Jedan

Ako mislite da je novine nemoguće čitati na preteći način, onda ne poznajete moju majku.
Ne radi se samo o šuškanju, listanju, savijanju i popravljanju. Tu je i uzdisanje, coktanje i odmahivanje glavom nad razočaranjima sveta koja svako jutro otkriva uz perece. Ali to mogu da podnesem. Znam da je sve to samo priprema za doručak petkom, kada stiže Jevrejska hronika. Ovim novinama ona rukuje s naročitim šuškanjem, s uvežbanom lakoćom okreće stranu Društvene i lične vesti i usredsređuje se na svoje najveće razočaranje.
„Vidim, Malkolm Bornštajn se oženio. Zar on nije tvoj prijatelj?“, pitala je ove nedelje, sa svojim već legendarnim poznavanjem svih sa kojima sam ikada progovorio. U isto vreme stručno je spustila novine ispod nivoa oka i nagnula se prema meni, za dlaku ali preteći.
Molio sam se da samo jedne sedmice ne pronađe nikoga koga poznajem. „Oh, mama“, rekao sam s lažnom bezbrižnom vedrinom. „Njegova sestra išla je sa mnom u osnovnu školu. Teško da smo po tome nerazdvojni drugovi.“
„Ipak“, rekla je s očiglednim bolom, kao što čini svake sedmice, „sigurna sam da su njegovi roditelji veoma srećni.“ Zagledala se u mene niz nos pre nego što je podigla novine, nesposobna da ijedan trenutak više podnosi uznemirujući prizor svog neoženjenog sina.
Nekada sam joj iznosio dobre strane svog bračnog stanja. Prihvatao se gorkog sarkazma i oštre logike. Jednom sam joj rekao da joj zapravo činim uslugu. „Tvoj život bio bi besmislen kad ne bi morala da brineš kad ću se oženiti“, rekao sam joj veselo i video kako se novine u odgovor lako ispravljaju. Nije uspelo. Nikad ne uspeva. Ne nasuprot nepokolebljivom verovanju „ja znam šta je najbolje za tebe“. Zato sam davno digao ruke. Sada samo tiho frknem i usredsredim se na poleđinu paketa ovsenih pahuljica, očajnički se trudeći da upijem nova obaveštenja o sadržaju riboflavina.
Razgovor me svake nedelje nagrize malo više. Što bi mama rekla – i govori i doveka će govoriti: „Marek Eliot. Imaš dvadeset osam godina, velika si advokatska zverka, potičeš iz dobre porodice. Šta svaka devojka više da poželi?“ Pa, mnogo šta, izgleda.
Da pogledamo ovo stanje neoženjenog Mareka malko podrobnije.
Prvo: Moje ime vam kazuje sve što treba da znate o mojoj majci. Želela je da me nazove po svom pokojnom dedi, zvao se Mark, ali to je bilo suviše, suviše prostački. Utrpaš jedno „e“ i odjednom dobiješ ime koje je neobično, nema ni trunke prizvuka radničke klase i ima istočnoevropski ukus, u skladu s našim etničkim poreklom.
Drugo: Zašto dvadesetosmogodišnjak živi s mamom i tatom u svakako prefinjenom severozapadnom kraju Londona, predgrađu Hampsted Garden? Zbog pogodnosti uglavnom, otkako je zgrada u kojoj sam živeo izgorela do temelja. Zakratko sam sumnjao na mamu, s obzirom na njenu očajničku želju da zadrži kontrolu nada mnom, ali to nikada nisam rekao policiji. Cementni zidovi i rešetke ipak nisu njen stil. Bilo je mnogo odmahivanja glavom, coktanja jezikom i neme radosti dok je ispitivala ostatke, jedva skrivajući oduševljenje srećom koju joj je donela moja nesreća. Te večeri me je tešila mojim omiljenim špagetima, a tokom večere je s odobravanjem govorila o italijanskoj praksi da muškarci žive sa svojim majkama do kasnih tridesetih godina, čak i nakon ženidbe.
