Maj 1984, 
Los Anđeles


Članovi porote u tišini su ulazili jedan po jedan u sudnicu. Sudija se pojavio koji trenutak kasnije i prepunu salu je preplavio žagor uzbuđenja.
Laki Santanđelo je napeto stajala ispred optuženičke klupe. Gledala je pravo ispred sebe. Neosetljiva. Divlje i zlokobno prelepa. Prkoseći svima.
Sudija je seo na svoje mesto, namestio debele naočare s okvirom od roga i pročistio grlo. „Dame i gospodo porotnici, da li ste doneli presudu?“, pitao je kratko.
Istupio je predsednik porote, čovek žućkastog tena s facijalnim tikom. „Da, gospodine sudijo“, rekao je nerazgovetno, što je nateralo sudiju da razdražljivo uzvikne: „Govorite glasnije!“
„Da, jesmo, gospodine sudijo“, ponovio je predsednik porote, a tik mu je od nervoze i zbunjenosti postao upadljiviji.
„Onda, molim vas, predajte presudu sudskom zapisničaru“, brecnuo se razdražljivo stari sudija.
Predsednik je učinio ono što mu je bilo naređeno. Službenik je uzeo presavijen papir na kome je bila presuda i odneo ga pravo sudiji koji se u njega netremice zagledao.
U prepunoj sudnici zavladala je iščekujuća tišina. Tišina toliko snažna da je na Laki delovala kao optužujuća tutnjava.
Nije gledala u sudiju, ali ga je videla kako je pročitao ono što je pisalo na papiru, kako je vratio papir sudskom pisaru, i nakratko je zatvorila kao opal crne oči i pomolila se u sebi. Ona, Laki Santanđelo, bila je optužena za ubistvo i u narednih nekoliko minuta će se odlučiti o njenoj sudbini.
Pokušavala je da diše ujednačeno i duboko, da ostane prisebna, da se skoncentriše, da misli pozitivno.
Sudski pisar je počeo da govori.
Oh, bože! Nemoguće je da se ovo njoj događa. Ne Laki Santanđelo. Ne NJOJ.
Držala je glavu uspravno. Bila je Santanđelova. Nju ništa ne može da uništi. Ništa. 
Na kraju krajeva, nevina je.
Da li je?
Da li je...

 

PRVA KNJIGA
Leto 1978.
 
 

1

Trinaest godina Leni Golden nije nogom kročio u Vegas iako je to bio grad njegovog začeća, rođenja i prvih sedamnaest godina života.
Kako je izašao iz aviona, pogledao je unaokolo, omirisao vazduh i duboko uzdahnuo. Grad je i dalje isto mirisao.
Na aerodromu je poslovanje cvetalo usled posete kockara, turista i ljudi iz srednje Amerike koji su dolazili da se zabave. Debeloguzi muškarci gegali su se uz izblajhane gojazne dame u sakoima i pantalonama od poliestera i s lažnim nakitom. Sitna deca su cičala i gunđala. Kurve, u bluzama na bretele i uskim vrućim pantalonicama koje su im isticale prepone, stizale su na posao, poput trgovačkih putnika. Crnomanjasti stranci čvrsto su držali crne kožne aktentašne i, zaudarajući na beli luk, dahtali nad žutokosim ljubavnicama koje su ih pratile.
Džes je došla da ga sačeka. Zapanjujuće zgodna, nešto niža od sto šezdeset centimetara, i dalje je imala nečeg muškobanjastog u sebi, kao i nekada u školi. Uvek je više volela da se druži s dečacima. Posebno s Lenijem. Najbolji su prijatelji još od prvog razreda i ta njihova, u neku ruku neočekivana i platonska veza, opstala je i jačala iz godine u godinu – iako se nisu mnogo viđali od kada se on iz Vegasa preselio u Njujork. 
Delovali su kao loše spojen par. Leni, visok i mršav, zagasitoplave kose i očiju zelenih kao okean. Kao izduženi Robert Redford, s crtama lica Čevija Čejsa. Džes, sitna i krupnooka, pegava, s narandžastom kosom nalik metli i telom kao s duplerice Plejboja, ali minijaturnim.
