Berlin, april 1921.

Rođenje. Majka ga privija uza se, ljulja i hrani prvim obrokom. Srećna je što drži u naručju život koji je osećala u sebi proteklih meseci. Rodio se malo prerano, ali nije previše malen, a sićušnim šakama čvrsto je zgrabio majčine prste. Ona ga već prepoznaje i voli. Njen muž stiže kući s posla, a babica ga odvodi na stranu. Sprečava ga da uđe pre nego što je prišao vratima spavaće sobe. Za razliku od svoje žene, ne stiže da pogleda sina i uveri se da je savršen: da ga zavoli pre nego što mu spozna manu. 
Klinika je uskomešana od aktivnosti, doktor žustar ali simpatičan, preporučila ga je babica. Mladim roditeljima je saopšteno da se radi o urođenom poremećaju, mada ne ozbiljnom. Jednostavno rečeno, njihovom sinu nedostaje jedan mišić u grudnom košu. Pod uslovom da mu se pruži redovna fizioterapija, svakako će biti u stanju da piše i obavlja sve uobičajene aktivnosti. Nikada neće moći u potpunosti da koristi desnu ruku, naravno, i fizički rad neće biti moguć, ali nepostojanje pektoralnog mišića ne bi trebalo da bude značajnija smetnja. Možda će čak moći da se bavi sportom kad za to dođe vreme, ali ne treba da se previše nadaju.
Kod kuće, brižljivo posmatraju svoju bebu koja guguče i rita se u krevecu. Blago povijene udove i dugačke prstiće, namreškanu mladu kožu. Divan je, i mladi roditelji se smeše jedno drugom, svako od njih spremno da se naglas nasmeje kad bi ono drugo htelo. Skidaju dečaku benkicu i dok se on pomera, zagledaju mu grudni koš i desno pazuho. Jedna strana mu je mršavija od druge, istina je. Ipak, obe ruke se dižu i spuštaju podjednako snažno kada ga hrane ili golicaju, jak je i živahan. 
Mutti kliče: sve je u redu. Papi je grli, ne prestajući da gleda u svog sina. Sede zajedno na krevetu dugo, dišući, dok beba spava. A svom majušnom sinu daju ime Helmut, srčani, zato što ga oni takvog vide. Dovoljno savršen, baš kako treba.
Život između dva rata je opor: hrana jednostavna, obilje retko, životni prostor mali.
Helmutov otac je veteran i stalno kašlje noću, u jesen, kada je vlažno vreme. Stariji je od svoje žene i zahvalan je što mu se posrećilo, pa svaki dan iz kuće izlazi rano, nalazi posao, uvek iz početka. Kad se vrati kući, sve je čisto, a barem jedna od dve sobe je stalno zagrejana. I pošto je Helmutova majka mudra domaćica, uvek nešto ima na stolu.
Oboje roditelja je veoma srećno sa svojim jedincem i preduzimaju mere predostrožnosti da ne bi imali više dece, obasipajući pažnjom Helmuta, a on se smeje mnogo više nego što plače. Dušek koji njih troje dele prostran je i topao, i mada Helmut već priča i hoda, zaseban krevet za njega bio bi rasipanje, nešto nepoželjno, sramota. Mamica na prozorskom ispustu gaji začinsko i lekovito bilje i cveće, dopuštajući sinu da ga neguje; a ako tatica nije previše umoran kada dođe kući, peva mu uspavanku, ili dve. Jutarnje i večernje vežbe dečak izvodi kao igru, zajedno s roditeljima. On treba da misli da svi dečaci tako rade, da bi bili jaki kao njihovi očevi. Da su sve porodice srećne koliko i ova.
Za vreme toplih letnjih dana ranog detinjstva, mamica vodi Helmuta na dug put na sever, na obalu, dok njegov otac ostaje u gradu da radi, kakav god posao nađe. Helmut je za nedelju dana preplanuo kao kesten, a kosa mu je poplavela od sunca. Igra se go u plićacima sa ostalom decom, a mamica se sprijateljuje s drugim majkama na plaži. Nikada ne skreće pažnju na grudni koš svog sina, na njegovu ruku, i pošto izgleda da druge žene to ne primećuju, Mamica ćaska slobodnije, opušta se, leži na leđima i uživa u društvu i suncu.
Letnje noći u sobama konačišta ispunjene su majkama što šapuću. Priče pred spavanje deci koja nisu usnula, poveravanja i podeljena cigareta kraj prozora otvorenog ka toplom, tamnom nebu.
Helmut je svestan da se majka penje u krevet, oseća miris dima u njenoj kosi. Opet zatvara oči, ponovo tone u san. Palac u ustima, pesak pod noktima, ukus slane plaže na koži.


