Na hiljade redova napisano je o Lu Andreas-Salome. Rođena 1861. godine u Sankt Petersburgu, ona ni po čemu nije mogla da pretenduje na slavu, uprkos dosta obimnom delu na nemačkom jeziku po kome je, u svoje vreme, bila poznata.
Međutim, Lu Andreas-Salome je ostavila vidan trag u životu tri danas čuvena čoveka: Ničea, Rajnera Marije Rilkea i Sigmunda Frojda. Bila je to dobitna kombinacija koja joj je na neki način omogućila da se vine ka zvezdama.
Pošto se saznalo da ipak ima nešto po čemu se Lu Anreas-Salome izdvaja, i naročito pošto je ustanovljeno da je to izuzetno stvorenje moglo da parira trojici velikana na intelektualnom planu, ljudi su počeli da se zanimaju za nju. Biografije i eseji preplavili su police i još i danas ih preplavljuju.
Treba li još nešto na to dodati? Ja ne posedujem nijednu neobjavljenu informaciju, nijedan novi dokument koji bih iznela u javnost. Svi mi saznajemo o Lu iz istih izvora: njenog „Dnevnika“, njene autobiografije, njenih pisama, preko junakinja njenih romana i iz njenih eseja. Međutim, Lu je silovito prekrajala svoje tekstove, naslućujući da će posle njene smrti biti plen radoznalaca. Povrh svega, umela je i veoma dobro da laže, ili drugačije rečeno – bila je maštovita i inventivna.
Zbog svega toga povremeno ostajemo nezadovoljni onim što čitamo, osujećeni jer samo naslućujemo delić istine koju nikako ne uspevamo da spoznamo do kraja, možda zato što se njeni biografi, inače dobro obavešteni, po svojoj prilici nisu usuđivali da otvoreno govore o Lu Andreas-Salome.
Ne smatram da ovu ženu, najzagonetniju među ženama, poznajem bolje no što je znaju učeni ljudi, već samo želim da ponudim poneka malo drugačija objašnjenja.
 

I

Najpre, otkud joj to ime dive ili kurtizane? 
Salomeovi, prilično brojni u Francuskoj u 15. i 16. veku, bili su iberski Jevreji koje je Inkvizicija proterala iz Španije i Portugalije. Neki od tih iberskih Jevreja stigli su do Holandije, kao recimo Spinozina porodica, ali ih je najviše bilo na mediteranskom primorju sve do Otomanskog carstva, koje ih je rado prihvatalo.
Stigavši u Francusku, jedan deo tih Jevreja se nastanio u Avinjonu, gde su živeli ne preterano lagodno, ali ipak bolje nego u Španiji. Izvesni Andre Salome bio je beležnik u Bou oko 1500. godine. Imao je mnogo dece i porodica se razgranala.
Ne zna se kako je odlučio da se preobrati u protestantsku veru u vreme kada je hrišćanska reformacija hvatala puni zamah. To je bilo otprilike u isto vreme kada je jedan drugi poznati Jevrejin, Nostradamus, odlučio da postane hrišćanin.
Avaj! To je samo značilo zameniti jedno progonstvo drugim; protestanti će ubrzo postati meta svih mogućih napada. Dvorac u Bou, u Provansi, sravnjen je sa zemljom po Rišeljeovom naređenju. Moglo se ili izginuti ili otići.
Salomeovi su otišli u Nemačku, koju trupe Luja XIV, potpuno opustošile, i pridružili se palatinskoj koloniji u kojoj su Francuzi i dalje govorili svojim jezikom.
I ovaj put su se pokazali kao vredni i preduzimljivi radnici. Pradeda Lu Salome je postao imućni građanin Talina. Zatim, videći izvanredan ekonomski razvoj Rusije pod caricom Katarinom, odlučuje da se nastani kao trgovac u Sankt Petersburgu. Zdrava logika pradedina i svih ostalih Salomea nagrađena je blagostanjem.
