Dužnost da priredi Marijevu trijumfalnu paradu pripala je Suli: on je naređenja izvršio detaljno i pažljivo, uprkos tome što se nije slagao s većinom Marijevih zamisli.
„Hoću da trijumfalna povorka bude kratka“, rekao je Marije Suli u Puteolima odmah nakon povratka iz Afrike. „Da budemo na Kapitolu najkasnije do šestog sata, a onda pravo na konzulsku inauguraciju i zasedanje Senata. S tim da požuriš, zato što sam odlučio da gozba bude ono nezaboravno. Ipak je to moja gozba, i to iz dva razloga – ja sam i vojskovođa u trijumfu i novi stariji konzul. Zato hoću prvorazredno posluženje, Lucije Kornelije! Bez tvrdo kuvanih jaja i običnih sireva, čuješ li me? Samo najbolju i najskuplju hranu, najbolje i najskuplje plesačice i pevače i muzičare, zlatne tanjire i purpurne sofe.“
Sula je sve to slušao sa zebnjom u srcu. Pomislio je kako će Marije večito ostati seljak sa snovima o visokom društvu; kratka parada i zbrzane konzularne ceremonije, nakon kojih sledi gozba kakvu je Marije zamišljao, prosto su vikali o lošem ukusu. Pogotovu ta vulgarna i razmetljiva gozba!
Ipak je naređenja besprekorno izvršio. Kola sa glinenim rezervoarima, iznutra obloženim voskom kako bi bili nepropusni, donela su u Rim ostrige iz Baja i slatkovodne rakove iz Kampanije i škampe iz Kraterskog zaliva, dok su druga slična kola dovezla rečne jegulje i štuke i grgeče iz gornjeg toka Tibra; nekoliko vrhunskih lovaca na slatkovodnog grgeča postavljeno je oko mesta gde se izlivala rimska kanalizacija; nakljukani medenim kolačima i natopljeni u vinu, petlovi i patke, prasići i jarići, fazani i srne poslati su da ih nakljukaju i namažu, napune i ispeku; velika pošiljka džinovskih puževa stigla je iz Afrike sa Marijem i Sulom, zahvaljujući Publiju Vagijeniju, koji je za uzvrat želeo izveštaj o reakcijama rimskih gurmana.
I tako se Sula postarao da Marijeva trijumfalna povorka bude kratka i jednostavna, pomišljajući kako će njegov trijumf, kada jednom dođe, biti tako velik da će mu trebati tri dana da prođe drevnim putem, baš kao što je bio trijumf Emilija Paula. Jer trud i pažnja posvećeni trijumfu bili su obeležje pravog plemića, željnog da podeli svoju slavu s narodom; trud i pažnja posvećeni gozbi u hramu Jupitera Najvećeg i Najboljeg, gozbi koja je sledila nakon parade, bili su pak obeležja seljaka, željnog da impresionira društvenu elitu.
Bez obzira na sve, Suli je pošlo za rukom da trijumfalna parada bude nezaboravna. Bilo je nosiljki koje su prikazivale ključne trenutke afričkog pohoda, od puževa iz Mulukata do neverovatne Marte, sirijske proročice; ona je bila zvezda dana, izležavala se na purpurno-zlatnoj sofi na vrhu ogromne nosiljke udešene tako da podseća na prestonu odaju princa Gaude u Staroj Kartagini, sa jednim glumcem u ulozi Gaja Marija, i drugim u manje prestižnoj ulozi Gaude. Sula je izneo sve Marijevo lično ordenje na bogato iskićenoj zaprezi. Bilo je i prepunih kola ratnog plena, zaprega punih trofeja, mahom neprijateljskih oklopa, i dvokolica punih drugog blaga, a sve je to bilo tako izloženo da su posmatrači mogli da se dive baš svakom predmetu – a bilo je još i kola sa lavovima u kavezima, raznim vrstama majmuna, i dvadesetak slonova koji su mahali ogromnim ušima. Šest legija afričke armije takođe su promarširale, ali vojnici nisu smeli da nose koplja, bodeže i mačeve, već drvene motke ovenčane pobedničkim lovorikama.