Helmutov otac je našao stalni posao kod Herr Gladigaua, koji ima fotografsku radnju na stanici. Tri ili četiri dana u nedelji sigurnog prihoda. Tatica čisti mračnu komoru, menja hemikalije, a i čuva radnju kada Herr Gladigau mora nekud da ide. Gladigauu se sviđa novi nameštenik, ima poverenja u njega. On nema dece, udovac je, i uživa u kontaktu koji je uspostavio s jednom mladom i srećnom porodicom. Ne može da priušti da plati onoliko koliko bi želeo; onoliko koliko je potrebno Helmutovoj porodici. Zauzvrat, nudi da sačini fotografski zapis porodičnog života. Prvobitni dogovor je poziranje za portret svakih šest meseci: dok je dečak mali i brzo raste. Mamica je uzbuđena, tatica malo zbunjen, ali i zadovoljan. Ugovaraju prvu seansu slikanja za narednu sedmicu.
Snimak koji tatica bira prikazuje Helmuta kako stoji na očevom kolenu i desnom rukom pokazuje na ukrasne palme Herr Gladigaua, koje se nalaze na levoj strani slike, pokraj njegove majke. Oboje roditelja gledaju u njega i smeše se. Plavušan, uskoro više neće biti beba, desna ruka mu je potpuno ispružena, u visini ramena, možda tik iznad. Uobičajena poza za radoznalo, aktivno dete, ali nekonvencionalno za portret.
Gladigau je skloniji ozbiljnijim snimcima, napravljenim na početku seanse, gde svi koji poziraju gledaju pravo u aparat, a ruke su im skrštene na krilu. Ali, njegov nameštenik je tiho nepopustljiv i Gladigau ne pronalazi razlog da odbije njegov zahtev. Odabire jednostavan okvir, ni skup ni jeftin, i uredno umotava portret.


Pažljivo zakrpljena odeća i mršavi obrazi na ovom i narednim portretima ostavljaju na Gladigaua bolni utisak kada ih vidi. Tatica je kod njega skoro svakodnevno, s istim licem, u istom sakou i cipelama. Ali na snimcima, kad je sam u mračnoj komori, sve se to vidi previše direktno, oštro, jasno: obroci od kupusa i krompira, stalno dovijanje s onim što se ima, njegova žena, njegov sin s iskrivljenom rukom. Čim je mogao, Gladigau je obezbedio tatici puno radno vreme.
Već imaju dovoljno novca da se presele u bolji stan. Zakupljene stambene zgrade blizu stanice dobro su održavane, svetle i čiste, pa Helmut, prerastao krevet svojih roditelja, može da dobije sopstveni sobičak. Njihove nove komšije su ljubazne i ponosne što ovde stanuju, i u kraju ima mnogo dece s kojima Helmut može da se igra. Stidljiv je, i u početku više voli da posmatra vozove kako ulaze i izlaze iz stanice. Duga jutra provedena u zurenju kroz kuhinjski prozor, dok majka peva iza njega kuvajući i spremajući. Uskoro, ipak, prelazi na posmatranje vozova s odmorišta na stepenicama, a zatim sa stepeništa iza kuće. Ubrzo zaboravlja na vozove i trči po stražnjem dvorištu s drugom decom, razdragano se igrajući žmurke, jednu igru za drugom, sa skrivanjem, poterom i hvatanjem.
Mamica traži svog sina po stanu, na odmorištu, na stepeništu iza kuće, vidi ga kako trči. Provodi popodne kraj kuhinjskog prozora, gledajući ga kako se igra. Mamica vidi kako desna ruka njenog sina zaostaje za njim kad trči. Kako mu desno rame visi, i kako Helmut često pri trčanju malo poskoči, da bi pomogao desnoj strani da stigne preostali deo njegovog krhkog tela. I vidi da Helmut to radi nesvesno. Obraćajući pažnju na drugu decu, ona vidi mala stopala bez cipela kako hramlju dok trče preko neravnog tla. Bleda lica i oči s podočnjacima tamnim od gladi, izgrizene nokte i raščupane pletenice. Naravno, cipele mogu da se kupe, a može i hrana. Svakako, loše navike mogu da se zaborave, a kosa da se očešlja. Blagostanje, nega, pa ni disciplina, ne mogu da izleče Helmuta. Ali nijedno od komšijske dece mu se ne ruga, niti čak bulji u njega. I mada nikada ne odustaje od navike da posmatra i proverava, Helmutova Mutti dozvoljava sebi da odahne.
Sa školom, međutim, stiže promena. Nastavnik fiskulture naređuje kompletan pregled svojih novih učenika. Bez potkošulja, stoje u stavu mirno, poređani po visini. Oni za koje se smatra da im je potreban specijalan tretman izvučeni su iz reda i skupljaju se u neravnomernu gomilu u uglu školskog dvorišta. Helmut je među debelim dečacima i među slabunjavim dečacima pokvarenih zuba, a ne zna zašto. Konačno se utvrđuje, pred nemim pogledom odeljenja, da on, za razliku od ostalih, ne može da podigne desnu ruku iznad ramena, i Helmut zna da nešto nije u redu s njim.
Kod kuće Mutti plače, a Papi kasnije besni. Narednog dana odlazi sa Helmutom u školu i zahteva da se njegovom sinu omogući da se bavi sportskim aktivnostima sa zdravom decom. Nikada nije imao problema kada se igrao u stražnjem dvorištu s komšijskom decom, niti leti na plaži.
Tatica je zamoljen da sačeka u prostranom holu. Nema stolica, pa stoji kraj samih vrata na parketu s visokim voštanim sjajem. Čas se završava, drugi počinje, a tatica sad već mnogo kasni na posao. U tišini se seća Helmutovog rođenja. Klinike u koju su ga vodili, sa istim ovakvim hodnicima; i istovetnih širokih, pokretnh vrata; i podjednakog osećanja uništene nade i stida zbog sina. Zamera babici, doktoru kome ih je poslala. Krivi ih što su se isprečili između njega i njegovog deteta. Zamera i razrednom starešini, mada se ne buni kada mu, najzad, pošalju poruku. Škola neće promeniti odluku. Helmut će se baviti gimnastikom da bi dopunio svoju svakodnevnu fizioterapiju, ali nema timskih igara, osim ako mu se stanje poboljša. Tatica čita poruku, uzima svoj šešir i kaput, i odlazi.
Te večeri kod kuće, otac uzima Helmuta i posadi ga sebi na koleno. On je snažan mali čovek kojeg Mutti i Papi vole i koji će se potruditi da pokaže školi koliko vredi. Radiće vežbe zajedno, sve troje. Prevladaće porodična upornost.
Ali Helmut je i dalje s debelim dečacima i slabunjavim dečacima pokvarenih zuba i još uvek ne može da uhvati loptu bačenu iznad visine ramena. Kod kuće, vežbe koje radi dvaput dnevno postaju energičnije, manje zabavne, naročito kada ih izvodi sa svojim ocem. U toaletu, dole niz hodnik, pomno opipava tanak mišić ispod desne ključne kosti. U velikom, blistavom prozoru pekare vidi kako mu desna ruka visi: kriva, spuštena, pritešnjena na uzani grudni koš.