I tako stižemo do Lu. Rođena je u veličanstvenom službenom stanu u zgradi generalštaba u Sankt Peterburgu. Četa slugu, francuska guvernanta, engleska guvernanta... Njenom ocu su već pedeset tri godine, ali očigledno nema visok čin. Budući da je kao kapetan imao izvesnih zasluga za vreme pobune u Varšavi, bio je u carevoj milosti. Međutim, usled zdravstvenih problema morao je da odustane od aktivne vojne službe; ostao je da radi pri administraciji i od tada nije uznapredovao dalje od čina pukovnika, što, uostalom, i ne beše tako loše.
S određenim brojem godina, Gustav Salome je zatražio i dobio najskromniju – ali naslednu – plemićku titulu koja je davana vernim podanicima Carstva. Toliko o aristokratskom poreklu koje mu Lu pripisuje: u pitanju je samo administrativna formalnost. Nije Lu snob: ona sanjari, i uvek će ostati sklona maštanju. Uostalom, tu njenu sklonost ka neznatnom ulepšavanju stvarnosti moguće je objasniti činjenicom da je za nju njen otac bio general Fon Salome, carev savetnik, majku su joj zvali „generalicom“, a i u pasošu same Lu je, uz odobrenje vlasti, stajala identična naznaka... general! Administracija je predusretljivija i lakše daje neke povlastice nego vojna hijerarhija.
Iako Gustav fon Salome nije baš toliko „veličanstven“ koliko njegova ćerka tvrdi, ipak je to lep čovek, elegantan i dostojanstven: sušto oličenje romantičarske generacije kojoj pripada. Njegov dom u Sankt Petersburgu je čuveno sastajalište intelektualaca... a on obožava svoju ćerkicu, rođenu nakon pet sinova, za koju je on slika samog Boga Oca.
Dete će na rođenju dobiti ime Lujza, po majci, ali će je u porodici uvek zvati Ljolja, što je ruska varijanta imena Lujza. Ime Lu se pojavljuje tek kasnije, videćemo već u kojim okolnostima.
Gospođa Fon Salome je lepa i šarmantna, odlična domaćica, savršena supruga, ali očigledno nesposobna da se suprotstavi svojeglavoj ćerci koja radi i uvek će raditi samo kako njoj odgovara, ne iz obesti, nego zato što je takva po prirodi.
Jednog dana je pošla s majkom na plažu. Gledajući majku kako pliva obratila joj se rečima:
– Molim te, muška, udavi se!
– Ali onda bih umrla – odgovorila je majka gutajući knedlu.
– Pa šta? Njičevo! – odgovorila je devojčica.
Kasnije će gospođa Fon Salome organizovati razne čajanke i prijeme kako bi Lu mogla da se druži s devojčicama dobrog porekla, među kojima ima i njenih školskih drugarica, ali ona beži iz škole – uz očevu saglasnost – i dosađuje se s tim brbljivim i površnim stvorenjima koja samo znaju da pričaju o odeći i budućim brakovima, što je njoj smešno. Kako neko može da se uda? I oko ovog će pitanja dosta dugo ostati kategorična, da bi onda pristala da stupi u jedan veoma čudan brak... Ali o tome ćemo kasnije.
Petorica braće je obožavaju; veseli su i dragi, oni su joj drugari u igri i više od toga. Čitavog života će sačuvati sliku o muškarcima koju su joj oni ostavili: kao o braći. Nikada nijedna žena koja je kasnije smatrana „feministkinjom“ nije ispoljavala veću nežnost prema muškarcima. Pod uslovom da je ne dodiruju.
Jedan bitan, čak suštinski bitan događaj obeležio je njenu mladost: izgubila je poverenje u Boga, u njegovo postojanje.