Bacila mu se u naručje. „Tako mi je drago što te vidim! Izgledaš fantastično. Za momka koji provodi život zajebavajući se, ne znam kako uspevaš!“
„Hej...“ Podigao ju je u vazduh i zavrteo kao krpenu lutku. „Vidi ko mi kaže!“ 
Zakikotala se i čvrsto ga zagrlila. „Leni Goldene, ludo te volim. Dobro mi došao.“
„I ja tebe volim, majmunče moje.“
„Nemoj tako da me zoveš!“, vrisnula je. „Sada sam udata. Ozbiljna žena. Imam dete, i tako to. Daj Leni – ophodi se prema meni kao prema dami.“
Prasnuo je u smeh. „Ako si ti dama, ja sam Rakel Velč.“
Zgrabila ga je za ruku. „Imaš sjajne sise!“
Smejući se, krenuli su ka izlazu. 
„Pa, kakav je bio let?“, pitala je dok je pokušavala da zgrabi njegov izlizani kofer.
Uzeo ga je pre nje. „Dugačak i dosadan. Da je Bog hteo da letimo, obezbedio bi nam više stjuardesa.“
„’Si udario recku?“, namignula mu je znalački.
„Odgovor – potvrdan.“
„Stvarno?“
„Zar bi’ ja lagao tebe“, napravio je ozbiljno lice.
Nasmejala se. Njen grohot je bio manijački pa su se ljudi okretali i zevali u njih. „Lagao bi ti i papu ako bi mislio da će ti to pomoći da se izvučeš.“
„Eno je...“, rekao je pevušeći.
„Ko? Gde?“ Automatski se okrenula da odmeri njegov plen. Pored njih je spokojno prošla jedna kaluđerica.
„Kazao sam ti da mi se ukus menja“, rekao je ozbiljno.
„Baš smešno!“ Krenula je da ga lupi u stomak.
Pružio je ruku u znak protesta. „Pusti sad to. Upravo sam imao operaciju jezika.“
„A?“
„Sećaš se snimanja šou-programa Lija Brajanta? Ono što sam ti rekao da radim?“
„Da.“
„Isekli su moj četvorominutni nastup i sveli ga na trideset sekundi. Ako prdneš, nećeš uspeti da me čuješ.“
Namrštila se. „Kreteni. Ništa oni ne znaju. U svakom slučaju, sada si se vratio u Vegas. Ovde će tvoja komičarska veština sve oboriti s nogu.“
„Oh, naravno, u jednom od salona hotela Mađirijano zaista ću izazvati ovacije.“
„To je promena ambijenta. Moglo bi biti da ti baš to treba. Ko zna čemu će to odvesti.“
„’Ajde, Džes. Zvučiš kao moj agent. Malo seri o ovome, malo seri o onome, i pre no što se okreneš dobićeš redovnu tačku u Karsonovom šou-programu.“
„Tvoj takozvani agent je običan njujorški drkadžija.“ Nabrala je nos. „Ti si sjajan komičar. Trebalo bi da ti ja vodim karijeru. Mislim, zar ti nisam ugovorila ovaj nastup?“
„Šta hoćeš – deset procenata?“
Divlje se nasmejala. „Misliš da želim da se odreknem titule najboljeg delioca karata za ajnc u Vegasu? Misliš da sam luda ili tako nešto? Nabij ti tu proviziju tamo gde od sunca ne možeš da pocrniš!“
Prolazili su pored ženskog toaleta. „Čekaj sekund“, rekla je. „Tako sam uzbuđena što te vidim da mi se pripiškilo.“
On se nasmejao i naslonio na zid, a ona ujurila unutra. Džes je zaista bila pravi prijatelj. Pozvao ju je pre dve nedelje i rekao joj da mora da se makne iz Njujorka. 
„Nema problema“, odgovorila je bez oklevanja. „Met Trejnor, umetnički direktor u hotelu u kome radim, zagrejan je za mene. Pošalji mi kasetu sa snimkom nekog nastupa i nateraću ga da te angažuje.“
Poslao je kasetu. Ona je uspela da mu izdejstvuje nastup. Prava prijateljica.
