„Američka nadmoć na svim poljima nauke, ekonomije, industrije, politike, poslovanja, medicine, tehnike, 
društvenog života, socijalne pravde, kao i, naravno, na vojnom polju, bila je potpuna i neosporna. Čak su 
Evropljani, prilično povređenog ponosa, sa 
strahopoštovanjem gledali svetli primer koji su 
Sjedinjene Države dale svetu u osvit trećeg milenijuma.“

Tom Vulf, Hvatanje koraka



„U celome svetu, pod čitavim nebeskim svodom, nema zemlje tako urešene prirodnim lepotama kao što je to 
Italija, vladarka i druga mati sveta, sa njenim ljudima i ženama, njenim vojskovođama i vojnicima, njenim 
robovima, njenom nadmoći na polju umetnosti i 
zanatstva, njenim neiscrpnim izvorima talenata…“

Plinije, Istorija prirode



„Kako da se ne divimo vodovodu koji je u prvom veku naše ere snabdevao Rim mnogo većim količinama vode od onih kojima je Njujork raspolagao 1985?“

A. Trevor Hodž, pisac, 
Rimski akvedukti i snabdevanje vodom
 
 

MARS

22. avgust
Dva dana pre erupcije

 
 

Conticinium

[04.21]

„Uočena je snažna korelacija između magnitude 
erupcije i dužine prethodnog intervala mirovanja. 
Gotovo sve velike erupcije u istoriji dogodile su se 
vulkanima koji su mirovali vekovima.“

Žak-Mari Bardincef, Aleksander R. Makberni
Vulkanologija (drugo izdanje)



