Prolog


Kako je Gorim tražio boga narodu svojemu i kako je podno svete planine Prolgu otkrio Ula.
Preuzeto iz Knjige Ulga i drugih izvora 


KADA VREME JOŠ BEJAŠE MLADO, sedam bogova izatka svet iz tmine i stvori zverove i ptice, guje i ribe, a na kraju i Čoveka.
Življaše tada na nebesima i duh poznat kao Ul, koji ne uze učešća u njihovome stvaralaštvu i zadrža svoje moći i znanja samo za sebe. Stoga mnogo šta beše manjkavo il’ nepotpuno. Mnogi stvor izađe nepriličan il’ oku stran. Njih mlađi bogovi htedoše da unište, ne bi li lepota zavladala pod vascelom kapom nebeskom.
Ali Ul podiže ruku i zaustavi ih, te im reče: „Ne može se uništiti ono što je napravljeno. Razatkaste tkanje mira nebeskog i načiniste ovaj svet sebi za igračku i zabavu pustu. Ali znajte ovo: šta god iznedrili i ma kako čudovišno ono bilo, ostaće takvo da vas za vjeki vjekov podseća na ludost vašu. Svane li dan kada ijedno vaše delo nestane sa lica sveta, sve će nestati.“
To razbesne mlađe bogove. Svakom svome grdnom il’ nedovršenom stvoru oni ovako rekoše: „Otidi sad Ulu i neka on bude tvoj bog.“ Potom svaki bog iz roda ljudskoga odabra sebi narod koji mu oku mio beše. A onima koje niko ne htede, mlađi bogovi ovako rekoše: „Otidite i vi Ulu i neka on bude vaš bog.“ Ul ne progovori ni reč.
Mnoga ogorčena pokolenja Bezbožnih lutahu i uzaludno vapijahu divljim bespućima Zapada.
A onda se među njima pojavi jedan častan čovek po imenu Gorim. On okupi svetinu, te reče: „Venemo i padamo kao lišće na svome stradalačkom putovanju. Umiru naša deca i naši stari. Bolje je onda da mre samo jedan. Zato ostanite u ovoj ravnici. Ja ću poći da tražim boga zvanog Ul, kome ćemo se klanjati i koji će nas primiti u svoje okrilje.“
Dvadeset je godina Gorim zaludu tražio Ula. Godine mu izbeleše kose a umor sape telo. On se, sav očajan, uspe na jednu goru visoku te podiže glas ka nebu: „Dosta! Potrazi mojoj došao je kraj! Bogovi su samo prikaze i opsene, a svet ovaj pusto ništavilo. Nema Ula i zaludu u mukama prođe život moj.“
Duh Ulov to ču, te mu odgovori: „Zašto mene kuneš, Gorime? Tvoj usud i usud roda tvoga nisu moje delo.“
Gorim se uplaši te pade ničice preda nj. A Ul ponovo progovori, i ovako mu reče: „Ustani, Gorime, jer ja nisam tvoj bog.“
Gorim ne ustade. „Bože moj“, kriknu on, „ne skrivaj lice svoje pred narodom što izgnan i prezren luta tražeć boga svog.“
„Ustani, Gorime“, ponovi Ul, „i idi odavde. Uguši jecaj. Svoga boga traži negde drugde, a mene ostavi s mirom.“
Ni tad Gorim ne ustade. „Bože moj“, reče, „počuj što imam ti reć. Narod je tvoj i žedan i gladan. Podaj mu blagoslov svoj i zemlju da je naseli.“
„Zamorne su meni tvoje reči“, reče Ul i ode.
Gorim ostade na toj gori, a zver iz šume i ptica s neba postade mu hrana. Prođe godina. A onda mu nakazni i grdni stvorovi što ih mladi bogovi stvoriše dođoše pred noge.
Duh Ulov bi zatečen i na kraju se ukaza očima Gorimovim. „Zar još tu si?“
Gorim pade ničice i reče: „O, Bože moj, narod tvoj napaćeni zaziva ti ime.“
Duh Ulov nestade. Ali Gorim osta tu još jednu godinu. Aždahe mu donošahu mesa, a jednorozi vode. I ponovo Ul dođe te mu reče: „Zar još tu si?“
Gorim pade ničice. „O, Bože moj“, zavapi, „narod tvoj izgibe zbog nebrige tvoje.“ A Ul nestade.