Lenjo je posmatrao tamnokosu devojku u crnim kožnim pantalonama i crvenoj košulji kako prolazi pored njega. Probijala se kroz gomilu kao da je vlasnica aerodroma. Dopao mu se njen stil, a o telu da se i ne govori.
Gospode bože! Da li je već slobodan? On i Eden su raskinuli pre šest meseci, a opet nije mogao a da ne poredi s njom svaku privlačnu ženu koju bi video. I dalje je to radio. Još nije raščistio s Eden Antonio – zašto se jednostavno ne suoči s tim?
Džes se pojavila iz ženskog toaleta i stegla ga za ruku. „Taaako je sjajno što si ovde“, rekla je. „Hoću da ćujem sve o svemu.“
„Hej – to ’sve’ ti je karijera koja nikud ne vodi i sjeban seksualni život.“
„Zvuči uzbudljivo. A šta još ima novo?“
Sada su već bili napolju i zapahnula ih je pustinjska vrućina. 
„Jebote!“, uzviknuo je. „Zaboravio sam koliko je ovde vruće.“
„Ma prestani da gunđaš. Dobro bi ti došlo da malo pocrniš. Izgledaš kao da radiš u noćnom klubu.“
Prišli su ulubljenom crvenom kamaru koji je ostavila na parkingu.
„Vidim i dalje si vrhunski vozač“, opazio je suvo, bacivši kofer u prtljažnik.
„Nisam ja to uradila“, odgovorila je ogorčeno. „Moj muž ne može ni po komšiluku da se provoza a da nešto ne napravi.“
Pitao se kakav je to muškarac koji je uzeo ludu Džes za ženu. Nadao se da je zaista poseban.
„’Ajde“, rekla je sedajući za volan. „Vejlend sprema ručak. Beba pravi buku, i Leni, tebi će se ovde dopasti. Ovo je oduvek bio grad po tvom ukusu.“
Klimnuo je glavom smrknuto. „Da. Toga se i bojim.“


Laki Santanđelo privlačila je poglede dok je žustro hodala kroz gomilu na aerodromu. Izuzetno lepa dvadesetosmogodišnja žena, s razbarušenim garavim kovrdžama, crnih očiju kao u Ciganke, punih, senzualnih usana i vitkog preplanulog tela duguljastih udova, u crnim pantalonama od meke kože sa širokim kaišem sa srebrnim nitnama i crvenoj svilenoj košulji, koju je nemarno raskopčala koliko je god mogla. U ušima je nosila jednostavne srebrne alke, a na desnoj ruci četvrtasti dijamant, tako velik i sjajan da bi čovek mogao da oprosti svakome ko bi pomislio da nije pravi. A bio je.
Nije bila uobičajeni tip lepotice, ali je imala vlastiti stil i držanje. Odisala je samopouzdanjem isto kao i egzotičnim parfemom kojim se namirisala.
„Hej, Bugi.“ S ljubavlju je pozdravila mršavog dugokosog muškarca u vojnom kombinezonu koji je zakoračio napred da je pozdravi. „Kako je?“
„Sve po starom“, odgovorio je, tiho, sevajući uzanim očima i motreći sve i svakoga dok je uzimao njenu crnu kožnu putnu torbu i priznanicu za ostali prtljag.
„Nema nekih uzbudljivih vesti? Nikakvih tračeva?“, pitala je cereći se, srećna što se vratila.
Bugi je znao za jedan trač, ali nije on hteo da bude taj koji će joj ga preneti.
Govorila je uzbuđeno dok su hodali prema luksuznom mercedesu parkiranom na crvenoj liniji.
„Bug, mislim da sam sve sredila. Posao u Atlantik Sitiju može da krene. A ja sam to sredila. Ja! Samo mi je još potrebno Đinovo odobrenje pa da sve krene. Osećam se sjajno.“
Bilo mu je drago što je vidi tako raspoloženu. Klimnuo je glavom i rekao: „Ako želiš, uspećeš. Nikada nisam sumnjao u tebe.“
Oči su joj blistale od uzbuđenja. „Atlantik Siti“, rekla je. „Sagradićemo hotel koji će zaseniti sve ostale.“
„I hoćete“, složio se dok je otvarao zadnja vrata.
