Troje mogu da sačuvaju tajnu ako je dvoje od njih mrtvo.

Bendžamin Frenklin, 
Almanah sirotog Ričarda, 1735.
 
 
Kroz dvogled sam video lep, desetak metara dugačak brodić s kabinom, usidren nedaleko od obale. Na palubi su bila dva para tridesetih godina. Lepo su se zabavljali, sunčali se, satirali pivo i šta ja znam. Žene su na sebi imale male-malecne kupaće gaće i ništa gore, a jedan od muškaraca se popeo na pramac, skinuo kupaće gaće, stajao jedno minut tamo go golcat, a onda skočio u more i zaplivao oko broda. Kakva je ovo divna zemlja. Spustio sam dvogled i otvorio „badvajzer“.
Bilo je kasno leto – ne kraj avgusta, nego septembar, nešto pre jesenje ravnodnevice. Vikend Dana rada je prošao i nastupalo je miholjsko leto, šta god to bilo.
Ja – imenom Džon Kori, a zanimanjem policajac na oporavku – sedeo sam na zadnjem tremu kuće svog ujaka zavaljen u pletenu stolicu dok su mi kroz glavu prolazile plitke misli. Pomislio sam kako je nevolja što, kada ne radiš ništa, ne znaš kad si završio.
Trem je bio starinski i pružao se duž triju strana viktorijanske seoske kuće podignute krajem XIX veka, cele u crepu i gipsanim ukrasima, tornjićima, krovnim rogovima i svemu živom. S mesta na kom sam sedeo gledao sam na jug preko strmog zelenog travnjaka, pravo u Veliki pekonički zaliv. Sunce je ležalo nisko na zapadu, gde mu je i mesto u petnaest do sedam uveče. Ja sam gradski momak, ali sam zaista počeo da se primam na seoske stvari, na nebo i sve to, a pre nedelju-dve najzad sam otkrio i Veliku baru.
Na sebi sam imao običnu belu majicu kratkih rukava i farmerke odsečenih nogavica koje su mi dobro pristajale pre nego što sam suviše oslabio. Bosa stopala podigao sam na ogradu, a levim i desnim nožnim palcem uokvirio sam gorepomenuti brod.
Otprilike u ovo doba dana počinju da se čuju cvrčci, zrikavci i šta još sve ne, ali ja baš nisam ljubitelj zvukova prirode, pa je iz malog kasetofona sa stola pored mene zavijao The Big Chill. U levoj ruci držao sam „bad“, u krilu mi je bio dvogled, a na podu pored desne ruke ležala je moja privatna puca, revolver „smit i veson“ kalibra 38 sa cevi dugom pet i po centimetara, koji mi je baš lepo pristajao u tašnicu. Zezam se.
Negde tokom dve sekunde tišine između When a Man Loves a Woman i Dancing in the Street čuo sam, ili osetio, kako neko hoda po škripavom daščanom podu trema. Pošto sam živeo sâm i nisam nikoga očekivao, uzeo sam „trideset osmicu“ u desnu ruku i oslonio je na grudi. Da me ne biste doživeli kao paranoičnog građanina, moram spomenuti kako se nisam oporavljao od ospica, nego od tri rane od metaka – dve kalibra 9 mm i jedne od „magnuma“ kalibra 44 – mada veličina rupa i nije važna. Kao i kod nekretnina, kod rupa od metaka važan je položaj, položaj, položaj. Ove rupe su očigledno bile na dobrim mestima pošto sam se oporavljao, a ne raspadao.
Pogledao sam desno, tamo gde trem skreće oko zapadne strane kuće. Iza ugla se pojavio neki čovek; stao je na pet-šest metara od mene gledajući po dugim senkama koje je stvaralo sunce na zalasku. Zapravo, i sam je bacao dugu senku koja je pala po meni, tako da me, izgleda, nije video. Njemu je pak sunce bilo za leđima, pa je i meni bilo teško da mu vidim lice ili otkrijem namere. Upitao sam: „Treba li vam nešto?“ 
Okrenuo se ka meni. „Oh... zdravo, Džone. Nisam te video tamo.“
„Sedi, Šefe.“ Gurnuo sam revolver za pojas ispod majice i utišao Dancing in the Street.
Silvester Maksvel, takođe poznat kao Maks, inače zakon ovih ovde krajeva, prišao mi je ne žureći i spustio dupe na ogradu okrenut meni. Na sebi je imao plavi blejzer, belu košulju, bež pantalone, a na nogama cipele za jedrenje, bez čarapa. Nisam znao da li je na dužnosti ili ne. Rekao sam: „Ima nekih sokova u tom hladnjaku.“
„Hvala.“ Posegao je i izvadio „badvajzer“ iz leda. Maks voli da pivo naziva sokom.
Pijuckao je neko vreme, proučavajući tačku na oko pola metra od svog nosa. Usmerio sam pažnju na zaliv i slušao Too Many Fish in the Sea grupe Marvelettes. Bio je ponedeljak, pa su vikendaši otišli, hvala bogu. Osim toga, kao što rekoh, prošao je Dan rada, kad ističe većina letnjih zakupa, pa se osećalo kako se usamljenost vraća. Maks je tip odavde – ne ume da pređe odmah na posao, pa ga valja sačekati. Najzad me je upitao: „Je li ovo tvoja kuća?“
„Mog ujaka. Želi da je kupim.“
„Ne kupuj ništa. Moja filozofija glasi – sve što leti, pluta ili se tuca treba iznajmiti.“
„Hvala ti.“
„Ostaćeš ovde neko vreme?“
„Dok vetar ne prestane da mi duva kroz grudi.“
Nasmešio se, a onda se ponovo zamislio. Maks je krupan momak, negde je mojih godina, što znači četrdesetak. Ima talasastu plavu kosu, rumeno lice i plave oči. Žene smatraju da je Šef Maksvel privlačan, što mu dobro dolazi jer je neženja i heteroseksualac.