Još mu godinu dana bezimeni i neviđeni stvorovi donošahu hrane i pića. A duh Ulov dođe na goru i reče: „Ustani, Gorime.“
A Gorim zavapi sa zemlje: „Smiluj mi se, o, Bože moj.“
„Ustani, Gorime“, ponovi Ul, te se saže i rukama svojim podiže Gorima na noge. „Ja sam Ul, tvoj Bog. Zapovedam ti da ustaneš i staneš preda me.“
„I onda ćeš biti mojim Bogom?“ – upita Gorim. „I mojim i naroda mog?“
„Tvoj sam Bog i Bog naroda tvog“, reče Ul.
Gorim se okrete te sa svoga visa pogleda na sve uboge nakaze što mu pomagahu tokom muka njegovih. „A šta ćeš sa ovima, o, Bože moj? Hoćeš li Bogom biti i bazilisku i minotauru, aždahi i himeri, jednorogu i bezimenome, zmiji krilatoj i stvoru neviđenu? Jer i oni izgnani su, iako svaki u sebi lepotu čuva. Ne okreći lica svog od njih, Bože, jer mnoga ti je u njih vrlina. Mladi ih Bogovi tebi poslaše. Ko će biti njihov Bog ako ih i ti odbiješ?“
„To beše učinjeno uprkos rečma mojim“, reče Ul. „Ti stvorovi poslati su da mi sram učine što prkosih Bogovima mladim. Nije mudro čudovištima Bogom biti.“
Zacvileše stvorovi pod Gorimom, a ovaj sede na zemlju i reče: „Ja ostajem ovde, o, Bože moj.“
„A ti ostani, kad hoćeš“, reče Ul i nestade.
Sve beše kao i pre. Gorim ostade, zverovi ga slušahu, a Ul opet srećan ne beše. Pred čistotom Gorimovom, veliki Bog se pokaja i ponovo dođe. „Ustani, Gorime, i pokloni se Bogu svome“, reče te se saže i rukama svojim podiže Gorima na noge. „Pozovi te stvorove što mi ih dovede, da ih vidim. Ako svaki ima lepotu i vrlinu kô što veliš, onda ću ja pristati da budem im Bogom.“
Tad Gorim dovede stvorove pred Ula. Oni listom padoše ničice pred njime i stadoše preklinjati za blagoslov njegov. Ul se začudi što ranije ne vide lepotu njihovu. On podiže ruke i blagosilja ih ovako: „Ja sam Ul i u svakome od vas pronađoh lepotu i vrlinu. Biću vaš Bog i pružiću vam mir i blagostanje.“
Gorimu srce zaigra i on taj vis nazva Prolgu, što znači „Sveto mesto“. Potom se okrete i siđe u ravnicu da dovede narod svoj Bogu njihovome. Ali niko ga ne poznade, jer dodir mu Ulov oduze boju i ostavi ga kože i kose belih poput prvog snega. Ljudi ga se grdno prepadoše te stadoše da kamenjem ga teraju.
Tad Gorim zavapi za Ulom. „O, Bože moj, dodir tvoj promeni me i narod me moj ne poznaje više.“
Ul podiže ruku te sve ljude učini bezbojnima poput Gorima. Duh Ulov obrati im se tad gromkim glasom: „Počujte reč svog Boga. Ovaj ovde, što ga Gorim zvaste, izmoli me da vas uzmem za narod svoj, da vas gledam i hranim, i budem vam Bogom. Zato ćete se od danas zvati UL-GO, u čast meni i svetosti njegovoj. Činićete što vam on zapovedi i ići kamo on zapovedi. A svaki onaj koji odbije da mu se povinuje, neka svene i nestane, da ga ne bude.“
Tad im Gorim zapovedi da uzmu dobra svoja i stoku svoju te pođu za njim u planine. Ali stariji ne verovahu, ni njemu, ni glasu da je Ulov, te rekoše Gorimu: „Ako si zaista sluga božiji Ulov, dokaži to i izvedi čudo.“
Gorim odgovori: „Pogledajte lica svoja i kose. Zar vam tu čuda dosta nije?“
Oni se smrkoše i odoše. Ali ponovo dođoše i rekoše: „Beleg ovaj boleština je što je ti donese iz gliba neka grdna, a ne dokaz Ulove volje.“
Gorim tad podiže ruke, a stvorovi što ga služahu priđoše mu krotko kô što jagnjad prilazi pastiru svom. Starci se prepadoše te utekoše. Ali uskoro se ponovo vratiše, te rekoše: „Ti stvorovi su čudovišta i grdobe. Ti si demon što dođe da namami ovaj narod u pogibelj, a ne sluga božiji Ulov. Mi još ne videsmo dokaz naklonosti Ulove.“
Gorimu bi dosta, te im glasno reče: „Narode, glas koji čuste pripadaše Ulu. Ja mnogo propatih zarad vas. Sada se vraćam svetome mestu Prolgu. Neka za mnom pođe onaj koji to hoće i ne pođe onaj koji neće.“ A onda se okrete i pođe ka planini.