„Hej“, usprotivila se, „znaš da uvek sedim napred s tobom.“
Otvorio je prednja vrata, smestio je na suvozačevo mesto i otrčao po ostatak prtljaga.


Đino Santanđelo se naglo probudio. Na trenutak nije mogao da se snađe, ali samo na trenutak. Možda je star, ali, hvala bogu, senilan sigurno nije. Osim toga, u današnje vreme sedamdeset dve godine još nisu doba da se postane hrana za crve. U stvari, sinoć se u krevetu ponovo osećao kao klinac. A zašto i ne bi kada mu je društvo pravila Suzan Martino?
Suzan Martino. Udovica velikog Tajnija Martina, višestruko talentovanog televizijskog i filmskog veterana. Komičara čije je ime stajalo pored imena Kitona, Čaplina i Benija. Tajni je umro od moždanog udara pre dve godine. Đino je bio na sahrani u Los Anđelesu, izrazio saučešće udovici – i nije je video sve dok se pre tri nedelje nije pojavila u Vegasu na jednoj dobrotvornoj priredbi. Sada se budio u njenom krevetu, peto jutro zaredom, i ništa ga nije bolelo.
Kao da je znala da milo razmišlja o njoj, Suzan je ušla u sobu. Privlačna, dobro negovana žena od četrdeset devet godina, izgledala je barem deset godina mlađe. Oči su joj bile boje bledoplavog porcelana, jagodice visoke, koža bela i glatka. Srebrnastoplava kosa bila joj je uredno zategnuta u punđu, iako je bilo tek devet ujutru. Na sebi je imala belu svilenu kućnu haljinu. Telo joj nije imalo napadne obline, ali je bilo savršeno. Unela je poslužavnik s čašom sveže naceđenog soka od narandže, meko kuvanim jajetom i dva parčeta tosta tanko premazana puterom i iseckana na uzane komadiće.
„Dobro jutro, Đino“, rekla je.
Uspravio se s mukom, prstima prošao kroz razbarušenu crnu kosu, gustu i kovrdžavu kao u mladosti uprkos ponekoj sedoj na slepoočnicama. I dalje je bio muškarac na koga se moglo računati. Starost mu nije umanjila vitalnost i neiscrpnu energiju – mada ga je gotovo kobni infarkt od pre godinu dana malčice usporio. Kao i Suzan, izgledao je mlađi no što je bio.
„Šta je ovo?“, pokazao je na prepun poslužavnik.
„Doručak u krevetu.“
„A šta sam ja to učinio da ga zaslužim?“
Nasmešila se. „A šta nisi učinio.“
Nakezio se pošto se setio šta. „Da. Nije loše za jednog starca, a?“
Stavila je poslužavnik ispred njega i sela na ivicu kreveta. „Ti si najbolji ljubavnik koga sam ikada imala“, rekla je ozbiljno.
To mu se sviđalo. Jako mu se sviđalo. Suzan Martino nije bila drolja, ali je imala izvesnu reputaciju pre no što se udala za Tajnija Martina pre dvadeset i pet godina. Pričalo se da je bila s Alijem Kanom, Rubirozom, čak i sa Sinatrom. To je Đinu bilo dovoljno da se oseti više no polaskanim ovim njenim komplimentom.
Naravno, nikada je nije ispitivao o njenoj prošlosti, kao što ni ona nije pitala za njegovu.
„Zanima me nešto“, rekao je pošto ga je ovo dovoljno podstaklo da bi nešto saznao.
„Šta?“, odgovorila je, pažljivo ljušteći jaje.
„Dok si bila udata za Tajnija – da li si ga ikada varala?“
Nije oklevala. „Nikada“, odgovorila je odlučno. „Mada, zašto bih ja to tebi pričala...“
Iznenada je osetio posesivnost prema ovoj ženi. Ovoj elegantnoj plavokosoj dami. A koliko danas uopšte ima takvih?
