Pošto nije imao ličnih obaveza ni prema jednom od dvojice novih konzula, Gaj Julije Cezar se sa sinovima jednostavno pridružio povorci koja je krenula sa mesta bližeg njegovoj kući, povorci starijeg konzula, Marka Minucija Rufa. Oba konzula živela su na Palatinu, ali se kuća mlađeg, Spurija Postumija Albina, nalazila u prestižnijem kraju. Kružile su glasine kako se Albinovi dugovi uvećavaju vrtoglavom brzinom, što i nije bilo iznenađenje; takva je cena konzulstva.
Gaj Julije Cezar nije morao da brine o teškom bremenu dugova koji se gomilaju dok se čovek penje uz lestvice političke moći; niti će, činilo se, njegovi sinovi ikada morati o tome da brinu. Prošlo je četiri stotine godina otkada je jedan Julije poslednji put sedeo u konzulovoj kurulskoj stolici od slonovače, četiri stotine godina otkada je jedan Julije bio u stanju da prikupi toliki novac. Porodična istorija Julija bila je tako sjajna, tako uzvišena, da su prilike za popunjavanje porodičnih kovčega zaobilazile naredne generacije i, kako su vekovi prolazili, Juliji su postajali sve siromašniji. Konzul? Nemoguće! Pretor, položaj odmah ispod konzula? Nemoguće! Ne, sigurno i skromno mesto u Senatu je bilo sve čemu su Juliji danas mogli da se nadaju, a to je važilo i za ogranak porodice koji je, zbog bogate i guste kose, bio poznat pod imenom Cezar.
I tako je toga Gaja Julija Cezara, koju mu je sluga stavio preko ramena, omotao oko torza i prebacio preko leve ruke, bila obična bela toga čoveka koji nikada nije stremio ka kurulskoj stolici od slonovače, obeležju najviših položaja. Samo su njegove tamnocrvene cipele, senatorski prsten i pet palaca široka purpurna pruga na desnom ramenu tunike razlikovali njegovu odoru od odore njegovih sinova, Seksta i Gaja, koji su nosili obične cipele i jednostavne prstene pečatnjake, dok im je na tunikama bila tanka purpurna pruga vitezova.
Iako zora još nije bila svanula, izvedene su male ceremonije kojima se pozdravlja novi dan. Kratka molitva i slani kolač prinesen kućnim bogovima na oltaru u atrijumu, a onda, kada je sluga koji je stajao na vratima javio da vidi baklje kako se spuštaju niz breg, molitva Janu Patulciju, bogu koji dozvoljava bezbedno otvaranje vrata. 
Otac i sinovi su izašli na usku kaldrmisanu uličicu, i tu su se razdvojili. Mladići su se priključili vitezovima, koji su išli na čelu povorke, dok je Gaj Julije Cezar sačekao da Marko Minucije Ruf prođe okružen svojim liktorima, a zatim stupio među senatore koji su pratili novog konzula.


Marcija je bila ta koja je prošaputala molitvu Janu Kluziviju, bogu što nadgleda zatvaranje vrata, ona je poslala pospane sluge na posao. Pošto su muškarci otišli, mogla je da organizuje vlastitu malu ekspediciju. Gde li su devojke? Odgovorio joj je smeh što je dolazio iz pretrpane male sobe, koju su devojke smatrale svojom; sedele su tamo, njene kćerke, dve Julije, i doručkovale hleb tanko namazan medom. Kako su samo bile ljupke!
Oduvek se govorilo da je svaka Julija blago, zato što Julije poseduju redak i vredan talenat da čine svoje muževe srećnima. A činilo se da će dve mlade Julije nastaviti porodičnu tradiciju.
Juliji Major – zvanoj samo Julija – bilo je skoro osamnaest. Visoka,  ozbiljnog i dostojanstvenog držanja, svoju svetlu, zlatnosmeđu kosu skupljala je u punđu na zatiljku, a njene krupne sive oči posmatrale su svet ozbiljno, pa ipak spokojno. Smirena i promišljena Julija.
Juliji Minor – zvanoj Julila – bilo je šesnaest i po. Svom najmlađem detetu roditelji se nisu zbilja radovali sve dok nije dovoljno odrasla da začara njihova meka srca, kao i svoja dva starija brata i sestru. Sva je bila u bojama meda. Koža, kosa, oči, sve je bilo u nekoj nijansi ćilibara. Naravno, smeh je bio Julilin. Julila se smejala svemu. Nemirna i nepromišljena Julija.
„Devojke, da li ste spremne?“, pitala ih je majka.
Stavile su u usta poslednje komadiće lepljivog hleba, finim pokretima oprale prste u zdeli sa vodom, obrisale ih krpom, a zatim za Marcijom izašle iz sobe.