Moj povratak kući trebalo je da bude privremen, ali uskoro je postao depresivno stalan, pošto je moje osiguravajuće društvo tvrdoglavo insistiralo da izraz „svi rizici“ nekako ne obuhvata požar. Da li se povezala s njima? Imao sam dovoljno pameti da ne odbacim sasvim tu mogućnost. U paranoidnijim trenucima bio sam siguran kako u njihovim pismima mogu da otkrijem podtekst koji kaže „ionako ti je bolje kod kuće s majkom, zar ne?“
Treće: Velika advokatska zverka? Pa, teško. Mnogi moji prijatelji izabrali su da rade u krupnim advokatskim firmama što se poput crnih rupa gnezde po Sitiju. Ove firme usisavaju najgore, najrazmetljivije i najdosadnije pravne poslove koji se daju zamisliti i nekoliko godina kasnije bljuju najgore, najrazmetljivije i najdosadnije advokate – bogate, da naglasim.
Ja, pak, radim u maloj kancelariji u Golders Grinu, srcu jevrejskog severozapadnog Londona. Tokom razgovora za posao moj šef, Artur Gold, izneo mi je svoje viđenje javne službe. „Mi radimo malo ovo, malo ono. Da budem iskren, dečko, sve što prođe kroz vrata.“
Počeo sam od samog vrha. Velika pravna firma u Sitiju, puna uglačanih stolova i soba s faksovima, ali nije to bilo za mene. Po prvi put – a mnogi obavešteni komentatori tvrdili bi i jedini – krenuo sam levo dok me je majka oštro usmeravala desno, i napustio taj posao. Želeo sam da se bavim „narodnim pravom“, a ne „pravom od kog se drugi bogate“, objašnjavao sam pun sebe svojim zapanjenim prijateljima advokatima, makar onda kad bi od brojanja svojih brda gotovine izdvojili malo vremena za mene.
Kakav kreten. Ono što nisam shvatio bilo je da bi „pravo od kog se drugi bogate“ i mene učinilo bogatim, dok je „narodno pravo“ učinilo da budem siromašan poput većine. A opet, kad si visok preko metar i osamdeset, zašto bi želeo da se grčiš u nekim glupim sjajnim sportskim kolima?
Četvrto: Dobra porodica? U kom rečniku si pronašla reč „dobra“? U Oksfordskom rečniku za psihopate? Moja majka je komandant jednočlane vojske u krstaškom pohodu „Marekova ženidba“ i pretplatila se na časopis Vi i vaše venčanje čim sam napunio osamnaest kako bi obezbedila da njen ljubljeni jedinac ima sve na svoj veliki dan. Nema ničega, doslovno ničega što ona ne zna o savršenom cvetu u rupici mladoženjinog revera. U odgovor, moj otac se povukao u svoju veru i ostavio je na miru. Otkrio je da je, kao što to biva s vrhovnim bićima, mnogo lakše imati posla s Bogom nego s mojom majkom.
I šta bi onda devojka više poželela? Jesi li ti luda, majko? Da parafraziram Gruča Marksa, ne želim da se zabavljam s devojkom koja bi htela da se zabavlja sa mnom.

 

Dva

Ako je petak, onda je to sigurno gđa Sinkler. Ljupka stara dama uvek se raspituje za moju porodicu, koju, srećom po sebe, nije ni upoznala, za moje zdravlje, kome uopšte ne pomaže, i za napredak postupka prenosa njene imovine. Svake nedelje joj kažem kako ću je pozvati ili joj pisati kada budem imao o nečemu da je izvestim. S druge strane, mislim da ona retko izlazi otkako je njen „dragi Hari“, i sam advokat, stupio u veliku nebesku Advokatsku komoru.