Odrasla je u veoma pobožnoj porodici i veruje da Bog liči na njenog oca, kome je istinski privržena; veruje da je Bog dobar, milostiv, da nas razume, i da sluša nju, Lu, kada mu uveče, pre nego što zaspi, priča šta je radila preko dana. Međutim, jednog dana joj je sluga ispričao da je dvoje siromaha htelo da se uvuče u kuću, da ih je on isterao, i da su ih posle našli mrtve, otopljene ispred praga. Bila su to u stvari dva sneška belića: sluga je hteo da se našali s njom. Ali ona to ne shvata kao šalu, i užasnuta je pričom. Kako je moguće istopiti se? I šta se dešava s tim delom nas koji se otopi? Šta? Moli Boga da joj odgovori, ali odgovora nema. Tada se u njen duh uvlači bolna sumnja: a šta ako Bog ne postoji?
I sa sedamdeset godina će se preispitivati, i jednom prilikom će reći svom prijatelju Frojdu da je to pitanje zaokuplja i dalje: da je po njenom mišljenju nemoguće da Bog ne postoji, ali da je ipak grize crv sumnje...
Ni Frojd ni Niče, koji će odigrati tako bitnu ulogu u njenom filozofskom i intelektualnom razvoju, neće uspeti da joj oduzmu tu nedefinisanu veru u onozemaljsko, nevezanu za bilo kakve dogme, isto kao što neće uspeti ni da popune surovi nedostatak vere s kojim je morala da se suoči u svojoj sedamnaestoj godini.
Lu je u to vreme lepa devojka: dugonoga, uskih kukova, s ogromnim svetlim očima, pravim nosićem, senzualnim usnama, duge plave kose i visokog čela. Ali još nema grudi i građena je pre kao devojčurak nego kao devojka. Danas bi se verovatno sumnjalo na anoreksiju.
Ne znamo kada će doći do preobražaja, kada će fizička zrelost dopuniti njenu izuzetnu duhovnu živost. Sudeći po jednoj Ničeovoj belešci, gde on kaže da je ispod bluze nosila veštačke grudi, a imala je tada već dvadeset tri godine, reklo bi se da se to dogodilo dosta kasno. Ona sama, iako je veoma narcisoidna, nikad ne priča o svom telu. U suštini, ono za nju ne postoji odvojeno od duše...
Jasno je da je ta neusklađenost između usporenog razvoja tela, njegovih izlučevina, sposobnosti da oseti uzbuđenje, i s druge strane razvoja njenoga duha, nije činila manje privlačnom, upravo suprotno: godinama je bivala objekat želje mnogih muškaraca, i njima samima potpuno nejasne, a to što je bila neuhvatljiva samo ih je još više izazivalo.
Njena prva ljubav, prema čoveku koji se zvao Henrih Gilo, bila je čista i perverzna. Kao holandski pastor, bio je vaspitač careve dece i sveštenik luteranske crkve u Sankt Petersburgu. Plav, lep kao lutka, očaravajućeg glasa, bio je predmet divljenja žena iz visokog društva, koje su se utrkivale da čuju njegovu nedeljnu propoved. Imao je četrdeset jednu godinu i bio je oženjen.
Lu je sa šesnaest-sedamnaest godina trebalo da se pripremi za konfirmaciju. Pripreme je počela s jednim drugim pastorom, prečasnim Daltonom, koga je silovito odbacila prebacujući mu da je dogmatičan. Uostalom, šta ona uopšte tu traži kad Bog ne postoji? Dalton joj je ponavljao da je odrasla hrišćanka; ona mu je na to odgovarala: „Niti sam odrasla, niti sam hrišćanka!“ Dalton nikad dotad nije video toliku tvrdoglavost.
Jedna rođaka povešće je na Giloovu nedeljnu propoved. Njenom oduševljenju nema kraja. Nalazi njegovu adresu i nosi mu pismo u kome mu traži da je primi, ali dodaje: „ne zbog religioznih nedoumica“. Gilo je ushićen: „Došli ste meni!...“ i obavija je svojim rukama kao plaštom. U tom trenutku Gilo je njen otac, njen Bog, to je Čovek...