„Hladno je“, rekla je njihova majka, uzimajući iz ruku sluge tople vunene ogrtače. Teške, jednostavne ogrtače.
Devojke su izgledale razočarano, ali su znale da ne treba da se bune; stajale su i trpele dok su ih umotavali kao gusenice u čaure, dok im se na kraju kroz svetlosmeđe nabore domaće vune nisu videla samo lica. I sama tako umotana, Marcija je povela napolje malu povorku koja se sastojala od njenih kćerki i slugu koji su ih pratili.
Živeli su u skromnoj kući na nižem delu Germala na Palatinu, još od kada ju je otac Sekst zaveštao svom mlađem sinu, Gaju, zajedno sa pet stotina jugera dobre zemlje između Bovile i Aricije – dovoljno imovine da obezbedi Gaju i njegovoj porodici sredstva da održe mesto u Senatu. Ali avaj, ne i dovoljno sredstava da se uspnu uz cursus honorum, put časti koji vodi ka titulama pretora i konzula.
Otac Sekst je imao dva sina i nije mogao da se rastane ni sa jednim od njih; prilično sebična odluka, pošto je značila da je njegova imovina – već ionako nevelika, zato što je i njegov otac bio bolećiv pa je ostavio nešto i za mlađeg brata – morala da se podeli između njegovog starijeg sina Seksta i mlađeg Gaja. To je značilo da nijedan od sinova neće moći da razmišlja o uspinjanju uz cursus honorum, o tome da postane pretor ili konzul.
Brat Sekst nije bio tako sentimentalan kao Otac Sekst; a tako je i bilo bolje! On i njegova žena Popilija imali su tri sina, neizdrživo breme za jednu senatorsku porodicu. I tako su skupili neophodnu odlučnost da se rastanu od najstarijeg dečaka i dali su ga na usvojenje Kvintu Lutaciju Katulu, koji nije imao dece. Tako su se sami obogatili i postarali se za to da i njihov najstariji sin postane veoma imućan. Stari Katul je bio neverovatno bogat i rado je platio ogromnu sumu da bi mogao da usvoji dečaka patricijske krvi, koji je sjajno izgledao i bio veoma pametan. Novac koji je dečak doneo Bratu Sekstu – svom pravom ocu – pažljivo je uložen u zemlju i nekretnine u gradu, i uz malo sreće mogao je da stvori dovoljno prihoda da mlađi sinovi Brata Seksta imaju šanse da se kandiduju za visoke položaje.
Ako zanemarimo odlučnog Brata Seksta, glavni problem Julija Cezara bila je njihova sklonost da imaju više od jednog sina, i da onda postanu bolećivi zbog položaja u  koji bi ih to dovelo; nikada nisu bili u stanju da upravljaju svojim srcima, da daju nekog od svojih isuviše brojnih muških potomaka na usvojenje i da se postaraju da im se preostala deca bogato ožene i udaju. Zbog toga su se njihovi nekada ogromni posedi tokom vekova smanjili, neprekidno usitnjavali da bi obezbedili dva ili tri sina, dok bi ponešto bilo prodato da bi se sakupio miraz za kćerke.
Marcijin muž je bio baš takav Julije Cezar – otac koji obožava svoju decu. Bio je isuviše ponosan na svoje sinove i isuviše očaran svojim kćerkama da bi mogao da bude razuman, kao što dolikuje pravom Rimljaninu. Stariji dečak je morao da bude dat na usvajanje, a obe devojčice je trebalo odavno da budu obećane bogatim muževima; za mlađeg sina je takođe već bilo neophodno da se ugovori bogat brak. Jedino je novac omogućavao uspešnu političku karijeru. Patricijska krv je odavno postala samo smetnja.


Prvi dan nove godine nije obilovao dobrim znamenjima. Duvao je hladan vetar i nosio sa sobom finu kišicu, od koje je kaldrma postala opasno klizava, a ustajao miris starih zgarišta u vazduhu još snažniji. Zora je stigla, kasnila je jer je bilo oblačno, i ovo je bio redak rimski praznik koji bi obični ljudi radije proveli u svojim prenatrpanim kućama, igrajući drevnu igru zvanu sakrivanje kobasice.
Da je vreme bilo lepo, ulice bi bile pune ljudi koji idu ka omiljenim mestima za posmatranje raskošnih zbivanja u Forumu i na Kapitolu; pošto nije bilo tako, Marciji i njenim kćerkama je bilo lako da hodaju ulicama, i njihove sluge nisu morale da upotrebe grubu silu da bi gospama obezbedile prolaz.