Žene. Njegov životni moto je glasio: voli ih i ostavi. Uz vrlo malo izuzetaka. Poslednjih godinu dana postalo mu je dosadno da ih vodi u krevet. Još jedno telo. Još jedno lepo lice. Još jedna novčanica od hiljadu dolara umesto neke đinđuve, zato što nije voleo da od njega odlaze praznih ruku. Hteo je da, kada napuštaju krevet Đina Santanđela, znaju da su negde bile. Iako nije morao da plaća. Nikada. Sama pomisao na to je bila suluda.
„Možemo li zajedno da provedemo dan?“, pitala je Suzan, umočivši parče tosta u jaje i stavivši mu ga u usta.
Baš je hteo da pristane, ali se onda setio. Laki se danas vraća. Njegova kćerka. Prelepa divlja Laki – koja je imala njegove oči, njegovu tamnomaslinastu kožu, njegovu garavu kosu i njegov životni polet. Kako je mogao da zaboravi? Bila je tri nedelje na službenom putovanju na Istoku. Strašno bi mu nedostajala da nije bilo Suzan. 
„Dobro bi bilo da to ostavimo za sutra. Danas imam posla“, rekao je odgurnuvši kašičicu.
„Oh.“ Bila je razočarana.
Pitao se kako bi Laki reagovala ako bi i Suzan pošla s njima na večeru, i instinktivno je znao da će biti protiv. Na kraju krajeva, bilo je to prvo veče po povratku i imaće o mnogo čemu da razgovaraju.
Biće dovoljno vremena da uvede Suzan u njihove živote, a on je to i te kako nameravao. Suzan Martino je bila prevelika dama da bi s njom imao samo kratku vezu od nedelju dana.


Za vreme vožnje od aerodroma Laki je bez prestanka pričala Bugiju o svom putovanju. Bio joj je više od šofera i povremenog telohranitelja kada bi klima bila takva da joj je zaštita potrebna. Bio joj je prijatelj i imala je neizmerno poverenje u njega. Bugi se dobro pokazao kada je bilo gusto. Kao što je u prošlosti dokazao, bio je odan, pronicljiv i obično ćutljiv, osim kada je imao nešto pametno da kaže – što je Laki baš odgovaralo. 
Dovezao ju je pred hotel Mađirijano na Strip bulevaru. Izašla je iz auta i zastala na trenutak osećajući uobičajeno uzbuđenje pri povratku kući, u svoj hotel.
Mađirijano – kombinacija imena njenih roditelja – Marija i Đino. Đinov san, koji je ona ostvarila dok je on sedam godina čamio u Izraelu u egzilu zbog poreza. Uvek će biti ponosna na svoje dostignuće. Mađirijano je bio nešto posebno.
U foajeu su bučni turisti stvarali uobičajenu gužvu, a kazino je bio prepun jutarnjih kockara. Nije bilo prozora. Ni satova. Dvadeset i četiri sata neprekidne zabave.
Laki se nije kockala. Zašto bi igrala za stolovima kada sve to ionako pripada njoj i Đinu? Prošla je krupnim koracima kroz foaje do svog privatnog lifta skrivenog iza palmi posađenih u velikim saksijama i ubacila karticu sa šifrom da bi mogla da uđe.
Lepo je ponovo biti kod kuće.
Jedva je čekala da vidi Đina. Imala je mnogo toga da mu ispriča.


Džes nije živela u luksuzu, ali je mala kuća u nizu pred kojom je zaustavila auto bar imala svoj maleni bazen. „Kuća nije loša, ali se uskoro selimo“, objasnila je veselo otvarajući ulazna vrata. „Videli smo jedno stambeno naselje u Lejk Tahou i tamo ćemo nešto kupiti.“
„Da?“, rekao je Leni i pitao se ko će to kupiti. Na osnovu malobrojnih informacija koje je Džes otkrila o svom mužu, izgledalo je da on skoro ništa ne radi osim što čuva njihovu desetomesečnu bebu dok ona zarađuje.
„Ima li koga?“, viknula je, a onda se pojavio jedan olinjali mešanac i zamahao svojim jadnim repom. Sagnula se da ga pomazi. „Ovo je Gras“, objasnila je. „Našli smo ga ostavljenog u kontejneru kada je bio štene. Sladak je, a?“
Zatim se pojavio Vejlend; Leni je barem pretpostavio da je to on. Sudeći po njegovom izgledu, Džes je sebi našla još jednu lutalicu. Vejlend je bio u prljavim belim farmericama, širokoj izvezenoj košulji, bosih štrokavih nogu. Imao je žućkastu kosu do ramena, razdeljenu po sredini, i izduženo bledo lice. Džes – koja je pisala predivna pisma – pomenula je da on slika. Ipak nije zalazila u to šta slika.