Zbog ove izloženosti pravu iz druge ruke stekla je nekakvu neodređenu ideju da zna o čemu se radi i osećanje da smo srodne duše. Pasivno advokatisanje je mnogo opasnije od pasivnog pušenja.
Zastupnik druge strane, za kog sam znao da je član ekskluzivnog kluba ljudi manje oduševljenih svojim poslom od Mareka Eliota, kao da je slučaj gđe Sinkler gurnuo na dno svoje fioke za predmete koji mogu da čekaju doveka. Neuznemirena čekanjem koje je, pak, odlagalo njeno useljenje u povlašćeni smeštaj, gđa Sinkler mi je tokom nedeljnih poseta iznosila svoje najnovije pravne bisere.
„To je deflacija ličnosti, jeste, gospodine Eliot. Šta oni misle, da su suviše dobri da kupe moju kuću?“, rekla je tajanstveno ove nedelje.
Čak sam i ja, uvežban u prevođenju, s ovim imao teškoća. „Kako to mislite, gospođo Sinkler?“
„Znate, deflacija karaktera. Kažu da moja kuća nije dovoljno dobra.“ Razmislila je o ovome, a oči su joj se panično raširile. „Možda kažu da nisam dovoljno dobra da od mene kupe kuću.“
Magla se razišla. Ovo je bio zanimljiv pravni stav, ali mi u firmi Artur Gold i kompanija nemamo vremena za to. „Ah, mislite na difamaciju karaktera.“
„Upravo tako. Mislite li da vredi pokušati?“, upitala je puna nade, videvši već kako se njene posete mojoj kancelariji protežu u beskraj.
Znam i bolje načine za trošenje vremena. „Ne baš, gospođo Sinkler. Mislim da ovo nije vredno pokušaja stvaranja pravne istorije. Osim toga, verovatno to ne biste mogli sebi da priuštite.“
Uzdahnula je, razočarana. „Znači, datum potpisivanja još nije određen?“, ubaci gđa Sinkler stvarno pitanje.
„Bojim se da nije. Teško da ćemo to završiti do sledećeg meseca.“
„Oh, Bože“, rekla je, ne sasvim nesrećna. Gledali smo se zlokobno jedan trenutak, uhvaćeni u uzaludnost situacije.
„Ipak, to će se jednom desiti, zar ne? Moja Nikola jedva čeka da se odselim. Kaže da sam joj veliki teret, vidite.“ Gospođa Sinkler bi se obično smračila kad god oseti da ću da je izbacim napolje.
Bilo mi je žao stare dame, a u isto vreme sam se nastrano radovao što će njena Nikola morati još neko vreme da trpi svoju majku. „Naravno da hoće, gospođo Sinkler“, rekao sam prateći je do vrata. „Bar vi znate kako za ovakve stvari treba vremena. Ali sada zaista imam posla.“
Naše prostorije su u obliku slova T; obmanjujuće otmena prijemna prostorija vodi u hodnik gde su jedna preko puta druge dve otrcane prostorije s vratima od mutnog stakla. Vratio sam se u svoju kancelariju i Artur me je pozvao u svoju. Pošto je proveo previše vremena gledajući seriju Zakon u Los Anđelesu, on voli da svakog jutra okupi svoje pravničko osoblje kako bi saznao šta će tog dana da rade. Činjenica da ja činim celokupno pravničko osoblje njega ne obeshrabruje, dok gladi svoj žuti pravnički blok, jedini ustupak stvarnom pravničkom poslu.
Za divljenje je što je Artur odlučan da njegova firma uspe uprkos tome što je beznadežno loš pravnik. On je dobrog srca – mada to retko pokazuje – i stalno gura nos u moj privatni život tražeći uzbuđenja iz druge ruke, inače uskraćena čoveku od pedeset tri godine s odraslom decom i opasnom ženom. Široke je ruke kada mi deli savete o ženama, mada istu velikodušnost ne pokazuje kad se radi o mojoj plati. To je stalni izvor nemira i za mene i za majku, jer ona duboko brine o posledicama koje bih mogao da pretrpim na bračnom tržištu.