Helmut se još uvek igra s komšijskom decom u stražnjem dvorištu, ali ga mamica često ugleda kako stoji kraj visoke metalne ograde, na udaljenom kraju stambenog bloka, i zuri kroz njene rešetke u vozove koji dolaze i odlaze. Stanica nije velika, ali dva ili tri putnička voza skoro svakodnevno stižu iz drugih gradova, i odlaze daleko. Drezden, Lajpcig, Štutgart, Minhen.
Helmut se ne bavi brojevima lokomotiva niti tipovima vagona. Sviđaju mu se vremena i destinacije, dolasci i odlasci. Voli da posmatra ljude, u grupama i same, kad su im kolica natrpana prtljagom ili kad ne nose ništa. Procenjujući po njihovom drugačijem hodu i odeći, voli da pogađa da li je neko bio ranije u Berlinu.
Nije uvek sam kraj visoke metalne ograde. Njegovo enciklopedijsko poznavanje voznog reda zadivljuje mnoge druge male dečake. Takođe se sprijateljuje s vozovođama, propitujući ih na okretnoj rampi o dolascima i razdaljinama. Ubrzo ga puštaju na peron gde skuplja probušene vozne karte od putnika koji silaze s voza. Oni koji zapaze njegovu ruku i njegovu brižljivo zakrpljenu odeću ponekad mu ubace Groschen u šaku. Helmut je blago zbunjen takvim gestovima: siguran je da ih roditelji neće odobriti, mada ne i zbog čega. Ali on nikada ne odbija poklone nepoznatih ljudi: mogućnost da se kupe bombone predstavlja moćno oružje u borbi za prijatelje. Koristi i to što ima pristup železničkoj stanici i male kesice šećerlema. Učini uslugu i ne moraš moliti da te prihvate. Komšijska deca često dolaze i zovu ga, štropoću stepenicama iza njega, pa preko dvorišta na železničku prugu.
Porodične fotografije pokazuju zdravog dečaka, već prilično visokog, kako stoji između roditelja, koji sede malčice ispred njega. Ima na sebi mornarsko odelo, uobičajenu uniformu za dečake nedeljom i praznikom. Desna ruka mu počiva na majčinom ramenu, stoji tako da mu je leva strana delimično okrenuta fotografskom aparatu. Kombinovani efekat ima za cilj da umanji nesrazmernost grudnog koša, da maskira ruku koja visi. Tokom tri ili četiri godine porodica je usvojila sličnu pozu, a varijacijame se ogledaju samo u odeći, Helmutovoj visini i posedeloj očevoj bradi. Porodica izgleda zadovoljna, zdravija, obrazi zaobljeniji nego prethodnih godina. Zbog celokupnog veštog maskiranja sinovljeve mane, opušteni su. Još uvek ponosni, još uvek kao jedno, žive sve bolje i bolje.