Dva sata pre svitanja, ostavili su akvedukt za sobom i po mesečini se zaputili ka brdima nad lukom. Njih šestorica u koloni po jedan i akvarijus na čelu. Sâm ih je isterao iz kreveta, još bunovne i ukočenih udova, i sada ih je slušao kako mu, nesvesni jasnoće svojih glasova u toplom, nepokretnom vazduhu, prigovaraju iza leđa.
„Ćorava posla“, promrmlja jedan.
„Deca treba da se drže svojih nauka“, reče drugi.
On pusti korak.
Nek samo toroču, pomislio je.
Već je osećao bliženje jutarnje jare i nagoveštaj još jednog dana bez kiše. Kratke tamne kose, stamen i mišićav, bio je mlađi od većine svojih radnika i niži od svih. Držalje alatki koje je nosio preko ramena – teških bronzanih sekira i drvenih lopata – žuljale su mu preplanuli vrat. To ga ipak nije sprečavalo da isteže svoje noge do granica izdržljivosti i munjevito se pentra uz strminu. Tek kada je stigao do račvanja puta visoko nad Mizenumom*, spustio je svoje breme i sačekao ostale da ga pristignu.
Rukavom tunike je otro znoj sa očiju. O, kako tu, na jugu, nebesa treperavo svetlucaju! Iako sunce tek što nije zarudelo, zvezdani svod se spuštao gotovo do obzorja. Videli su se rogovi Bika, pojas i mač Lovca, Saturn, Medved, pa čak i sazvežđe poznato kao Berač grožđa, koje se uvek pojavljivalo dvadeset drugog dana avgusta, odmah po svetkovini Vinalija, i time označavalo da je došlo vreme berbe. Mesec će naredne večeri biti pun. Podigao je ruku ka nebu i pogledao taman obris svojih zatupastih prstiju sa sazvežđima u pozadini. Raširio je šaku, stegao je, ponovo raširio. Na trenutak mu se činilo da je on sâm senka i ništavilo, a da je svetlost materijalna.
Iz luke je dopiralo pljuskanje vesala noćne straže koja je prolazila između ukotvljenih trirema**. U zalivu su se videle žute svetiljke sa ribarskih brodića. Neki pas je lajao, a neki drugi mu odgovarao. Onda su do njega doprli i glasovi radnika. Prepoznao je hrapavi šapat i lokalni naglasak nadzornika Koraksa – „Gle, naš novi akvarijus maše zvezdama!“ Potom su se začuli i robovi i slobodnjaci, ujedinjeni ako ni u čemu drugom, a ono u ozlojeđenosti, kako umorno dahću i prigušeno se kikoću.
Akvarijus spusti ruku. „Uz ovakvo nam nebo“, reče, „baklje nisu ni potrebne.“ Iznenada se ponovo osetivši čilo, on ustade, pokupi svoje alatke i prebaci ih preko ramena. „Moramo dalje“, reče, mršteći se u tami. Jedan put je vodio ka zapadu, duž granice vojne luke, a drugi na sever, ka bogataškom stecištu Baje. 
„On misli“, naruga se Koraks.
Još prethodnog je dana mladi akvarijus zaključio da je najbolje ne obraćati pažnju na nadzornika. Bez ijedne reči okrenuo je leđa moru i zvezdama, i krenuo uz tamnu padinu brega. Šta je, uostalom, vođstvo nego nasumično biranje puta uz pretvaranje da je odluka doneta s razlogom?
Staza je bila sve strmija. Morao je da se kreće postrance i da se pridržava slobodnom rukom dok su mu stopala klizala, otiskujući male odrone u mrak. Ljudi su stajali i gledali tamna, letnjim požarima oprljena brda, očigledno suva poput pustinje, iako je akvarijus mislio drugačije. Dok mu je početni polet jenjavao, pokušavao je da se priseti onog trenutka prethodnog poslepodneva kada je prvi put ugledao tu stazu. Bila je vijugava i široka jedva i za mazgu. Zarasla u travu. A onda, na mestu gde je počinjala da se pomalja zemlja, ugledao je bledozelene mrlje na tamnoj podlozi. Ispostavilo se da su ti znaci života zapravo izdanci bršljana koji su pokušavali da stignu do stenja.
Kada se popeo do pola strmine i vratio, zaustavio se i počeo da se osvrće oko sebe. Ili su mu se oči već navikle na mrak, ili sviće, što bi značilo da više nemaju vremena. Ostali su stajali iza njega. Mogao je da ih čuje kako dahću. Eto im još jedne priče koju će pripovedati po Mizenumu – kako ih je novi mladi akvarijus u pô noći izvukao iz postelja i naterao ih da bazaju brdima, i sve to bambadava. Osećao je ukus pepela u ustima.
„Jesmo li se izgubili, fićfiriću?“
Ponovo Koraksov podrugljivi glas.
Ovoga puta je, međutim, zagrizao mamac: „Tražim jednu stenu.“
Više nisu ni pokušavali da prikriju smeh.
„Trčkara unaokolo kao miš u nokširu!“
„Znam da je tu negde. Obeležio sam je kredom.“
Novi napad smeha. Gledao ih je jednog po jednog. Zdepasti, plećati Koraks, nosati zidar Bekon, debeli Muza, i dva roba: Polit i Korvin. Činilo mu se da mu se čak i njihovi neodređeni obrisi rugaju iz tame. „Smejte se. Neka. Ali obećavam vam da ćemo se, ako do svanuća ne nađem ono što tražim, sutra uveče vratiti ovamo. To važi i za tebe, Gavije Korakse, samo što ćeš narednog puta biti trezan.“
Muk. A onda Koraks pljunu i iskorači, na šta se akvarijus pripremi za borbu. To se spremalo već tri dana, još od njegovog dolaska u Mizenum. Nijedan sat nije prošao bez Koraksovog pokušaja da ga pred svima ponizi.
Ako dođe do borbe, razmišljao je, pobediće nadzornik, jer ih je ipak pet na jednog. Moje telo će baciti niz liticu i reći da sam se okliznuo u tami. Samo me zanima šta će reći oni u Rimu kada posle manje od dve sedmice izgube i drugog upravnika Akve Avguste.
Proveli su dugi, predugi trenutak stojeći na korak jedan od drugog, dovoljno blizu da mladić oseti kiseli zadah vina iz usta starijeg muškarca. A onda jedan od radnika – bio je to Bekon – iznenađeno uskliknu i pokaza rukom.
Iza Koraksovog ramena nazirala se stena označena velikim belim krstom.