„I pružite korak i marširajte, cunni!“, viknuo je Marije svojim vojnicima na preoranoj travi pokraj Vila Publika dok se parada spremala da krene. „Moram da budem na Kapitolu u šest, tako da neću moći da vas držim na oku. Ali nijedno božanstvo vam neće pomoći ako me osramotite — čujete li me, fellatores?“
Obožavali su ga kada ih je obasipao prostaklucima; a opet, mislio je Sula, obožavali su ga kako god da im se obraćao.


I Jugurta je hodao, odeven u kraljevsku purpurnu odoru, glave po poslednji put okrunjene nakićenom belom trakom zvanom dijadema, dok su mu zlatni, draguljima optočeni prstenovi i narukvice bleštali na jutarnjem suncu, jer je to bio savršen zimski dan, ni odveć hladan, ni odveć vetrovit. S njim su stupala i oba njegova sina, takođe odevena u purpur. 
Kada je Marije vratio Jugurtu u Rim, ovaj tome jedva da je poverovao, jer je kada ga je poslednji put napustio, zajedno sa Bomilkarom, bio je potpuno ubeđen da se više nikada, nikada neće vratiti. Grad od terakote, grad bleštavih boja – obojenih stubova, živopisnih zidova, mnogobrojnih statua toliko životnih da je posmatrač očekivao da će svaki čas neka od njih progovoriti, ili se potući, ili jurnuti, ili zaplakati. U Rimu nije bilo ničega belog i afričkog, jer se u Rimu više nije gradilo opekama od blata, i zidovi se nisu krečili u belo, već u svakojake boje. Brda i klisure, parkovi, tanani čempresi i borovi širokih krošanja, visoki hramovi na svojim izdignutim podijumima, sa krilatim Pobedama u četvoroprezima na samim vrhovima zabata, tek ozeleneli ožiljak od velikog požara na Viminalu i gornjem Eskvilinu. Rim, grad na prodaju. Kakva je samo to tragedija bila, što on nije uspeo da nađe dovoljno novca da ga kupi! Koliko bi sve samo drugačije bilo, da mu je to pošlo za rukom.
Kvint Cecilije Metel Numidski ga je primio, i to kao uvaženog kućnog gosta, ali kome ipak nije bilo dozvoljeno da kroči nogom van kuće. Bio je mrak kada su ga krišom uveli, i tu je ostao mesecima, bez dozvole čak i da izađe na lođu koja je gledala na Forum Romanum i Kapitol, ograničen na šetkanje po peristilskoj bašti; osećao se kao lav u kavezu. Gordost mu nije dozvoljavala da se zapusti; svakog dana bi trčao u mestu, dodirivao nožne prste, vežbao pesničenje, radio zgibove na grani jednog snažnijeg drveta. Jer kada bude prošao u trijumfalnoj povorci Gaja Marija, želeo je da mu se dive, ti obični Rimljani – želeo je da u njemu prepoznaju opasnog protivnika, a ne mekanog istočnjačkog despota. 
Sa Metelom Numidskim bio je uzdržan. Nije pristao da uzdiže ego jednog Rimljanina na uštrb drugog – što je za njegovog domaćina bilo veliko razočaranje, to je odmah shvatio. Metel Numidski se nadao da će prikupiti dokaze da je Gaj Marije zloupotrebio svoj položaj prokonzula. To što ih Numidski nije dobio pričinjavalo je Jugurti tajno zadovoljstvo, jer je on dobro znao kog se Rimljanina bojao, i od kog Rimljanina mu poraz nije tako teško pao. Metel Numidski jeste bio veliki plemić, i bio je na svoj način pošten, ali kao čovek i vojnik nije bio ni do kolena Gaju Mariju. Naravno, u očima Metela Numidskog Gaj Marije bio je tek nešto bolji od kopileta; i tako je Jugurta, koji je o tome kako je to biti kopile znao sve, ostao privržen Gaju Mariju u čudnom i nemilosrdnom prijateljstvu.
Noć pre nego što je Gaj Marije trebalo da trijumfalno uđe u Rim, i to po drugi put kao konzul, Metel Numidski i njegov omutaveli sin pozvali su na večeru Jugurtu i njegove sinove. Pozvan je bio još samo Publije Rutilije Ruf, čije je prisustvo Jugurta lično tražio. Od onih koji su se pod Scipionom Emilijanom zajedno borili pod Numancijom, nedostajao je samo Gaj Marije.