Pubertet i Treći rajh stižu istovremeno. Na Helmutovu sramotu, ne samo da mu rastu dlake po telu, već malje koje bi trebalo da izrastu ispod desne ruke rastu duže i vidljivije ispod ključne kosti. Čudna zakrivljenost tetive pod kožom na grudima više se uočava pošto mu se mišići sve više ocrtavaju.
Svi se dečaci u školi sada već bave gimnastikom, ali ograničeni pokreti Helmutove ruke zbog toga postaju vidljiviji. Nosi potkošulju s dugačkim rukavima, a ne gimnastičku majicu kao ostali. Neki bulje u njega dok se presvlače, a drugi nalete na njega prolazeći dugačkim školskim hodnicima. Najčešće se o tome ne razgovara.
Helmut je dobar učenik i ima nekolicinu prijatelja u školi. Kod kuće i dalje najveći deo popodneva provodi na stanici, obično sam. Nekih večeri, na putu kući, naiđe na komšijske dečake u stražnjem dvorištu. Stoji s njima neko vreme dok se rvu i šale, i oni ga pitaju za vozove, ali njegove odgovore slušaju samo s pola uveta. Priključili su se klubovima u koje Helmut nije pozvan, počeli su da se interesuju za ulične bande i njihove borbe, a slatkiši više nisu mamac kakav su bili. Povremeno će mu se na peronu pridružiti jedna od devojčica iz komšiluka. Eda Bine, koja čeka kraj džakova s poštom, cucla svoje dugačke pletenice i gleda Helmuta kako pozdravlja putnike koji se iskrcavaju i skuplja karte. Helmutova mana postala je s pubertetom izraženija, a ljudi su sve bolje živeli, pa su neki putnici postali velikodušniji. Ako štedi nekoliko dana i odvede Edu na sladoled u radnju pored Gladigauove, Helmut zna da bi mu ona možda dozvolila da je drži za ruku, ili bi mu čak pokazala noge u haustoru, na putu kući.
On zna da je pristao dečak, oseća da ima jako srce, dobra pluća i brze noge da ponudi svojoj naciji. Takođe zna da nije savršen.


Helmut je napustio školu. Drugi dečaci idu na posao, uče zanate, ali mamica nagovara taticu da pusti njihovog sina da ostane kod kuće. Samo za neko vreme, još nije spreman, još uvek je dečak. Helmutov Papi uzdiše i pristaje.
Mamica počinje da uzima rublje na pranje, a Helmut učestvuje u tome slažući i noseći veš, ali celu godinu ili približno toliko, dane uglavnom provodi muvajući se između stanice i kuće. Tih i zadovoljan, glave pune redova vožnje. Jede tople obroke koje mu Mutti priprema, sanjalački zagledan preko kuhinjskog stola kroz prozor u daljinu.
Tatica je iznerviran zato što mu je sin besposlen. U Gladigauovoj radnji posao ide dobro. Ima nove fotoaparate, bolje zalihe filmova i potreban mu je dodatni par ruku. Tatica to zna, zove sina u stranu, predlaže mu da bude od koristi. Helmut je rad da udovolji ocu i kad je stigla jesen, on grabi svoju priliku. Izašavši pre doručka da pozdravi prvi voz, Helmut zatiče pločnike svetlucave od debelog sloja stakla. Prolaznici ranoranioci pažljivo gaze kroz srču do stanične kapije, pokraj Gladigauove radnje čiji su prozori neoštećeni, ali Gladigau stoji i zuri, bled tog novembarskog jutra. Helmut uzima ključeve, nalazi metlu i čisti, ne progovarajući ni reč, i Gladigau to ceni. Dečak je sada očigledan izbor.
Tatica nagovara ovog puta, a mamica popušta. Može da radi ponedeljkom, sredom i petkom po podne, a i subotom, ako ima poslova da se obave. Poslodavac, otac i sin rade jedan pokraj drugog: tiho, revnosno, efikasno. Gladigauu se dečak dopada i prema njemu postupa dobro, podučava ga, brine se o njemu, ali mu nikada ne gleda kroz prste.


