PROTIV POLEMIDA


I

MOJ DEDA JASON 


Moj deda Jason, sin Aleksija iz pokrajine Alopecije, umre u suton četrnaestog dana bedromiona pre godinu dana. Dva su mu meseca bila ostala da uzme devedeset treću. Bio je poslednji iz onog nezvaničnog ali žestoko predanog kruga sadrugova i prijatelja okupljenih oko filozofa Sokrata.
Život moga dede proticao je od doba kad je Perikle postavio temelje velike atinske države, dana gradnje Partenona i Erehtejona, preko Velike kuge, uspona i pada Alkibijadovog, da bi se prepleo s onim pogibeljnim dvadesetsedmogodišnjim požarom koji u našem gradu zovemo Spartanskim ratom, a koji je po celoj Grčkoj poznat onako kako ga je istoričar Tukidid zabeležio, kao Peloponeski rat.
U mladosti se deda borio kao pomorski starešina kod Sibote, Potideje i Skiona, a kasnije na Istoku kao zapovednik trireme i čitave eskadre u bitkama kod Kujinog groba, Abida (gde je stekao odličje za hrabrost, kljastu nogu, i slučajno ostao bez oka) i Arginuskih ostrva. Kao građanin, jedini se on, pored Euriptolema i Ahioha, usprotivio pred Većem svetini i stao u odbranu Desetorice vojskovođa. Za života je sahranio dve žene i jedanaestoro dece. Služio je svom gradu od vrhunca njegove premoći, kad je Atina bila gospodarica dve stotine država-vazala, do časa kad su je porazili najljući njeni neprijatelji. Ukratko, ne samo da je bio očevidac, nego je i učestvovao u većini značajnih zbivanja savremenog doba i poznavao je mnoge od najvažnijih njihovih učesnika.
Kad je dedu na izmaku života već izdavala snaga i kad je mogao da se kreće samo uz nečiju potporu, odlazio sam mu svakodnevno. U svakoj porodici bude poneko raspoloživ, kako svedoče lekari, kome dopadne da pritekne ostarelom i onemoćalom čeljadetu.
Ali za mene ovo nikada nije bio zadatak. Ne samo da sam dedu na-jvećma poštovao, nego mi je i prijalo njegovo društvo, toliko da se to ponekad bližilo ushićenju. Satima sam mogao da ga slušam dok mi priča i bojim se da sam ga nemilostivo zamarao zapitkivanjima i saletanjem.
Ličio mi je na našu žilavu atičku lozu, na koju godinu za godinom osvajači nasrću buktinjom i sekirom, koju leti prži sunce, zimi mrznu mrazevi, a ipak se ne da ubiti nego istrajava, crpeći snagu iz dubina zemljinih da donese ploda iz koga će poteći, uprkos svim lišavanjima, ili možda upravo zbog njih, najmednije i najpitkije vino. Živo sam osećao da će se njegovom smrću okončati jedno razdoblje, i ne samo razdoblje atinske veličine, nego i doba ljudi takvog dosega do koga mi, današnji pojedinci, više ne domašamo niti se možemo nadati da ćemo dostići njihova merila vrline.
Ranije te godine tifus mi je odneo dvoipogodišnjeg sina mezimca, i to mi je u svemu izmenilo život. Nigde utehe nisam nalazio, izuzev u dedinom društvu. Krhkost tog stiska kojim se mi smrtnici držimo za postojanje, prolaznost naših časova pod suncem, nadneli su mi se poviše srca; samo sam uz dedu nalazio nekakvog uporišta, na tlu stenovitom, ali ipak donekle čvršćem.