Upitao je: „Pa, kako ti je?“
„Nije loše.“
„Jesi li raspoložen za malo mentalnih vežbi?“
Nisam odgovorio. Znam Maksa skoro deset godina, ali pošto ne živim ovde, viđam ga tek s vremena na vreme. Sada treba da kažem da sam detektiv za ubistva iz Njujorka i da sam radio u Severnom Menhetnu dok me nisu upucali. To je bilo dvanaestog aprila. Već dvadeset godina u Njujorku nije upucan nijedan detektiv za ubistva, pa je vest odjeknula. Služba za informisanje Uprave policije Njujorka širila je priču pošto je ponovo došlo doba plaćenih ubistava, a sa mnom, ovako privlačnim, zgodnim i tako dalje, muzli su je do poslednje kapi i uz zdušnu saradnju novinara, pa nas je bilo na sve strane. U međuvremenu su zločinci koji su me udesili i dalje bili napolju. I tako – proveo sam mesec dana u Prezbiterijanskoj bolnici Kolumbija, zatim dve-tri sedmice u svom stanu na Menhetnu, a onda je ujak Hari rekao kako je njegov letnjikovac pravo mesto za heroja. Zašto da ne? Stigao sam ovamo krajem maja, odmah posle Dana sećanja.
Maks reče: „Mislim da si poznavao Toma i Džudi Gordon.“
Pogledao sam ga. Pravo u oči. I shvatio. „Oboje?“ upitao sam ga.
Klimnuo je glavom. „Oboje.“ Posle trenutka tišine pune poštovanja rekao je: „Voleo bih da pogledaš mesto.“
„Zašto?“
„Zašto da ne? Učini mi uslugu. Pre nego što ostali dođu. U manjku sam s detektivima za ubistva.“
Uprava policije grada Sautholda zapravo i nema detektive za ubistva, što obično nije problem jer se ovde ljudi slabo ubijaju. Kad se to desi, policija okruga Safok pošalje jedinicu za ubistva da preuzme slučaj, a Maks se povuče. I to mu se ne dopada.
Sada malo mesnih činjenica – ovo je grad Sauthold na Severnom kraku Long Ajlenda a u državi Njujork. Osnovali su ga hiljadu šest stotina četrdeset i neke, kako piše na tabli na autoputu, neki ljudi iz Nju Hejve a u državi Konektikat, koji su, koliko se zna, bežali od kralja. Na Južnom kraku Long Ajlenda, koji je s druge strane Pekoničkog zaliva, nalazi se pomodni Hemptons – pisci, umetnici, glumci, izdavači i drugi odabrani šupci. Ovde, na Severnom kraku, žive farmeri, ribari i slični. I možda jedan ubica.
Bilo kako bilo, kuća ujaka Harija nalazi se u seocetu Matitak, otprilike sto pedeset kilometara udaljenom od Zapadne 102. ulice gde su dva gospodina hispanoameričkog izgleda ispalila petnaest metaka u moju malenkost i postigla tri pogotka u pokretnu metu udaljenu sedam do deset metara. Nije baš impresivna predstava, ali ne bih da kritikujem niti da se žalim.
U svakom slučaju, grad Sauthold zauzima veći deo Severnog kraka. Sastoji se od osam zaselaka i jednog sela zvanog Grinport, i ima policijske snage od četrdesetak članova pod zakletvom, a Silvester Maksvel im je šef.
Maks reče: „Neće škoditi da pogledaš.“
„Naravno da hoće. Šta ako u nezgodnom trenutku dobijem sudski poziv da svedočim ovde? Nisam plaćen za ovo.“
„U stvari, zvao sam gradskog blagajnika i dobio odobrenje da te zvanično unajmim kao savetnika. Sto zelembaća dnevno.“
„Au. Zvuči mi kao posao za koji je trebalo nešto da prištedim.“
Maks dopusti sebi osmeh. „Hej, to ti pokriva telefon i benzin. Ionako ništa ne radiš.“
„Pokušavam da nateram rupu u desnom plućnom krilu da se zatvori.“
„Ovo ti ne bi bilo naporno.“
„Otkud znaš?“
„Imaćeš priliku da budeš dobar građanin.“
„Ja sam Njujorčanin. Mi ne treba da budemo dobri građani.“
„Hej, jesi li dobro poznavao Gordonove? Bili su ti prijatelji?“
„Valjda.“
„Pa? Eto ti motiva. Hajde, Džone. Ustaj. Idemo. Dugujem ti uslugu. Samo kaži.“
Istinu govoreći, bilo mi je dosadno, a Gordonovi su bili dobri ljudi. Ustao sam i spustio pivo. „Uzeću posao za dolar nedeljno, ali u zvaničnom svojstvu.“
„Sjajno. Nećeš zažaliti.“
„Naravno da hoću.“ Isključio sam Jeremiah Was a Bullfrog i upitao Maksa: „Ima li mnogo krvi?“
„Malo. Rane na glavi.“
„Misliš li da će mi trebati papuče?“
„Pa... nešto mozga i lobanje se prosulo...“
„U redu.“ Natakao sam papuče pa smo Maks i ja krenuli tremom do kružnog prilaznog puta ispred kuće. Ušao sam u neobeleženi policijski auto, beli džip „čiroki“ sa škripavim policijskim radiom.