„Pozdrav, čoveče“, rekao je Vejlend naduvan marihuanom da su mu oči iskakale. „Dobro došao u naš dom.“ Pružio mu je mršavu drhtavu ruku.
„Gde je beba?“, upitala je Džes.
„Spava.“
„’Si siguran?“
„Idi pa vidi.“
Na trenutak se njeno lepo lice smračilo i Leni je osetio da u ovom jednogodišnjem braku nije sve kako treba. Samo mu je još to trebalo, da se nađe usred nekakve bedne bračne svađe. Ima on dovoljno i svojih problema.
Ispostavilo se da ručak čine velika činija mrkog pirinča i nešto uvele zelene salate prelivene užeglim jogurtom. Džes je pokušavala da sakrije ogorčenje – čitave noći je bila na poslu i ostavila je Vejlendu poruku da pripremi nešto posebno – ali joj je to teško uspevalo. Leni ju je dovoljno dobro poznavao da shvati da je prilično nadrndana.
Beba – dečak po imenu Sajmon – nakratko se probudila pa su joj dali flašicu.
„Hoću da odvedem Lenija do hotela“, rekla je Džes nervozno kada je beba ponovo zaspala.
Vejlend je klimnuo glavom. On ni o čemu nije imao bogzna šta da kaže.
Kada su izašli i seli u kola, Džes je pripalila džoint, ispustila dim Leniju u lice i rekla agresivno: „Ne želim da razgovaram o tome, OK?“
„Ko te je šta pitao?“, odgovorio je smireno.
Upalila je auto i prejurila ceo put do Mađirijana, gde se zaustavila ispred ulaza ne gaseći motor. „Vidimo se ovde za sat ili dva“, rekla je. „Potraži Meta Trejnora. On je tip koji te je angažovao. Naći će ti nekoga da ti pokaže gde je šta.“
„Gde ti ideš?“
„Imam... mm... nešto zakazano.“
„Već se jebeš unaokolo?“
„Daj mi jedan razlog zbog kog ne bih.“
Pošto je upoznao Vejlenda, Leni nije mogao da se seti nijednog.
Met Trejnor je bio pedesetpetogodišnji lisac srebrnaste kose u trodelnom odelu bež boje. Osim što je bio jedan od najboljih umetničkih direktora u Vegasu, imao je i akcije hotela. Laki Santanđelo ga je lično proganjala da se prihvati tog posla i samo su ga dodatni prihodi primamili da pristane. 
Rekao je Leniju da mu se dopada video kaseta s njegovim nastupom koju mu je Džes pokazala, a onda ga zasuo pitanjima o njoj kao da se nadao da će saznati svaku pojedinost iz njenog života.
Leni mu je dao škrte odgovore na nekoliko pitanja, ali kada je Met počeo da se raspituje o njenom braku, Leni je osetio da je vreme da pređe na nešto drugo. Brzo je rekao da želi da pogleda salon u kome će nastupati i uopšte da oseti atmosferu u hotelu. Met Trejnor se složio, dao mu nekoliko neodređenih uputstava i ostavio ga samog.
Las Vegas. Vrućina. Poseban miris. Vreva.
Las Vegas. Dom. Od rođenja do sedamnaeste godine života.
Las Vegas. Glava mu je bila puna uspomena iz mladosti. Kada je prvi put kresnuo, napio se, naduvao, bio uhapšen. Kada se prvi put zaljubio, pobegao od kuće, ukrao auto svojih roditelja. 
Ćale i keva. Čudan par.
Ćale, staromodni komičar koji priča viceve između muzičkih tačaka. Džek Golden. Pouzdan, marljiv radnik. Ime koje su znali svi u šou-biznisu – svi osim šire publike. Već trinaest godina mrtav. Rak žučne kesice.