Njih nekolicina pođe za njim, ali većina ostade da grdi Gorima i sledbenike njegove: „Gde je to čudo što dokaz je ljubavi Ulove? Ne pođosmo za Gorimom, niti ga poslušasmo, a evo niko od nas još ne svenu.“
Gorim ih tad s tugom pogleda, pa reče: „Ištete od mene čudo. Onda vam evo čuda. Baš kao što glas Ulov reče, izbledeste kao s drveta odsečene grane. Na današnji dan nestadoste.“ Tad povede ono malo svojih sledbenika na Prolgu.
Ostali mu se smejahu i rugahu, te se vratiše u šatore da šale zbijaju na račun sledbenika njegovih. Godinu su se dana smejali i rugali. A onda prestadoše da se smeju jer im žene postadoše jalove i ne rađahu decu. Vremenom svi svenuše i pomreše.
Oni koji su pošli za Gorimom, stigoše na Prolgu i tamo podigoše grad. Duh Ulov bejaše sa njima i življahu u miru sa stvorovima što služahu Gorima. Gorim dugo požive, a potom se po njemu svaki prvosveštenik Ulov Gorimom zvaše. Dve hiljade godina mir Ulov počivaše nad njima i svi mišljahu da tako će ostat doveka.
Ali zli bog Torak ukrade Kuglu što je sačini bog Aldur i otpoče rat ljudi i bogova. Torak Kuglom rascepi zemlju i pusti mora na nju, na šta ga Kugla strašno unakazi. On potom pobeže u Maloriju.
Zemlju ljuto zabole ta rana, a bol njen zabole i stvorove što življahu u miru s narodom Ulga. Oni se tad podigoše i u besu srušiše gradove i pobiše sve ljude osim nekolicine.
Preživeli utekoše u Prolgu, gde ih stvorovi ne smedoše pratit iz straha od besa Ulovog. Glasan beše njihov vapaj i lelek. Ul im tada pokaza put ka pećinama što pod gradom ležahu. Narod tad siđe u tamni vilajet i osta da živi u njem.
Za to vreme, čarobnjak Belgarat povede kralja alornskog i sinove njegove u Maloriju, ne bi li ukrali Kuglu. Kada se Torak dade u poteru za njima, Kugla ga odbi natrag. Belgarat dade dragulj prvome kralju rivanskome i reče mu da će Zapad biti miran sve dok Kugla ostane u ruci nasledniku njegovome.
Alorni se podeliše i raširiše ka jugu, te stvoriše nove zemlje. Narode drugih bogova zabrinu rat bogova i ljudi te poleteše u osvajanje zemalja, kojima dadoše imena svakojaka. Ali narod Ulov ostade u pećinama pod Prolguom i ne poteče za njima. Ul ih skri i zaštiti, da nijedan namernik ne sazna za njihovo bitisanje. Mnogi vek prođe, a narod Ulov ne znade ni za šta iz sveta spoljnoga, pa ni za smrt poslednjega kralja rivanskoga i njegove porodice.
Ali kada Torak pođe da robi Zapad i povede golemu vojsku preko zemlje dece Ulove, duh Ulov obrati se Gorimu. Ovaj pod okriljem noći povede svoj narod, te napadoše usnulu vojsku i počiniše strašan pir. To vojsku Torakovu toliko oslabi da kod Vo Mimbra pretrpe poraz od snaga Zapada.
Gorim tada pripasa mač svoj, te pođe na većanje s pobednicima. Tamo saznade da je Torak smrtno ranjen. Iako mu telo ukrade i sakri učenik mu Belzedar, reč beše da će Torak ležati u samrtnome snu sve dok naslednik loze rivanske ponovo ne sedne na presto u Rivi, što reći će nikad, jer svak znade da poslednji je od tog poroda mrtav.
Iako Gorimova poseta spoljnome svetu izazva čuđenje veliko, nikakvoga zla ona ne donese. Deca Ulova nastaviše da žive pod paskom Boga svog i život nanovo pođe svojim tokom. Neko primeti da Gorim radije od Knjige Ulga čita drevne svitke nekakvoga proročanstva, al’ to pripisa ćudi nekoga ko se iz Ulovih pećina odvaži da ode u svet spoljašnji.