Njihova veza trajaće dve godine. Ona će biti ta koja će raskinuti. Uvek je ona ta koja raskida. Ali, o kakvoj vezi je tačno reč? Naravno, o tajnoj vezi, mada se viđaju svaki dan u Giloovoj radnoj sobi, u neposrednoj blizini kuće Salomeovih. Lu dolazi i odlazi kad joj je volja. Ko bi se uopšte usudio da je u tome spreči?
Gilo je vrlo brzo shvatio da je Lu nešto posebno i da joj mora prići s duhovne strane kako bi je zadržao.
Teoretski, ona je tu da bi se pripremila za ulazak u Nemačku protestantsku crkvu, čime bi u isto vreme postala član nemačke zajednice. Međutim, sve se u njoj protivi tome. Takva asimilacija značila bi prekidanje intimnih veza s Rusijom; i šta biva s nama kada se zakunemo u nešto u šta ne verujemo, kada izneverimo svoj sopstveni integritet?
Gilo ne navaljuje; religiozne pripreme je zamislio tako da je opija znanjima. I on sam ima bogatu kulturu. Zahvaljujući „plavim sveščicama“ u kojima je hvatala beleške, vidi se da je on podučava istoriji religije, objašnjava joj filozofiju, metafiziku, logiku, Stari zavet, Dekarta, Paskala, Por-Roajal... Daje joj da čita Kanta, Lajbnica, Rusoa i Voltera. Lu usvaja sve to, i još više nego što on traži.
Zbog te besomučne pripreme i činjenice da je usvojila sva ta znanja kasnije će biti smatrana izuzetno retkim slučajem među ženama svoje generacije. Biće „dostojan sagovornik“ i pravi partner u intelektualnom nadmetanju, i po Ničeovom i po Frojdovom mišljenju.
Ponekad čak piše umesto Giloa njegove nedeljne propovedi, i jedna od njih izaziva skandal. Deluje neverovatno da je takav odnos mogao da potraje, ali ga ona voli, smatra se njegovim detetom, dok on izgara od želje za njom. Drži je u krilu. Ne bi se reklo da se to baš radi s devojkom od sedamnaest godina... Šta joj je tačno radio, nije poznato. Možda bi je kradomice pomazio? Ponekad je ludački grli. Na Giloovu nesreću, Lu ne oseća nikakvo fizičko uzbuđenje. Izgleda da će do svojih zrelih godina biti u tom smislu neosetljiva, i da se time može objasniti prilično iznenađujuće ponašanje za jednu mladu ženu.
Lu voli muškarce, ali je oni u najmanju ruku ne uzbuđuju, ukoliko joj nisu odbojni. Veoma je inteligentna, ali se ponaša kao da nema telo. Ne želi da ga ima.
Jednog dana ju je Gilo u transu privukao u zagrljaj, poljubio je i upitao hoće li da se uda za njega. Lu saznaje da je čak počeo i s pripremama za venčanje. Potpuno je zbunjena. Ponovo se slika Boga, njenog Boga, ruši, i to nepovratno. Ona mu to tužno saopštava: „Uvek ću biti vaše dete“; ali neće više dolaziti da ga vidi, ne mogu više da se viđaju. Lu mora da napusti Sankt Peterburg.
Gilo je ostao bez reči kada mu je saopštila svoju nameru da se upiše na univerzitet u Cirihu, jedan od prvih na kome je ženama bilo dozvoljeno da studiraju.
Cirih je zborno mesto za mlade Ruskinje oduševljene revolucionarnim idejama i seksualnom slobodom. Ali to nije ono što zanima Lu: ona želi da radi s Aloisom Bidermanom, velikim protestantskim teologom toga doba.
Šta drugo preostaje Gilou osim da se povinuje? Zato se gospođa Fon Salome svim snagama suprotstavlja odlasku u Cirih. Braća se trude da izmire majku i ćerku, ali, kao i uvek, Lu ostaje pri svome i majka mora da popusti. Uostalom, možda je i bolje udaljiti Lu od Giloa, za koga se ispostavilo da može biti opasan?