Bilo je to veoma neobično veče. Metel Numidski svojski se potrudio da priredi čudesnu gozbu – pošto je izjavio kako ne namerava da ruča na račun Gaja Marija nakon inauguracionog zasedanja Senata u hramu Jupitera Najvećeg i Najboljeg.
„Čovek ne može da kupi ni jednog jedinog grgeča ili ostrigu, pa ni puža, niti bilo koji drugi specijalitet“, reče Numidski, dok su se spremali da večeraju. „Marije je počistio tržnice.“ 
„Kako možeš da ga za to kriviš?“, upita Jugurta, kad već Rutilije Ruf nije.
„Ja Gaja Marija krivim za sve“, reče Metel Numidski.
„Ne bi trebalo. Da ste mogli da ga iznedrite iz svojih redova visokog plemstva, Kvinte Cecilije, sve bi bilo u redu. Ali niste. Rim je iznedrio Gaja Marija. Ne mislim na grad Rim ili rimsku naciju – mislim na Romu, besmrtnu boginju, duh grada, pokretački duh. Javi se potreba za čovekom. I čovek se nađe“, reče Jugurta od Numidije.
„Ima među nama ljudi odgovarajućeg porekla i korena koji bi uradili isto što i Gaj Marije“, kaza tvrdoglavo Metel Numidski. „Zapravo, trebalo je da to budem ja. Gaj Marije je ukrao moj imperijum, i sutra će požeti slavu koja je trebalo da bude moja.“ Smetao mu je izraz blage neverice na Jugurtinom licu, i zato dodade, pomalo otrovno: „Na primer, nije Gaj Marije taj koji je tebe zarobio, kralju. Bio je to čovek prave krvi i besprekornih predaka – Lucije Kornelije Sula. Moglo bi se reći – i to u formi valjanog silogizma! – da je rat okončao Lucije Kornelije, a ne Gaj Marije.“ Tu duboko udahnu i položi svoje sopstveno pravo na slavu na logičniji plemićki oltar, po imenu Lucije Kornelije Sula. „Zapravo, Lucije Kornelije poseduje sva obeležja Gaja Marija, samo što razmišlja kako treba i što je pravi Rimljanin.“
„Ne!“, s prezirom reče Jugurta, svestan da ga Rutilije Ruf pažljivo posmatra. „On vam je potpuno drugačija zverka. Gaj Marije je ispravniji, ako shvataš šta hoću da kažem.“
„Nemam ni najblažu predstavu šta hoćeš da kažeš“, reče Metel Numidski kruto.
„Ja tačno znam šta hoćeš da kažeš“, kaza Rutilije Ruf i vedro se nasmeši.
Jugurta uputi Rutiliju Rufu onaj stari osmeh iz Numancije. „Gaj Marije je čudo“, reče, „savršena voćka izrasla na zapuštenom i zanemarenom drvetu koje raste van voćnjaka. Takve ljude je nemoguće zaustaviti ili osujetiti, dragi moj Kvinte Cecilije. Oni imaju srce, petlju, pamet i crtu besmrtnosti, zahvaljujući kojima prevazilaze svaku-svakcijatu prepreku što im se nađe na putu. Njih bogovi vole! Njih bogovi zasipaju svim Fortuninim darovima. Zato jedan Gaj Marije kroz život putuje pravo, pa kada i mora da malo zakorači u stranu, staza mu je i dalje ravna.“
„Kako si samo u pravu!“, reče Rutilije Ruf.
„Lu-Lu-Lucije Kor-Kor-Kornelije je bo-bo-bo-bolji!“, izusti Metel Prasence besno.
„Nije!“, odvrati Jugurta, naglašavajući to odmahivanjem glave. „Naš prijatelj Lucije Kornelije ima pameti... i petlju... možda i srce... ali ne mislim da u sebi ima crtu besmrtnosti. Krivudav put je njemu u prirodi; on ga vidi kao ispravniji put. Ratnička slava nije za čoveka koji voli da jaše mazgu. O, da, hrabar je kao bik! U bici, on je prvi koji će povesti juriš, ili dovesti pojačanje, ili popuniti rupu u bojnom poretku, ili zaustaviti centuriju u begu. Ali Lucije Kornelije ne čuje Marsa. Uzgred, pretpostavljam da je ’Marije’ neko latinsko izobličenje reči ’Mars’? Marsov sin, možda? Ne znaš? Verovatno ni ne želiš da znaš, Kvinte Cecilije. Šteta. Latinski jezik veoma moćno zvuči. Veoma oštar, a ipak tečan.“
„Pričaj mi još o Luciju Korneliju Suli“, reče Rutilije Ruf, birajući komad svežeg belog hleba i jaje koje mu je delovalo najmanje neobično.