A onda se starina čudnovata pojavi na ulazu u pećine i reče da bi bila rada sa Gorimom razgovarati. Glas mu beše tako moćan da ga Gorim odmah pozva unutra. Beše to prvi put da narod Ulov svojim očima vidi nekoga ko nije od roda istoga. Gorim tad povede neznanca u dvore svoje te danima zatvoren ostade s njim. I kad god se kasnije starac taj, bele brade i sav u prnjama grdnim, pojavljivaše iznova, Gorimu on zanavek ostade drag gost.
Neki dečačić čak reče da sa Gorimom vide velika siva vuka, al’ to možda beše samo bunilo detinje.
Narod se primiri i prihvati svog Gorima takvog kakav beše. Godine prolažahu, a narod taj mnogu čast i hvalu izreče Bogu svojemu, znajući da on, Ul, izabra baš njih da Bogom im bude.
 
 

Prvi deo

MARAGOR


 
 

Prvo poglavlje

NJENO CARSKO VISOČANSTVO, PRINCEZA SE’NEDRA, dragulj dinastije Borun i najdražesniji cvet carevine Tolnedre, sedela je prekrštenih nogu na nekakvom sanduku u kabini pod palubom broda kapetana Greldika, zamišljeno grickala vrh pramena svoje bakarnocrvene kose i posmatrala gospu Polgaru kako previja slomljenu ruku čarobnjaku Belgaratu. Princeza je na sebi imala kratku, svetlozelenu drijadsku tuniku, a obrazi su joj bili prljavi od pepela. Sa palube je do nje dopiralo ujednačeno bubnjanje po kome su se upravljali Greldikovi veslači dok su polako napuštali pepelom zatrpani Sthis Tor.
Zaključila je da je sve oko nje potpuno užasno. Ono što je počelo kao samo još jedan potez u beskrajnoj igri vladara i pobunjenika, koju je otkad zna za sebe igrala sa svojim ocem carem, iznenada se preobrazilo u nešto smrtno ozbiljno. Ni u kom slučaju nije nameravala da stigne ovako daleko kada se jedne noći pre mnogo nedelja iskrala u pratnji učitelja Džibersa iz carske palate u Tol Honetu. Džibers ju je malo posle toga napustio – ionako joj više nije potreban – ostavivši je sa grupicom mrgodnih putnika sa severa, čiju svrhu puta ona uopšte nije mogla da shvati. Gospa Polgara, na pomen čijeg imena su princezu podilazili žmarci, prilično grubo joj je u šumi Drijada objasnila da je igri došao kraj i da nikakvo izvrdavanje, moljakanje i ulagivanje neće uticati na činjenicu da će ona, princeza Se’Nedra, na svoj šesnaesti rođendan zaista biti u prestonoj dvorani u Rivi, makar i u lancima, ako to bude neophodno. Se’Nedra je bez i najmanje truni sumnje verovala da gospa Polgara upravo tako i misli, i na trenutak je mogla da vidi kako je potpuno poniženu i okovanu u bukagije vuku kroz nekakvu mračnu dvoranu dok joj se stotine bradatih Alorna smeju. Odlučila je da to izbegne po svaku cenu. I tako im se pridružila – možda ne sasvim voljno, ali ni previše jogunasto. Čelični sjaj očiju gospe Polgare uvek ju je podsećao na okove i zveket lanaca, a sâm taj nagoveštaj bio je dovoljan da princezu učini mnogo krotkijom no što je sva carska moć njenog oca ikada mogla.
Se’Nedra je imala veoma neodređenu predstavu o namerama svojih saputnika. Stekla je utisak da prate nekoga ili nešto, i da ih je trag odveo u zmijsko leglo u močvarama Njise. Izgleda da su u sve bili umešani i Murzi, pošto su na razne zastrašujuće načine pokušavali da im stanu na put, a čak se i kraljica Salmisra do te mere zainteresovala da je bila spremna da zavede mladog Gariona.
Se’Nedra se prenula iz razmišljanja i pogledala ka dečaku. Zašto bi njisanska kraljica poželela baš njega? Tako je običan. Seljače, kuhinjski potrčko, niko i ništa. Doduše, bio je dobar dečko, ravne, svetle kose koja mu je uporno padala na čelo i izazivala joj svrab u prstima i želju da mu je zagladi unatrag. Imao je i prilično lepo, mada obično lice. Pošto je bio tek jedva nešto stariji, mogla je sa njim da razgovara kada je bila usamljena ili preplašena, ili da se svađa kada je bila mrzovoljna. A ipak je uporno odbijao da se prema njoj ophodi sa dužnim poštovanjem, ako je uopšte i znao kako se to radi. I odakle sad toliko takvih misli? Zagledala se u njega i zamislila se.