Tih sam jutara ustajao pre osvita, pa bih dozvao svog psa Čuvara (ili tačnije, odazivao sam mu se na pozive) i odjahao do pristaništa uz Teretni put, da se posle kroz pobrđe vratim do porodičnog imanja kod Hrastovog brega. Rani jutarnji sati bili su mi kao melem. S puta se videlo kako dole u luci mornarica već izvodi ratne vežbe. Mimoilazili smo se s drugim plemićima na putu za njihove posede, pozdravljali trkače što su se pripremali za takmičenja i mlade konjanike na vežbama u brdima. Pošto bih posvršavao jutarnje poslove po imanju, ostavio bih ždrepca u štali i produžio peške, sa Čuvarom uz sebe, uz maslinama prošarane, suncem sažežene padine do dedine kolibe.
Poneo bih mu ručak. Pričali smo, na senovitom tremu, ili jednostavno sedeli jedan kraj drugog ćutke, dok je Čuvar leškario na prohladnim kamenim pločama između nas.
„Čudnovata je boginja uspomena, darovi joj se promeću kako godine prolaze“, opazio je deda jednog takvog popodneva. „Čovek ne može da se priseti šta je bilo pre jedan sat, a vraća mu se što je prošlo pre sedamdeset godina, kao da mu se ovog časa pred očima zbiva.“
Zapitkivao sam ga, često bezobzirno bojim se, za ta davnašnja blaga njegovog srca. Može biti da se on i radovao mladom slušaocu željnom njegovih priča, jer kad bi se jednom u njih otisnuo, pratio bi im tok onako neumoran kakav je u pohodima uvek bio, u tančine, sve do svršetka. U njegovo vreme pisarsko umeće još nije bilo zavladalo, i dar pamćenja još se čuvao netaknut. Ljudi su umeli po sećanju da govore čitave dugačke odlomke Ilijade i Odiseje, naizust da kazuju strofe stotina himni, i da navode delove tragedije koju su gledali pre mnogo dana.
Još živopisnije se moj deda, čak i tada, prisećao ljudi. Ne samo prijatelja i junaka, već i robova, pa i konja i pasa, stabala i čokota loze koji su mu utisnuli pečat na srce. Mogao je da prizove u pamet neku davnu dragu, počivšu još od pre sedamdeset i pet leta, i da oživi njen lik u bojama tako neposrednim te se čoveku činilo da je gleda pred sobom, mladu i prekrasnu, od krvi i mesa.
Pitao sam jednom dedu koga je od svih znanih mu ljudi držao najizuzetnijim.
„Najplemenitijim“, odvratio mi je bez oklevanja, „Sokrata. Najodvažnijim i najizvrsnijim Alkibijada. Najhrabrijim Trasibula Ciglu. Najopakijim Anita.“
Sledeće mi se pitanje nametnulo samo po sebi. „Ima li među njima neko kome te sećanja najjače vuku? Neko kome ti se misli stalno vraćaju?“
Na ovo je deda ustuknuo. Baš čudno što pitam, odgovori mi, jer da, ima jedan čovek koji mu je odskora, iz razloga koje ne ume da naznači, počesto na umu. A taj nije, reče deda, ni slavljen ni čuven, nije ni zapovedao brodovljem niti je bio arhont, i njegovo ime nećeš naći u zapisima, izuzev možda u nekoj zamućenoj i punoj osude pribelešci.
„Ne mogu a da ne nazovem ovog čoveka najprogonjenijim od svih koje sam znao. Bio je aristokratskog roda, Akarnjanin. Jednom sam ga branio, da ga ne osude na smrt.“
Ovo mi je odmah podstaklo znatiželju, pa sam tražio od dede da mi ispriča opširnije. Nasmešio se i kazao da će taj poduhvat možda iziskivati mnoge sate, jer se pripovest o tom čoveku rasprostire desetinama godina, preko zemalja i morâ većeg dela znanog nam sveta. Takvi me izgledi nisu odvratili, već još više razgoreli u meni želju da čujem tu priču. Molim te, preklinjao sam; dan je već poodmakao, ali da čujem makar početak.
