Prolog 

Hajde da se igramo „Šta bi bilo kad bi bilo“ 

(1932) 

  

Nju Džerzi, nedaleko od Prinstona; mart 1932. 

  

  

Seoska kuća Čarlsa Lindberga sijala je jasnim, narandžastim svetlom. Ličila je na vatreni zamak, posebno u tom tmurnom, jelama obraslom kraju Džerzija. Pramenovi magle lizali su dečaka dok je bio sve bliži i bliži svom prvom trenutku istinske slave, svom prvom ubistvu. 

Bilo je mračno kao u rogu, a tlo je bilo mokro, blatnjavo i prepuno lokvi. Očekivao je to. Mislio je na sve, pa i na kišu. 

Na nogama je nosio muške čizme za rad broj četrdeset četiri. Prste i pete čizama napunio je pocepanim platnom i trakama Filadelfija inkvajrera. 

Želeo je da ostavi otiske stopala, mnogo njih. Otiske odraslog muškarca, a ne tragove dvanaestogodišnjeg dečaka. Oni će voditi od okružnog autoputa Stautsburg–Vertsvil do seoske kuće i natrag. 

Počeo je da drhti kada je stigao do drvoreda borova, ni dvadeset metara od prostrane kuće. Vila je bila veličanstvena, baš kako ju je i zamišljao – sedam spavaćih soba i četiri kupatila samo na jednom spratu. Seosko gnezdo Srećnog Lindija i En Morou. 

„Prosto k’o pasulj“, pomislio je. 

Dečak se, santimetar po santimetar, primicao trpezarijskom prozoru. Bio je opčinjen  slavom. Mnogo je razmišljao o tome. Gotovo sve vreme. Kakva je slava zapravo? Kako miriše? Kakav joj je ukus? Kako slava izgleda izbliza? 

„Najpopularniji i najzanosniji čovek na svetu“ sedeo je za stolom tu, nadohvat ruke. Čarls Lindberg je stvarno bio visok, elegantan, zlatne kose kao iz bajke, svetlog tena. Srećni Lindi je zaista izgledao kao više biće. 

Tako je izgledala i njegova žena, En Morou Lindberg. Ana je imala kratku kosu, kovrdžavu i crnu, zbog koje joj je koža izgledala bela poput krede. Činilo se da svetlost stonih sveća pleše oko nje. 

Oboje su sedeli sasvim uspravno. Da, stvarno su izgledali nadmoćno, kao da su naročiti Božji dar svetu. Držali su glave visoko i prefinjeno jeli. Dečak se naprezao da vidi šta je na stolu. Ličilo je na jagnjeće odreske poslužene u savršenom porcelanu. 

„Biću slavniji nego vas dvoje zajedno, ukočeni bednici“, prošaputa najzad dečko. Obećao je to sebi. Svaku pojedinost razmotrio je hiljadu puta. Najmanje toliko. Vrlo metodično pristupio je poslu. 

Dečak je uzeo lestve koje su radnici ostavili pored garaže. Držeći ih čvrsto uz bok, krenuo je ka mestu tačno ispod prozora biblioteke. Nečujno se popeo do dečje sobe. Puls mu je bio ubrzan, a srce mu je tuklo tako glasno da je mogao da ga čuje. 

Svetlost lampe iz hodnika osvetljavala je dečju sobu. Videla se kolevka i u njoj mali uspavani princ. Čarls Mlađi, „najslavnije dete na svetu“. 

Sa jedne strane kolevke, kao zaštita od promaje, stajao je šareni paravan sa slikama domaćih životinja. 

Dečko se osećao podmuklo i lukavo. „Evo čika Lisca“, prošaputao je tiho, otvarajući prozor. 

Onda se popeo uz još jednu prečku lestvi i konačno se našao u dečjoj sobi. 

Stojeći nad kolevkom, posmatrao je princa. Imao je, kao i njegov otac, zlatne kovrdže, ali bio je debeo. Sa samo dvadeset meseci, Čarls Mlađi bio je pregojen. 

Dečak više nije mogao da se kontroliše. Vrele suze potekle su mu niz obraze. Celo telo je počelo da mu se trese od nemoći i besa – ali pomešanih sa osećanjem neiskazive radosti njegovog života. 

„Pa, čovečuljak tatin, kucnuo je naš trenutak“, promrmljao je za sebe. 

Iz džepa je izvukao malu gumenu loptu pričvršćenu za elastičnu traku. Hitro je obavio čudnovatu omču oko glave Čarlsa Mlađeg baš kada su se male plave oči otvorile. 

Kad se beba rasplakala, dečak joj je gurnuo gumenu lopticu u mala, balava usta. Posegao je u kolevku, uzeo Lindbergovu bebu u naručje i hitro se spustio niz lestve. Sve prema planu. 

Dečak je potrčao preko blatnjavih polja sa dragocenim, razbacakanim zamotuljkom u rukama i nestao u tami. 

Na tri kilometra od kuće zakopao je pokvarenu, razmaženu Lindbergovu bebu – sahranio ju je živu. 