Helmutu se sviđa mračna komora. Umirujući zvuk blagog mlaza vode iz slavine i bazni miris hemikalija. Svetlo je upaljeno samo kada čisti, voli da meša i puni pri crvenom svetlu sijalice u mračnoj komori ili u dubokoj, gustoj tami. Portreti snimljeni velikim fotoaparatom u ateljeu, jesu Gladigauova jača strana, a ni tatici ni Helmutu nije dozvoljeno da diraju foto-papire nakon eksponiranja. Međutim, Gladigau isto tako eksperimentiše s novim fotoaparatima i njihovim dugačkim rolnama filma, i pošto je Helmut temeljan i metodičan u svom radu, dozvoljeno mu je da razvija takve negative. Odmotava dugačke rolne strpljivo, prsti rade vešto bez pomoći očiju. Nakon što je s Gladigauom razgovorao o osvetljavanju filma, Helmut dobro tempira kupke s hemikalijama, pa je starac zadovoljan i ponosi se time kako šegrt poznaje posao. Mada uvek sâm pravi snimke, ipak dozvoljava Helmutu da eksperimentiše s preostalim hemikalijama i odbačenim negativima. Onih popodneva kada nema mnogo posla i kada je mračna komora slobodna, Helmut se obučava da izrađuje slike na parčićima debelog fotografskog papira koje pronalazi na policama i u fiokama mračne komore. 
U malom toaletu u zadnjem delu radnje, u ormaru, pod bocama razvijača i fiksira, Helmut otkriva američke časopise koje Gladigau drži uredno zamotane u smeđu hartiju. Reza nema zavrtanj pa je popustila, Helmut sedi, čizmom čvrsto zaglavivši vrata. Crno-bele fotografije, žene u polutami, ogrnute velovima. Helmut ne razume engleski ali, naravno, razume kad se pominju foto-materijal, žižna daljina, fotoaparati i objektivi. Jasno mu je da su nemački film i nemački fotoaparati najbolji, ali, bogami, ni ove Amerikanke nisu loše. Obli stomačići, male grudi, dugačka, široka bedra. Neke fotografije su snimljene na otvorenom prostoru, žene plivaju, telima prolaze kroz vodu i svetlo.
Kada ne radi, Helmut sanjari o svom poslu. Prigušeno svetlo, voda teče iz slavine, ukrućena desna noga. Beo ten Amerikanki i labava reza na vratima toaleta. Noću dočarava viđene prizore na tavanici svoje spavaće sobe, a za to vreme dugačke i sporovozne teretne kompozicije kloparaju pod njim umirujućim, uspavljujućim ritmom.


Tamo, na istoku, pronađena je nova zemlja; stara zemlja pronađena ponovo. Zbog toga je sada mnogo šta bolje: svetlije, zdravije, čistije. To Helmut vidi na licu svojih roditelja i zna da je zajemčeno zakonom. To oseća u nogama dok korača ka stanici; svežina proleća i nagoveštaj leta govore mu: više, veće, jače.
Mogao je da se oseća pozvanim i da ga to ponese, a možda čak i izleči.


U dobi od osamnaest godina, Helmut odlazi, s trojicom dečaka iz komšiluka, pred regrutacionu komisiju. Svima se na licu ogleda nepokolebljivost, a oči im sjaje od pustolovine koja ih očekuje. Helmut je rumenih obraza ali ne može da se oslobodi nelagodnosti u želucu. Lekar nije neljubazan i Helmutu je drago što dobija zasebnu prostoriju i dva minuta poštede da obriše dečačke suze. Drugi dečaci ga snažno tapšu po leđima, govore mu da će biti s njima sledeći put. Perfektan oficirski materijal. Ne zovu ga da pođe s njima na turu šnapsa.
Kući ide peške, brzo i sporednim puteljcima. Zamišlja da se svaki muškarac kojeg sreće uputio na front, dok on ide kući, majci. Helmut se zaključava u svoj sobičak, zagleda se kroz prozor, gore, u nebo nad Berlinom. Ne sme da plače: to bi bilo dodatno poniženje. Zna da Mutti sedi napeta i nepomična u susednoj sobi, sluša, nagađa. Pesnice su mu čvrsto stisnute ispod pokrivača, a prozorsko okno mu titra pred očima.


Otac dugo ćuti. Helmut osluškuje kod vrata, ne čuje ih nijedno, šake mu postaju hladne, vlažne i lepljive u mraku. Kada Papi najzad progovori, odahne. Nema više traćenja vremena na stanici, u sanjarenju. Više nije dete, nije devojčica, treba da počne da zaslužuje svoje mesto na svetu. Helmutov otac je prestao da vežba s njim pre nekoliko godina, a sada kaže ženi da i ona prestane. Ritual je postao neprijatan za majku i sina. Previše fizički i previše besmislen. Mamica oseća gubitak svakodnevne bliskosti, ali ponavlja sebi da je tako najbolje, sve dok ne počne u to veruje. 
Helmutovi roditelji pristupaju Partiji; firer se pridružuje porodičnim portretima na zidu iznad sofe. Prvih dana rata, Helmutov otac nalazi dobro plaćen posao poslovođe jednog odeljenja, u novoj fabrici u predgrađu Berlina. Helmut dobija posao kod Gladigaua s punim radnim vremenom.


