Prolog



Istorija rata bogova i delâ Belgarata čarobnjaka
preuzeto iz Knjige Alorna


KADA SVET JOŠ bejaše mlad, sedam bogova življahu u slozi a svi ljudi behu kao jedan soj. Narod Alorna slavljaše Belara, najmlađeg od bogova. On im zarad toga beše naklonjen i voljaše ih, te im pružaše svakojaku milost i blagodet. I ostali bogovi okupiše narode oko sebe i svaki stade da se stara o svojemu.
Ali Aldur, najstariji brat Belarov, ne beše bog nijednoga naroda. On življaše odvojeno od ljudi i bogova, sve dok ga jednoga dana ne pronađe jedno zalutalo dete. Aldur ga uze sebi za učenika i nazva ga Belgarat. Dečak nauči tajnu Reči i Volje i postade čarobnjak. U potonjim godinama, još ljudi pronađe usamljenog boga i zbratimiše se da zajedno uče pod okriljem Aldurovim a vreme ih više nikada ne dotače. 
Jednom se dogodi da Aldur uze alem-kamen u obliku kugle, ne veći od srca detinjega, pa ga premetaše po rukama dok mu ne udahnu dušu. Moć oživljenog dragulja, kojeg ljudi nazvahu Kuglom Aldurovom, beše velika i Aldur njime činjaše svakojaka čuda. 
Međ svim bogovima, najlepši beše Torak a narod njegov beše narod Angaraka. Prinosiše mu žrtve paljenice i nazivahu ga bogom bogova, a njemu beše milo slušati reči hvale i osetiti miris žrtvenoga mesa. Jednoga dana, međutim, on ču za Kuglu Aldurovu i duša mu od toga trena izgubi mir.
Na kraju, sakrivši želju srca svog, on se obrati Alduru. „Brate moj“, reče, „ne priliči ti da samuješ i kloniš se društva našega. Skloni, brate, u stranu taj kamen što te zavede i natera da braću svoju zaboraviš.“
Aldur tad zaviri u dušu svome bratu te ga ukori. „Šta će tebi moć o kojoj snevaš, Torače? Zar ti narod Angaraka više nije dovoljan? Ne dopusti pohlepi da ovlada tobom, već ostavi Kuglu tu gde joj je mesto.“
Te Aldurove reči tako postideše Toraka da on podiže ruku i udari brata, ugrabi dragulj te uteče. 
Ostali bogovi preklinjahu Toraka da vrati dragulj, ali on ne htede. A onda se podigoše ljudski narodi te pođoše na narod Angaraka i objaviše mu rat. Boj ljudi i bogova potraja sve dok Torak ne ode na visove Korima i podiže dragulj, ne bi li udružio svoju moć sa njegovom i naterao zemlju da se raspukne. Planine se razdvojiše a more pohrli među njih. Ali Belar i Aldur udružiše svoje moći te zaustaviše vodu. Međutim, ljudski soj ostade razdvojen, a sa njime se razdvojiše i bogovi. 
Kada Torak podiže dragulj da uništi svet, ovaj poče goreti svetim plamenom. Plava vatra unakazi Torakovo lice. On od bola stade udarati po planinama te napravi ponore, od besa otvori zemlju a od jada pusti mora da sve poplave. Leva ruka mu se zapali i izgore u prah i pepeo, leva strana lica mu se istopi kao vosak a levo oko proključa u lobanji. On se uz krik baci u more ne bi li ugasio vatru, ali patnju njegovu ništa ne mogaše ugasiti.
Kada izađe iz vode, desna mu strana beše zdrava, ali leva ostade spaljena i unakažena vatrom iz kamena. U beskrajnom bolu, on povede svoj narod ka istoku, gde u ravnici malorijskoj podigoše veliki grad koji nazvaše Ktol Mišrak, Grad noći, u kome Torak sakri svoju nakazu za vjeke vjekova. Angaraci svome bogu podigoše gvozdenu kulu i u najvišoj sobi postaviše gvozdeni sanduk u koji položiše Aldurovu Kuglu. Često je Torak stajao nad sandukom i ronio suze od žudnje da pogleda dragulj, da ovlada njime i da ga potpuno uništi.
Vekovi prođoše nad zemljom Angaraka i oni svog boga nazvaše Kal-Torak, Bogokralj.
Belar povede narod Alorna na zapad. Kako su od svih ljudi baš oni bili najčvršći i najratoborniji, on im u srca usadi večitu mržnju prema Angaracima. Naoružani mačevima i velikim sekirama, oni u potrazi za vekovnim neprijateljima stigoše daleko, čak do zemalja okovanih večitim ledom. 
I tako to bi sve dok se Čerek Plećati, najveći kralj naroda Alorna, ne zaputi do doline Aldurove da potraži čarobnjaka Belgarata. „Put ka severu je otvoren“, reče mu kada ga pronađe. „Znaci su povoljni. Kucnuo je čas da pronađemo Grad noći i povratimo Kuglu od Jednookog.“
Poledra, žena Belgaratova, bejaše bremenita i njemu bi mrsko da je ostavi samu. Ali Čerek prevagnu. I tako se iskradoše jedne noći a sa njima bejahu i sinovi Čerekovi: Drez Bikovrati, Algar Lakonogi i Riva Gvozdena Ruka.
Okrutna zima stezaše prostranstva severa a zaleđene poljane svetlucahu pod zvezdanim nebesima. Da iznađe pravi put za sebe i svoje saputnike, Belgarat izvede čaroliju i uze obličje velikoga vuka. Tiho stupajući, on se šunjaše kroz snegom pokrivene šume, u kojima je drvo pucalo od studeni. Ljuti mraz zaledi vuku krzno na prsima i ramenima i od te noći pa doveka Belgaratu ostadoše kosa i brada potpuno bele.