On, a ne Bruno Ričard Hauptman, bio je otmičar Lindbergovog deteta. Sve je uradio sam-samcit. 

Prosto k’o pasulj. 

  

  

Prvi deo 

  

Megi Rouz i Šrimpi Goldberg 

(1992) 

  

  

  

poglavlje  1 

  

U rano jutro dvadeset prvog decembra 1992. bio sam slika i prilika istinskog zadovoljstva na zastakljenoj verandi naše kuće u Petoj ulici u Vašingtonu u okrugu Kolumbija. Mala, uzana prostorija bila je pretrpana pozelenelim zimskim kaputima, gumenim čizmama i ranjenim dečjim igračkama. Baš me briga. Ovo je moj dom. 

Svirao sam Geršvina na našem malko raštimovanom nekadašnjem koncertnom klaviru. Upravo je otkucalo pet sati ujutru i na verandi je bilo kao u hladnjači. Bio sam spreman da se malo žrtvujem radi Amerikanca u Parizu. 

Zazvonio je telefon u kuhinji. Možda sam dobio na lutriji okruga Kolumbija, Virdžinije ili Merilenda, pa su sinoć propustili da me pozovu. Redovno sam igrao sve tri ove igre na nesreću. 

„Nano! Možeš li da se javiš?“, viknuo sam sa verande. 

„Za tebe je. Mogao bi i sam da se javiš“, odvrati mi moja namćorasta baka. „Osim toga, nema smisla da ustajem. ’Nema smisla’ kod mene znači ’glupo je’.“ 

Nije rekla baš ovo, ali bilo je nešto slično. Uvek je tako. 

Noge su mi još bile ukočene, pa sam ušao hramajući u kuhinju, izbegavajući usput igračke. Imam trideset osam godina. Kao što se kaže, da sam znao da ću poživeti toliko dugo, vodio bih više računa o sebi. 

Zvao je moj saradnik u zločinu, Džon Sampson. Znao je da sam budan. Sampson me poznaje bolje od moje rođene dece. 

„’Bro jutro, smeđi šećeru. Ustao si, je li?“, rekao je. Nije bilo potrebno predstavljanje. Sampson i ja smo najbolji drugovi od osme godine. Tada smo krali u prodavnici „Parks korner verajeti“ pored sirotinjskih naselja. Nismo tada imali pojma da bi nas stari vlasnik upucao namrtvo zbog ukradene kutije cigareta „česterfild“. Nana Mama bi nam uradila nešto još gore da je znala za naše lopovske poduhvate. 

„I da nisam, sada bih ustao“, rekao sam u slušalicu. „Reci mi nešto lepo.“ 

„Dogodilo se još jedno ubistvo. Ponovo naš momak, izgleda“, reče Sampson. „Čekaju nas. Tamo je već pola slobodnog sveta.“ 

„Suviše je rano za gledanje mrtvačkih kola“, promrmljao sam. Osećao sam kako mi se prevrće utroba. Nisam želeo da mi dan počne tako. „Sranje. Jebi ga.“ 

Nana Mama podiže pogled sa svog vrelog čaja i meko kuvanih jaja. Pogledala me je jednim od onih svojih svetačkih pogleda gospodarice kuće. Već je bila obučena za školu, u kojoj i dalje dobrovoljno radi sa svojih sedamdeset devet godina. Sampson je nastavio da mi prenosi krvave detalje prvog zločina ovog jutra. 

„Pripazi na jezik, Aleks“, reče Nana. „Molim te da paziš kako se izražavaš dok god misliš da živiš u ovoj kući.“ 

„Dolazim za deset minuta“, rekao sam Sampsonu. „Ja sam vlasnik ove kuće“, rekao sam Nani. 

Zaječala je kao da prvi put čuje tu strašnu novost. 

„Desilo se još jedno gadno ubistvo, na Lengli Terasu. Izgleda da je to serijski ubica. Plašim se da je tako“, rekoh joj. 

„To je strašno“, reče Nana Mama. Prikovala me je svojim mekim smeđim očima. Njena bela kosa ličila je na kukičane podmetače koje je stavljala na stolice u dnevnoj sobi. „Političari su upropastili grad, a ta ubistva su najgora posledica njihovog uticaja. Ponekad razmišljam o tome kako bi trebalo da odemo iz ovog grada, Aleks.“ 

„I ja ponekad mislim o tome“, rekoh, „ali verovatno ćemo ostati.“ 

„Da, crnci uvek ostaju. Mi trpimo i opstajemo. Mi uvek patimo ćutke.“ 

„Ne uvek ćutke“, rekoh joj. 

Već sam odlučio da obučem svoj stari sako od haris tvida. Dogodilo se ubistvo, a to znači da ću sretati belce. Preko tog sportskog sakoa obukao sam toplu jaknu. Bolje se slaže sa susedstvom. 

Na komodi pored kreveta stoji slika Marije Kros. Pre tri godine moja žena je ubijena u pucnjavi na ulici. To ubistvo, kao i većina ubistava u Jugoistočnoj četvrti, ostalo je nerešeno. 