„Baš si lakomo štene, je li?“
„Na tvoje priče, deda, najlakomije.“
Nasmešio se. Da počnemo, onda, pa ćemo videti kuda će nas priča odvesti.
„U to vreme“, otpočeo je, „još se nije bila uzdigla ova vrsta retoričara stručnih za sudske poslove. Na suđenju se svako sam branio. Mogao je, međutim, po želji, imenovati nekog bliskog – oca ili strica, prijatelja ili nekog uticajnog plemića – da mu pomogne da se pripremi.
Ovaj je čovek za to zamolio mene, jednim pismom iz tamnice. Što je bilo čudno, jer nas dvojica nismo imali zajedničkih poznanika. Zatekli smo se istovremeno na nekoliko ratnih pozornica, i delili smo odgovornosti s mladim Periklom, sinom velikog Perikla i Aspazije, jer smo obojica imali tu povlasticu da ga nazivamo prijateljem; ovo, međutim, nije bilo neuobičajeno u to vreme, i ni po čemu nije moglo da stvori među nama vezu. A zatim, taj je čovek, najblaže rečeno, bio ozloglašen. Iako je kao starešina priznate hrabrosti imao iza sebe dugu i istaknutu službu državi, u Atinu je u času njene predaje ušao ne samo pod spartanskim stegom, nego i odeven u spartanski skerlet. Verovao sam, i to sam mu i rekao, da krivac za tako sramno delo mora pretrpeti najtežu kaznu, te da nikako ne mogu doprineti oslobađanju takvog zločinca.
Ali on je, bez obzira na to, ostao istrajan. Posetio sam ga u zatočeništvu i saslušao njegovu priču. Iako je tada i sam Sokrat, osuđen na smrt, čekao izvršenje presude među zidovima iste tamnice, a njemu sam morao priteći pre svega, da i ne pominjem poslove moje vlastite porodice, pristao sam da pomognem ovom čoveku u pripremama za odbranu pred sudom. Ne zato što sam verovao da bi ga mogli osloboditi, niti što sam verovao da zaslužuje da ga oslobode (sam je spremno potvrdio svoju krivicu), već stoga što sam osećao da njegova povest mora biti javno obznanjena, makar samo pred porotom, da bi se prinelo ogledalo licu demokratije koja je počinila nešto tako opako kao što je presuda najplemenitijem njenom građaninu svih vremena – mom gospodaru Sokratu, i time ovenčala i sprovela prinošenje same sebe na žrtvu.“
Ovde je deda zaćutao na nekoliko časaka. Oči je obratio nekud unutra, prizivajući u srcu sećanja na tog čoveka i glasove iz tih dana.
„Kako je bilo ime tom čoveku, deda?“
„Polemid, sin Nikolin.“
Ime mi je odnekud bilo poznato, ali nisam mogao da mu dam ni mesto ni značenje.
„To je onaj čovek“, nastavio je deda, „koji je ubio Alkibijada.“

II

UBISTVO U MELISI

Ubice su vodila [nastavio je moj deda] dvojica persijskih plemića, čija su naređenja potekla od carskog upravitelja nad Frigijom. Doplovili su iz Abida na Helespontu do tračke utvrde gde se Alkibijad beše povukao kad je poslednji put izgnan, a otuda su se, utvrdivši da je njihov plen utekao, dali u poteru za njim natrag preko moreuza u Aziju. S Persijancima su bila trojica jednakih iz Sparte čiji je vođa, Endije, bio Alkibijadov blizak prijatelj još od detinjstva. Njih su vlasti u njihovoj domovini imenovale ne da učestvuju u ubistvu, nego da budu očevici, da se rođenim očima uvere da je smaknut ovaj poslednji živi čovek od koga su strahovali. Toliko je čuven Alkibijad bio po bekstvima i izbavljenjima da mnogi verovahu kako je kadar da prevari i tog poslednjeg sudiju, Smrt.