Artur je krupan, potpuno nespretan medved od čoveka s podjednako neurednom bradom. Njegovo strpljenje s klijentima i širok osmeh dobrodošlice ostavljaju pogrešan utisak da su vaši pravni poslovi u njegovim rukama bezbedni, dok zapravo njegov pristup pravu karakterišu nagađanje, osećaj u stomaku i postavljanje pitanja meni.
„Kako ide prenos imovine koji ne zaslužuje to ime?“, upitao je, tužno gledajući preko neurednih hrpa papira na svom stolu koje se u firmi Artur Gold i kompanija smatraju arhivom. „Plašim se da od tog prokletog slučaja nećemo izvući nikakav honorar.“
Artur se prema skupini naših klijenata, tipičnih sredovečnih mesnih poslovnih ljudi srednje klase, ponaša mnogo surovije nego prema gđi Sinkler, koja nije Jevrejka. On nekako pretpostavlja kako je njegovo bogomdano poslanje da oni kroz honorare koje mu plaćaju doprinesu komunističkoj preraspodeli kapitala – mada uglavnom u njegovom pravcu. „On to sebi može da priušti“, rekao bi Artur misleći na ono neodređeno materijalno stanje većine u oblasti poznatoj kao „udobno“ ili „ach, ide mi dobro“.
„Osim beskrajne pripovesti gospođe Sinkler, Maks Moris mi je juče dao uputstva u vezi s novom kompanijom“, (Artur se smeši, shvatajući da se Maksov beskrajni ciklus novih kompanija i siromašnih kompanija ponovo pokrenuo) „mada bi trebalo da se zbilja udubim u razvod Rubinštajnovih.“ Artur se namršti; on je bio protivnik razvoda, ali ovaj je donosio lepe honorare.
Vrativši se među planine fascikli koje čine moje radno okruženje, naterao sam sebe da se posvetim razvodu Rubinštajnovih. To je bila priča kakve čujem sve češće. Momak upoznaje devojku. Momkovoj majci se devojka dopada. Momkova majka nema šta da zameri devojčinoj porodici. Momak i devojka se venčavaju jer „vreme je da se skrasite“. Nekoliko godina kasnije devojci, koja je sada već tradicionalna jevrejska majka koja voza okolo nekoliko dece u „landroveru“, dozlogrdi, pa odlazi odnoseći polovinu momkovog novca. U slučaju Rubinštajnovih polovina znači užasno mnogo para. Momak Rubinštajn je izmislio novu tehniku proizvodnje tekstila i zaradio milione.
Slučaj je tapkao u mestu. Erik Rubinštajn, volina od čoveka, sedeo je prošle nedelje preko puta mene, lica zgrčenog od mržnje, i rekao: „Ona ne zaslužuje ništa. Više od toga može da dobije samo preko mene mrtvog. Krvavo sam zaradio svoj novac, Marek, i to bez ikakve njene pomoći. Zašto da dobije polovinu samo zato što sam pristao da se oženim njom u trenutku slabosti zbog kog žalim do dana današnjeg? Nikad, Marek, nikad. Tako joj reci.“
Kako se slučaj razvijao, ovo je još bilo pomirljivo. Kako je gđa Rubinštajn umela da psuje, ovo je bilo i blago. Ne znam samo gde je pokupila takve izraze. Svakako ne na jutarnjoj kafi u sinagogi. Zazvonio je telefon i prekinuo mi tok misli, ali ih je ponovo povezao pošto je zvao zastupnik Linde Rubinštajn. Kao i obično, tokom razgovora smo uglavnom sažaljevali jedan drugog.