A keva, Elis Gordon – nekada poznata kao Šampanjčić – jedna od najvatrenijih striptizeta u gradu. Dobra stara keva koja ima pedeset devet godina i živi u Kaliforniji. Iznenada odjurila iz Las Vegasa u Marinu Del Rej s nekim trgovcem polovnih automobila iz Sosolita. Elis nije bila tipična jevrejska majka. Nosila je vruće pantalonice, majice s golim ramenima i leđima, farbala je kosu, brijala noge i dosta se kresala nakon što je onaj trgovac iz Sosolita zbrisao iz grada s njenim nakitom vrednim deset hiljada dolara.
Elis... ona je bila priča za sebe. Nikada nije bio blizak s njom. Kada je bio klinac, tiranisala ga je, slala ga da joj obavlja razne poslove i koristila ga kao lakeja. Nikada u životu nije skuvala pristojan obrok. Dok su drugi klinci u školu nosili uredne smeđe papirne kesice s domaćim sendvičima s mesom, kolačima i sirom, on bi bio srećan ako bi uspeo da drpi koju jabuku s drveta u bašti. 
„Moraš naučiti da budeš samostalan“, rekla mu je Elis kada je imao oko sedam godina.
Tu lekciju je dobro naučio.
Živeti s Elis i Džekom jeste bilo uzbudljivo. Njihov neuredni stan uvek je bio pun igračica, pevača, ljudi iz kazina – uopšte iz šou-biznisa. Život je bio jedna velika zabava, ako se zaboravi na detinjstvo.
Elis. Pravi lik. Naučio je da je prihvati onakvu kakva je bila.
Las Vegas. Zašto se vratio? 
Zato što je posao posao i, kao što je rekao Džes, morao je da zbriše iz Njujorka. Policija mu je bila za vratom jer je odvalio pesnicom debelu pijanduru koja mu je upadala u reč za vreme nastupa u jednom klubu u Sohou. Ispostavilo se da je ta debela pijandura neki nadriadvokat koji je, kada se sledećeg jutra probudio sa šljivom na oku i rascepane usne, odlučio da Lenija Goldena treba strpati u zatvor i dao se na posao. Leniju u životu nije bila potrebna sekiracija oko neke parnice. Činilo mu se da će to najbolje rešiti ako ode iz grada. Osim toga, Eden je bila na Zapadnoj obali, a on je ionako već mesecima razmišljao da pođe za njom. Iako se nisu razišli baš kao prijatelji.
Nameravao je da posle Vegasa produži za Los Anđeles.
Ne samo da bi video Eden.
Da. Da bi video Eden.
Priznaj, seronjo jedan, i dalje si lud za njom.


Laki je ušla na bazen i zastala na trenutak dok nije pogledom našla Bertila, Šveđanina zaduženog za sve aktivnosti na bazenu.
Odmah ju je ugledao. Nemoguće je bilo da je čovek ne primeti u onom jednodelnom crnom kupaćem kostimu koji je pokrivao gipko preplanulo telo s najdužim nogama u gradu. Odmah je skočio, setivši se da je ona šefica, i požurio prema njoj pozdravljajući je s pravom dozom poštovanja i oduševljenja. „Dobro došli, gospođice Santanđelo.“
Kratko je klimnula glavom osmatrajući masu tela boje bronze. „Hvala ti, Bertile. Je l’ bilo problema dok nisam bila tu?“
„Ništa oko čega biste se vi gnjavili.“
„Pa gnjavi me“, rekla je nežno. „Volim sve da znam.“
Oklevao je, a onda joj ispričao o dvojici spasilaca koji su se nabacivali ženskim gostima.
„Jesi li ih otpustio?“, pitala je.
„Da, ali nameravaju da nas tuže.“
„Da li si razgovarao sa našim advokatima?“
„Da.“
„Onda je to sve sređeno“, rekla je, zadovoljna.
Otpratio ju je do ležaljki i ona se smestila na jednoj da bi posmatrala šta se događa.
„Donesi mi telefon“, zatražila je.
Doneo joj ga je i onda ju je ostavio samu.
Pokušala je po treći put da dobije Đina. Još se nije vratio. Gde je do đavola bio? Zašto nije očekivao njen povratak?