Kroz snegove i magle putovahu Malorijom, dok se konačno ne obretoše pred Ktol Mišrakom. Pronašavši tajni ulaz u grad, Belgarat ih odvede do podnožja gvozden-kule. Tiho se popeše zarđalim stepeništem koje vekovima ne oseti ljudsko stopalo. Nađoše se u odaji u kojoj Torak, nakaznog lica sakrivenog iza gvozdene maske, bolno ječaše u nemirnome snu. Prošunjaše se kroz ustreptalu tminu kraj usnulog boga i konačno se obretoše u odaji sa sandukom u kome ležaše Kugla. 
Čerek pozva Belgarata da uzme dragulj, ali ovaj odbi. „Ne mogu ga dodirnuti“, reče on, „a da me pri tom ne uništi. Jednom je dopustio da ga takne ruka, ljudska ili božija, ali naljuti ga Torak kada ga podiže na majku zemlju. Više neće dopustiti da ga bilo ko dodirne. On čita duše. Jedino će onaj ko u srcu ne nosi zlu nameru i ko je dovoljno čist da sme zarad toga staviti život na kocku, onaj ko ga ne želi zbog moći ili bogatstva, smeti da ga dotakne.“
„Koji je to čovek koji ne krije makar malo zla u dubini duše?“, upita Čerek. Ali Riva Gvozdena Ruka otvori sanduk i izvadi Kuglu. Plamenovi mu liznuše kroz prste, ali ga ne opekoše.
„Neka bude tako, Čereče“, reče Belgarat. „Tvoj najmlađi sin je čiste duše. Kugla će biti njegova sudbina i sudbina svih naslednika njegovih, na kojima će biti da dragulj sačuvaju.“ I Belgarat tu uzdahnu, znajući kakvo je breme svalio na pleća mladog Rive.
„Onda ćemo ga“, reče na to Čerek, „njegova braća i ja podržavati dokle god mu je Kugla u rukama.“
Riva gurnu ruku u nabore ogrtača i sakri dragulj pod tuniku. Ponovo su prošli kroz odaje unakaženog boga, sišli niz zarđale stepenice, izašli iz grada kroz tajni prolaz i izgubili se u zaleđenim prostranstvima. 
Nedugo potom, Torak se probudi i, kao i obično, pođe u odaju u kojoj ležaše Kugla. Ali zateče sanduk otvoren i prazan. Užasan beše bes Kal-Torakov. On zgrabi svoj veliki mač, izjuri iz gvozden-kule, okrete se, udari mačem i kula se sruši. Angaraci potom začuše urlik nalik grmljavini: „Zbog vaše nebrige i lenjosti vaše neprijatelj mi ukrade ono što tako skupo platih. Zbog toga ću vam porušiti grad i proterati vas u divljinu. Narod Angaraka će lutati sve dok mi Ktrag Jaska, plamen-kamen, ne bude vraćen.“ Potom poruši Grad noći i protera živalj angarački u bespuća. I ne bi više Ktol Mišraka.
Tri lige odatle, Belgarat začu vapaj iz grada i znade da se Torak probudio. „Sada će pohrliti za nama“, reče on saputnicima, „i samo nas moć Kugle može spasiti. Kada neprijatelji budu blizu, ti, Rivo, podigni dragulj tako da mogu da ga vide.“
Kada ih pristigoše horde angaračke, pod vođstvom samoga Toraka, Riva podiže Kuglu tako da nakazni bog i njegov narod mogahu dobro da je vide. Dragulj poznade svoga neprijatelja. Mržnja planu novim žarom i nebo se oboji od besa kamenovog. Torak samo vrisnu i okrete se. Prvi redovi horde angaračke bejahu sprženi vatrom a ostali se, uspaničeni, razbežaše.
I tako Belgarat i njegovi saputnici sačuvaše žive glave u Maloriji i vratiše se preko ledenih bespuća, noseći Aldurovu Kuglu u kraljevstva zapada. 
Tada bogovi, znajući da je sve gotovo, sazvaše veće na kome ih Aldur posavetova: „Povedemo li rat protiv našeg brata Toraka, naša nesloga će uništiti svet. Zato se moramo skloniti s lica zemlje da on ne bi mogao da nas nađe. Svoje narode više nećemo voditi i čuvati u telesnom, već samo u duhovnom obliku. Tako mora biti zarad dobrobiti sveta. Dan kada ponovo budemo zaratili biće sudnji dan.“
Mnoga se suza proli zbog neminovnog rastanka. A onda Čaldan, bik-bog naroda Arenda, upita: „Neće li za našeg odsustva Torak preuzeti vlast?“
„Neće“, reče Aldur. „Sve dok je kamen u posedu potomaka Rive Gvozdene Ruke, Torak neće moći da pobedi.“
I tako se bogovi rastadoše a na zemlji ostade samo Torak. Ali spoznaja da je Kugla u Rivinim rukama nikako mu ne davaše mira.
Belgarat se tada obrati Čereku i njegovim sinovima. „Sada se moramo rastati ne bismo li sačuvali dragulj i pripremili se za Torakov dolazak. Učinimo to odmah.“
„Hoćemo, Belgarate!“, kliknu Čerek Plećati. „Alorija od danas više ne postoji, ali narod Alorna će se opirati Toraku sve dok postoji ijedna živa duša alornska.“
Belgarat pogleda ka nebu. „Počuj me, Torače Jednooki!“, uzviknu. „Plamen-kamen je sada na sigurnome i tako će i ostati. Dođe li dan kada ćeš se drznuti da podigneš vojsku na nas, ja ću tebi objaviti rat. Čekaću te i noću i danju i biti pripravan za tvoj dolazak, ako treba i do sudnjeg dana.“
U bespućima Malorije, Kal-Torak je čuo Belgaratov glas i pobesneo, znajući da mu je magični dragulj postao zauvek nedostupan.