„Danas mi je baš očitala“, jadao se Ben Ajzaks. „Erik je izgleda lajavi lajavac koji ne bi mogao ženu da ujede kako valja ni da mu se nacrta gde.“
Bio sam iznenađen. Činilo se da Linda smekšava.
Ben nastavi: „Neće da se preseli u stan u Izraelu. Kaže da je morala da ide tamo i nadgleda uređivanje i zato ima više prava na njega od Erika, koji ga je samo kupio.“ Na nesreću, Linda nije htela da pristane na podelu imovine na osnovu toga ko ju je zaista kupio, pošto je takva definicija nju obično isključivala. „Muka mi je od svega ovoga“, cvileo je, očigledno na ivici suza. „Možeš li nekako da sprečiš tu ženu da mi dolazi u kancelariju?“
„Videću šta mogu da smislim“, obećao sam, pošto je i meni kao i Benu bilo dosta ove uskogrude mržnje, i spustio slušalicu.
Nije uvek odvratno raditi za Artura Golda. Samo najčešće jeste. 

Tri

Često mi se čini da Jevreji ne shvataju šta znači biti „izabrani narod“. Biti izabran ne znači bezuslovno biti bolji, to samo znači da si odabran da se na tebi eksperimentiše. Želiš da saznaš kako bi to bilo kad bi ljudi razgovarali rukama i sleganjem ramenima? Pokušajte to na Jevrejima. Zanima te koliko krivice osoba može da podnese? Bacaj gomile krivice na Jevreje, a katolike upotrebi kao kontrolnu grupu. Potrebno je otkriti ko bi kupovao kola proizvedena u Švedskoj? Izmisli „volvo“ i prodaj ga Jevrejima. Onda ubaci i smisao za humor kako bi mogli da se nose sa svim tim i ne daj ljudima kao što je Vudi Alen da izađu na ulicu.
Drugi ključni činilac eksperimenta jeste posmatranje kakve posledice kod čitave jedne rase izaziva nesposobnost da se podnesu udarci. To je verovatno razlog što su se dobrotvorne večeri u diskotekama razvile kao naš glavni oblik društvenog okupljanja.
Otvorena kuća je veliki noćni klub u centru Londona s bleštavim svetlima na stepenicama, a veliki ekrani na kojima se vrte crtaći bez zvuka okružuju središnji podijum za igru i vojsku skakača ljutitog izgleda. Kao i obično na takvim događajima, žagor je te subote bio toliko glasan da je gotovo ugušio tutnjavu muzike, ali nekolicina se ipak vukla po plesnom podijumu.
Igranje uz tutnjeću muziku ne sprečava nam usne da mlataraju nadzvučnom brzinom. Pošto smo ponekad primorani da igramo u javnosti – s obzirom da je poslednjom prilikom u kojoj je neki Jevrej pokazao išta približno nalik telesnoj spretnosti David pogodio Golijata pravo među oči – većina nas je naučila da skakuće s noge na nogu dok urlajući ćaska s partnerom, obično izgovarajući samoironične i tačne izjave tipa: „Nisam baš dobar u ovome.“ Ipak, češći prizor je ovaj iz Otvorene kuće – obruči mladića pored šankova koji živo raspravljaju, govoreći na taj način „hej, ne trebaju nama devojke i ne moramo da igramo. Baš se lepo zabavljamo, mi momci.“
Ne treba ni da kažem da sam i sâm bio u jednoj takvoj grupi i razmišljao na šta bi ovo veče ličilo da sam došao s nekom privlačnom ženom umesto sa Semom, Denom i Filom, trojicom mojih školskih drugova. Čudesna četvorka, tako zovemo sebe. Drugi bi bili skloni da nas nazovu tužnom grupom gubitnika. Bili smo neobičan skup – Sem, nelepe riđe kose i povelikog stomaka, Den, tamnokos, zgodan i neizrecivo mršav, dok su sumnje da Fila i dalje oblači majka bile sasvim osnovane. A i šiša ga. Loše. Pored njih sam bio srećan jer sam smatrao da delujem najnormalnije. Visok skoro metar i osamdeset pet, gotovo sportski građen, sa privlačnom mekom kosom i, kako sam se nadao, prijatnim, otvorenim licem, smatrao sam da, ako nisam premija, svakako nisam ni utešna nagrada.