Ovde se odigrala priča o pasošu. Da bi Lu mogla da dobije pasoš, mora da prođe konfirmaciju: čudne li saradnje između policije i religije. Ponovo se okreće Gilou. Pastor predlaže da odvede majku i ćerku u Holandiju, gde će izvesti ceremoniju konfirmacije u crkvi jednog prijatelja.
Tako se jednog jutra Lu, klečeći pred oltarom, zaklela da će biti veran član hrišćanske crkve, što je oduvek odbijala. Ali više nema izbora. U stvari, ona se više zaklinje na vernost Gilou nego crkvi. Uostalom, to sve liči na ceremoniju venčanja, srećom obavljenu na holandskom, tako da gospođa Fon Salome ne razume ni jednu jedinu reč.
Šta u stvari govori pastor Gilo? „Ne boj se jer sam iskupio tvoje grehe. Oslovio sam te tvojim imenom. Ti si moja...“ I blagosilja je.
Nikada nije uspeo da izgovori njeno ime Ljolja, te će je prozvati Lu. Ona će se služiti tim imenom do kraja života. Time će na neki način zauvek ostati vezana za Giloa, što baš i ne liči na nju...
 

II

Kada će se ponovo zaljubiti, ako uopšte može da se govori o ljubavi kada se ima u vidu koliko ona iz godine u godinu deluje nezainteresovano za sve telesno?
Na jednoj slici je vidimo u Cirihu, gde se nastanila s majkom. Upisuje se na fakultet. Njen čudnovati šarm osvaja profesora Bidermana. Nosi crnu haljinu, bez ikakvih modnih detalja, zakopčanu do grla; ima veoma visoko čelo, strogu frizuru, plave oči su joj duboko usađene, a usta nežna. Lice u najmanju ruku markantno, ako ne i lepo.
Biderman piše gospođi Fon Salome: „Vaša ćerka je zaista nešto posebno; krase je detinja čistota i neporočnost, a u isto vreme, njeni stavovi i njena samostalnost ne samo da nisu tipični za jedno dete, nego skoro da nisu ni tipično ženski. Ona je dijamant.“
Dijamant će se razboleti. Ni po čemu se ne može znati od čega boluje, ali pošto pljuje krv, reklo bi se da je reč o plućnoj bolesti. Primorska mesta, dijete, odmor, sve je mršavija. Po preporuci odlučuju da igraju na poslednju kartu: potpunu promenu klime. Dakle, januara 1882. godine gospođa Fon Salome odlazi sa ćerkom u Italiju. Lu samo što nije napunila dvadeset jednu godinu.
U Rimu majka i ćerka iznajmljuju sobu u hotelu. U toj novoj sredini Lu će se vremenom naći u krajnje neobičnoj situaciji, o kojoj treba reći nekoliko reči pre nego što počne da se govori o Ničeu.
Jedan profesor Lu Salome, raznežen sudbinom te devojke osuđene na smrt, napisaće toplo pismo preporuke gospođi poznatoj u krugovima nemačkih intelektualaca toga vremena i šire, heroini feminizma, idealisti i aktivnom učesniku u revolucionarnom pokretu 1848. godine uprkos protivljenju sopstvene porodice: Malvidi fon Majzenbug, koja u to vreme ima šezdesetak godina. Malvida će uzeti Lu u zaštitu, bar ona tako misli, i zaista, Lu postaje čest gost u njenoj kući.
Malvida se pak druži s Ničeom, koji nije nepoznat, ali još nije slavan. Za života nikada neće imati više od tri hiljade čitalaca. Zbog veoma lošeg zdravlja bio je primoran da odustane od predavačke karijere. Glavobolje ga satiru. Čitavu jednu zimu proveo je kao Malvidin gost u lepoj vili u Sorentu. Došao je u društvu mladog filozofa Pola Rea i još jednog studenta. Boravak je bio idiličan.