Povezli smo se dugim prilaznim putem pokrivenim najmanje stogodišnjim naslagama školjki. Ujak Hari i svi pre njega bacali su oklope školjki i pepeo na put kako se ne bi stvarali prašina i blato. U svakom slučaju, ovo je nekada bila takozvana obalska farma. Veći deo zemlje je prodat, ali kuća i okućnica su i dalje na samoj obali. Tlo je malo zaraslo u biljke koje se više ne sade toliko, kao što su forzicija, bela vrba i razni bršljani. Sama kuća je krem boje, oivičena zelenim, kakav je i krov. Zaista je ljupka i možda ću je kupiti ako pandurski doktori kažu da sam gotov. Trebalo bi da vežbam iskašljavanje krvi.
Što se tiče moje sposobnosti, imam dobre izglede na doživotnu penziju u visini tri četvrtine plate, oslobođenu poreza. To je u Upravi policije Njujorka kao kad biste otišli u Atlantik Siti, sapleli se u hotelu „Trampov zamak“ o rupu na tepihu i udarili glavom u aparat za kockanje pred očima advokata za odštete. Premija!
„Da li me čuješ?“
„Šta?“
„Rekao sam da ih je sused našao u petnaest do šest...“
„Jesam li unajmljen?“
„Naravno. Oboje su pogođeni po jednom u glavu, a sused ih je našao na podu verande...“
„Makse, videću sve to. Pričaj mi o susedu.“
„Važi. Stari gospodin po imenu Edgar Marfi. Čuo je čamac Gordonovih kako pristaje oko pola šest, a petnaest minuta kasnije našao ih je ubijene. Nije čuo pucnje.“
„Aparat za sluh?“
„Nema. Pitao sam ga. I njegova žena dobro čuje, kako on kaže. Možda je korišćen prigušivač. Možda su gluvlji nego što misle.“
„Ipak, čuli su čamac. Je li Edgar siguran kada?“
„Vrlo siguran. Zvao nas je u pet i pedeset jedan, pa se uklapa.“
„Dobro.“ Pogledao sam na sat. Bilo je sedam i deset. Maksu je sinula sjajna ideja da me pozove sigurno čim je došao na mesto zločina. Pretpostavio sam da su do sada tamo već stigli momci iz Odeljenja za ubistva okruga Safok. Došli su iz malenog grada po imenu Jafank, gde je smeštena uprava policije, na oko sat vremena vožnje od kuće Gordonovih.
Maks je pričao o ovom i onom, a ja sam pokušavao da pustim mozak u rad, ali prošlo je skoro pet meseci otkako sam poslednji put morao da razmišljam o nečem sličnom. Bio sam u iskušenju da odrežem: „Samo činjenice, Maks!“, ali sam ga pustio da tupi dalje. Osim toga, Jeremiah Was a Bullfrog vrtela mi se u glavi, a stvarno je izluđujuće, znate, kad ne možete da izbacite melodiju iz glave. Naročito tu.
Pogledao sam kroz otvoreni prozor. Vozili smo se glavnim putem istok–zapad, koji se vrlo prigodno zove Glavni put, prema mestu zvanom Nasau Point, gde Gordonovi žive – to jest, gde su živeli. Severni krak pomalo liči na Kejp Kod: vetrom šibani greben okružen s tri strane vodom i prekriven istorijom.
Stalno stanovništvo je malobrojno, oko dvadeset hiljada ljudi, ali mnogo sveta dolazi leti i za vikende, a nove vinarije privlače izletnike. Samo podigneš vinariju i odmah se tu stvori deset hiljada slinavih japija iz najbližeg velikog grada da pijucka vino. Ne može da omane.
Dakle, skrenuli smo na jug prema Nasau Pointu, tri kilometra dugačkom zemljištu u obliku satare koje izlazi na Veliki pekonički zaliv. Od mog pristana do Gordonovih ima oko šest kilometara.
Nasau Point je letovalište još od dvadesetih godina, a letnjikovci se kreću od jednostavnih bungalova do ogromnih imanja. Tu je letovao Albert Ajnštajn i tu je trideset i neke napisao čuveno Pismo iz Nasau Pointa u kom moli predsednika Ruzvelta da pokrene istraživanje atomske bombe. Ostalo je, što kažu, istorija.
Zanimljivo je da je Nasau Point i dalje dom mnogim naučnicima; neki rade u Nacionalnoj laboratoriji u Brukhejvenu, tajnom nuklearnom nečemu pedesetak kilometara zapadno odavde, a neki na Ostrvu šljiva, veoma tajnom biološkom istraživačkom centru, tako jezivom da su morali da ga smeste na ostrvo. Ono je oko tri kilometra udaljeno od špica Orijent Pointa, koji je poslednje kopno Severnog kraka – sledeća stanica je Evropa.
S tim u vezi, Tom i Džudi Gordon bili su biolozi i radili su na Ostrvu šljiva, i možete se kladiti da su i Silvester Maksvel i Džon Kori pomislili na to. Upitao sam Maksa: „Jeste li zvali federalce?“
Odmahnuo je glavom.
„Zašto ne?“
„Ubistvo nije savezni zločin.“
„Znaš o čemu govorim, Makse.“
Šef Maksvel nije odgovorio.



?
 
Prišli smo kući Gordonovih, smeštenoj uz putić na zapadnoj obali špica. Kuća je bila farmerska, sagrađena šezdesetih i renovirana u stilu devedesetih. Gordonovi, poreklom negde sa Srednjeg zapada i nesigurni u svoju profesionalnu budućnost, iznajmili su kuću s mogućnošću kupovine, kao što su mi jednom spomenuli. Mislim da ni ja, da radim s onim s čim su oni radili, ne bih pravio dugoročne planove. Do đavola, ne bih kupovao čak ni zelene banane.