Čerek potom zagrli svoje sinove i okrete se da ih više nikada ne vidi. Drez ode na sever i naseli se u dolini reke Mrin. Tamo podiže grad Boktor a svoju zemlju nazva Dreznija. On i njegovi potomci ostadoše da brane bedeme severa da neprijatelj nikada ne kroči preko njih. Algar svoje ljude povede na jug. U prostranoj dolini reke Aldur pronađoše divlje konje, koje naučiše da krote i jašu, i tako prvi put u istoriji ljudskog roda nastade konjica. Svoju zemlju nazvaše Algarija, a oni postadoše nomadi i putovahu za svojim krdima. Čerek se, tužan, vrati u Val Čerek i odluči da se njegovo kraljevstvo od tada zove kao i on, pošto mu sinovi više ne behu sa njim. Tu sagradi velike ratne brodove i posla ih da brane mora od neprijatelja.
Pred nosiocem Kugle, međutim, ležaše najduži put. Riva svoje ljude povede na zapadnu obalu Sendarije. Tu sagradiše brodove i otploviše na Ostrvo vetrova. Tamo spališe brodovlje i podigoše tvrđavu i grad oko nje. Grad nazvaše Riva a tvrđavu Dom rivanskih kraljeva. Tada Belar, bog Alorna, prizva dve gvozdene zvezde da padnu sa nebesa a Riva ih uze, pa od jedne iskova sečivo a od druge balčak na čijem vrhu ugradi Aldurovu kuglu. Mač bejaše tako veliki da ga niko osim samoga Rive nije mogao podignuti. U bespućima Malorije, duša Kal-Torakova oseti da se kuje taj mač i po prvi put u životu okusi strah.
Kada mač, sa Kuglom na vrhu, nasloniše na crnu stenu iza prestola, on sraste sa kamenom, tako da niko osim samoga Rive nije mogao da ga pomeri. Hladna vatra planula bi svaki put kada bi Riva sedao na presto. A kada bi uzeo mač i zavitlao njime, sečivo bi se pretvaralo u plamen.
Najveće čudo od svih beše nasleđe Rivinog potomstva. U svakom pokolenju rađalo se po jedno dete sa belegom na dlanu desne ruke, belegom Kugle. Takvo dete odveli bi u prestonu dvoranu i spuštali mu šaku na dragulj, kako bi se upoznali. Na svaki detinji dodir Kugla bi blesnula jačim sjajem, i tako je veza između plamen-kamena i roda Rivinoga vremenom postajala sve jača i jača. 
Pošto se rastade od saputnika, Belgarat pohrli u Aldurovu dolinu, gde, avaj, otkri da mu je žena, Poledra, podarila dve devojčice i umrla. U čast majci, on stariju bliznakinju nazva Polgara. Kosa joj beše vrana poput gavranovog krila. Onda on, kao što nalaže običaj u čarobnjaka, ispruži ruku i spusti je njoj na čelo, a od tog dodira jedan pramen kose detetove postade beo kao sneg. On se tad zabrinu, jer beli pramen bejaše beleg čarobnjaka a Polgara beše prvo žensko dete njime označeno.
Druga njegova kćer, beloputa i zlatokosa, ostade bez belega. Dade joj ime Beldaran, a on i njena crnokosa sestra prosto se utrkivahu ko će joj pružiti više ljubavi i pažnje.
Kada Polgara i Beldaran navršiše šesnaest leta, duh Aldurov dođe Belgaratu u san i reče mu: „Dragi moj učeniče, nameran sam vezati tvoj dom sa domom čuvara Kugle. Izaberi, zato, koju ćeš od kćeri svojih dati rivanskome kralju da mu bude žena i majka deci njegovoj, jer u porodu je njihovome nada za spas sveta i sigurnost od volje Torakove.“
Duboko u duši, Belgarat požele da to bude Polgara, ali znajući breme koje je ležalo na plećima rivanskoga kralja, on umesto nje posla Beldaran i gorko zaplaka kad ona ode. I Polgara plakaše, dugo i neutešno, znajući da je njenoj sestri suđeno da umre i potone u zaborav. Tešeći jedno drugo, oni se vremenom zbližiše i upoznaše međusobno.
Svoje moći udružiše ne bi li sačuvali svet od Toraka. Priča kaže da su i danas, posle nebrojenih vekova provedenih u bdenju, još živi i da čekaju.

 
 

Prvi deo

SENDARIJA

 
 

Prvo poglavlje


PRVA STVAR koje se dečak Garion sećao bila je kuhinja na Faldorovoj farmi. Do kraja života će osećati posebnu naklonost ka kuhinjama i onim naročitim zvucima i mirisima koji kao da su se nekako preplitali, stvarajući veselu vrevu koja ga je podsećala na ljubav, toplinu, utehu i, više od svega, na dom. Ma koliko daleko dogurao u životu, Garion nikada neće zaboraviti da su sva njegova sećanja otpočela upravo na tom mestu. 
Kuhinja na Faldorovoj farmi beše velika prostorija niske tavanice, ispunjena pećima, kotlovima i velikim ražnjevima koji su se sporo okretali u ognjištima nalik na pećine. Bili su tu i dugački, masivni stolovi na kojima su vešte ruke mesile vekne hleba a dugi, zakrivljeni noževi komadali živinu i sekli šargarepu i zelen na kockice. Kada je Garion bio sasvim mali, igrao se pod tim stolovima i ubrzo naučio da čuva prste od stopala kuhinjskih pomoćnika. Ponekad bi u kasnim popodnevnim satima, umoran, legao u ugao i zurio u svetlucavu vatru čiji se odsjaj odbijao od stotina uglačanih lonaca, noževa i dugačkih kutlača obešenih o klinove duž belo okrečenih zidova. Na kraju bi, opčinjen, utonuo u san, osećajući se savršeno udobno u svetu koji ga je okruživao. 