Ponovo je to uradila. Ljutito je skrenula pogled s njegovog lica. Zašto ga stalno posmatra? Čim joj misli nekud odlutaju, pogled joj sam pronađe njegovo lice, koje ipak nije toliko privlačno da bi ga stalno gledala. Čak je hvatala sebe kako nalazi razloge da se nađe na mestu sa koga ga može posmatrati. Kakva glupost!
Se’Nedra je grickala pramen kose i razmišljala, pa još malo grickala, a onda je ponovo uhvatila sebe kako proučava Garionovo lice.
„Hoće li mu biti dobro?“ – zabrunda Barak, grof od Trelhajma, odsutno pročešljavajući prstima svoju crvenu bradurinu i posmatrajući kako gospa Polgara dovršava previjanje ranjenika.
„Prelom je lak“, odgovori ona znalački dok je odlagala zavoje. „Osim toga, ovoj matoroj ludi rane brzo zaceljuju.“
Belgarat se mrštio i pokušavao da pomeri sveže podvezanu ruku. „Mogla si biti i malo nežnija, Pol.“ Na svojoj staroj crvenkastosmeđoj tunici imao je nekoliko mrlja od blata i novu poderotinu – svedočanstvo okršaja sa drvetom.
„Morala sam to da obavim kako treba, oče“, reče ona. „Ne bi valjda hteo da ti ruka krivo zaraste.“
„Mislim da si uživala“, ozlojeđeno će on.
„A ti sledeći put uradi to sam“, hladno mu odgovori ona, poravnavajući nabore svoje sive haljine.
„Treba mi piće“, progunđa Belgarat obraćajući se orijašu Baraku.
Grof od Trelhajma pođe ka uskim vratima. „Da možda nema neki vrč piva za Belgarata?“ – upita stražara koji je stajao napolju.
„Kako je?“ – upita stražar.
„Zlovoljno“, odgovori Barak. „A verovatno će biti i gore ako uskoro ne dobije piće.“
„Polazim iz ovih stopa“, reče mornar.
„Mudra odluka.“
Bila je to još jedna od stvari koje su zbunjivale Se’Nedru. Plemići iz njihove družine ophodili su se prema tom dronjavom starcu sa neverovatnim poštovanjem iako, bar koliko je ona mogla da primeti, nije imao nikakvu titulu. Sa izuzetnom preciznošću je mogla da odredi razliku između barona i generala carskih legija, između tolnedranskog nadvojvode i arendskog prestolonaslednika, između rivanskog čuvara mača i čerečkog kralja. Ali pojma nije imala gde se tu uklapaju čarobnjaci. Njen materijalno usmereni tolnedranski mozak čak je odbijao i da prizna postojanje čarobnjaka. Za razliku od gospe Polgare, koja je imala titule u polovini zapadnih kraljevstava i bila najuglednija žena na svetu, Belgarat je bio skitnica i svaštočinja, a vrlo često i prava napast. Kao i Garionov deda, podsetila se u mislima.
„Mislim da je vreme da nam kažeš šta ti se dogodilo, oče“, reče gospa Polgara starcu.
„Zaista ne bih sad o tome“, kratko odgovori ovaj.
Ona se potom okrete princu Keldaru, neobičnom čovečuljku, dreznijskom plemiću oštrih crta lica i pogana jezika, koji se izležavao na klupi i izgledao kao da će svakog trena prasnuti u smeh. „Pa, Svileni?“ – reče ona.
„Siguran sam da shvatate položaj u kome se nalazim, prijatelju moj stari“, reče princ Belgaratu, kao bajagi se izvinjavajući. „Pokušam li samo nešto da prećutim, verujem da će me ona nimalo prijatnim umećima primorati da sve kažem.“
Belgarat ga pogleda samrtno ozbiljnog lica, a potom prezrivo frknu.
„Vi znate da moja želja s time zaista nema nikakve veze.“
Belgarat okrete glavu.
„Znao sam da ćete imati razumevanja.“
„Pričaj, Svileni!“ – nestrpljivo će Barak.
„Zapravo je sve bilo vrlo jednostavno“, reče Keldar.
„Ali ti ćeš ga već zamrsiti, zar ne?“
„Samo nam ispričaj šta se dogodilo, Svileni“, kaza Polgara.