Obratio sam pažnju na prizor iza prozora „čirokija“. Duž prijatne senovite staze, u dugim purpurnim senkama, stajale su grupice suseda i dece na biciklima, razgovarale i gledale kuću Gordonovih. Troja kola sautholdske policije bila su parkirana pred kućom, kao i dva neobeležena automobila. Kombi okružnog sudskomedicinskog istražitelja zaprečio je prilaz kući. Nije dobro parkirati ili voziti se po mestu zločina, da se ne bi uništili tragovi; ohrabrilo me je što je Maksova mala seoska policijska jedinica do sada na visini zadatka.
Na ulici su bila i dva televizijska kombija: jedan iz mesne longajlendske stanice vesti, a drugi informativne redakcije NBC.
Primetio sam takođe i mnoštvo izveštača kako ćaskaju sa susedima i guraju mikrofone u lice svakome ko zine. Još nije nastao pravi medijski vašar, ali će nastati kad ostale novinarske ajkule namirišu vezu s Ostrvom šljiva.
Žuta traka, razapeta između drveća zatvarala je kuću i dvorište. Maks je zaustavio auto iza sudskomedicinskog kombija, pa smo izašli. Blesnulo je nekoliko fotoaparata, a onda su se upalili snažni reflektori pa smo snimljeni za vesti u jedanaest. Nadao sam se da vesti neće gledati odbor za procenu radne sposobnosti, da i ne spominjem zločince koji su pokušali da ucmekaju moi i koji će saznati gde sam.
Na prilaznom putu stajao je uniformisani policajac s beležnicom – on vodi dnevnik mesta zločina. Maks mu je rekao moje ime, čin i sve ostalo, pa me je ovaj zvanično upisao i time sam postao podložan sudskim pozivima okružnog tužioca i mogućih predstavnika odbrane. To je bilo tačno ono što nisam želeo, ali kad mi je sudbina zakucala na vrata, bio sam kod kuće.
Krenuli smo pošljunčanim prilaznim putem i kroz kapiju ušli na zadnju otvorenu terasu, većim delom prekrivenu kedrovim daskama koje su se potom stepenasto spuštale do zaliva i izlazile na dugački pristan gde je bio privezan brodić Gordonovih. Veče je zaista bilo divno; poželeo sam da su Tom i Džudi živi da mogu da ga vide.
Video sam uobičajenu grupu sudskomedicinskog laboratorijskog osoblja, zatim tri uniformisana pajkana sautholdske policije i previše doteranu ženu u lakom svetlom kostimu, beloj bluzi i cipelama s niskim potpeticama. U prvi mah pomislio sam da je ona član porodice, pozvana da identifikuje tela i sve to, a onda sam primetio da drži beležnicu i olovku i da deluje zvanično.
Na terasi podaščanoj lepom srebrnosivom kedrovinom, jedno pored drugog, ležali su na leđima Tom i Džudi. Stopala su im bila okrenuta ka kući, glave ka zalivu, a ruke i noge raširene kao da prave slike u snegu. Policijski fotograf snimao je tela. Blic je osvetlio terasu i učinio s leševima nešto čudno; za trenutak su delovali sablasno, kao iz filma Noć živih mrtvaca.
Zurio sam u tela. Tom i Džudi bili su srednjih tridesetih godina, vrlo dobrog telesnog stanja, veoma zgodni, čak i u smrti – toliko da su ih, kada bi večerali na nekom pomodnijem mestu, ljudi smatrali nekim slavnim ličnostima.
Oboje su bili odeveni u farmerke, patike za trčanje i majice s kragnom. Tomova je imao crnu majicu sa znakom neke kuće za pomorsku opremu spreda, a Džudi mnogo moderniju, maslinastozelenu s malim žutim jedrenjakom na levoj strani grudi.
Maks, mislio sam, nije viđao baš mnogo ubijenih ljudi tokom godine, ali je sigurno video dovoljno prirodnih smrti, samoubica, saobraćajnih nesreća i sličnog, pa verovatno neće povratiti. Delovao je sumorno, zabrinuto, zamišljeno i profesionalno, ali je stalno kriomice gledao tela kao da ne veruje kako ovde, na ovoj lepoj terasi, zaista leže ubijeni ljudi.
S druge strane, mojoj malenkosti, pošto radi u gradu u kom se događa oko 1500 ubistava godišnje, smrt nije strana, kao što se kaže. Ja ne vidim svih 1500 leševa, ali ih viđam dovoljno da mi više nije muka, da nisam iznenađen, šokiran ni rastužen. Ipak, kada ste tog nekog poznavali i voleli, sve je drugačije.
Prešao sam preko terase i zastao pored Toma Gordona. Imao je rupu od metka u korenu nosa. Džudi je imala rupu na levoj slepoočnici.
Pod pretpostavkom da je ubica bio sam, onda je Tom, s obzirom na to da je bio čvrst momak, verovatno ubijen prvi, jednim hicem u glavu; zatim je Džudi, okrenuvši u neverici glavu ka svom mužu, dobila metak u slepoočnicu. Oba metka su im verovatno prošla kroz lobanje i pala u zaliv. Nesreća za balističare.