Središte kuhinje i svega što se tamo dešavalo bila je tetka Pol. Kao da je nekako uspevala da u isti mah bude svuda, i da istovremeno priprema gusku za pečenje, mesi hleb i seče i slaže na tanjir komade šunke tek izvađene iz peći. Iako je u kuhinji radila još nekolicina pomoćnika, iz nje nije mogla da izađe nijedna vekna, varivo, supa, pečenje ili povrće a da ih tetka Pol nije bar dodirnula. Po mirisu, ukusu, ili zahvaljujući nekom svom šestom čulu, tačno je znala šta je kome jelu potrebno i solila ga je, premazivala ili naizgled nehajnim pokretom posipala začinom iz neke od tegli. Izgledalo je kao da poseduje nekakvu magiju, neko znanje ili moć kakvu običan svet nema. A opet, ma koliko bila zaposlena, uvek je tačno znala gde je Garion. Bilo da savija pitu, ukrašava kolač ili zašiva tek napunjeno pile, mogla je bez gledanja da pruži nogu, zakači dečaka stopalom i spreči da ga neko nagazi.
To se, kada je malo poodrastao, čak pretvorilo u igru. Garion bi je posmatrao dok ne bi zaključio da je suviše zauzeta da bi ga primetila, a onda bi se, nasmejan, stuštio na svojim čvrstim nožicama ka vratima. Ali ona bi ga uvek uhvatila. On se onda smejao, grlio ju je i ljubio, da bi se zatim ponovo primirio i čekao novu priliku da pobegne. 
U tim detinjim danima bio je prilično siguran da je njegova tetka Pol najvažnija i najlepša žena na svetu, pre svega zato što je bila najviša žena na Faldorovoj farmi – bila je visoka gotovo kao muškarac. Tu je zatim bilo i njeno lice, uvek ozbiljno, možda čak i pomalo strogo, prema svima osim, naravno, prema njemu. Kosa joj je bila duga i veoma tamna, gotovo crna, izuzev jednog jedinog snežnobelog pramena iznad leve obrve. Kada bi ga uveče ušuškala u krevetac kraj svoje postelje u sobi iznad kuhinje, ispružio bi ručicu i dodirnuo njen beli pramen. Ona bi se nasmešila i nežno ga pomilovala po licu. A onda bi on zaspao, umiren saznanjem da je ona tu i da ga čuva.
Faldorova farma je ležala gotovo u samom srcu Sendarije, izmaglicom pokrivene kraljevine, ograničene Morem vetrova na zapadu i zalivom Čerek na istoku. Kao ni na ostalim tamošnjim imanjima, na Faldorovom posedu nisu se nalazile samo jedna ili dve zgrade, već čitavo malo naselje sačinjeno od baraka, ambara, kokošinjaca i golubarnika okrenutih ka centralnom dvorištu s masivnom kapijom u prednjem delu. Duž galerije na spratu nalazile su se sobe, neke prostrane, a neke sićušne, radnika koji su preko dana bili zauzeti oranjem, setvom i plevljenjem prostranih polja izvan okućnice. Sâm Faldor je živeo u odajama u četvrtastoj kuli iznad zajedničke trpezarije u kojoj su se radnici okupljali tri, a za vreme žetve i četiri puta dnevno, da uživaju u divotama iz kuhinje tetke Pol. 
Sve u svemu, beše to srećno i mirno mesto. Farmer Faldor je bio veoma dobar domaćin. Beše to visok, ozbiljan čovek dugog nosa i uskog lica. Iako se gotovo nikada nije smejao, čak ni smešio, bio je ljubazan prema onima koji su radili za njega i odavao je utisak kao da mu je važnije da svi budu zdravi i siti, nego da iz njih iscedi i poslednju kap znoja. Za šezdesetoro ljudi zaposlenih na njegovom gazdinstvu bio je više nalik ocu no gospodaru. Jeo je sa njima – što je bilo prilično neuobičajeno, pošto se većina farmera u tom kraju držala odvojeno od svojih radnika – a njegovo prisustvo u čelu glavnog stola u trpezariji izazivalo je strahopoštovanje kod ponekad preglasne omladine. Faldor beše pobožan čovek i neizostavno je pre svakog obroka jednostavnim rečima molio bogove za blagoslov. Znajući to, ljudi sa farme su se pristojno vladali u trpezariji i trudili se da makar izgledaju bogobojažljivo pre no što se bace na tanjire i činije krcate hranom koje su pred njih spuštale tetka Pol i njene pomoćnice.
Zbog Faldorove dobrodušnosti i magije veštih prstiju tetke Pol, farma je u čitavoj oblasti smatrana najboljim mestom za život i rad u krugu od dvadeset liga. U krčmi u Gornjem Graltu, obližnjem selu, mnoge su večeri potrošene na detaljne opise zanosnih đakonija sa stolova u Faldorovoj trpezariji. Oni manje srećni, koji su radili na drugim imanjima, često su posle nekoliko krigli piva počinjali da cvile slušajući o pečenim guskama tetke Pol a slava Faldorove farme širila se okrugom.
Posle Faldora, najvažniji čovek na farmi bio je kovač Durnik. Kada je Garion dovoljno odrastao da ne mora stalno da bude pod budnim okom tetke Pol, uputio se pravo u kovačnicu. Gotovo hipnotički privlačio ga je sjaj gvožđa koje je izlazilo iz peći. Durnik je bio neupadljiv čovek ravne, smeđe kose i smirenog lica, večito rumenog od jare u kovačnici. Nije bio ni visok ni nizak, ni mršav ni debeo. Bio je uzdržan i tih i, kao i većina ljudi njegovog zanata, neobično snažan. Nosio je prsnik od grube kože i pregaču od istog materijala, išarane tragovima varnica iz peći. Imao je uske čakšire i čizme od meke kože, što je bilo uobičajeno u tom delu Sendarije. U početku se obraćao Garionu samo da bi ga upozorio da se drži podalje od peći i užarenog metala koji je izlazio iz nje. Međutim, vremenom su se on i dečak sprijateljili i počeli češće da razgovaraju.
„Uvek završi ono što započneš“, savetovao ga je Durnik. „Gvožđe se kuje dok je vruće.“
„Zašto?“, upitao je Garion. 
Durnik sleže ramenima. „Eto tako.“
„Šta god radio, daj sve od sebe“, reče on drugom prilikom, dok je turpijom povlačio poslednje poteze na metalnom delu zaprežnih kola koji je opravljao.