Profesionalni ubica, Telamon iz Arkadije, pridružio im se s pet-šest pomoćnika koje je odabrao da pomognu da se delo smisli i izvrši. Uz njega je bio i Atinjanin Polemid.
Polemid je nekad bio Alkibijadov prijatelj. Dok je Alkibijad nizao veličanstvene pobede u Helespontskom ratu, Polemid je bio njegov pomorski starešina, a potom i telohranitelj kad se ovenčan pobedničkom slavom vratio u Atinu i stajao mu je uz desnicu kad je predvodio svečanu povorku za vreme praznovanja Eleusinskih misterija. Živo ga se sećam sa Samosa, posle Alkibijadovog povratka iz izgnanstva u mornaricu. Trenutak je bio krajnje škakljiv; dvadeset hiljada mornara, mornaričkih pešadinaca i pripadnika teške pešadije, izvan sebe od straha za sopstvenu sudbinu i opstanak svoje zemlje, pritislo je pristanište zvano Mala Homa kada je barka za iskrcavanje s broda pristala i Polemid iskoračio, zaklanjajući svog štićenika od rulje koja je izgledala podjednako spremna da ga kamenuje koliko i da stane u vojnički pozdrav. Proučavao sam izraz Alkibijadovog lica; na svetu ničeg očiglednijeg nije bilo od toga da je čoveku pokraj sebe s potpunim pouzdanjem poverio svoj život.
A sada, otprilike sedam godina posle tog trenutka, Polemidova je dužnost bila da izmami žrtvu i s ubicom Telamonom obavi smaknuće. Za ovo su mu platili jedan srebrni talent iz persijske riznice.
O svemu me je ovome, ne prikrivajući ništa, izvestio on sam već na početku našeg prvog razgovora, zato da bih, kako je tvrdio – ja, koga su bračne veze spajale s Alkmeonidima, Alkibijadovom rodbinom po majci, a s Alkibijadom samim Sokrat, jer je bliskost među njima dvojicom bila dobro znana – odmah saznao najgore, te da bih se mogao povući ako mi je tako volja.
U optužbi protiv njega Alkibijad se zapravo nije ni pominjao.
Polemida su optužili za smrt jednog nižeg pomorskog starešine po imenu Filemon, ubijenog nekoliko godina ranije u kavzi u nekom kurvinjaku na Samosu. I još ga je jedna optužba teretila: za izdaju. Pod ovom će stavkom, jasno, porotnici razmatrati ono drugo, kudikamo značajnije ubistvo. Ovakva prikrivanja ne behu neobična u to vreme; pa ipak, posrednost ove tužbe oblikovao je naročiti pravilnik pod kojim su tužioci priveli Polemida sudu.
Da ga je teretila eisangelia, uobičajena optužba za izdaju, ili dike phonou, neposredna tužba za ubistvo, Polemid bi mogao svojevoljno da odabere izgnanstvo i spase život. Umesto toga, dvojica braće, čuveni probisveti i prirepci dobro poznatih neprijatelja demokratije, prijavili su ga za endeixis kakourgias, mnogo opštiju kategoriju „prestupa“. Na prvi pogled ovo se činilo nerazborito, kao postupak tužitelja neupućenih u zakon. Kad se bolje razmotri, međutim, otkrivalo se lukavstvo ovog dela. Jer ovakav optuženik ne samo da je mogao biti zatvoren još pre suđenja i zadržan u tamnici dok ono traje, nego mu ni izlazak uz jamčevinu nije bio dozvoljen. Smrtna kazna ostajala je u igri, a suđenje se nije držalo pred Areopagom, već pred većem običnih građana, u kojima će reči kao „izdajnik“ i „spartanski prijatelj“ – na to se sa sigurnošću moglo računati – rasplamsati gnev. Polemidovi tužitelji očigledno su hteli da ga vide mrtvog, ovako ili onako. A po svemu se moglo predvideti da će im se želja i ostvariti. Jer ipak, koliko god da je bilo onih koji su mrzeli Alkibijada i krivili ga za naš pad, mnogi su ga još voleli. Njima neće biti ni najmanje krivo da vide pogubljenje onoga koji je izdao i ubio njihovog junaka. Svejedno, Polemid je bio siguran da su njegovi tužitelji pristalice one druge strane, onih što su šurovali s neprijateljima svoje zemlje ne bi li se sami spasli, pa i po cenu propasti sopstvenog naroda.