Da bi slika bila potpuna, dodajmo da je prilično ružni, ali briljantni Pol Re sin bogatih zemljoposednika Jevreja, s čim nikad neće uspeti da se pomiri. Sklon je patetici i boluje od skoro patološke mržnje prema samom sebi, no u isto vreme zna da bude izuzetno duhovit. Takođe je i okoreli kockar.
Jedne večeri kada je Re, stigavši iz Monte Karla, neplanirano upao kod Malvide za vreme večere, morao je od nje da pozajmi novac za taksi jer je bio izgubio na kocki. I pored toga je lepo primljen. Uprkos Ničeovim i Reovim šalama na račun Malvidine teorije o intelektualnoj jednakosti muškaraca i žena, Malvida se prema tridesetdvogodišnjem Reu ponaša kao prema sinu.
Re se prijatno iznenadio kada je među zvanicama ugledao devojku krupnih plavih očiju; zatražio je od nje dozvolu da je otprati do hotela gde je majka čeka. Ona pristaje, uprkos Malvidinim nagoveštajima da je velika drskost šetati se noću gradom u muškoj pratnji. Srećom te je put od Via dele Polveriere do hotela kratak. 
Ali oni toliko toga imaju da kažu jedno drugom da produžavaju šetnju u nedogled. O čemu pričaju? O ljubavi? Nipošto! Oboje su filozofi, razgovaraju dakle o filozofiji, metafizičkim problemima, o misteriji života i o Bogu, tom pitanju koje je i dalje muči.
Bez obzira na to što se Malvida i gospođa fon Salome protive, Lu i Pol se svako veče šetaju i Pol se silno zaljubljuje u nju; nemoguće joj je da to ne primeti. Tada mu jasno stavlja do znanja da je za nju ljubav prošlost i priča mu o Gilou, njenoj jedinoj velikoj ljubavi – ljubavi s Bogom. U njenom životu nema mesta za drugu.
Re je na mukama i postaje veoma nervozan. Vidi samo jedan izlaz – beg, jedini način da čovek pobedi u ljubavi, kao što je to opštepoznato još od Napoleona. Ali Re je po prirodi dosta otvoren. Oseća potrebu da se nekome poveri – naročito Malvidi, koja ga voli kao sina i koju ne može tek tako da ostavi, bez ikakvog objašnjenja!
Odlazi dakle Malvidi i ispoveda joj se, prepričavajući joj razgovore s Lu koja se smeje na njegove priče o braku...
Nakon toga se oseća bolje. Sad se Malvida oseća loše, veoma je besna jer je Lu izneverila sva njena očekivanja. Uspeva da zadrži Pola da ne ode, smiruje ga i grdi Lu. „Ama šta je tim muškarcima? Zar su nesposobni za prijateljstvo, da, za obično prijateljstvo?“ odgovara joj Lu. Uz osmeh na licu uspeva za tili čas ponovo da pridobije Rea, koji samo to i čeka da bi ostao. Priča mu da je nedavno sanjala da živi u trosobnom stanu s dvojicom muškaraca i da su svi zadovoljni. Eto, to bi ona želela.
Re potpuno shvata koliko je ta zamisao nerealna, ali je spreman sve da učini da bi je zadržao.
Po njegovim rečima, potreban im je neko treći ko bi bio svedok da se uzorno ponašaju.
Ko bi mogao da igra tu ulogu? Pokušavaju da ubede Malvidu da to bude ona, ali nju ta ideja užasava. Što se tiče gospođe Fon Salome, samo što nije pala u nesvest kad je čula.
Re se tada doseća da bi njegov stari prijatelj, filozof Fridrih Niče, mogao da bude idealna osoba za to. Šalje mu pismo u kome mu priča o „lepoj, mladoj Ruskinji koja gori od želje da ga upozna“. Budući da je bio Ničeov verni prijatelj, čak i u trenucima kada mu se činilo da će ovaj izgubiti razum, znao je da filozof veoma teško podnosi samoću i potpuno odsustvo žene iz svog života.