„Ali taj deo ide dole“, reče Garion. „Nikada ga niko neće videti.“ 
„Ali ja ću znati da je on tamo“, reče Durnik ne prestajući da radi. „Ako ne uradim to najbolje što mogu, stideću se svaki put kad vidim ta kola, a viđaću ih svakog dana.“
I tako u nedogled. Bez svesne namere, Durnik je dečaka učio vrlinama koje su činile stub sendarijskog društva: marljivosti, štedljivosti, trezvenosti i ljubaznosti. 
Tetka Pol je isprva bila zabrinuta što Gariona privlači kovačnica sa svim svojim opasnostima, ali je posle pažljivog osmatranja sa kuhinjskih vrata shvatila da Durnik vodi računa o dečaku gotovo koliko i ona i prestala je da brine.
„Ako dečak počne da ti dosađuje, vrli Durniče, slobodno ga izbaci“, reče ona kovaču jednom prilikom kada je donela veliki bakreni kotao da ga zakrpi, „ili mi samo reci pa ga više neću pustiti ni nos da promoli iz kuhinje.“
„Ma ne smeta on meni, gazdarice Pol“, reče Durnik sa osmehom. „Bistar je to dečkić i dovoljno razuman da ume da brine o sebi.“
„Previše si ti blag, dragi prijatelju“, reče tetka Pol. „Taj dečak je pun pitanja. Odgovori mu na jedno i uzvratiće ti stotinom novih.“
„Takvi su dečaci“, reče Durnik pažljivo sipajući rastopljeni metal u mali glineni prsten koji je položio na rupicu na dnu kotla. „I ja sam bio ljubopitljiv kada sam bio dečak. Moj otac i stari Barl, majstor kod koga sam učio zanat, bili su dovoljno strpljivi da mi daju odgovore koje su znali. Ne bih bio pošten prema njima kada i sâm ne bih bio takav prema dečaku.“
Garion, koji je sedeo u blizini, nije se usuđivao ni da diše tokom njihovog razgovora. Znao je da bi jedna pogrešna reč, ma sa koje strane došla, bila dovoljna da istog trenutka bude izbačen iz kovačnice. Dok je tetka Pol sa zakrpljenim kotlom odmicala ka kuhinji preko zemljanog dvorišta, video je kako je Durnik posmatra i jedna misao poče da mu se rađa u glavi. Beše to jednostavna ideja a njena lepota je ležala u činjenici da bi njenim ostvarenjem svako bio na dobitku. 
„Tetka Pol“, reče on te večeri, žmirkajući dok mu je ona prala uši grubom tkaninom.
„Molim“, reče ona obraćajući se njegovom potiljku. 
„Zašto se ne udaš za Durnika?“
Zastala je. „Molim?“, reče zatim.
„Mislim da je to odlična ideja.“
„Stvarno?“ Glas joj je postao za nijansu oštriji i Garion je znao da se nalazi na opasnom terenu. 
„Sviđaš mu se“, reče on bojažljivo.
„Samo mi još reci da si već razgovarao sa njim o tome.“
„Nisam“, reče on. „Mislio sam da je bolje da prvo sa tobom popričam.“
„Bar nešto pametno od tebe.“
„Ako hoćeš, mogu da ga pitam sutra ujutru.“
Glava mu se okrenula usled snažnog povlačenja za uho. Pomislio je kako tetka Pol smatra njegove uši veoma zgodnim za cimanje.
„Da ti nije palo na pamet da zucneš ni slovce od tih gluposti ni Durniku niti bilo kome drugom“, reče ona a tamne oči su joj sevale kao nikada ranije.
„Bila je to samo ideja“, brzo reče dečak.
„I to loša. Ubuduće prepusti razmišljanje odraslima.“ I dalje ga je držala za uho.
„Biće kako ti kažeš“, hitro se složio.
Kasnije, dok su u tišini noći ležali u svojim krevetima, Garion je ponovo pokušao da načne temu, ovoga puta izokola.
„Tetka Pol?“
„Da?“
„Ako već nećeš da se udaš za Durnika, za koga bi htela?“
„Garione“, reče ona.
„Da?“
„Umukni i spavaj.“
„Mislim da imam pravo da znam“, reče on uvređeno.
„Garione!“
„Dobro, spavaću, ali da znaš da mislim da uopšte nisi poštena.“
Duboko je udahnula. „Dakle, ovako“, reče. „Ne nameravam da se udajem. Nikada nisam ni razmišljala o tome, a nešto mi se ne čini ni da ću početi. Ima previše važnih stvari kojima se moram posvetiti.“ 
„Ništa ti ne brini, tetka Pol“, reče on u želji da joj ulije malo sigurnosti. „Ja ću se oženiti tobom kad porastem.“
Nasmejala se dubokim, punim glasom i dodirnula njegovo lice u tami. „Oh, ne, moj Garione“, rekla je. „Tebi je druga suđena.“
„Koja?“, oštro ju je upitao.
„To tek treba da otkriješ“, tajnovito će ona. „A sad na spavanje.“
„Tetka Pol?“
„Molim.“
„Gde je moja majka?“ Već neko vreme se spremao da joj postavi to pitanje.
Usledila je duga pauza, a onda je tetka Pol uzdahnula. „Umrla je“, reče tiho.
Garion je osetio kako ga zapljuskuje iznenadni talas tuge i nepodnošljivog bola. Zaplakao je.
Ona se odmah stvorila kraj njegovog kreveta. Klekla je na pod i zagrlila dečaka. Konačno, mnogo kasnije, pošto ga je prenela u svoj krevet i držala u naručju sve dok tuga nije otišla svojim putem, Garion ju je skrhano upitao: „Kako je izgledala? Moja majka.“
„Bila je plavokosa“, reče ona, „veoma mlada i veoma lepa. Glas joj beše umilan i uvek je bila vesela.“
„Da li me je volela?“
„Više nego što možeš da zamisliš.“
A onda je on ponovo zaplakao, ali ovoga puta tiše, više od tuge nego od bola.
Tetka Pol ga je držala u naručju sve dok ga suze nisu uljuljkale u san.