Snimljen je poslednji porodični portret. Uostalom, Helmut je već odrastao. Gladigau se šali s mamicom dok namešta fotoaparat. Naredne fotografije biće slike venčanja, a zatim slede slike s krštenja. Mutti obliva rumenilo, Papi ne kaže ništa, Helmut se upošljava zatvaranjem radnje i zatvara uši. I to prođe.
Za ovaj poslednji snimak, obojica muškaraca stoje, otac i sin, a njihova žena i majka sedi ponosno ispred njih. Obojica su joj stavila po jednu ruku na ramena, a Helmut je levom rukom obgrlio očeva leđa. Srdačan porodični skup.
Pošto je ovo njihova poslednja foto-seansa, Gladigau pravi i jedan portret samog Helmuta. Uhvaćen od grudi nagore, levo rame nagnuto ka fotoaparatu, a Gladigauov ispružen prst usmerava mu pogled gore i desno od okvira. Oko Helmutovih tankih usana naslućuje se osmeh, a zbog brade, blago spuštene, izgleda stidljiv, kao devojka. Mada mu je kosa sada već tamna i začešljana vodom i s malo očeve pomade, još uvek se u njoj naziru dečačke lokne.
Gladigau je zadovoljan Helmutovim portretom. Naslanja ga na blagajnu dok pije svoj večernji šnaps. Proučava guste obrve, duboko usađene svetle oči; seća se dečaka istaknutih jagodičnih kostiju i naizgled krhkih ručnih zglobova; zadovoljan je smirenim mladim čovekom koga sada vidi pred sobom. Gladigau odabire jednostavan ram, ali od onih skupljih, i pakuje portret, da bude spreman kada Helmutova majka dođe da ga uzme.
Mamica sedi na krevetu i drži fotografiju na krilu. Sedi tako nepomično pola popodneva, srce joj kuca neočekivano brzo. Pokriva sinovljevo desno oko i gleda samo u levo, ono bliže fotoaparatu, i u njemu pronalazi uzrok svoje nesigurnosti. Misli da bi mogli biti mišići donjeg očnog kapka, malko su se zategli u trenutku ekspozicije. Ili je to možda samo svetlosna varka: kao dva bela, oštra truna u oku, što stvaraju iluziju bola. Pomno razgledanje porodične slike ne otkriva takav podatak, tako da bi jednostavno moglo biti da je njen sin, stidljivi mladić, bio nervozan jer je svom poslodavcu pozirao sâm. Bio je to ekstravagantan poklon, ipak, i neočekivan. A još i ram.
Slika nije izložena u dnevnoj sobi gde bi posetioci mogli da je vide. Majka je drži na stočiću pokraj kreveta, a posle je pažljivo sklanja u fioku.


Rat ih je sve čvrsto povezao. Helmutovi majka i otac provode duge večeri razgovarajući s komšijama na odmorištu stepenica. Kafa i šnaps. Naslonjeni na dovratak. Glasovi se podižu pa opet spuštaju, iznose se mišljenja. Šta će doći, šta bi moglo biti.
To je doba usamljenosti za Helmuta. Još nije otišlo mnogo mladića, ali on se i dalje stidi zato što je kod kuće. Sklanja se s puta komšijama čiji se sinovi bore, sve više je upućen na samog sebe, a majka i otac ga puštaju da ćuti i samuje.
I dalje ide na stanicu, pre i posle rada, a ponekad i za vreme ručka, ali više ne skuplja iskorišćene vozne karte. Milostinja putnika sada je ponižavajuća, a rizik od vređanja prevelik. Helmut sakriva ruku najbolje što može, stavljajući je preko grudi ili naslanjajući se desnom stranom tela na stub. Umesto sakupljanja karata, beleži vremena i destinacije, dolaske i odlaske. Ima kožom uvezanu sveščicu, onakvu kakvu Gladigau koristi za beleženje ekspozicija. Otkad je rat počeo, red vožnje se prilično menjao; Helmut koristi ovu knjižicu da to zabeleži. Kod kuće, u svom sobičku, lepi zbirku karata u svesku i zapisuje predratne redove vožnje po sećanju.


Gladigau nije ranije koristio film u boji. Jedna od njegovih redovnih mušterija nagovorila ga je da ga upotrebi za predstojeće venčanje njene ćerke, i prvi uzorci filma stigli su jutarnjom poštom. Poslodavac i šegrt pregledaju propratne prospekte uz jutarnju šoljicu kafe. Sat kasnije, Gladigau ulazi u mračnu komoru, objavljuje da će zatvoriti radnju za vreme ručka, poziva Helmuta da izađe s njim da isprobaju nov foto-materijal.
Idu tramvajem u centar grada, prilikom svakog skretanja Helmut čvrsto drži tronožno postolje među nogama. Gladigau viri kroz prozore tražeći najživopisniju ulicu. Jesenji dan je vedar, a vazduh oštar i svež. Helmut posmatra sunčeve zrake i senke na zgradama pored kojih prolaze, misli da fotografije svakako moraju uspeti kad je svetlo ovako dobro i jako.
Pošto su stigli u centar, izlaze i hodaju dok ne dođu do široke ulice oivičene crvenim stubovima. To je to; Gladigau je sada siguran, a Helmut ne može a da se ne složi. Osmehuje se, neprestano, gleda gore i okolo: nikada nije bio ovoliko daleko od kuće, i nikada nije bio u ulici toliko prostranoj i svetloj i dugačkoj. Zbog hladnog vetra nema snagu u prstima, pa postavljanje kamere traje duže nego obično. Gladigau je uzbuđen, petlja previše oko svetlomera. Zastave mlataraju snažno, kao jedra, iznad njihovih glava i prema horizontu, a Helmutu se vrti u glavi od svetla i hladnoće i boja i radosti.
Slajdovi se iz laboratorije vraćaju u malim kartonskim ramovima. Sam u radnji, Helmut prinosi prozoru poslednji i najbolji slajd i podiže ga. Između prsta i palca drži ulicu okupanu svetlom. Bleštavi kukasti krstovi  plamte na nebu, u grimiznim obrisima na fotografiji uhvaćen je vetar. 