Nije da se nisam trudio. Za razliku od ostalih, koji samo stoje po uglovima i kukaju, ja sam uvek spreman da probam. Moj prvi pokušaj te večeri, obična ponuda da platim piće simpatičnoj, omalenoj devojci tamnih kovrdža (mada je ovaj opis ne izdvaja od ostalih Jevrejki) dočekan je nepotrebno grubim smehom, dok sam za drugi od jedne simpatične, omalene devojke tamnih kovrdža dobio usiljen osmeh i rečenicu: „Nisi moj tip.“
U našem malom svetu cena hrabrosti je ismevanje.
„Pitam se koji je njen tip“, razmišljao je Sem.
„Ako je odbila Mareka, onda normalan“, reče Den, čija je pomodna spoljašnjost skrivala paničan strah od ozbiljne veze.
„A njene drugarice?“, upita Fil, čije je samopouzdanje potkopavalo to što je visok metar i šezdeset sedam.
„Prekasno je za njih“, oceni Sem znalački. „Teško da će pristati na nekog od nas kad je jedna od njih već odbila Mareka.“ Sem je uvek govorio kao iz iskustva, mada smo svi znali da sa ženama ima još manje uspeha od nas ostalih.
Zaćutali smo da osmotrimo jednog momka kako se kočoperno penje na podijum sa svojom privlačnom devojkom i počinje da se vrti kao drogirani skakutavi pasulj. „Uvek ima jedan“, promrmlja Den, „koji prosto mora da dokaže kako zna da igra.“
„A eno i one što je Mareku kliznula kroz prste“, reče Fil koji je posmatrao stepenice.
Ušla je predivna Rejčel, moja nekadašnja devojka (davnašnja, avaj), i sadašnja bliska prijateljica za kojom nisam prestao da čeznem i koja je moje pokušaje udvaranja dočekivala s drugarskim nedostatkom zanimanja. Jednom sam gledao šou Opre Vinfri u kom su tužni muškarci pričali kako neumorno jure žene koje ih ne žele. „Ovi ljudi su srećni u svojoj nesreći“, rekao je stručnjak koji je usput reklamirao svoju knjigu pod naslovom otprilike Tužni muškarci koji neumorno jure žene koje ih ne žele. Sedeo sam na kauču prekrštenih nogu, cedio poslednje ostatke sladoleda s mrvicama čokolade, mislio na Rejčel i žestoko klimao glavom u znak slaganja.
Živahnim pokretom zanjihala je svoju dugu kosu, preplanulo telo, dugačke noge i slatki nosić. Prošao sam rukom kroz kosu za koju mi govore da je ono najprivlačnije na meni. Istina, to mi govori samo majka.
„Kako ide, dušo?“, upitala je poljubivši me u obraz tako da ga je zaista dotakla, što je veoma retko u ovom vidu druženja. Čak se uzdržala od pogleda preko mog ramena da vidi koga još ima u klubu. Mora da sam joj zbilja drag, pomislio sam toplo.
„Ne mogu da ih se otresem“, odgovorio sam trudeći se da postignem njenu vedrinu. „Ali svakoj kažem da sam tebi obećan.“
Lako se nasmešila i okrenula da predstavi nekog iscerenog grmalja, jednu mišićavu budalu, pravog uparađenog kretena. „Ovo je Džeri. Viđamo se već nekoliko nedelja.“ Upozorila me je da se ponašam pristojno pogledavši me ispod oka. Rejčel obično duže izlazi s momcima pre nego što mi ih predstavi.