Akvarijusovo je ime bilo Atilije, ili bolje reći Marko Atilije Prim, mada je njemu bilo dovoljno i samo Atilije. Preduzimljiv po prirodi, nije kao neki njegovi zemljaci traćio vreme na nadimke kao što su „Lupus“, „Panthera“ i „Pulcher“ – „Vuk“, „Panter“ i „Lepotan“ (zar oni misle da žive među slepcima?). A osim toga, koje je ime u istoriji struke bilo poštovanije od niza Atilija iz čuvene loze graditelja akvedukata? Njegovog je pradedu sâm Marko Agripa odabrao iz balističkog voda XII legije „Grom“, i naložio mu da sagradi akvedukt Akva Julija. Deda je projektovao Anion Novus. Otac mu je dovršio akvedukt Akva Klaudija tako što je vodu sproveo na Eskvilin* duž deset kilometara lukova i na dan njenog osvećenja je poput srebrnog tepiha prosuo imperatoru pred noge. A sada je on, dvadesetsedmogodišnjak, došao na jug Kampanije sa zadatkom da preuzme upravu nad Akvom Avgustom.
Čitava loza potekla od vode!
Začkiljio je u tamu. Akva Avgusta, to neimarsko remek-
-delo, bila je jedna od najvećih građevina što ih je ikada podigla ljudska ruka. Rukovođenje njome biće velika čast za njega. Negde daleko odatle, na suprotnoj strani zaliva, visoko u četinarima obraslim Apeninima, voda je iz izvora Serina putovala ka zapadu, sprovođena vijugavim podzemnim prolazima, protičući kroz kanale smeštene na nizovima kamenih lukova, jureći divovskim cevima preko čitavih dolina, sve do ravnica Kampanije, a potom oko Vezuva, pa na jug, do obale mora i Neapolisa**, a odatle još stotinak kilometara duž hrpta poluostrva Mizenum do istoimenog vojno-pomorskog utvrđenja, i sve to sa stalnim prosečnim padom od pet centimetara na svakih sto metara. Bio je to najduži akvedukt na svetu, duži čak i od onih čuvenih u Rimu, a i mnogo složeniji, jer je za razliku od svojih severnih sestara, koje su napajale samo po jedan grad, Avgusta svojim zmijolikim telom dojila ni manje ni više nego devet gradova u blizini zaliva. Prva je, na samom kraju rta, bila Pompeja, a za njom Nola, Acera, Atela, Neapolis, Puteoli, Kuma, Baje i na kraju Mizenum. U tome i jeste problem, pomislio je akvarijus. Od Avguste se previše očekivalo. Rim je ipak imao više od pola tuceta akvedukata, tako da bi u slučaju otkaza jednog ostali lako mogli nadoknaditi manjak vode. Ali ovde nije bilo rezervnog napajanja, a posebno ne posle ovakve, sada već tromesečne suše. Izvori koji su čitava pokolenja snabdevali vodom bili su puni prašine. Potoci su presušili. Rečna korita postala su drumovi kojima su seljaci terali stoku na pijacu. Čak je i Avgusta pokazivala znake umora. Nivo vode u ogromnom rezervoaru opadao je iz sata u sat, što je i bio razlog njegovog dolaska na tu padinu u cik zore, u vreme kada bi inače bio u postelji.
Iz kožne vrećice za pojasom Atilije je izvukao pravougaoni komadić uglačane kedrovine sa izdubljenim ležištem za bradu. Površina drveta bila je glatka i sjajna, uglačana kožom njegovih predaka. Pričalo se da je tu amajliju njegov pradeda dobio od Vitruvija, arhitekte imperatora Avgusta, i da u njoj obitava Neptun, bog vode. Atilije nije imao vremena za bogove – mladiće sa krilatim sandalama, žene na leđima delfina i sedobrade starce koji u naletima besa bacaju munje i gromove sa planinskih vrhova – jer su to bile priče za decu, a ne za odraslog muškarca. Svoju je veru polagao u kamen i vodu, kao i u svakodnevno čudo koje je nastajalo mešanjem dve mere gašenog kreča sa pet mera crvenog peska puteolana u smesu koja je pod vodom postajala čvršća od stene.
A opet, samo bi budala poricala uticaj sreće. Ako mu je porodično nasledstvo može doneti… Prevukao je prstima po komadu drveta. Nema razloga da ne pokuša.
Vitruvijeve svitke je ostavio u Rimu. Nisu mu potrebni. Proučavao ih je još u detinjstvu, dok su drugi dečaci čitali Vergilija. Još i sad je naizust znao čitave odlomke.