Dreznijac se uspravi u sed. „Nema tu šta da se priča“, poče. „Pre tri nedelje smo otkrili Zedarov trag i pošli za njim u Njisu. Imali smo okršaj-dva sa njisanskim graničarima, ali nije bilo ništa ozbiljno. Bilo kako bilo, trag Kugle je odmah iza granice skrenuo na istok. To je bilo iznenađenje. Zedar je sa toliko odlučnosti hrlio u Njisu da smo bili gotovo sigurni kako je sklopio nekakvu pogodbu sa Salmisrom. Možda je samo želeo da mi to pomislimo. On je veoma lukav, a Salmisra poznata po svom mešanju u stvari koje je se ne tiču.“
„Za to sam se pobrinula“, smrknuto će gospa Polgara na to.
„Šta se dogodilo?“ – upita Belgarat.
„Kasnije ću ti ispričati, oče. Nastavi, Svileni.“
Ovaj sleže ramenima. „Nema šta da se priča. Pratili smo Zedarov trag kroz jedan od onih razrušenih gradova u blizini stare maraške granice. Belgarat je tamo imao posetioca – ili je bar meni tako rekao. Ja nikoga nisam video. Bilo kako bilo, rekao mi je da se dogodilo nešto što je promenilo naš plan i da se moramo vratiti i rekom otići u Sthis Tor da vam se pridružimo. Nije imao vremena da bilo šta objašnjava pošto su šume odjednom počele da vrve od Murga. Nismo saznali jesu li tražili nas ili Zedara. Od tada smo izbegavali i Murge i Njisane, putovali noću i skrivali se. Poslali smo vam glasnika. Da li je stigao?“
„Prekjuče“, odgovori Polgara. „Imao je groznicu, tako da je malo potrajalo dok sam iz njega izvukla vašu poruku.“
Keldar klimnu glavom. „Osim toga, sa Murzima su bili i Grolimi, koji su pokušavali da nas pronađu svojim umovima. Belgarat ih je nekako sprečavao u tome. Šta god da je bilo u pitanju, toliko mu je zaokupljalo misli da gotovo uopšte nije gledao kud ide. Rano jutros, vodili smo konje kroz močvaru. Belgaratu su misli nekud odlutale i drvo se srušilo na njega.“
„Mogla sam da pretpostavim“, reče Polgara. „Da li ga je neko namerno oborio?“
„Mislim da nije“, reče Svileni. „Mogla je biti neka stara zamka, mada ni u to ne verujem. Bilo je trulo. Pokušao sam da ga upozorim, ali on je pošao pravo na tu stranu.“
„Kako da ne“, reče Belgarat.
„Ali zaista sam pokušao.“
„Pričaj ti to nekom drugom, Svileni.“
„Ne želim da neko pomisli kako nisam ni pokušao da vas upozorim“, branio se čovečuljak.
Polgara odmahnu glavom, a u glasu joj se oseti prizvuk teškog razočaranja. „Oče!“
„Pusti sad to, Polgara“, reče joj Belgarat.
„Izvukao sam ga ispod debla i skrpio ga najbolje što sam umeo“, nastavi Svileni priču. „Potom sam ukrao onaj čamčić i otisnuli smo se niz reku. Sve je bilo u redu dok nas nije zasuo pepeo.“
„Šta ste učinili sa konjima?“ – upita Hetar. Se’Nedra se pomalo pribojavala tog visokog, ćutljivog algarskog plemića u crnom kožnom odelu, izbrijane glave, sa dugim perčinom. Činilo joj se da se on nikada ne smeši, a njegovo lice nalik sokolskom i na sam pomen reči „Murg“ postajalo je turobno poput kamena. Jedino što je makar malo budilo ljudsku stranu njegove ličnosti bila je ljubav prema konjima.
„Zbrinuti su“, umiri ga Svileni. „Ostavio sam ih na mestu gde ih Njisani neće pronaći. Ništa im se neće dogoditi dok mi ne dođemo.“
„Kada si stigao, rekao si da je Kugla sada kod Ktučika“, reče Polgara Belgaratu. „Kako se to dogodilo?“
Starac slegnu ramenima. „Nisam uspeo da izvučem nikakve pojedinosti od Beltire. Samo mi je rekao kako je Ktučik čekao da Zedar pređe granicu i uđe u Ktol Murgos. Zedar je uspeo da pobegne, ali je morao da ostavi Kuglu.“
„Razgovarao si sa Beltirom?“
„Sa njegovim umom“, odgovori Belgarat.