Pogledao sam Džerija u oči. Je li mu rekla za mene? Da li su mi se podsmevali pod čaršavima dok je on polagao svoje gadne šape svud po njenom prelepom telu? Teško je bilo reći pošto sam se uvijao od stiska njegove ruke; to je bio više pokret orangutana koji ogoljuje svoju zadnjicu nego prijateljski pozdrav, kao što bi trebalo. Stegao sam zube i stisnuo mu ruku dok smo se odmeravali. „Čuo sam mnogo o tebi“, progunđao je. Bio je depresivno zgodan.
„Stvarno?“, hteo sam da pitam. „Šta ti je pričala? Je li rekla išta lepo? Ima li izgleda da te ostavi i ponovo pođe sa mnom? Molim te, reci mi!“
Zapravo sam rekao samo: „Valjda i nešto dobro, nadam se“, i usiljeno se nasmejao shvativši u trenutku da ću provesti celo veče žaleći što sam to izgovorio.
„Idemo da se promuvamo“, reče Rejčel, srećna što je neprijatni posao obavljen, i odvuče pećinara.
„Au“, reče Sem sažaljivo. „Mnogo je mišićaviji od tebe.“
„Ali nije toliko dlakav“, reče Fil trudeći se da pomogne. Moj ukočeni pogled jasno mu je stavio do znanja da me uopšte nije utešio. „Mislim, nije toliko... znaš... muževan.“
„Valjda i nešto dobro, nadam se“, oponašao me je Den. „Stvarno si ga sasekao. No, ona je ionako sada van tvoje lige. Trebalo je da se oženiš njom kad ste oboje imali dvadeset jednu.“
Bledo sam se nasmešio i otišao po piće za sve.
U ovakvim prilikama na uslugu se nikad ne čeka dugo. Piće nam nije jaka strana. Uvek spreman, našalio sam se za praznim šankom s jednom simpatičnom, omalenom devojkom tamnih kovrdža koja je stajala u redu pored mene. Nasmejala se. Ispričao sam joj svoj vic o seksu, rabinu i sendviču sa šunkom (poenta: I onda rabin kaže svešteniku: „Zar ne da je bolje od šunke?“). Nasmejala se ponovo. Rekao sam joj kako se zovem. Nije se nasmejala, nego mi je rekla svoje ime. Melani. Primenio sam Strategiju za obećavajuću situaciju.
Korak prvi: Otresti se Traumatične trojke. Odjurio sam do njih s pićem, smrsio: „Mislim da će biti nešto i ako se iko od vas umeša, ješće na slamku“, i vratio se.
Korak drugi: Postavljaj pitanje za pitanjem. Neka ona priča!
Korak treći: „Ma ne, ja sam advokat za ljudska prava. Nije to nimalo zanimljivo. Da pričamo još malo o tebi.“
Korak četvrti: Ne objašnjavaj da misliš na ljudska prava u najširem mogućem smislu. Na primer, gđa Sinkler je ljudsko biće koje ima pravo da se njena imovina legalno uknjiži. Ako to nije njeno ljudsko pravo onda ne znam šta jeste.
Korak peti: Kad njene drugarice počnu da je gnjave da pođu, izvuci tu olovku koju nosiš u obično uzaludnoj nadi – „Oh!“, uzvikujem, „baš lepo!“ – i uzmi Broj.
Korak šesti: Ponovo okupi Čudesnu četvorku i likuj celu noć.
Eto, to je za mene dobar izlazak. A večeras sam stigao sve do šestog koraka.
Ispostavilo se da je Melani računovođa iz Edžvera, s vrha severozapadnog londonskog geta – već sam čuo majku kako prede. Otac joj je takođe računovođa, majka joj je domaćica, a u Otvorenu kuću dovukle su je gotovo silom drugarice, pošto je već izgubila svaku nadu da će upoznati nekog zaista finog jevrejskog mladića (šlagvort za šaljivo uvređen izraz na Eliotovom licu i ohrabrujući Melanin osmeh).