Na Faldorovoj farmi bilo je i druge dece, što je i bilo prirodno za zajednicu od šezdesetak duša. Starija su već pomagala odraslima, ali bilo ih je tu i troje približno Garionovog uzrasta. Oni su mu bili sadruzi u igri i prijatelji.
Najstariji dečak se zvao Randorig. Bio je godinu ili dve dana stariji od Gariona i mnogo viši. Očekivalo bi se da im on, kao najstariji, bude vođa, ali je bio i Arend, te, shodno tome, pomalo ograničen, pa je drage volje vođstvo u igri prepuštao mlađima. Sendarijsko kraljevstvo je, za razliku od drugih, bilo naseljeno brojnim narodima. Čereci, Algari, Dreznijci, Arendi, pa čak i nemali broj Tolnedranaca, pomešali su se da bi stvorili izvornog Sendara. Arendi su, osim što su bili izuzetno hrabri, bili poznati i po tome što nisu bili mnogo vispreni.
Drugi Garionov sadrug u igri beše Dorun, vižljast i hitar dečačić tako mešovitog porekla da se mogao nazvati jedino Sendarom. Njegova najuočljivija osobina bila je to što je uvek trčao. Nikada nije hodao ako je mogao da trči. Slično nogama, i um mu je bio brz, a i jezik. Bio je uvek uzbuđen i govorio je veoma brzo i bez prekida.
Neprikosnoveni vođa male četvorke bila je devojčica Zubreta, zlatokosa zavodnica koja je izmišljala igre, pričala im priče i slala ih da za nju kradu jabuke i šljive iz Faldorovih voćnjaka. Vladala je njima poput male kraljice, huškala ih jednog na drugog i podbadala na tuče. Bila je bezdušna, i svaki od trojice dečaka ju je povremeno mrzeo, iako je kao psetance skakao i zbog njenog najmanjeg kaprica. 
Zimi su se sankali niz padinu iza farme i vraćali se kući mokri i pokriveni snegom, ruku ispucalih od hladnoće i zajapurenih obraza, dok su se purpurne večernje senke razlivale po belini. Ili su se, tek pošto bi kovač Durnik potvrdio da je led dovoljno debeo, po čitave dane klizali na svetlucavom zamrznutom jezercetu kraj puta ka Gornjem Graltu, istočno od farme. A kada je bilo previše hladno ili pred kraj zime kada su lile kiše a topli vetar otapao sneg i tanjio led, popeli bi se na senik i bacali se u mekano seno, puneći kosu trinom a nozdrve prašinom i mirisima leta.
U proleće bi hvatali punoglavce u barama na obali jezerceta i peli se na drveće da znatiželjno posmatraju plavičasta jaja u gnezdima na visokim granama.
I, naravno, baš je Dorun uspeo da jednog lepog prolećnog jutra, kada ga je Zubreta navela da se pentra po najvišim granama, padne sa drveta na obali jezera i slomi ruku. Pošto je Randorig samo stajao bespomoćno buljeći u povređenog druga a Zubreta pobegla gotovo pre no što je ovaj dodirnuo tlo, Garionu nije preostalo ništa drugo nego da preduzme odlučne korake. Napetog lica pod šumom kose boje peska, nekoliko trenutaka je pažljivo razmatrao situaciju. Kost je očigledno bila polomljena a Dorun je, bled i uplašen, grizao usnu da ne bi zaplakao.
Neki pokret je privukao Garionovu pažnju i on je brzo podigao pogled. Nedaleko od njih, neki čovek sa tamnim ogrtačem sedeo je na leđima velikog crnog konja i pažljivo ga posmatrao. Kada su im se pogledi susreli, Garion je osetio jezu i znao je da je tog jahača već video – da je to ista ona tamna prilika koja se pojavljivala čitavog njegovog života i posmatrala ga, nikada ne rekavši ni reč. U tom nemom pogledu kao da je bilo neprijateljstva pomešanog sa nečim sličnim strahu. Dorun je zacvileo i Garion se prenuo.
Pažljivo je položio ranjenu ruku na Dorunove grudi i privezao je svojim učkurom a onda je zajedno sa Randorigom pomogao povređenom dečaku da se uspravi.
„Mogao je baš i da nam pomogne“, reče Garion ljutito.
„Ko?“, upitao je Randorig osvrćući se oko sebe. 
Garion se okrenuo da mu pokaže čoveka sa tamnim ogrtačem, ali ovaj već beše otišao.
„Nisam video nikoga“, reče Randorig.
„Boli me“, oglasio se Dorun.
„Ništa ne brini“, reče mu Garion. „Tetka Pol će se pobrinuti za to.“
Tako je i bilo. Kada su se tri dečaka pojavila na vratima njene kuhinje, bio joj je dovoljan jedan pogled da sve shvati. „Dovedite ga ovamo“, rekla im je potpuno mirnim glasom. Smestila je bledog i uzdrhtalog dečaka na stolicu kraj jedne peći a zatim je iz zemljanih tegli sa visoke police u ostavi uzela nekoliko biljaka i spremila mu čaj. 
„Popij ovo“, naredila je pružajući mu šolju iz koje se dizala para.
„Hoće li mi od toga ozdraviti ruka?“, upitao je Dorun sumnjičavo posmatrajući tečnost ogavnog mirisa.
„Samo ti to popij“, rekla mu je pripremajući daščice i trake od lanenog platna. 
„Fuj! Baš smrdi“, reče Dorun kriveći lice.
„I treba da smrdi“, reče mu ona. „Ispij sve to.“
„Mislim da ne mogu više“, reče on.
„Kako ti drago“, reče ona. A onda je sklonila daščice u stranu i sa kuke na zidu skinula dugačak i veoma oštar nož.
„A čemu to služi?“, drhtavo je upitao Dorun.
„Pošto nećeš da popiješ lek“, reče ona pomirljivo, „moraćemo da sečemo.“
„Da sečemo?“, ciknuo je Dorun iskolačivši oči.