Poljubio sam baku dok sam izlazio iz kuhinje. To činim od svoje osme godine. Mi se uvek opraštamo, za slučaj da se više nikada ne vidimo. Tako je već skoro trideset godina, otkako sam kod Nana Mame i otkako je odlučila da napravi nešto od mene. 

Načinila je od mene detektiva za ubistva, doktora psihologije, koji radi i živi u getima Vašingtona u okrugu Kolumbija.

 


poglavlje  2 

  

Zvanično, ja sam zamenik šefa detektiva, što je, kako bi rekli Šekspir i g. Fokner, mnogo buke i besa, a znači nada. Po tituli bi trebalo da sam šesti ili sedmi čovek u Upravi policije Vašingtona, ali nisam. Ipak, ljudi očekuju da se pojavim na mestima zločina u Vašingtonu. 

Trio plavo-belih automobila policije Centralne oblasti Okruga stajao je nemarno parkiran ispred kuće u ulici Bening broj 41–15. Stigao je i kombi kriminalističke laboratorije, zatamnjenih prozora, kao i vozilo Hitne pomoći, na čijim vratima je bilo veselo ispisano „mrtvačnica“. 

Pored kuće smrti stajalo je nekoliko vatrogasnih vozila. Unaokolo su se muvali lokalni lovci na uzbuđenja, uglavnom odvratni muškarci. Starije žene, u zimskim kaputima ogrnutim preko pidžama i spavaćica, sa plavim i ružičastim uvijačima u kosi, stajale su na verandama i drhtale od hladnoće. 

Kuća je bila montažna, trošna, obojena neukusnom karipskoplavom bojom. Stari „ševrolet“ razbijenog, trakom zalepljenog stakla na vratima, izgledao je kao da je napušten na stazi ispred kuće. 

„Jebeš ovo. ’Ajmo natrag u krevet“, reče Sampson. „Upravo sam se setio na šta će ovo da liči. Počeo sam da mrzim ovaj posao.“ 

„Ja baš volim svoj posao. Volim odeljenje za ubistva“, rekao sam kezeći se. „Vidiš ovo? To je medicinski istražitelj, već odeven u svoju plastičnu odeću. A ono tamo su momci iz kriminalističke laboratorije. A ko nam ovo dolazi u susret?“ 

Narednik, belac, u vazdušastoj plavo-crnoj jakni sa kapuljačom i krznenim okovratnikom, prišao je gegajući se Sampsonu i meni dok smo išli prema kući. Obe ruke zabio je u džepove kako bi se ugrejao. 

„Sampsone? Ovaj, detektive Kros?“ Narednik je razjapio donju vilicu kao što neki ljudi rade kad žele da pročiste uši u avionu. Tačno je znao ko smo. Znao je da smo SIT. Hteo je da nas ponizi. 

„Kakve su novosti, dečko?“ Sampson ne voli da ga ponižavaju. 

„Stariji detektiv Sampson“, odgovorio sam naredniku. „Ja sam zamenik šefa Kros.“ 

Narednik je bio irska faca s trbušinom nalik pudingu, verovatno zaostao još iz Građanskog rata. Lice mu je izgledalo poput svadbene torte ostavljene na kiši. Činilo se da se nije primio na moj sako od tvida. 

„Svima se smrzavaju guzice“, krkljao je. „Eto kakve su novosti.“ 

„A ti bi mogao malo da smanjiš tu guzicu“, posavetova ga Sampson. „Mogao bi da pozoveš Dženi Krejg.“ 

„Jebi se“, reče narednik. Bilo je lepo sresti belog Edija Marfija. 

„Pravi majstor za dosetke“, iskezi mi se Sampson. „Jesi li čuo šta je rekao? Jebi se?“ 

Sampson i ja smo vrlo snažni. Vežbamo u teretani pored crkve Svetog Antonija. Zajedno imamo oko dvesta trideset kilograma. Možemo da uplašimo svakoga ako to poželimo. Ponekad je to u našem poslu neophodno. 

Ja sam visok svega sto devedeset centimetra. Džon je visok dvesta pet centimetara i još raste. Stalno nosi „vejferer“ naočari za sunce. Ponekad na glavi nosi otrcane „kangol“ kape ili žutu bandanu. Neki ga zovu Džon-Džon, jer bi mogao, koliki je, da zameni dva Džona. 

Krenuli smo pored narednika prema kući u kojoj se desilo ubistvo. Naša elitna jedinica trebalo bi da bude iznad ovakvih sukoba. Ponekad i jeste. 

U kući je već bilo nekoliko uniformisanih policajaca. Nervozna susetka pozvala je stanicu oko pola pet. Učinilo joj se da je opazila provalnika. Nije mogla da spava. To se dešava u ovom susedstvu. 

Dvojica uniformisanih pozornika pronašli su u kući tri tela. Kad su pozvali stanicu, naređeno im je da sačekaju Ekipu specijalnog istražitelja – SIT. Čine je osmorica crnih policajaca koji bi trebalo da se bave važnijim stvarima u Upravi. 