Nikada nisam bio na mestu ubistva koje nije zaudaralo – neverovatno gadno ako su žrtve bile mrtve duže vreme. Uvek mogu da namirišem krv ako je ima, a ukoliko je probijena telesna šupljina, uvek se oseća onaj naročiti zadah utrobe. Te mirise ne želim ponovo da osetim; poslednja krv koju sam nanjušio bila je moja sopstvena. U svakom slučaju, ovde je pomogla činjenica što se ubistvo dogodilo napolju.
Pogledao sam okolo i nisam video nijedno mesto gde bi ubica mogao da se sakrije. Klizna staklena vrata kuće bila su otvorena, pa je ubica mogao da čeka unutra, ali ona su najmanje sedam metara udaljena od leševa, a malo je ljudi koji s te daljine mogu precizno da gađaju iz pištolja. Ja sam živi dokaz za to. Sa sedam metara prvo se gađa u telo, a onda ubica priđe i dovrši žrtvu hicem u glavu. Znači, postoje dve mogućnosti: ili je ubica pucao iz puške, a ne iz pištolja, ili je mogao da im priđe blizu a da ih ne uznemiri. Osoba običnog, bezopasnog izgleda, koju su možda čak i poznavali. Gordonovi su se iskrcali iz brodića, krenuli molom, u jednom trenutku videli tu osobu i nastavili prema njemu ili njoj. Osoba je podigla pištolj i izbušila ih oboje s ne dalje od metar-dva.
Pogledao sam oko leševa i spazio obojene zastavice pobodene tu i tamo u kedrove daske. „Crveno je za krv?“
Maks klimnu glavom. „Belo je lobanja, sivo je...“
„Shvatio sam.“ Sreća te sam obuo papuče.
Maks me je obaveštavao. „Izlazne rane su velike, kao da su im se potiljci razleteli. A kao što vidiš, i ulazne rane su velike. Kalibar četrdeset pet, rekao bih. Još nismo pronašli metke. Verovatno su upali u vodu.“
Nisam odgovorio.
Maks pokaza klizna vrata. Nastavio je: „Klizna vrata su provaljena i kuća je pretražena. Ne nedostaje ništa veliko – tu su televizor, kompjuteri, CD i sve ostalo. Ali možda nema nakita i sitnih stvari.“
Razmislio sam o ovome. Gordonovi, kao i mnoge druge fakultetlije na državnoj plati, nisu posedovali mnogo nakita, umetničkih predmeta i takvih stvari. Narkos bi zgrabio skupu elektroniku i slično, i zbrisao.
Maks reče: „Evo šta ja mislim – provalnik ili provalnici radili su svoj posao; on, ona ili oni spazili su Gordonove kroz staklena vrata kako se približavaju; on, ona ili oni izašli su na terasu, pucali i pobegli.“ Pogledao me je. „Je li tako?“
„Ako ti tako kažeš.“
„Ja tako kažem.“
„Shvatio sam.“ Zvuči bolje nego „Kuća vrhunskih istraživača biološkog oružja pretresena, a naučnici nađeni ubijeni.“
Maks mi se primače i tiho upita: „Šta ti misliš, Džone?“
„Jesi li rekao stotka na sat?“
„Hajde, čoveče, ne zajebavaj me. Možda u rukama imamo dvostruko ubistvo svetske klase.“
Odgovorio sam: „Ali ti si upravo rekao kako je stvar možda jednostavna, recimo ’vlasnik dođe kući, zatekne pljačku i zagrize u ledinu’.“
„Aha, ali se ispostavlja da su vlasnici... šta god da su bili.“ Pogledao me je i rekao: „Rekonstruiši.“
„Važi. Jasno ti je da zločinac nije pucao kroz ta klizna vrata. Stajao je tačno ispred njih. Vrata, koja si našao otvorena, tada su bila zatvorena kako Gordonovi ne bi primetili ništa neobično dok prilaze kući. Revolveraš je verovatno sedeo na jednoj od ovih stolica, a moguće je da je stigao čamcem, pošto nije želeo da parkira kola ispred kuće gde svi mogu da ih vide. A možda ga je neko dovezao i ostavio. Bilo kako bilo, ili su ga Gordonovi poznavali, ili ih nije naročito uznemirilo njegovo prisustvo na njihovom zadnjem tremu; možda je bila žena, lepa i ljupka, pa su Gordonovi krenuli ka njoj i ona ka njima. Možda su razmenili koju reč, ali ubrzo zatim ubica je izvukao pištolj i upucao ih.“
Šef Maksvel klimnu glavom.
„Ako je zločinac i tražio nešto u kući, to nije bio nakit niti gotovina, nego papiri. Znaš – o klicama. Nije on ubio Gordonove zato što su naleteli na njega; ubio ih je jer je želeo da budu mrtvi. Čekao ih je. Ti to sve znaš.“
Klimnuo je.
Nastavio sam: „S druge strane, Makse, video sam mnogo loše izvedenih i sjebanih provala u kojima su kućevlasnici ubijeni a provalnik nije uzeo ništa. Kad su narkosi u pitanju, ništa nema smisla.“
Šef Maksvel je trljao bradu dok je mislio o narkiću s pištoljem s jedne strane, o hladnokrvnom ubici s druge, i svemu između toga.
Za to vreme ja sam kleknuo pored telâ, bliže Džudi. Oči su joj bile otvorene, zaista široko otvorene; izgledala je zaprepašćeno. Ni Tom nije žmurio, ali je delovao smirenije od svoje žene. Muve su osetile krv oko rana; poželeo sam da ih oteram, ali bilo je svejedno.
Pregledao sam tela pažljivije, ne dodirujući ništa kako ne bih zbunio sudskomedicinsku ekipu. Pogledao sam kosu, nokte, kožu, odeću, obuću, sve. Kad sam završio, potapšao sam Džudin obraz i ustao.