Pažljivi pregled sopstvenih zabeležaka potvrđuje Helmutove sumnje. Stanica se koristi češće. Zamišlja da je cela zemlja u pokretu: ljudi, roba, mesta. U isto vreme oseća, plaši se, Berlin se prazni. Nije video nijednog od dečaka iz škole otkada se zaposlio, pa ih zamišlja na frontu. Od iznenadne navale smrti i odlazaka Helmutova majka ubledi i zaćuti, a sin upija njeno raspoloženje. Frau Bine sa susednog sprata izgubila je obojicu sinova u Poljskoj, seli se nazad u Bremen, i vodi sa sobom Edu, s kojom se Helmut svojevremeno družio na peronu. Herr Mas sa donjeg sprata odlazi na front, Frau Mas odvodi decu na jug kod svojih sestara. Dve nedelje kasnije, ubijen je još jedan sused, još jedan vojnik, a čovek iz radnje pored Gladigauove ukrcan je na voz, vlasnici su neočekivano nestali.
U Gladigauovoj radnja nema onoliko posla koliko je bilo ranije. Neke redovne mušterije postale su neredovne i pristiže manje jednokratnih narudžbi. Ima ih dovoljno da Gladigau bude uposlen, ali Helmut ima više slobodnog vremena za sebe. Dok njegov gazda radi, on prelistava knjige s narudžbenicama, pravi spiskove ljudi koje nije video preko četiri nedelje, precrtavajući njihova imena ukoliko ponovo dođu u radnju. Svake sedmice dodaju se nova imena. Helmut je zabrinut. Odlučuje da u glavnim crtama vodi popis prispeća i polazaka vozova sa stanice. Da posmatra dolaske i odlaske, proverava lagani odliv ljudi iz Berlina.


Veče na stanici. Helmut stoji sa svojom beležnicom, a grupe vojnika žure pokraj njega na peron, kao talasi sive boje. Većina ih je starija, ali je Helmut bolno svestan svakog mladog vojnika i mladolikih lica koja ga mimoilaze. Sklanja se, tri, četiri koraka unazad, nerazvijenim ramenom stoji oslonjen na stanični zid od cigala. Postiđen jer nema uniformu, postiđen jer stoji mirno, nikud ne ide, zagnjuruje se u svoju beležnicu i žvrlja brojeve koji ništa ne znače i nazive gradova, a ne beleži vozove.
Otimaju mu beležnicu, ruku pribiju uza zid. Postavljaju mu pitanja, ali on vidi samo uniformu koju sâm nema. Glas i zaprepašćenost stapaju se sa sivim šinjelom, Helmut je zbunjen. Putnici bulje u tišini, a on misli kako bi možda i sam trebalo da ostane miran. Odvraća pogled od usta što galame na njega, okreće se ciglama na zidu na gde je bio naslonjen i na koji ga upravo guraju.
Dolazi stanični čuvar. Dernjava prestaje. Objašnjava oficiru za Helmutov hobi, oficir popušta stisak oko Helmutove ruke.
Helmut se izvinjava, mada nije siguran zbog čega. Oficir ga pušta, ali zadržava njegovu beležnicu, a Helmut stoji i dalje, naslonjen vrelim obrazom na hladan zid od cigala. Pokazujući na Helmuta, čuvar šapuće nešto oficiru koji odlazi. Oficir zastaje, vraća se, objašnjava Helmutu, glasno i polako, da bi njegove beleške bile opasne u pogrešnim rukama, a putnici posmatraju prizor. Pošto je oficir prestao da galami, neki lagano nastavljaju svojim putem, ali Helmut i dalje oseća njihove oči na sebi, kao i besni pogled oficira. Ćuteći, priprema se za šamar, šut, udarac, koji nikako ne dolazi. Oficir odlazi peronom, s Helmutovom beležnicom u džepu svog vojničkog šinjela. Čuvar blago tapše Helmuta po bangavoj ruci koja ga još uvek boli od oficirovog stiska. Putnici su buljili u tišini, pa se sada ćuteći i razilaze. Helmut odlazi kući preko stražnjeg dvorišta, kroz prolaz, pa uz stepenice, i zapisuje u svesku sve čega može da se seti iz svojih beležaka, pre nego što bude prekasno.