Spoljašnja vrata kuhinje bila su odškrinuta. Otvorio sam ih širom. Vrata svake kuće imaju karakterističan zvuk kad se otvaraju i zatvaraju. Ova su cvilela poput starca. 

U kući je bio mrkli mrak. Jezivo. Vetar je duvao kroz otvorena vrata, a u kući je nešto zveckalo. 

„Nismo palili svetla, gospodine“, reče jedan od uniformisanih. „Vi ste doktor Kros, zar ne?“ 

Klimnuo sam. „Jesu li kuhinjska vrata bila otvorena kad ste stigli?“, upitao sam pozornika. Bio je belac dečjeg lica i puštao je brčiće da to nadoknadi. Verovatno je star dvadeset tri-četiri godine i jutros je zaista izgledao preplašen. Nisam mu zamerao. 

„Ovaj... Ne. Nema znakova nasilnog ulaska. Bila su otključana, gospodine.“ 

Pozornik je bio veoma nervozan. „Ovo je stvarno gadna stvar, gospodine. Cela porodica.“ 

Jedan od pozornika upalio je snažnu aluminijumsku bateriju i svi smo zavirili u kuhinju. 

Tu su stajali jeftin sto s pločom od ultrapasa i odgovarajuće plastične stolice boje zelenog limuna. Na zidu je bio crni sat s Bartom Simpsonom, onakav kakve viđate u izlozima svih samousluga „Pipls“. Mirisi lizola i izgorele masti osećali su se kao čudna, ali ne i neprijatna mešavina. U ovakvim slučajevima ima i mnogo gorih mirisa. 

Sampson i ja smo oklevali, razmišljajući o tome šta je ubica sve odradio pre samo nekoliko sati. 

„Bio je baš ovde“, rekoh. „Ušao je kroz kuhinju. Bio je ovde, tu gde stojimo.“ 

„Ne govori tako, Aleks“, reče Sampson. „Zvučiš kao Džin Dikson. Hvata me jeza.“ 

Koliko god puta da radite ovako nešto, nikad ne postaje lakše. Ne želite da uđete unutra. Ne želite više da vidite nikakve užasne noćne more. 

„Gore su“, reče nam pajkan s brčićima. Rekao nam je ko su žrtve. Porodica po imenu Sanders. Dve žene i dečačić. 

Njegov partner, nizak i dobro građen crnac, nije do sada progovorio ni reči. Zvao se Buči Dajks. Bio je to osetljiv mladi pajkan kog sam viđao u stanici. 

Nas četvorica zajedno smo ušli u kuću smrti. Svaki je prethodno duboko udahnuo. Sampson me potapša po ramenu. Znao je da me ubistva dece potresaju. 

Tri leša ležala su u prednjoj spavaćoj sobi, odmah na vrhu stepenica. 

Bila je tu majka, Džin Pu Sanders, stara trideset dve godine. Čak i u smrti njeno lice je opčinjavalo. Imala je krupne smeđe oči, visoke jagodice i pune usne koje su već postajale purpurne. Usta su joj bila razjapljena u vrisku. 

Njena kći, Suzet Sanders, provela je četrnaest godina na ovom svetu. Bila je još devojčica, ali već lepša od majke. U upletenoj kosi nosila je grimiznu traku da pokaže kako je starija od svojih godina. Usta su joj bila začepljena tamnoplavim gaćicama. 

Sinčić, Mustaf Sanders, star tri godine, ležao je na leđima, a obraščići su mu, činilo se, bili umrljani suzama. Bio je u džaku za spavanje, kakav imaju i moja deca. 

Kao što reče Nana Mama, ovo je najgore u gradu koji je postao loš uz nečije dopuštenje. U ovoj našoj velikoj rđavoj zemlji. Majka i kći bile su vezane za krevetske stubove od imitacije mesinga satenskim rubljem, crnim i crvenim mrežastim čarapama i posteljinom sa cvetovima. 

Izvadio sam džepni diktafon koji uvek nosim i počeo da diktiram prva zapažanja. „Slučajevi ubistva H dva-tri-četiri-devet-jedan--četiri do devet-jedan-šest. Majka, četrnaestogodišnja kći i mali sin. Žene su isečene nečim izuzetno oštrim, možda brijačem. 

Dojke su im odsečene. Nisu pronađene u kući. Ženama su obrijane stidne dlake. Imaju mnoštvo ubodnih rana kakve patolozi nazivaju ’otiskom besa’. Ima mnogo krvi i izmeta. Verujem da su obe žene, i majka i kći, bile prostitutke. Viđao sam ih na ulicama.“ 

Govorio sam tiho i jednolično. Pitao sam se hoću li uspeti kasnije da razaberem reči. 