Maksvel me upita: „Koliko dugo si ih poznavao?“
„Otprilike od juna.“
„Jesi li bio ranije u ovoj kući?“
„Jesam. Treba da mi postaviš još jedno pitanje.“
„Pa... Moram da te pitam... Gde si bio oko pola šest?“
„S tvojom devojkom.“
Nasmešio se, ali nije bio veseo.
Upitao sam ga: „Koliko si ih ti dobro poznavao?“
Oklevao je trenutak, a onda odgovorio: „Samo ovlaš. Moja devojka me vuče na degustacije vina i slična sranja.“
„Je li? A otkud si znao da ih ja poznajem?“
„Spomenuli su da su upoznali pajkana iz Njujorka koji se ovde oporavlja. Rekao sam im da te poznajem.“
„Svet je mali“, rekoh.
Nije odgovorio.
Razgledao sam dvorište. Na istoku je bila kuća, na jugu gusta živa ograda, a iza nje kuća Edgara Marfija, suseda koji je pronašao tela. Na severu se otvoreni ševar prostirao stotinak metara do sledeće kuće, jedva vidljive. Na zapadu se terasa spuštala u tri nivoa do obale, odakle je tridesetak metara dugačak mol vodio do dublje vode. Na kraju mola nalazio se brodić Gordonovih, vitki beli gliser od fiberglasa – „formula“ trista i nešto, dug desetak metara. Zvao se Spiroheta, što je, kao što znam sa časova biologije, ona gadna klica koja izaziva sifilis. Gordonovi su imali smisla za humor.
Maks reče: „Edgar Marfi je izjavio da su Gordonovi ponekad svojim čamcem išli na Ostrvo šljiva. Državnim trajektom su išli po ružnom vremenu i zimi.“
Klimnuo sam. Znao sam to.
Nastavio je: „Pozvaću Ostrvo šljiva i pokušati da saznam kad su otišli. More je mirno, plima nadolazi, a duva istočni vetar, pa su mogli vrlo brzo da stignu od ostrva dovde.“
„Ja nisam pomorac.“
„Pa, ja jesam. Mogli su da stignu za svega jedan sat, ali obično bi im trebalo sat i po, dva najviše. Marfijevi su čuli čamac oko pola šest, pa ćemo, ako saznamo kad su Gordonovi napustili Šljivu, sigurnije znati jesu li Marfijevi u pola šest čuli upravo njihov čamac.“
„Tako je.“ Pogledao sam po dvorištu. Nameštaj je bio uobičajen za otvorene terase – stolovi, stolice, bar, suncobrani i tako to. Kroz razmake između dasaka rasli su žbunići i cveće, ali u osnovi nije bilo mesta da se neko sakrije i zaskoči dvoje ljudi na otvorenom.
„O čemu razmišljaš?“, upita Maks.
„Pa, mislim o divnoj američkoj otvorenoj terasi. Velikoj, s podom od drveta koje ne zahteva održavanje, na više nivoa, uređenoj i sve to. Ne kao moj staromodni uski trem koji stalno mora da se boji. Kad bih kupio ujakovu kuću, mogao bih da napravim terasu do obale, sličnu ovoj. Ali onda ne bih imao veliki travnjak.“
Maks sačeka nekoliko sekundi, pa upita: „O tome razmišljaš?“
„Aha. O čemu ti razmišljaš?“
„O dvostrukom ubistvu.“
„Odlično. Reci mi šta si još saznao ovde.“
„U redu. Opipao sam motore...“ Pokazao je čamac palcem. „Kad sam stigao, još su bili topli, kao i tela.“
Klimnuo sam. Sunce je krenulo da zalazi u more, postajalo je primetno mračnije i svežije. Drhturio sam u majici i kratkim pantalonama bez donjeg rublja.
Septembar je zaista zlatan mesec duž obale Atlantika, od Severne Karoline do Njufaundlenda. Dani su blagi, a noći prijatne za spavanje; to je u isto vreme leto bez vrućine i vlage i jesen bez hladnih kiša. Letnje ptice još nisu otišle, a prve selice sa severa zastaju na putu za jug. Pretpostavljam da bih, kad bih napustio Menhetn i skućio se ovde, počeo da se bavim prirodom, čamcima, pecanjem i svim tim stvarima.
Maks je pričao: „I još nešto – privez je vezan običnom dvostrukom petljom oko stuba.“
„Eto nama ključnog obrta u slučaju. Šta je privez, do đavola?“
„Konopac. Brodski konopac nije bio normalno vezan za dok, nego samo privremeno omotan oko stuba – to je velika drvena šipka koja viri iz vode. Zaključujem da su nameravali da se uskoro ponovo izvezu.“
„Dobro zapažanje.“
„Jeste. Dakle, ideje?“
„Nikakve.“
„Neka tvoja zapažanja?“
„Mislim da si me preduhitrio, Šefe.“
„Teorije, zamisli, osećaj? Bilo šta?“
„Ništa.“
Šef Maksvel kao da je želeo da kaže nešto drugo, na primer: „Otpušten si“, ali je umesto toga rekao: „Moram da telefoniram.“ Ušao je u kuću.
Ponovo sam pogledao tela. Žena u svetlom kostimu sada je opcrtavala Džudi kredom. Standardni operativni postupak u Njujorku jeste da to obavi detektiv koji vodi istragu, pa sam pretpostavio da je i ovde tako. Zamisao je da detektiv koji će voditi slučaj do zaključenja i koji će sarađivati s okružnim tužiocem treba da poznaje slučaj do najsitnijih pojedinosti. Prema tome, zaključio sam da je dama u kostimu detektiv za ubistva i da je određena za istragu ovog slučaja. Dalje sam zaključio da ću imati posla s njom ako odlučim da pomognem Maksu.