Što se samog Polemida tiče, beše on lika upečatljivog i osobenog, tamnook, malčice niži od proseka, izvanredno mišićav, a u struku je, mada beše podobro prevalio četrdesetu, bio vitak kao momčić. Brada mu je bila čelične boje, a koža je, uprkos tamnovanju, ostala bronzana kao što biva kod onih koji su većinu života proveli na moru. Ožiljci od vatre, koplja i mača izbeležili su mu ruke, noge i leđa. Na čelu, iako su ga sile prirode izbledele, još se jasno video koppa, sirakužanski ropski žig, znamenje zarobljeništva kog su dopali preživeli kod Sicilije i njihovih neopisivih patnji.
Da li sam ga se gnušao? Na to sam se bio spremio. Ali kad sam ga video od krvi i mesa, jasnost njegovih misli i izražavanja, njegova iskrenost i krajnja želja za rasterećenjem od krivice, razbili su mi predrasude. Uprkos njegovim zlodelima, mojoj se uobrazilji učinio nalik na Odiseja, kao da je istupio iz pesama Homerovih. Držanje mu nije bilo sirovo ni uvredljivo kao kod najamnika, već se, upravo suprotno, vladao i iskazivao kao plemić. Ono vina što je imao odmah mi je ponudio i zahtevao je da ja kao gost sednem na jedinu stolicu u ćeliji, na koju je prostro, da mi bude udobnije, kožuh kojim je inače pokrivao go ležaj, jedini u svom boravištu.
Za sve vreme tog našeg prvog razgovora izvodio je različite gimnastičke vežbe, nameran da i u zatočeništvu ostane krepak. Mogao je da osloni petu na zid iznad glave dok mu je druga čvrsto položena na pod i da čelom s lakoćom dodirne cevanicu podignute noge. Jednom sam mu doneo nekoliko jaja, a on je stavio jedno u pesnicu kao u kavez i pozvao me da mu ili razdvojim prste ili da zdrobim jaje. Pokušao sam, ulažući svu svoju snagu, ali uzalud, a on mi se đavolasto smešio.
Nijednom se nisam uplašio pored njega niti od njega. Zapravo, kako su dani promicali, razvio sam prema njemu nekakvo duboko saučešće, uprkos svim zlodelima koja je počinio, ne kajući se zbog njih nimalo. Njegovo ime, Polemid, znači kao što znaš „čedo rata“. Ali nije on bio čedo bilo kog rata, već jednog kakvom nikada pre nije bilo ravnog po obimu ni trajanju, i koji se od svih pređašnjih izdvajao gaženjem onog kodeksa časti, pravičnosti i voljnog suzdržavanja prema čijim su se načelima vodile sve ranije bitke među Helenima. Ovaj je rat, prvi rat naših vremena, zaista skovao sudbinu našeg pripovedača i upravljao je ka njenom svršetku. Počeo je kao vojnik, a okončao kao ubica. A zar sam ja bio iole drugačiji? Ko bi mogao tvrditi da se ja i svi drugi u skrovitosti sopstvenog srca nismo rešavali, po nečijoj zapovesti ili nečijem dopuštenju, na tu istu mračnu priču koju je na danjem svetlu odigrao naš zemljak Polemid?
Kao i ja, on beše delo našeg doba. Kao što luka i put različito slede obalu, tako je njegova staza tekla naporedo s onom kojom smo išli ja i većina naših savremenika, samo kroz različite zemlje.