„Dečkić izgleda kao da je nemarno odbačen u stranu. Mustaf Sanders na sebi ima iznošenu pidžamu sa slikama medvedića. On je mala, uzgredna gomilica u uglu.“ Bio sam tužan dok sam gledao dečkića, njegove setne, beživotne oči koje su me posmatrale sa poda. U glavi mi je bučalo. Srce mi se cepalo. Jadni mali Mustaf, gde god da si. 

„Ne verujem da je želeo da ubije dečaka“, rekoh Sampsonu. „On ili ona.“ 

„Ili to.“ Sampson zatrese glavom. „Pre je to. Ovo je stvorenje, Aleks. Isto ono stvorenje koje je izvršilo ubistvo u Kondon Terasu pre nekoliko dana.“ 

 


poglavlje  3 

  

Megi Rouz Dan ljudi su posmatrali od njene treće ili četvrte godine. U devetoj je već bila naviknuta na posebnu pažnju, na to da nepoznati pilje u nju kao da je Makazoruka Megi ili Devojčica Frankenštajn. 

I tog jutra su je posmatrali, ali to nije znala. Ovoga puta Megi Rouz Dan bi na to obratila pažnju. Ovoga puta bilo je vrlo važno. 

Megi Rouz bila je u Vašingtonskoj dnevnoj školi u Džordžtaunu, gde se trudila da ne odskače od ostalih sto trideset učenika. U tom trenutku, svi su s oduševljenjem zajedno pevali. 

Megi Rouz nije bilo lako da se ne primećuje u masi, iako je očajnički žudela za tim. Na kraju krajeva, ona je bila devetogodišnja kći Ketrin Rouz. Megi nije mogla da prođe pored prodavnice video-traka, a da ne vidi sliku svoje majke. Činilo se da na televiziji emituju filmove njene majke svako drugo veče. Njena mama je bila kandidat za „Oskara“ češće nego što većinu glumica spomenu u časopisu Pipl. 

Zbog svega toga Megi Rouz se mnogo trudila da bude neupadljiva. Tog jutra obukla je otrcanu majicu sa slikom Fida Dida, sa strateški raspoređenim rupama napred i pozadi. Odabrala je izlizane, zgužvane farmerice. Na nogama je imala stare ružičaste „ribok“ patike – njene „odane ’odalice“ – i čarape izvučene s dna ormara, takođe s Fidovom slikom. Namerno pre škole nije oprala svoju dugu plavu kosu. 

Njena mama je iskolačila oči kad ju je videla tako udešenu. „Četvorostruko bljak“, rekla je, ali ipak je dopustila Megi da takva pođe u školu. Njena mama bila je super. Zaista je shvatala teškoće s kojima je Megi morala da živi. 

Okupljena deca, od prvog do šestog razreda, pevala su Brza kola Trejsi Čepmen. Pre nego što je uzela da svira tu folk-rok pesmu na sjajnom klaviru „stejnvej“, gđa Kaminski pokušala je da svima objasni njenu poruku. 

„Ova dirljiva pesma, koju je napisala crnoputa devojka iz Masačusetsa, govori o tome kako je to biti veoma siromašan u najbogatijoj zemlji na svetu. O tome kako je to biti crn krajem dvadesetog veka.“ 

Sitna i kao končić mršava nastavnica muzike i vizuelnih umetnosti uvek je bila tako napeta. Smatrala je da je dužnost dobrog nastavnika ne samo da obaveštava, nego i da ubeđuje, da oblikuje važne mlade umove u Vašingtonskoj dnevnoj školi. 

Deca su volela Kaminskijevu, pa su se trudila da zamisle teret siromaštva i obespravljenosti. Pošto je školarina u Vašingtonskoj dnevnoj školi iznosila dvanaest hiljada dolara, bilo im je potrebno malo mašte. 

„Imaš brza kola“, pevala su zajedno sa svojom nastavnicom i njenim klavirom. 

„A ja imam plan da nas izvučem odavde.“ 

Dok je Megi pevala zajedno sa ostalima, zaista se trudila da zamisli kako je to biti toliko siromašan. Videla je mnogo siromašnih ljudi kako spavaju na hladnoći po vašingtonskim ulicama. Kad bi se usredsredila, mogla je da vidi strašne prizore po Džordžtaunu i Djupont Serklu. Naročito muškarce s prljavim krpama koji vam na svakom semaforu peru vetrobran. Njena majka im je uvek davala dolar, ponekad i više. Neki od prosjaka bi prepoznali njenu mamu i poludeli bi od sreće. Smešili bi se kao da im je dan ulepšan, a Ketrin Rouz bi im uvek rekla nešto lepo. 

„Imaš brza kola“, pevala je Megi Rouz. Želela je da zaista pusti glas. 

„Ali, jesu li dovoljno brza da možemo da odletimo 

Moramo da donesemo odluku 

Odlazimo noćas ili živimo i umiremo ovako.“ 

Pesma se završila uz glasan pljesak i povike dece u dvorani. Gđa Kaminski nespretno se poklonila za klavirom. 

„Teška dužnost“, promrmlja Majkl Goldberg. Stajao je odmah do Megi. On je bio njen najbolji drug u Vašingtonu, gde se doselila s roditeljima iz Los Anđelesa pre manje od godinu dana. 