Mesto ubistva je jedno od najzanimljivijih mesta na svetu ako znate šta gledate i šta tražite. Razmislite o ljudima kao što su Tom i Džudi, koji gledaju klice kroz mikroskop i mogu da vam kažu kako se one zovu, šta rade u tom trenutku, šta su u stanju da naprave osobi koja ih posmatra i tako dalje. Ali kad bih ja pogledao te klice, video bih samo sićušne vrpoljke. Moj um i moje oči nisu obučeni za klice.
Međutim, kada gledam leš i mesto na kom se nalazi, vidim stvari koje većina ljudi ne vidi. Maks je dodirnuo motore i tela i zapazio da su topli, primetio kako je čamac privezan i uočio desetine drugih sitnih pojedinosti koje prosečni građanin ne bi opazio. Ali Maks zapravo nije detektiv – on deluje otprilike na nivou dva, dok je za rešavanje ubistva poput ovog potrebno raditi na mnogo višem nivou. On je to znao, zato me je i pozvao.
Slučajno sam poznavao žrtve, a za detektiva za ubistva koji vodi slučaj to je velika prednost. Znao sam, na primer, da su Gordonovi obično nosili kratke pantalone, majice i patike za jedrenje kada se voze svojim čamcem do Ostrva šljiva, a da na poslu oblače laboratorijske krpice ili zaštitnu odeću ili tako nešto. Osim toga, Tom u crnoj majici nije ličio na sebe, a Džudi je, koliko se sećam, više volela pastelne boje. Pretpostavio sam da su želeli da se kamufliraju, a da su patike nosili kako bi bili brži. S druge strane, možda izmišljam tragove. To treba pažljivo izbegavati.
A opet, na đonovima su imali crvenu zemlju. Otkud to? Nije iz laboratorije, verovatno nije sa staze do pristaništa na Ostrvu šljiva, nije iz njihovog brodića i nije s mola niti s ove terase. Činilo se da su danas bili negde drugde, bili su i drugačije odeveni, a dan se svakako drugačije završio. Ovde se nešto dešava – nisam imao pojma šta, ali se svakako nešto dešava.
Pa ipak, moguće je da su prosto naleteli na pljačku. Mislim, ovo možda nema nikakve veze s njihovim poslom. Zapravo je Maks bio nervozan i osetljiv zbog toga, pa je zarazio i mene, oprostite na šali. A pre ponoći ovo mesto posetiće FBI, ljudi iz Vojne obaveštajne službe i CIA. Osim ako Maks pre toga ne uhvati drogiranog provalnika.
„Oprostite.“
Okrenuo sam se prema glasu. Bila je to dama u svetlom kostimu. Rekoh: „Oprošteno vam je.“
„Oprostite, koja je vaša uloga ovde?“
„Ovde sam s grupom.“
„Jeste li policajac?“
Očigledno, moja majica i kratke pantalone nisu delovali službeno. Odgovorio sam: „Došao sam sa šefom Maksvelom.“
„To vidim. Jeste li ubeleženi u dnevnik?“
„Zašto ne odete da proverite?“ Okrenuo sam se i sišao na sledeći nivo terase, izbegavajući obojene zastavice. Krenuo sam ka molu. Pošla je za mnom.
„Ja sam detektivka Penrouz iz Odeljenja za ubistva okruga Safok i zadužena sam za ovu istragu.“
„Čestitam.“
„I ako nemate službenog posla ovde...“
„Moraćete da porazgovarate sa šefom.“ Sišao sam na mol i otišao do privezanog brodića Gordonovih. Na dugačkom molu prilično je duvalo, a sunce je već zašlo. U zalivu nisam video nijedan jedrenjak, ali je nekoliko motornih brodića plovilo s upaljenim svetlima. Gotovo pun mesec pojavio se na jugoistoku i svetlucao po vodi.
Plima je narasla i čamac dug deset metara podigao se gotovo do nivoa doka. Skočio sam na palubu.
„Šta to radite? Ne smete to da radite!!“
Bila je veoma zgodna, naravno; da je bila ružna, mnogo bih se učtivije ponašao. Obukla se, kako sam već napomenuo, prilično strogo, ali telo ispod odeće šivene po meri bilo je simfonija oblina, melodija mesa koje žudi da se oslobodi. Zapravo, izgledala je kao da krijumčari balone. Potom sam zapazio da ne nosi burmu. Ispuniću i ostatak obrasca: godine – rane tridesete; kosa – srednje dužine, bakarne boje; oči – plavozelene; koža – svetla, kao da se nije mnogo sunčala bez obzira na doba godine, laka šminka; napućene usne; bez vidljivih ožiljaka i belega; bez minđuša; bez laka na noktima; nadrndan izraz lica.
„Slušate li vi mene?“
Imala je i lep glas, uprkos tonu kojim mi se obraćala. Činilo mi se da zbog lepog lica, sjajnog tela i mekog glasa detektivka Penrouz teško postiže da je shvate ozbiljno, pa to nadoknađuje strogom odećom. Verovatno ima knjigu pod naslovom Odevena da zdrobi muda.
