaključio sam da im neću biti upadljiv ako se obučem kao jedan od njihovih kicoša.“ 
„Možda ti u glavi ipak imaš malo više soli nego što sam mislio!“, nabusito će Vuk na to. Okrenu se potom ka Baraku i Svilenom. „Ovo je Leldorin, sin barona od Vildantora. Pridružiće nam se.“
„Možemo li da porazgovaramo, Belgarate?“ ubaci se Leldorin. „Otac mi je naložio da dođem ovamo i nisam mogao da ga izneverim, ali čeka me nešto izuzetno važno.“
„Svakog mladog asturijskog plemića čekaju po dve-tri izuzetno važne stvari, Leldorine“, odgovorio mu je Vuk. „Žao mi je, ali ovo što nas čeka previše je važno da bi moglo da pričeka još dok ti odeš da presretneš par mimbratskih poreznika.“
U tom trenutku se iz magle pojavi tetka Pol, a Durnik je zaštitnički stupao kraj nje. „Šta će im mačevi, oče?“ upita prostrelivši ih pogledom. 
„Igrali su se“, kratko će ovaj. „Ili bar tako kažu. Ovo je Leldorin. Mislim da sam ti ga pominjao.“
Tetka Pol, podigavši obrvu, odmeri Leldorina od glave do pete. „Veoma živopisan mladić.“
„Ta odeća je samo maska“, objasni Vuk. „Nije on prostak, ili bar ne toliki. On je najbolji strelac u Asturiji i može se desiti da nam njegova veština bude od koristi na ovom putu.“
„Shvatam“, sumnjičavo će ona.
„A tu je, naravno, još jedan razlog“, nastavi Vuk, „ali mislim da nije neophodno da sada ulazimo u to, zar ne?“
„Da li te još uvek brine prolaz, oče?“ razdraženo će ona. „Mrinski kodeks je prilično nejasan, a ni u jednoj verziji nema objašnjenja o ljudima koji se pominju. Te reči mogu da imaju neko sasvim drugo značenje.“
„Prečesto sam video da reči znače upravo ono što kazuju da bih se, kada smo već dovde došli, kockao sa time. Zašto se ne bismo svi lepo vratili u kulu?“ predloži. „Ovde je previše hladno i vlažno za nagađanje o mogućim značenjima reči.“
Zbunjen ovim razgovorom, Garion pogleda u Svilenog, ali iz čovečuljkovog pogleda se videlo da ni njemu nije mnogo jasnije šta se dešava. 
„Hoćeš li mi pomoći da uhvatim konja, Garione?“ upita Leldorin ljubazno i vrati mač u korice.
„Naravno“, odgovori Garion, učinivši isto. „Čini mi se da je otišao na onu stranu.“
Leldorin podiže svoj luk sa zemlje, pa pođoše ka ruševinama prateći konjski trag. 
„Izvini što sam te zbacio s konja“, reče Garion kada su odmakli od ostalih.
„Nema veze.“ Leldorin se nasmeja. „Trebalo je da budem obazriviji.“ Radoznalo je pogledao Gariona. „Zašto si slagao Belgarata?“
„Nije to baš bila prava laž“, reče Garion. „Nismo zaista pokušavali da povredimo jedan drugog, a ponekad je potrebna čitava večnost da se to nekome objasni.“
Leldorin prasnu u zarazni smeh. Garion mu se, uprkos pokušaju da odoli, pridruži.
I tako, veselo se smejući, odoše niz ulicu zaraslu u paprat.