„Bez uvrede, ali tako su dosadni. Umeju da pričaju samo o svojim majkama, o svom poslu i o fudbalu“, žalila se.
„I šta tu ne valja?...“, glumio sam da ne razumem. „O čemu drugom može da se priča?“
Nasmejala se. „Sigurno umeš da pričaš još o nečemu, zar ne?“
Navukao sam zamišljen izraz. „Majka, posao, fudbal. Posao, fudbal, majka. Fudbal, majka, posao. Ne, to je sve. Mogu o tome satima.“ Nasmešio sam se.
„To je problem. Svi vi možete o tome satima.“ Uzvratila mi je osmeh.
Ovo se odlično razvija. Ćaskali smo o njenom poslu, o njenoj majci i badmintonu, čak smo jednom i plesali. Pobrinuo sam se da se postavimo tačno ispred momaka, čak sam im uz mahanje i širok osmeh pokazao da umem da pratim ritam, skoro. U nekom trenutku prekinule su nas njene drugarice rekavši da idu kući. Sumnjičavo su me odmeravale, ali ja sam im se samo smešio kao da kažem: „Ništa večeras, a devojke? Pa, ne možete sve da imate sreće kao vaša drugarica.“ Onda se pojavila olovka, zatim još jedan Melanin osmeh, i mladić je uskoro veselo otišao.
Posle sveg uzbuđenja i rasprave s momcima o Melaninom govoru tela – nevoljni opšti zaključak bio je povoljan – odlučili smo da na putu kući svratimo kod „Ajzaka“, u pekaru u Golders Grinu koja radi do kasno. Tamo se zabava manje-više nastavila, pošto je većina sveta iz kluba, mada ne i Melani, tužno sam zapazio, učinila isto. To je vrlo bogato osvetljena pekara s dvostrukim izlogom, a ljudi što vise napolju i ćaskaju na širokom pločniku proizvode isto onoliko vrelog vazduha koliko i ogromne peći unutra. Jedenje peciva služi kao plemenito održavanje jevrejske tradicije u savremenom Londonu.
Dok smo čekali u redu prišla mi je povisoka, plavokosa i veoma lepa devojka. „Jeste li vi Marek Eliot?“, upitala me je.
„Jedan i jedini“, odgovorio sam. Imam tu odvratnu naviku da pod pritiskom izgovorim prvu frazu koja mi padne na pamet.
„Verovatno me se ne sećate. Ja sam Debora Voker. Bila sam pre nekog vremena kod vas u kancelariji s bakom, Helen Bejker, kad je pala preko kocke iz pločnika? Doneli ste joj šest hiljada funti.“
„Ah, da, sećam se“, rekao sam tiho, odjednom postiđen zbog honorara koje Artur naplaćuje. Je li ovo nekakvo javno razotkrivanje?
„Pa, hvala vam još jednom. Baki je to mnogo značilo. Zahvaljujući vama bila je na odmoru i upravo se vratila.“ Deborin osmeh bio je vrlo ljubak.
„Sve ide u rok službe“, promucao sam, posegavši još jednom u svoj zbornik otrcanih klišea.
„Moram da idem, čekaju me prijatelji. Ali, hvala vam ponovo i, moram da vam kažem, mnogo ste se dopali baki. Stalno mi ponavlja: ’Zašto ne nađeš nekog finog mladića kao što je gospodin Eliot?’“ Debora se nasmeja, a onda se za tren ozbiljno zagleda u mene. „Ja joj kažem: ’Kad bih samo mogla.’ Pa, zdravo.“
S tim rečima je otišla.
Iza mene Den odobravajuće zazvižda. „Dve za jedno veče. Dame i gospodo, ovo je rekord Čudesne četvorke!“ Na moju nelagodu, sva trojica počeše snažno da pljeskaju.
„Šteta samo što ova nije Jevrejka“, reče Fil.