„Da li me slušate?“
„Slušam ja vas. Da li vi slušate mene? Rekao sam vam da porazgovarate sa Šefom.“
„Ja sam ovde glavna. U slučaju ubistva, policija Okruga...“
„U redu, idemo zajedno kod Šefa. Samo trenutak.“
Na brzinu sam pogledao po brodu, ali bilo je mračno, pa nisam video mnogo. Potražio sam baterijsku lampu. Detektivki Penrouz sam rekao: „Treba da postavite jednog čoveka ovde za noćas.“
„Hvala što iznosite svoje mišljenje. Molim vas, siđite s broda.“
„Imate li bateriju kod sebe?“
„Dole s broda. Odmah.“
„U redu.“ Popeo sam se na ogradu; na moje iznenađenje, pružila mi je ruku. Prihvatio sam je. Koža joj je bila hladna. Povukla me je na dok i u istom trenutku, hitro poput mačke, drugu ruku mi zavukla pod majicu i izvukla mi revolver iz pojasa. Au.
Odstupila je jedan korak držeći moju pucu u ruci. „Ostanite gde ste.“
„Razumem.“
„Ko ste vi?“
„Detektiv Džon Kori, Odeljenje za ubistva Uprave policije Njujorka, gospođo.“
„Šta radite ovde?“
„Isto što i vi.“
„Ne, ja sam dobila ovaj slučaj. Vi niste.“
„Razumem.“
„Imate li ovde zvaničan položaj?“
„Da, gospođo. Unajmljen sam kao savetnik.“
„Savetnik? U slučaju ubistva? Nikad nisam čula za tako nešto.“
„Ni ja.“
„Ko vas je unajmio?“
„Grad.“
„Glupost.“
„Tako je.“ Činilo se da nije sigurna šta će dalje, pa sam, da joj pomognem, predložio: „Želite li da me pretresete do gole kože?“
Učinilo mi se da sam na mesečini video kako joj je osmeh zaigrao na usnama. Srce me je bolelo za njom, a možda se to samo probudila rupa u plućnom krilu.
Upitala me je: „Kako ste rekli da se zovete?“
„Džon Kori.“
Tragala je po pamćenju. „Oh... vi ste onaj...“
„Taj sam. Srećković.“
Kao da je malo omekšala; zavrtela je moju „trideset osmicu“ i pružila mi je, drškom napred. Okrenula se i pošla.
Išao sam za njom po molu, pa uz tri stepenika do kuće. Svetlo na terasi obasjavalo je prostor oko staklenih vrata, leptirice su letele oko sijalica.
Maks je razgovarao s jednim iz sudskomedicinske ekipe. Onda se okrenuo ka meni i detektivki Penrouz: „Vi se već poznajete?“
Detektivka Penrouz upita: „Zašto je ovaj čovek uključen u slučaj?“
Šef Maksvel odgovori: „Zato što ja želim da bude uključen u slučaj.“
„Vi ne odlučujete o tome, Šefe.“
„Ni vi.“
Dobacivali su loptu jedno drugom, a mene je zaboleo vrat pa sam rekao: „Ona je u pravu, Šefe. Odoh ja. Daj mi kola do kuće.“ Pošao sam prema kapiji, a onda sam se, s malo uvežbane dramatike, ponovo okrenuo Maksvelu i Penrouzovoj i rekao: „Usput, da li je neko izvadio aluminijumski sanduk iz krmenog dela čamca?“
Maks upita: „Kakav aluminijumski sanduk?“
„Gordonovi su imali veliki aluminijumski sanduk u kome su držali svašta, a ponekad su u njega stavljali led i tu držali pivo i mamce.“
„Gde je sanduk?“
„To ja vas pitam.“
„Potražiću ga.“
„Dobra ideja.“ Okrenuo sam se, prošao kroz kapiju i krenuo prednjim travnjakom dalje od parkiranih policijskih kola. Susede je ujedinila bolesna znatiželja dok se vest o dvostrukom ubistvu širila malim naseljem.
Nekoliko aparata blesnu u mom pravcu, onda se upališe reflektori i osvetliše me ispred kuće. Kamere su se zavrtele, izveštači su me dozivali. Baš kao nekada. Nakašljao sam se u šaku, za slučaj da me gleda odbor za ocenu sposobnosti, a da i ne spominjem svoju bivšu ženu.
Stigao me je jedan uniformisani policajac iz zadnjeg dvorišta, pa smo seli u policijski auto grada Sautholda i krenuli. Rekao je da se zove Bob Džonson i upitao me: „Šta mislite, detektive?“
„Ubijeni su.“
„Ma nemojte.“ Oklevao je, a onda upitao: „Hej, šta mislite, ima li ovo veze s Ostrvom šljiva?“
„Nema.“
„Da vam kažem – video sam dosta provala, i ovo nije bila provala. Trebalo je da liči na provalu, ali to je bila premetačina – znate? Tražili su nešto.“
„Nisam gledao unutra.“
„Klice.“ Pogledao me je kriomice. „Klice. Biološko oružje. Mislim da je to. Je li?“
Nisam odgovorio.
Džonson nastavi: „To se desilo sa sandukom za led. Čuo sam kad ste to rekli.“
Ni na to nisam odgovorio.
„U sanduku su bile epruvete ili tako nešto. Je li? Mislim, gospode, možda tamo ima dovoljno toga da zbriše Long Ajlend... ceo Njujork.“
Verovatno čitavu planetu, Bobe, u zavisnosti od toga kakva je klica i koliko može da se razmnoži iz prvobitne količine.
Nagnuo sam se ka pozorniku Džonsonu i uhvatio ga za mišicu da mu skrenem pažnju. Rekao sam: „Da nisi zucnuo nikome nijednu reč o ovome. Razumeš?“
Klimnuo je glavom.
Do moje kuće dovezli smo se u tišini.