„Da li ti je rekao zašto nas je učitelj pozvao u Dolinu?“
„Nije. Verovatno se nije ni setio da pita. Znaš već kakav je Beltira.“
„Trebaće nam meseci, oče“, zabrinuto će Polgara. „Donde ima dve stotine i pedeset liga.“
„Aldur želi da odemo tamo“, na to će on. „Ne pada mi na pamet da posle svih ovih godina postanem neposlušan.“
„A Ktučik će za to vreme odneti Kuglu u Rak Ktol.“
„Neće on imati nikakve koristi od nje, Pol. Ni Torak nije uspeo da pokori Kuglu, a pokušava već više od dve hiljade godina. Ja znam gde je Rak Ktol. Ktučik se ne može sakriti od mene. I on i Kugla će biti tamo i čekati me. Znam ja kako treba postupati sa tim magom.“ U glasu mu se osećao težak prezir dok je izgovarao reč „mag“.
„A šta će Zedar raditi za to vreme?“
„On ima svojih sopstvenih problema. Beltira mi reče da je ovaj sklonio Toraka sa mesta na kome ga je skrivao. Prilično sam uveren da će se truditi da drži Toraka što je moguće dalje od Rak Ktola. U stvari, sve se razvija prilično dobro. Već je počela da me zamara ova jurnjava za Zedarom.“
Se’Nedra je bila zbunjena. Zašto su ti ljudi opsednuti kretanjem dvojice angaračkih čarobnjaka smešnih imena i tim tajanstvenim draguljem za kojim svi žude? Njoj je svaki dragulj bio isti. Oduvek je bila okružena takvom raskoši da je davno prestala da pridaje važnost ukrasima. Jedini njen nakit beše par zlatnih naušnica u obliku žirova, a ljubav koju je prema njima osećala nije toliko poticala od činjenice da su bile od zlata koliko od tihog zveckanja koji su sićušna, vešto skrivena klatna proizvodila pri svakom pokretu njene glave.
Sve joj je to zvučalo kao neki od alornskih mitova koje je davno slušala od pripovedača na očevom dvoru. Sećala se da je tu bilo reči o nekakvom magijskom dragulju. Njega je ukrao angarački bog Torak, a povratio jedan čarobnjak i neki alornski kraljevi, koji su ga potom ugradili u balčak mača i sklonili u prestonu dvoranu u Rivi. Dragulj je na neki način štitio Zapad od nesreće koja će ga snaći u slučaju ponovne krađe. Zanimljivo je što se čarobnjak u priči zvao Belgarat – isto kao starac iz njihove družine.
Ali to bi značilo da je on star hiljadama godina, a to je potpuna glupost! Sigurno je dobio ime po junaku iz legende, ili ga je sam izabrao ne bi li privukao pažnju.
Pogled joj ponovo odluta ka Garionovom licu. Dečak je tiho sedeo u uglu kabine, turobnog pogleda i ozbiljnog lica. Pomislila je da je možda baš ta ozbiljnost uzrok njenog zanimanja za njega. Drugi dečaci koje je poznavala – plemići i plemićki sinovi – listom su se trudili da budu zabavni i duhoviti, ali Garion nikada nije zbijao šale niti pokušavao da je zabavi vrcavim rečima. Nije znala kako da se nosi s time. Zar je moguće da je toliki seljak da ne zna kakvo se ponašanje od njega očekuje? Ili možda zna, ali mu nije stalo da se trudi? Mogao bi makar s vremena na vreme da pokuša. Kako ona da se postavi prema njemu ako on odbija da joj se ulaguje i zarad njene pažnje pravi budalu od sebe?
A onda se trgla, setivši se da je ljuta na njega. Rekao je kako je kraljica Salmisra najlepša žena koju je ikada video, a preko tako nečuvene izjave nije mogla olako preći. Zaista će morati oštro da ga kazni za tu uvredljivu omašku. Odsutno se igrala pramenom kose i posmatrala Garionovo lice.
Narednog jutra je kiša pepela, nastalog buđenjem vulkana negde u Ktol Murgosu, dovoljno minula da se može ponovo izaći na palubu. Prašuma na obali i dalje je bila delimično skrivena prašinastom izmaglicom, ali vazduh beše dovoljno čist da se može disati, te Se’Nedra sa olakšanjem izađe iz zagušljive kabine u potpalublju.
Garion je sedeo u mirnom kutku u blizini pramca, tamo gde je imao običaj da sa Belgaratom vodi ozbiljne razgovore. Se’Nedra primeti da je dečak i tog jutra zaboravio da se očešlja. Jedva je odolela želji da istog trena ode po četku i popravi stanje na njegovoj glavi. Umesto toga je samo projezdila vešto glumeći nezainteresovanost i skrasila se kraj ograde, na mestu sa koga je neopaženo mogla da prisluškuje.