Uličica u kojoj se nalazila kuća Gaja Julija Cezara izlazila je na strmu ulicu Clivus Viktoriae, nedaleko iznad Porta Romulana, drevne kapije u isto tako drevnim zidinama Palatina, koju je Romul lično sazdao od ogromnih kamenih blokova, sada zaraslih u puzavice i išaranih grafitima što su ih turisti ostavljali proteklih šest stotina godina. Skrenuvši udesno da bi se uspele uz Clivus Viktoriae, prema uglu gde je palatinski Germal gledao dole na Forum Romanum, gospe su nakon pet minuta stigle do svog odredišta, komada praznog zemljišta, sa koga se pružao najbolji mogući pogled. 
Do pre dvanaest godina na tom mestu se nalazila jedna od najlepših kuća u Rimu. Danas je malo tragova tog zdanja preostalo, tek poneki kamen koji je provirivao iz trave. Pogled je bio veličanstven; sa mesta na kome su sluge postavile tronošce za Marciju i dve Julije pucao je pogled na Forum Romanum i Kapitol, sa gusto naseljenom dolinom Subure, koja je isticala severna brda gradskog horizonta.
„Da li ste čuli?“, pitala je Cecilija, žena trgovca i bankara Tita Pomponija. Bila je u poodmakloj trudnoći i sedela je u blizini sa svojom tetkom Pilijom; oni su živeli u istoj ulici, druga kuća od Cezarovih. 
„Ne, šta?“, pitala je Marcija, nagnuvši se napred.
„Konzuli i sveštenici i auguri su započeli odmah posle ponoći, da bi sigurno na vreme okončali molitve i obrede…“
„To uvek i rade!“, prekinula ju je Marcija. „Ako pogreše, moraju da počnu iz početka.“
„Znam, znam, nisam tolika neznalica!“, rekla je Cecilija naprasito. Nije volela što je podučava jedna pretorova kćerka. „Nisu oni načinili nikakvu grešku! Sama znamenja su bila loša. Četiri munje na desnoj strani i sova koja vrišti kao pred smrt. A sada i ovo loše vreme – neće ovo biti dobra godina, a ni dobar par konzula.“
„Ja sam mogla to da vam kažem bez pomoći sova ili munja“, rekla je Marcija, čiji otac nije doživeo da postane konzul, ali je kao gradski pretor izgradio veliki akvadukt koji je donosio svežu pitku vodu u Rim i čuvao uspomenu na njega kao jednog od velikana gradske uprave. „Pre svega, svi kandidati su bili nikakvi, ali su birači uspeli da ne izaberu najbolje iz te jadne družine. Pretpostavljam da će Marko Minucije Ruf da se trudi, ali Spurije Postumije Albin! Oni su oduvek bili nepouzdani.“
„Ko?“, pitala je Cecilija, koja nije bila baš najbistrija.
„Klan Postumija Albina“, rekla je Marcija, dok je pogledom tražila kćerke da se uveri da su dobro; one su upravo primetile četiri devojke iz porodice Klaudija Pulhera – ima ih čitavo pleme, kako čovek sve da ih razlikuje – i uopšte joj se nisu dopadale. Ali sve su te devojke okupljene na mestu gde je stajala kuća Flakovih kao deca išle zajedno u školu, i bilo je nemoguće izolovati se od porodice koja je bila gotovo isto tako plemenita kao Juliji Cezari. Posebno kada su se Klaudiji Pulheri takođe bez prekida borili sa problemima starog plemstva – previše dece, a premalo zemlje i novca. Sada su njene dve Julije prenele svoje tronošce kod drugih devojaka, koje su bile bez nadzora – gde li su samo bile njihove majke? Oh. Razgovaraju sa Sulom. Sad je jasno.
„Devojke“, pozvala je Marcija oštro.
Dve umotane glave se okrenuše k njoj.
„Dođite ovamo“, rekla je, i dodala: „smesta“.
Došle su.
„Mama, pusti nas da ostanemo sa drugaricama, molim te“, umiljato zamoli mala Julila.
„Ne“, rekla je Marcija tonom koji nije dopuštao raspravu.
Dole u Forumu formirala se povorka, dok se dugačka zmija koja je vijugala od kuće Marka Minucija Rufa spajala sa isto tako dugačkom zmijom koja je kretala od kuće Spurija Postumija Albina. Prvi su išli vitezovi, u pristojnom broju, blizu sedam stotina njih, mada bi ih bilo više da je prvi dan u godini bio sunčan i lep; dok je postajalo svetlije, a kiša počinjala jače da pada, popeli su se uz Clivus Capitolinus do prve krivine, gde su čekali sveštenici i koljači koji su na ukrašenim povocima držali dva besprekorno bela bika iskićena trakama i pozlaćenih rogova. Iza vitezova su hodala dvadeset četiri liktora novih konzula. Nakon liktora su išli konzuli sami, a iza njih senatori, oni koji su držali visoke magistrature, u purpurno oivičenim, a ostatak Senata u običnim belim togama. Na kraju su išli oni koji i nisu imali prava da budu tu, radoznalci i gomila konzulskih klijenata.