Naravno, Majkl je bio ironičan. Kao i uvek. Takav odnos prema ljudima koji nisu pametni kao on – što je podrazumevalo otprilike sve na svetu – bio je uobičajen na Istočnoj obali. 

 Majkl Goldberg bio je istinski genijalac. Megi je to znala. Čitao je sve na šta naiđe, skupljao je neobične stvari, bio je vrlo aktivan i uvek zabavan ako ste mu se dopadali. S druge strane, bio je „plava beba“, još uvek sitan i nerazvijen. Zbog toga je imao nadimak Šrimpi, koji ga je nekako spuštao sa pijedestala genijalca. 

Megi i Majkl najčešće su se vozili zajedno u školu. Tog jutra došli su u pravoj limuzini Tajne službe. Majklov otac bio je ministar finansija. Pravi ministar finansija. U Vašingtonskoj dnevnoj školi niko nije bio jednostavno „običan“. Svako se trudio da ga što manje primećuju, ovako ili onako. 

Dok su učenici izlazili iz dvorane, svakom od njih je postavljeno pitanje ko će doći po njih posle škole. Obezbeđenje je bilo izuzetno važno u Vašingtonskoj dnevnoj. 

„Gospodin Devin...“ zausti Megi da kaže dežurnom nastavniku koji je stajao na vratima dvorane. Zvao se gospodin Gestijer i predavao je francuski, ruski i kineski jezik. Zvali su ga La Drk. 

„I Džoli Čoli Čakli“, završi Majkl Goldberg umesto nje. „Jedinica Tajne službe broj devetnaest. Limuzina marke „linkoln“. Registarski broj SC pedeset devet. Severni izlaz, Pelam hol. Dodeljeni su a moi, jer je kolumbijski kartel pretio smrću mom ocu. Au revoir, mon professeur.“ 

U školskom registru za dvadeset prvi decembar zabeleženo je: „M. Goldberg i M. R. Dan – Tajna služba. Severni izlaz, Pelam, u tri.“ 

„ ’Ajde, Skromna Seko.“ Majkl Goldberg oštro bocnu Megi Rouz u rebra. „Imam brza kola. A-ha, a-ha. I imam plan da nas izvučem odavde.“ 

Megi Rouz pomisli kako nije ni čudo što joj se Majkl sviđa. Ko bi je drugi nazvao Skromnom Sekom? Ko drugi osim Šrimpija Goldberga? 

Dok je dvoje drugara izlazilo iz dvorane, neko ih je posmatrao. Nijedno od njih nije primetilo ništa loše niti neuobičajeno. Nije ni trebalo. To je i bila zamisao. To je bilo majstorski isplanirano.

 


poglavlje  4 

  

U devet sati tog jutra, gđa Kim odlučila je da oživi aferu „Votergejt“ u svojoj učionici u Vašingtonskoj dnevnoj školi. Nikad to neće zaboraviti. 

Vivijen Kim bila je pametna, lepa i podsticajna nastavnica američke istorije. Učenici su voleli njene časove. Dva puta nedeljno Kimova bi odglumila neki istorijski događaj. Ponekad je dozvoljavala deci da sama pripreme ponešto. Morali su to dobro da urade i ona je s pravom mogla da tvrdi da njeni časovi nikad nisu dosadni. 

Tog jutra Vivijen Kim je odabrala „Votergejt“. U njenom trećem razredu bili su Megi Rouz Dan i Majkl Goldberg. Učionica je bila pod prismotrom. 

Vivijen Kim je naizmenično glumila generala Hejga, H. R. Haldemana, Henrija Kisindžera, G. Gordona Lidija, predsednika Niksona, Džona i Martu Mičel i Džona i Morin Din.  Bila je dobar imitator i odlično je oponašala Lidija, Niksona i generala Hejga, a posebno Mičelove i Mo Din. 

„Tokom svog godišnjeg Izveštaja o stanju nacije, predsednik Nikson se preko televizije obratio celoj zemlji“, pričala je Kimova deci. „Mnogi ljudi su smatrali da ne govori istinu. Kada visoki vladin zvaničnik laže, on čini težak zločin. Poverenje koje im dajemo zasnovano je na njihovoj časnoj reči i njihovom poštenju.“ 

„Buuuu! Uaaa!“, uzviknulo je nekoliko đaka iz razreda koji su učestvovali u predavanju. U razumnim granicama Kimova je podsticala ovu vrstu učešća. 

„’Uaaa’ je sasvim na mestu“, rekla je. „I ’buuuu’. Bilo kako bilo, u tom trenutku naše istorije, gospodin Nikson stajao je pred narodom, pred ljudima kao što smo vi i ja.“ Vivjen Kim stade kao da je za govornicom. Spremala se da izvede svoju verziju Ričarda Niksona pred razredom. 