Nakon ovoga pokušava da radi pamteći. Teško mu je da beleži u glavi redove vožnji, prispeća i polaske vozova, ali toliko dobro poznaje razne šeme voznog reda da mu pamćenje izmena ne predstavlja poteškoću. Problem nastaje kod prebrojavanja ljudi. Zna da nikada neće imati precizne brojeve, ali su čak i približni brojevi nemogući bez zapisivanja. Počinje da nosi komadić papira u rukavu i krnjetak olovke sakriven u šaci. Može brzo da zapisuje, sakriven iza poštanskih vreća ili čak, da se iskrade, između dva voza, u toalet i dopiše nešto u svoje naškrabane stupce. Pitanje je koliko su podaci tačni, ovako na brzinu zapisani. Helmut im ne veruje. Ako te brojke uopšte nešto pokazuju, one pokazuju sve veći broj onih koji stižu u Berlin. Rezonuje da bi neki od njih mogli otputovati iz drugih stanica ili su možda samo u poseti, ali ipak, brojke se ne slažu s Helmutovim utiskom o sve praznijem gradu. Sada i Frau Šteglic i Frau Dorn imaju muževe i sinove u vojsci. Stanovi su im prazni, pusti, pa se sele iz grada, bliže fabrikama municije u kojima ima posla. Advokat zadužen za Gladigauove neplaćene račune takođe je otišao, ne ostavivši novu adresu.


Prvo ratno proleće. Helmutov rođendan je ponovo došao i prošao, s poljupcem i tortom od mamice, posle taticinog odlaska na posao. Helmut nije opet išao u kancelariju za regrutaciju i nije primio nikakvo pismo sa zahtevom da ponovo dođe. Njegov otac pregleda svu poštu koja dođe ujutro, a Helmuta uvek žacne osećaj krivice što nema ništa za njega. U svakom stambenom bloku u blizini, sinovi odlaze ili se spremaju da odu. Kao i očevi, ukoliko su dovoljno mladi i ne rade neki važan posao. Helmut ponovo počinje da vežba.
Sam u svom sobičku, podiže ruku ispred sebe, visoko, koliko ona hoće da se digne: sada tik ispod visine ramena. Zakorači napred i nasloni dlan na zid. Zakorači napred još jednom, i svojom zdravom rukom gura šaku na zid, prema gore, gura uporno, da bi mu ruka bila iznad ramena. Ligamenti lakta i ramena su napeti, a koža na lopatici se zažarila. Sve se odupire. Bez pomoći zida i zdrave ruke, ne ide dalje od visine ramena. Ne oseća bol, već samo kao da je u sobi jako zagušljivo.
Helmut skuplja kamenje u stražnjem dvorištu i stavlja ga u platnenu vrećicu koja mu visi sa ispružene ruke. Svakog dana dodaje po još jedan kamen i svaki dan drži dva, tri, četiri puta duže od vremena potrebnog da se skuva jaje. A ipak mu je zagušljivo. A ipak ne može da se suoči s ponovnim odlaskom pred komisiju za regrutaciju. A ipak ne može da pogleda oca u oči.


Tatica donosi kući vino, ima iznenađenje. Napredovanje u službi; više odgovornosti; bolja plata. Puni lulu posle večere, objašnjava novosti ženi i sinu. Ekspanzija na istok, kaže, bila je brza. Helmut posmatra kako se dim penje iznad njihovih glava, čeka opori miris, i čuje kako otac priča o novim radnicima, stižu u fabriku iz cele Evrope. Tatica će iskoristiti nedelju dana godišnjeg odmora pre nego što počne da radi na novom radnom mestu. Helmut će tražiti odmor od Gladigaua. Ići će porodično na more, po prvi put.
Helmut odbija da skine košulju na plaži. Pristaće jedino da podvije nogavice i hoda po plićaku. Ugojio se. Mekan je i beo. Desna ruka i rame su mu ojačali od vežbanja, ali zna da mu je telo ipak slabo. Višak telesne mase ne popunjava grudni koš. Visi u sramotnim, namreškanim naborima oko pazuha jer nema mišića da ga uobliči.
Ovo proleće je toplo, znoj mu sija u kosi, na kapcima i vratu. Uvek je crven u licu, a znoj pod pazuhom brzo postaje ustajao. Majka mu pere košulje svake noći, ali miris ostaje duboko u tkanini i šavovima i Helmuta je sramota.
Gladigau je pozajmio Helmutu jednu od svojih novih kamera na sklapanje: vreme je, rekao je Helmutovom ocu, da dečak nauči da snima. Kad je sam i pije svoj večernji šnaps, Gladigau zamišlja Helmuta kao pogodnog naslednika sopstvene skromne poslovne imperije. Preko dana se ne bavi takvim fantazijama, ali ipak ustupa dečaku kameru i tako doprinosi da Helmutov odmor ne propadne. Helmutovi roditelji idu u šetnje, a on se muči idući za njima, sav znojav i pocrveneo. Snimanje fotografija daje mu izgovor da zastane i odmori se. Zaokuplja ga, skreće mu pažnju. Ekspozicije prema svetlomeru i po instinktu. Prizori zelenila i školjki. Isprobava različite kadrove, sa suncem uvek iza leda, i stalno teži najvećoj mogućnoj dubinskoj oštrini.
Helmut je srećan, godišnji odmor je uspeo, roditelje manje opterećuje koliko im je sin beskoristan: mogao da bude fotograf kao njegov gazda.