„Otprilike ovde negde“, reče ona pažljivo mu dodirnuvši lakat vrhom noža. 
Dok su mu se oči punile suzama, Dorun je iskapio ostatak tečnosti i nekoliko minuta kasnije, gotovo usnuo, klimao se na stolici. Ipak je jednom vrisnuo kada mu je namestila slomljenu kost i ponovo zadremao kada je ruka već bila dobro umotana i privezana za daščice. Tetka Pol je kratko porazgovarala sa dečakovom uplašenom majkom a zatim naložila Durniku da ga odnese u krevet.
„Ne bi mu stvarno odsekla ruku“, reče Garion.
Tetka Pol ga je pogledala ne pomerivši nijedan mišić na licu. „Misliš?“, rekla je i istog trenutka ga pokolebala u ubeđenju. „Volela da bih da porazgovaram sa gospođicom Zubretom“, dodala je. 
„Pobegla je kada je Dorun pao s drveta“, reče Garion.
„Pronađi je.“
„Krije se“, pobunio se Garion. „Uvek se sakrije kada nešto krene naopako. Ne znam gde da je tražim.“
„Garione“, reče tetka Pol, „nisam te pitala znaš li gde da je tražiš. Rekla sam ti da je pronađeš i dovedeš mi je.“ 
„A ako neće da dođe?“, pokušao je Garion da izvrda.
„Garione!“ Po njenom glasu je znao da je razgovor završen i potrčao je da je posluša.


„Ja nemam ništa s tim“, počela je da laže Zubreta čim je za Garionom ušla u kuhinju. 
„Ti“, reče joj tetka Pol i pokaza na stolicu, „sedi.“
Zubreta je samo zinula i razrogačenih očiju se sručila na stolicu.
„A ti“, reče zatim tetka Pol Garionu i pokaza ka kuhinjskim vratima, „napolje!“
Garion je brže-bolje izašao.
Desetak minuta kasnije, uplakana devojčica isteturala se iz kuhinje. Tetka Pol je stajala na vratima i pratila je ledenim pogledom. 
„Jesi li je izdevetala?“, upitao je Garion glasom punim nade.
Bio je dovoljan jedan pogled tetke Pol da njegovo oduševljenje splasne. „Naravno da nisam“, rekla je. „Devojčice ne treba devetati.“
„Ja mislim da treba“, razočarano će Garion. „Šta si joj uradila?“
„Zar ti baš nemaš pametnija posla?“, upitala ga je tetka Pol.
„Ne“, reče Garion, „zapravo nemam.“ To je, naravno, bila greška.
„Dobro“, reče tetka Pol i dohvati ga za uvo. „Vreme je da počneš da radiš nešto korisno. U perionici ćeš pronaći prljave lonce. Hoću da ih izribaš.“
„Zašto se ljutiš na mene?“, bunio se Garion dok je pokušavao da se izvuče. „Nisam ja kriv što se Dorun popeo na ono drvo.“
„U perionicu, Garione“, reče ona. „Odmah.“
Ostatak proleća i početak leta protekoše mirno. Dorun, naravno, nije mogao da se igra dok mu ruka nije zacelila a Zubreta je bila toliko uplašena onim što joj je tetka Pol rekla da je izbegavala dvojicu dečaka. Garionu je za igru preostao samo Randorig, koji nije bio dovoljno bistar da bude zabavan. Kako nisu znali šta bi sa sobom, dečaci su često odlazili do polja da posmatraju radnike i slušaju njihove razgovore.
Jednog dana, tog istog leta, radnici sa Faldorove farme razgovarali su o bici kod Vo Mimbra, najstrašnijem događaju u istoriji zapadnih kraljevstava. Garion i Randorig su ushićeno slušali kako odrasli raspredaju priču o tome kako su nekih pet stotina godina ranije Kal Torakove horde iznenada prodrle na zapad.
Sve je počelo 4865. godine, po tamošnjem računanju vremena, kada su se sa planinskog venca na istoku poslednje horde Murga, Nadraka i Tula stuštile u Drezniju, a za njima, poput beskrajne bujice, nagrnula nepregledna vojska Malorijanaca.
Posle pada Dreznije, Angaraci su se uputili na jug, ka poljima Algarije, i napali ogromno utvrđenje, poznato kao Algarijska tvrđava. Opsada je trajala osam godina, sve dok na kraju Kal Torak nije sa gnušanjem odustao. Tek kada je njegova vojska skrenula na zapad i napala Ulgoland, ostala kraljevstva shvatila su da napad Angaraka nije bio usmeren samo na Alorne, već na čitav zapad. U leto 4875., Kal Torak je stigao do Arendijske nizije i grada Vo Mimbra, gde su ga čekale udružene armije zapadnih zemalja.
Sendari koji su učestvovali u bici bili su deo velike vojne sile pod zapovedništvom vojskovođe Branda, zvanog Rivanski Čuvar. Rivanci, Sendari i asturijski Arendi zađoše angaračkoj vojsci iza leđa, Algari, Dreznijci i Ulzi udariše po levom krilu, a Tolnedranci i Čereci po desnom. Čuveni mimbratski Arendi napadoše sâm centar neprijateljske armije. Bitka je besnela satima, sve dok se u jednom trenutku nasred bojnog polja Brand nije našao licem u lice sa Kal Torakom. Od njihovog megdana zavisio je ishod rata.
Iako ih je od tog velikog događaja delilo dvadeset generacija, pripovest koju su kazivali radnici sa Faldorove farme bila je živa kao da se događaj zbio prethodnog dana. Opisivan je svaki udarac, svaka varka i kontranapad. Na kraju, kada je već izgledalo kao da je njegov poraz neizbežan, Brand je skinuo navlaku sa svog štita, na šta je Kal Torak zapanjeno ustuknuo i spustio ruke, da bi odmah potom i poginuo.
I sam opis borbe bio je dovoljan da uzburka Randorigovu arendsku krv. Garion je, međutim, otkrio da legenda ne daje odgovore na sva pitanja.