Lice nastavnice Kim postade tamno i sumorno. Vrtela je glavom levo-desno. „Želim da znate... da nikada nisam nameravao da napustim dužnost na koju me je američki narod izabrao da je vršim u njegovu korist.“ Vivijen Kim zastade nakon što je izgovorila deo Niksonovog sramnog obraćanja. Kao da je držala jednu notu u lošoj, ali moćnoj operi. 

Dvadeset pet učenika je ćutalo. U tom trenutku u potpunosti je držala njihovu pažnju. Bila je to nastavnička nirvana, bez obzira na to što je kratko trajala. Lepo, pomisli Vivijen Kim. 

Začulo se oštro kuc-kuc-kuc na staklenom oknu vrata učionice. Čarolija je nestala. 

„Buu! Uaaa!“, promrmlja Vivijen Kim. „Da? Ko je? Halo? Ko je to?“, pitala je. 

Vrata od stakla i uglačanog mahagonija polako se otvoriše. Jedno od dece upola glasa pevalo je muziku iz filma Strah u ulici brestova. Gospodin Sonedži, oklevajući, gotovo stidljivo, kroči u učionicu. Gotovo sva dečja lica odjednom se ozariše. 

„Ima li koga?“, upita g. Sonedži tankim, piskavim glasom. Deca se u trenu glasno zasmejaše. „Ooo! Vidi. Svi su tu.“ 

Gari Sonedži predavao je matematiku i informatiku – što je bilo omiljenije čak i od časova Vivijen Kim. Bio je proćelav, spuštenih brkova, sa naočarima kao u engleskog đaka. Nije izgledao kao filmska zvezda, ali bio je najomiljeniji u školi. Osim što je bio nadahnut nastavnik, g. Sonedži je bio i majstor „Nintendo“ video-igara. 

Njegova popularnost, kao i činjenica da je bio kompjuterski čarobnjak, doneli su mu nadimak Gospodin Čips. 

Gospodin Sonedži pozdravio je nekoliko učenika po imenu dok je hitro prilazio stolu nastavnice Kim. 

Dvoje nastavnika tiho su razgovarali za stolom. Kimova je stajala leđima okrenuta razredu. Više je klimala glavom nego što je govorila. Izgledala je sićušno pored g. Sonedžija, visokog preko metar i osamdeset. 

Najzad se gđa Kim okrete učenicima. „Megi Rouz i Majkl Goldberg? Da li biste došli ovamo? Ponesite svoje stvari, molim vas.“ 

Megi Rouz i Majkl pogledaše se zbunjeno. O čemu se radi? Spakovali su se i krenuli prema njima da to saznaju. Ostala deca su šaputala, čak i glasno razgovarala. 

„U redu. Prekinite. Ovo nije odmor“, umiri ih gđa Kim. „Čas još traje. Molim vas da poštujete pravila sa kojima smo se svi ovde saglasili.“ 

Kad su stigli do stola, g. Sonedži se pognuo i nešto tiho porazgovarao s Megi i Majklom. Šrimpi Goldberg bio je bar deset centimetara niži od Megi Rouz. 

„Imamo mali problem, ništa strašno.“ Gospodin Sonedži bio je miran i vrlo pažljiv prema deci. „U stvari, sve je kako treba. Pojavio se mali kvar, to je sve. Ipak, sve je u redu.“ 

„Ne verujem“, reče Majkl Goldberg, odmahujući glavom. „Kakav je to takozvani ’mali kvar’?“ 

Megi Rouz još ništa nije rekla. Nešto ju je plašilo. Nešto se dogodilo. Sasvim sigurno nešto nije u redu. Osećala je to u dubini stomaka. Mama joj uvek govori da ima previše živu maštu, pa je pokušala da izgleda opušteno, da se ponaša opušteno, da bude opuštena. 

„Upravo smo primili telefonski poziv od Tajne službe“, reče gđa Kim. „Stigla im je pretnja. Tiče se i tebe i Megi. Verovatno je u pitanju lažna uzbuna, ali ćemo, predostrožnosti radi, da vas oboje otpremimo kući. Samo radi predostrožnosti. Vi, deco, znate postupak.“ 

„Siguran sam da ćete se oboje vratiti do ručka“, podrža je g. Sonedži, iako nije zvučao naročito ubedljivo. 

„Kakva pretnja?“, upita Megi Rouz g. Sonedžija. „Pretnja Majklovom ocu? Ili ima veze s mojom mamom?“ 

Gospodin Sonedži potapša Megi po mišici. Nastavnike u ovoj privatnoj školi stalno je zaprepašćivala zrelost većine njihovih đaka. 

„Oh, uobičajena stvar kakve dobijamo s vremena na vreme. Krupne reči i ništa više. Neki ludak koji želi da privuče pažnju, siguran sam. Neki kreten.“ Gospodin Sonedži načini grimasu. Bilo je jasno da je zabrinut, ali je uspeo da se deca osete bezbedno. 

„Zašto onda moramo da idemo čak kući, u Potomak, za ime sveta?“ Majkl Goldberg je krivio lice i mahao rukama kao neki mali advokat. Umnogome bio je crtana verzija svog slavnog oca, ministra. 