„Ovo rastinje obično ukazuje na prisustvo vode: mladice rogoza, divlja vrba, jova, leska, bršljan, kao i drugo srodno bilje koje ne može opstati bez vlage.“
„Korakse, idi tamo“, zapovedi Atilije. „Korvine, tamo. Bekone, uzmi motku da označiš mesto koje ti pokažem. A vas dvojica dobro otvorite oči.“
Koraks ga u prolazu prostreli pogledom.
„Kasnije“, reče Atilije. Zadah ozlojeđenosti oko nadzornika gotovo da je bio jači od vonja vina, ali imaće dovoljno vremena za raspravu kada se vrate u Mizenum. Sada moraju da žure.
Preko zvezda se već navlačila sivkasta koprena. Mesec se spuštao sve niže. Dvadesetak kilometara na istok, negde oko sredine zaliva, Vezuv je počeo da se pomalja poput pošumljene kupe. A iza njega se krilo sunce.
„Evo kako se traži voda: u zoru lezi potrbuške na mesto koje želiš da ispitaš, bradu položi na zemlju, ali je nečim podupri, pa osmotri okolinu. Tako ti se pogled neće pružati previsoko, jer će glava biti nepokretna…“
Atilije kleknu na sprženu travu, povi se, pa postavi komad drveta u pravcu kredom nacrtanog krsta, pedesetak koraka odatle. Potom položi bradu na oslonac i raširi ruke. Tlo nije uspelo da se ohladi preko noći. Pred licem su mu lelujale čestice pepela. Nije bilo rose. Sedamdeset drugi dan bez kiše. Čitav svet je goreo. Krajičkom oka je video Koraksa kako skaredno istura prepone – „Naš akvarijus nema ženu, pa bi zato da naguzi majčicu Zemlju!“ – da bi odmah potom, desno, u daljini, Vezuv potamneo naspram svetlosti koja se pomaljala iza njega. Talas vreline zapljusnu Atilijev obraz. Morao je rukom da zaštiti lice dok je čkiljio preko padine brega.
„Pronađi mesto gde se vlaga uzdiže i kovitla u vazduhu, te tu kopaj, jer ovaj se znak na suvome mestu pojaviti neće…“
To ugledaš na tren, govorio mu je otac, ili uopšte ne ugledaš. Prelazeći pogledom sa jednog pojasa zemlje na drugi, trudio se da brže i pažljivije osmotri okolinu. Ali kao da se sve stopilo – sprženo sivomrko rastinje i crvena zemlja – i počelo da titra na suncu. Pogled mu se zamutio. Podigao je glavu, kažiprstom obrisao oči i ponovo spustio bradu.
Tamo!
Sasvim uz tlo, struja vazduha, tanušna poput niti, ni nalik „uzdizanju“ ili „kovitlanju“ koje je opisao Vitruvije, zatreperila je kao da ju je neko vezao za kamen i protresao. Zavijugala je ka njemu. I nestala. Pokazao je ka tom mestu i uskliknuo: „Tamo, Bekone, tamo!“ – na šta se ovaj tromo pokrenu. „Natrag. Da. Tu. Obeleži to mesto.“
Ustao je i pošao ka ostalima, otresajući usput crvenkastu prašinu sa tunike, osmehujući se i čvrsto stiskajući komad kedrovine. Ostali su se okupili oko Bekona, koji je pokušavao da zabije motku u zemlju, ali uzaludno, pošto je tlo bilo previše tvrdo.
Atilije je blistao. „Jeste li videli? Morali ste da vidite. Bili ste bliži nego ja.“
Ostali su ga zbunjeno gledali.
„Bilo je baš neobično. Evo, ovako se kretalo“, reče, pa dlanom napravi nekoliko vodoravnih pokreta. „Kao para koja se uzdiže kad protresete kotao.“
Gledao ih je jednog po jednog, isprva se ukočeno smešeći, a potom se uozbilji.
Koraks odmahnu glavom. „Prevarile su te rođene oči, fićfiriću. Nema ti ovde vode. Lepo sam ti rekao. Poznajem ova brda preko dvadeset godina.“
„A ja tebi kažem da znam šta sam video.“
„Dim“, reče Koraks i trupnu nogom po suvom tlu, na šta se podiže oblačić prašine. „Zemlja ume da gori još danima posle požara.“
„Znam šta je dim. A znam i šta je para. Ovo je bila para.“
Pretvaraju se da ne vide. Sigurno je to u pitanju. Atilije pade na kolena i udari šakama po sasušenoj crvenici. Potom poče da kopa golim rukama, da prstima odiže kamenje i baca ga u stranu, i da cima nekakav koren koji je sezao u dubinu zemlje. Tu se nešto krilo. Bio je siguran u to. Kako bi se bršljan tako brzo vratio u život da nema vode?
„Donesite alat“, rekao je ne okrećući se.
„Akvarijuse…“
„Donesite alat!“