Jugurta je proždirao puževe, pošto nijednog ne beše okusio još otkako je odveden u ropstvo. „Šta tu ima da se kaže? On je proizvod svoje klase. Sve što radi, radi dobro. Dovoljno dobro da devet desetina svedoka ne bude u stanju da shvati je li on prirodno obdaren za to što radi, ili je samo veoma oštrouman i dobro školovan nedarovit čovek. Ipak, tokom sveg vremena provedenog sa njim, iz njega ni u jednom trenutku nije izbio ni tračak koji bi mi rekao kakve su mu urođene sklonosti – niti kakvi su mu pravi darovi. O, da, on će pobeđivati u ratovima i vladati, u to ne sumnjam – ali u tome njegov duh nikada neće učestvovati.“ Umak od belog luka i ulja bio je razmazan svuda po bradi počasnog gosta: on ućuta dok ga je sluga pažljivo brisao, potom gromoglasno podrignu, i nastavi: „Uvek će birati prečice, zato što mu nedostaje one postojanosti što je čoveku daje crta besmrtnosti. Ako se pred Lucija Kornelija stave dve mogućnosti izbora, on će odabrati onu za koju misli da će mu pružiti najviše uz najmanje uloženog napora. On jednostavno nije tako temeljit kao Gaj Marije – niti, čini mi se, tako dalekovid.“
„Ka-ka-ka-kako to da to-to-toliko zna-zna-znaš o Lu-Lu-Lu-Luciju Korneliju?“, upita Metel Prasence.
„Bili smo zajedno na jednom veoma neobičnom putovanju“, reče zamišljeno Jugurta, mašajući se za čačkalicu. „A onda smo i plovili niz afričku obalu od Ikozija do Utike. Proveli smo dosta vremena zajedno.“ A zbog načina na koji je to rekao ostali se zapitaše postoji li još neko, skriveno značenje tih reči. Ali ga niko za njega ne upita.
Iznesoše na sto salate, a zatim pečenice. Metel Numidski i njegovi gosti ponovo navališe, i to svojski, svi osim dvojice mladih prinčeva, Jampsa i Oksinta.
„Hoće da umru sa mnom“, objasni Jugurta Rutiliju Rufu, tihim glasom.
„To im neće biti dozvoljeno“, reče Rutilije Ruf.
„Već sam im rekao.“
„Da li znaju kuda idu?“
„Oksint u grad Venuziju, gde god to bilo, a Jamps u Askul Picenski, još jedno tajanstveno mesto.“
„Venuzija je južno od Kampanije, na putu za Brundizij, a Askul Picenski je severoistočno od Rima, na drugoj strani Apenina. Neće se mučiti.“
„Kada će ponovo biti slobodni?“, upita Jugurta.
Rutilije Ruf se zamisli, a onda sleže ramenima. „Teško je reći. Mora da prođe nekoliko godina. Dok mesni magistrati ne napišu Senatu izveštaj u kom će stajati da su momci potpuno zadojeni rimskim vrednostima, i da neće predstavljati opasnost za Rim ako budu poslati kući.“
„Onda se bojim da će ostati doživotno. Bolje je da umru sa mnom, Publije Rutilije!“
„Ne, Jugurta, u to nikada ne možeš biti sasvim siguran. Ko zna šta im budućnost donosi?“
„To je tačno.“
Večera se nastavi, sa još pečenja i salata, i završi se slatkišima, pecivom, medenim kolačima, sirevima i voćem, što sezonskim, što sušenim. Jedino Jamps i Oksint nisu uživali u gozbi.
„Reci mi, Kvinte Cecilije“, obrati se Jugurta Metelu Numidskom kada su ostaci hrane odneseni, i posluženo najbolje, i to nerazblaženo vino, „šta ćeš uraditi ako se jednog dana pojavi novi Gaj Marije – samo ovog puta sa svim darovima i snagom i vizijom Gaja Marija – i crtom besmrtnosti u sebi! – ali odeven u kožu patricijskog Rimljanina?“
Metel Numidski zatrepta. „Ne znam na šta ciljaš, kralju“, reče. „Gaj Marije je Gaj Marije.“
„Ne mora da znači da je jedinstven“, kaza Jugurta, kušajući čudesno kijansko vino.