„Samo radi bezbednosti. U redu? Dovoljno je rečeno. Ne nameravam da se raspravljam s tobom, Majkl. Jesi li spreman za put?“ Gospodin Sonedži bio je ljubazan, ali odlučan. 

„Ne sasvim.“ Majkl je nastavio da se mršti i odmahuje glavom. „Nema šanse, Hose Kanseko. Ozbiljno, gospodine Sonedži. To nije pošteno. To nije u redu. Zašto Tajna služba ne može da dođe ovde i ostane do kraja nastave?“ 

„Ne žele“, reče g. Sonedži. „Ne određujem ja pravila.“ 

„Mislim da smo spremni“, reče Megi. „’Ajde, Majkl. Prestani da se svađaš. Ovo je rešeno.“ 

„Rešeno.“ Gđa Kim im se ohrabrujuće nasmeši. „Poslaću vam domaće zadatke.“ 

Megi Rouz i Majkl se nasmejaše. „Hvala vam, nastavnice!“ rekoše uglas. Kimova uvek ima neku prigodnu šalu. 

Hodnici škole bili su gotovo prazni i veoma tihi. Vratar, crnac Emet Everet, bio je jedini koji je video trojku kako napušta školsku zgradu. 

Oslanjajući se na metlu, g. Everet je gledao kako g. Sonedži i dvoje dece idu dugačkim hodnikom. Bio je poslednja osoba koja ih je videla zajedno. 

Kad su izašli, pohitali su preko školskog kaldrmisanog parkinga okruženog elegantnim brezama i grmovima. Majklove cipele su kloparale po kaldrmi. 

„Kretenske cipele“, našali se Megi Rouz i osloni se na Majkla. „Izgledaju kao kretenske cipele, ponašaju se kao kretenske cipele, zvuče kao kretenske cipele.“ 

Majkl nije imao odgovor. Šta je mogao da kaže? Otac i majka su mu i dalje kupovali odeću kod proklete „Braće Bruks“. Ipak se potrudio. „A šta bi trebalo da nosim, gospođice Glorija Vanderbilt? Ružičaste patike?“ 

„Naravno, ružičaste patike“, reče Megi, smešeći se zadovoljno. „Ili limunasto zelene. S vazdušnim đonovima. A ne cipele za pogreb, Šrimpi.“ 

Gospodin Sonedži poveo je decu do najnovijeg modela kombija parkiranog ispod brestova i hrastova koji su okruživali upravnu zgradu i fiskulturnu salu. Iz sale je dopirao zvuk neujednačenog udaranja košarkaških lopti. 

„Uskačite ovamo, vas dvoje. Hop-hop. Idemo“, reče. Nastavnik im je pomogao da se popnu u zadnji deo kombija. Naočari su mu stalno klizile niz nos. Najzad ih je namestio. 

„Vozite nas kući?“, upita Majkl. 

„Znam da ovo nije mercedes, ali moraće da posluži, ser Majkl. Samo sledim uputstva koja sam dobio telefonom. Razgovarao sam sa gospodinom Čaklijem.“ 

„Džoli Čoli“, izgovori Majkl nadimak ovog agenta Tajne službe. 

Gospodin Sonedži se i sam pope u kombi. Čuo se tresak kada je povukao klizeća vrata. 

„Samo trenutak. Napravite mi malo mesta.“ 

Kopao je po kartonskim kutijama poređanim napred. Kombi je bio u neredu. Bila je to potpuna suprotnost urednom, gotovo preterano pedantnom ponašanju nastavnika u školi. „Sedite negde, klinci“, govorio je, tražeći nešto. 

Kad se okrenuo, Gari Sonedži imao je na licu zastrašujuću gumenu masku. Držao je nekakav metalni predmet, nalik na minijaturni protivpožarni aparat, samo mnogo složeniji. 

„Gospodine Sonedži!“, uzviknu Megi Rouz. „Gospodine Sonedži!“ Prekrila je lice rukama. „Plašite nas. Prestanite da se zezate.“ 

Sonedži je uperio metalno crevo pravo prema Megi Rouz i Majkla. Hitro je koraknuo ka njima i čvrsto se oslonio na oba stopala u crnim cipelama gumenih đonova. 

„Šta je to?“, upita Majkl, i ne znajući zapravo zašto. 

„U redu, predajem se. Udahni malo, genijalac. Kaži ti meni.“ 

Sonedži ih pogodi mlazom hloroforma. Držao je prst na obaraču punih deset sekundi. Deca su bila prekrivena sprejom kad su se srušila na zadnje sedište kombija. 

„Gasite se, vedra svetla“, reče g. Sonedži najtišim, najnežnijim glasom. „Sada niko neće znati.“ U tome je bila lepota. Niko nikad neće saznati istinu. 

Sonedži sede napred i upali motor plavog kombija. Dok je napuštao parking, pevao je pesmu Čarobni autobus grupe Who. Danas je jezivo dobro raspoložen. Nameravao je da postane prvi američki serijski otmičar, između ostalog.