„Oduvek je bilo tu“, objašnjavao je Garion dedi. „Razgovaralo je sa mnom, upozoravalo me kada sam bio detinjast ili glup i tome slično. Kao da je samo za sebe živelo u nekom kutku mog mozga.“
Belgarat je klimao glavom i zdravom rukom se češao po bradi. „Izgleda da to uopšte ne zavisi od tvoje volje“, primetio je. „Da li ti je taj glas u glavi ikada išta učinio, osim što ti se obraćao?“
Garion se zamisli. „Mislim da nije. Govori mi šta bi trebalo da uradim, ali na meni je da odlučim. Kada smo bili u Salmisrinoj palati, mislim da me je to izvuklo iz tela i povelo da vidim gde je tetka Pol.“ A onda se namršti. „Ne“, reče. „Kad malo bolje razmislim, ono mi je reklo kako, ali ipak sam to uradio sâm. Kada smo napustili telo, osećao sam ga kraj sebe. Bilo je to prvi put da se razdvajamo. Ali ipak nisam mogao da ga vidim. Nekoliko minuta je ono držalo konce u svojim rukama. Razgovaralo je sa Salmisrom ne bi li joj odvuklo pažnju sa našeg nauma.“
„Izgleda da nisi imao mnogo mira otkad smo vas Svileni i ja napustili?“
Garion turobno klimnu glavom. „Uglavnom je bilo odvratno. Spalio sam jednog Angaraka. Jesi li čuo za to?“
„Tvoja tetka mi je ispričala.“
„On ju je ošamario“, reče Garion. „Stoga sam krenuo nožem na njega, ali glas mi je rekao da postupim drugačije. Udario sam ga i rekao ’gori’. To jedno ’gori’ bilo je dovoljno da on plane. Hteo sam da ga ugasim, ali onda mi je tetka Pol rekla da je on čovek koji mi je ubio majku i oca. Tada sam raspirio još jači plamen. Preklinjao me je da ga poštedim. Ali nisam.“ Stresao se.
„Pokušao sam da te upozorim“, nežno ga podseti Belgarat. „Rekao sam ti da nećeš biti srećan kada svemu dođe kraj.“
Garion uzdahnu. „Trebalo je da te poslušam. Tetka Pol kaže da kad jednom upotrebim tu…“ Zastao je, tražeći pravu reč.
„Moć?“ – upita Belgarat.
„Da“, složi se Garion. „Kaže da više nikada neću zaboraviti kako se to radi i da ću je koristiti i dalje. Sada žalim što ipak nisam upotrebio nož. Tako se to nikada ne bi oslobodilo iz mene.“
„Grešiš“, mirno mu reče Belgarat. „To već mesecima pokušava da izađe iz tebe. Koliko je meni poznato, koristio si ga bar pet puta a da nisi ni znao.“
Garion ga zapanjeno pogleda.
„Sećaš li se onog poludelog monaha koga smo sreli tek što smo stigli u Tolnedru? Kada si ga dodirnuo, pomislio sam da ćeš ga ubiti.“
„Rekao si mi da je to učinila tetka Pol.“
„Lagao sam“, smireno priznade starac. „Prilično često pribegavam tome. Svejedno, suština je u činjenici da si ti oduvek imao tu moć. Pre ili kasnije, morao bi da je oslobodiš. Ja na tvom mestu ne bih previše tugovao zbog onog što si učinio Čamdaru. Možda jeste bilo pomalo preterano – ja bih to svakako drugačije uradio – ali je istovremeno bilo i prilično pravedno.“
„I to će zauvek ostati u meni?“
„Zauvek. Bojim se da ćeš morati da se pomiriš s time.“
Princeza Se’Nedra beše prilično zadovoljna onim što je čula. Belgarat je samo potvrdio ono što je ona već rekla Garionu. Ako taj dečak prestane već jednom da se inati, njegovi deda i tetka, kao naravno i ona sama – dakle svi koji su bolje od njega znali šta mu je potrebno – mogli bi da mu sa zadovoljstvom, uz malo ili nimalo muke, promene život.
„Nego, da se vratimo onom tvom unutrašnjem glasu“, reče Belgarat. „Hoću da znam sve o njemu. Ne želim da ti se kakav neprijatelj useli u glavu.“
„To nije neprijatelj“, usprotivi se Garion. „Na našoj je strani.“
„Možda samo izgleda tako“, na to će Belgarat. „Međutim, stvari nisu uvek onakve kakvima se čine. Bilo bi mnogo lakše kada bih znao šta je u pitanju. Ne volim iznenađenja.“
Princeza Se’Nedra je u međuvremenu odlutala u mislima. U dubinama njenog prepredenog i složenog uma počela je da se uobličava jedna misao koja je otvarala zanimljive mogućnosti.