„Zašto je Brandov štit bio pokriven?“, upitao je Kralta, jednog od starijih radnika.
Ovaj je slegnuo ramenima. „Eto tako“, reče on. „Svi sa kojima sam ikada o tome razgovarao tako kažu.“
„Je li to bio čarobni štit?“, bio je uporan Garion. 
„Možda i jeste“, reče Kralto, „ali nikada nisam čuo da to neko pominje. Ja samo znam da je, kada je Brand otkrio štit, Kal Torak spustio svoj i da mu je posle toga Brand zario mač u glavu – pravo kroz oko, ili sam bar ja tako čuo.“
Garion je tvrdoglavo odmahnuo glavom. „To mi nije jasno“, reče. „Šta je to toliko uplašilo Kal Toraka?“
„To već ne bih znao da ti kažem“, reče Kralto. „Nikada nisam čuo da neko priča o tome.“
Iako nezadovoljan pričom, Garion se vrlo lako složio sa Randorigovim jednostavno izloženim predlogom da se igraju tog dvoboja. Pošto su čitav dan preteći obilazili jedan oko drugog i udarali se štapovima koji su im zamenjivali mačeve, Garion je zaključio da im je potrebno još opreme koja bi poboljšala igru. Iz kuhinje su misteriozno nestala dva kotlića i dva velika poklopca, a dečaci su se, sada opremljeni kacigama i štitovima, uputili u potragu za nekim tihim mestom na kome će zapodenuti boj.
Sve je bilo savršeno, dok u jednom trenutku Randorig, koji je bio stariji, viši i jači, nije drvenim mačem snažno udario Gariona po glavi. Ivica kotlića se usekla u dečakovo čelo i potekla je krv. Dok je ustajao sa zemlje, Garion je iznenada začuo zvonjavu u ušima i osetio kako krv počinje da mu ključa u venama.
Kasnije nije mogao da se seti šta se potom dešavalo. Samo se nejasno sećao kako je Kal Toraku dovikivao pogrdne reči koje su mu navirale na usta, a čije značenje ni sam nije znao. Pred njime više nije bilo dobro poznato Randorigovo bleskasto lice, već neko drugo, unakaženo i grozno. Garion je počeo da udara po njemu, dok mu je mozak ključao od besa.
A onda se sve završilo. Jadni Randorig, ošamućen od udaraca, ležao mu je pred nogama. Iako užasnut onim što je učinio, Garion je u ustima osećao slatki ukus pobede.
Kasnije, u kuhinji, koja je služila i za previjanje svih povreda na farmi, tetka Pol se gotovo bez ijedne reči pobrinula za njihove rane. Izgledalo je kao da Randorig, koji je isprva teško uspevao da usredsredi pogled na jednu tačku, nije ozbiljno povređen, iako je lice počinjalo da mu otiče i da na pojedinim mestima postaje ljubičasto. Nekoliko hladnih obloga i napitak tetke Pol bili su dovoljni da ga povrate.
Međutim, posekotina na Garionovoj glavi zahtevala je više pažnje. Dok je Durnik držao dečaka, tetka Pol mu je iglom i koncem ušila ranu, staloženo kao da ušiva pocepani rukav, i ne obraćajući nimalo pažnje na urlanje svog pacijenta. Sve u svemu, izgledalo je da je mnogo više brinu ulubljeni kotlovi i iskrivljeni poklopci nego ratničke rane dvojice dečaka.
Kada se sve završilo, Gariona je jako bolela glava i odneli su ga u krevet. 
„Bar sam pobedio Kal Toraka“, rekao je pospano tetki Pol.
Prostrelila ga je pogledom. „Gde si čuo za Toraka?“, upitala je strogo.
„Tetka Pol, on je Kal Torak“, objasnio joj je strpljivo.
„Odgovori mi.“
„Radnici, stari Kralto i ostali, pričali su priče o Brandu, Vo Mimbru, Kal Toraku i ostalima. I toga smo se Randorig i ja igrali. Ja sam bio Brand, a on Kal Torak. Nisam stigao da otkrijem svoj štit. Randorig me je udario po glavi pre nego što smo stigli do tog mesta.“
„Slušaj me, Garione“, reče tetka Pol, „dobro me slušaj. Da više nikada nisi pomenuo Torakovo ime.“
„On je Kal Torak, tetka“, ponovio je Garion, „a ne samo Torak.“
A onda ga je udarila – prvi put u životu. Pljuska preko usta ga je više iznenadila no što ga je zabolela, jer udarac i nije bio jak. „Nikada više da nisi spomenuo Torakovo ime. Nikada!“ rekla je. „To je važno, Garione, pošto tvoja bezbednost zavisi od toga. Obećaj mi da nećeš.“
„Ne moraš toliko da se ljutiš zbog toga“, reče on plačljivo.
„Obećaj.“
„Dobro, obećavam. Bila je to samo igra.“
„Izuzetno glupa igra“, reče tetka Pol. „Mogao si da ubiješ Randoriga.“
„A ja?“, pobunio se Garion.
„Ti uopšte nisi bio u opasnosti“, reče ona. „A sad na spavanje.“
Dok je tonuo u dremež, glave zažarene od groznice i čudnog, gorkog napitka koji mu je tetka dala, učinilo mu se da čuje njen dubok, pun glas kako govori, „E, moj Garione, još si ti previše mlad.“ A kasnije, dok je izranjao iz dubina sna kao što riba hrli ka srebrnastoj površini vode, učinilo mu se da čuje njen vapaj, „Oče, potreban si mi.“ Zatim je ponovo uronio u nemirne snove, pokušavajući da pobegne od tamne prilike čoveka na crnom konju, koji je svaki njegov pokret posmatrao očima punim hladne mržnje i nečega što je veoma podsećalo na strah. A iz tmine iza te prikaze, čije prisustvo nije mogao da obznani nikome, čak ni tetki Pol, pomaljalo se unakaženo lice koje je nakratko video ili možda samo zamislio tokom borbe sa Randorigom, lice nalik otrovnom plodu nekog neizrecivo zlog drveta.