Lepo, pomislila je Marcija. Hiljadu muškaraca polako je hodalo prema hramu Jupitera Najvećeg i Najboljeg, velikog boga Rima, koji se, masivan, nalazio na najvišoj tački južnijeg od dva brega što su sačinjavali Kapitol. Grci su svoje hramove gradili na zemlji, ali su Rimljani svoje postavljali na uzdignutim platformama, sa brojnim stepenicima; stepenika koji su vodili do Jupitera Najvećeg i Najboljeg bilo je zaista mnogo. Lepo, pomislila je Marcija ponovo, dok su se žrtvene životinje i njihova pratnja priključivali povorci, i dok su svi zajedno pristizali i smeštali se kako su najbolje umeli u ograničenom prostoru ispred velikog hrama. Negde među njima bili su njeni muž i sinovi, deo vladajuće klase najmoćnijeg grada na svetu.


Negde u toj gužvi bio je i Gaj Marije. Na njemu, kao bivšem pretoru, bila je purpurom oivičena toga preatexta, a na tamnocrvenim senatorskim cipelama nosio je kopču u obliku polumeseca, takođe obeležje  nekadašnje titule. Ipak, to nije bilo dovoljno. Bio je pretor pre pet godina. Trebalo je da postane konzul pre tri. Ali je znao da mu nikada neće dozvoliti da se kandiduje za konzula. Nikada. Zašto? Zato što za njih nije bio dovoljno dobar. To je bio jedini razlog. Ko je ikada čuo za porodicu Marija? Niko.


Gaj Marije je bio dođoš iz duboke provincije, Vojni čovek, neko za koga se pričalo da ne zna grčki, i u čijem se govoru, kada je bio uzbuđen ili besan, čuo seoski akcenat. Nije bilo važno što je mogao da kupi pola Senata; nije bilo važno što je na bojnom polju bio bolji zapovednik od celog Senata. Bila je važna krv. A njegova jednostavno nije bila dovoljno dobra.
Gaj Marije je poticao iz Arpina – oblasti koja i nije bila tako daleko od Rima, ali koja se nalazila opasno blizu granice Lacija sa Samnijem, zbog čega su lojalnost i naklonost Arpina uvek bili pod sumnjom; Samnijei su i dalje među Italima bili najtvrdokorniji neprijatelji Rima. Puna rimska građanska prava  Arpin je stekao kasno – tek pre sedamdeset i osam godina – i oblast još ni danas nije uživala sve povlastice koje pripadaju drugim delovima Rimske države.
Ali kako je samo Arpin bio lep! Plodna dolina ušuškana u podnožju visokih Apenina, kroz koju teku reke Lir i Melfa, gde dozreva vrhunsko grožđe, dobro za trpezu koliko i za vino, gde usevi obilno rađaju i gde su ovce debele, a vuna neočekivano fina. Mirna. Zelena. Pospana. U leto hladnija, u zimu toplija nego što biste očekivali. Vode obeju reka bile su pune ribe; guste šume koje su prekrivale planine oko Arpina i dalje su davale vrhunsku građu za brodove i zgrade. A bilo je i borova za smolu i borova za baklje, hrastova da u jesen prekriju zemlju žirom za svinje, debelih šunki i kobasica i slanine, dostojnih bilo koje plemićke trpeze u Rimu.
Porodica Gaja Marija živela je u Arpinu vekovima, i ponosila se svojim latinstvom. Da li je Marije bilo samnijsko ime, volško ime? Da li je možda u sebi imalo oskanskog prizvuka, samo zato što su postojali Samnijei i Volsci koji su se zvali Marije? Ne! Marije je bio Latin. On, Gaj Marije, bio je jednako dobar kao i bilo ko od tih oholih, uobraženih plemića koji su tako voleli da na njega gledaju sa visine. U stvari – a to je najviše bolelo – bio je mnogo bolji od njih. Osećao je da je tako.
Kako čovek može da objasni to osećanje? Osećanje koje se uselilo u njega, poput gosta koji odbija da ode koliko god negostoljubiv domaćin bio. Osećanje se u njemu prvi put pojavilo veoma, veoma davno, i prošlo je dovoljno vremena i događaja u godinama koje su protekle da pokažu kako je uzaludno, da ga nateraju da se u očajanju iseli. Ipak, i dalje je bilo tu. Živelo je u njegovim mislima i danas isto onako živo i neukrotivo kao i na početku, pre mnogo godina