„Jugurta, mislim da Kvint Cecilije pokušava da kaže kako je Gaj Marije proizvod svoje klase“, reče blago Rutilije Ruf.
„Jedan Gaj Marije može da potekne iz bilo koje klase“, bio je uporan Jugurta.
Sada su sve rimske glave složno odmahivale. „Ne“, reče Rutilije Ruf, govoreći u ime svih. „To što govoriš može važiti za Numidiju, ili za neki drugi kraj. Ali za Rim, nikada! Nema tog Rimljanina patricija koji bi i pomislio da se ponaša kao Gaj Marije.“
I to je bilo to. Nakon još nekoliko pića društvo se rasturi, Publije Rutilije Ruf se vrati kući, u krevet, a stanovnici kuće Metela Numidskog raziđoše se po svojim odajama. Dobro raspoložen nakon odlične hrane, vina i društva, Jugurta od Numidije spavao je duboko i mirno.
Kada ga je rob dodeljen da mu služi kao sobar probudio dva sata pre zore, Jugurta se digao svež i bodar. Dozvoljeno mu je da se okupa u kadi s toplom vodom, i velika pažnja posvećena je njegovom odevanju; kosu su mu vrelim gvožđem uvili u dugačke teške vitice, kratku bradu nakovrdžali i povezali zlatnim i srebrnim nitima, a obrijane delove obraza i podbratka glatko izbrijali. Namazan skupim miomirisima, s dijademom na glavi, i iskićen svim svojim nakitom (koji su  službenici Državne blagajne prethodno već popisali, i koji će biti odnet na podelu plena na Marsovim poljima dan nakon trijumfa), kralj Jugurta izašao je iz svojih odaja kao slika i prilika helenizovanog monarha, kraljevskog izgleda od glave do pete.
„Danas ću“, reče sinovima dok su u otvorenim nosiljkama putovali na Marsovo polje, „prvi put u životu videti Rim.“
Sula ih je primio u naizgled neopisivom metežu, osvetljenom samo bakljama; ali zora se budila iznad Eskvilina, i Jugurta pretpostavi da je uzrok pometnje samo mnoštvo ljudi okupljenih na Vila Publica, i da zapravo postoji savršen red.
Lanci kojima beše okovan bili su samo simbolični; kuda bi u Italiji jedan kralj-ratnik mogao da pobegne?
„Prošle noći smo pričali o tebi“, reče Jugurta Suli nehajno.
„Stvarno?“, upita Sula, odeven u svetlucavi srebrni grudni oklop i pteryges, sa srebrnim štitnicima za cevanice, srebrnom atičkom kacigom sa krestom od raskošnog grimiznog perja, i grimiznim vojnim plaštom. Jugurti, koji ga je pamtio sa slamnatim šeširom širokog oboda, delovao je kao stranac. Iza njega, lični sluga je nosio ram na kome je bila izložena upečatljiva zbirka njegovih odlikovanja za hrabrost.
„Da“, reče Jugurta, i dalje opušten. „Raspravljalo se o tome ko je zapravo pobedio u ratu protiv mene – Gaj Marije ili ti.“
Beličaste oči podigoše se i zastadoše na Jugurtinom licu. „Zanimljiva rasprava, kralju. Na kojoj si strani ti bio?“
„Na strani pravde. Rekao sam da je pobednik u ratu bio Gaj Marije. On je zapovedao vojskom, vojnici su bili njegovi, uključujući i tebe. A i njegovo naređenje te je poslalo mom tastu, Boku.“ Jugurta zastade, nasmeši se. „Međutim, jedini saveznik mi je bio moj stari prijatelj Publije Rutilije. Kvint Cecilije i njegov sin tvrdili su da si ti zapravo presudio u ratu, kada si me zarobio.“
„Ti si bio na strani pravde“, rekao je Sula.
„Strana pravde je relativna stvar.“
„U ovom slučaju nije“, reče Sula, dok mu je perje na kacigi poigravalo u pravcu uskomešanih Marijevih vojnika. „Nikada neću imati njegov dar za vođenje njih. Vidiš, ja prema njima ne osećam ništa.“
„To dobro kriješ“, kaza Jugurta.
„O, znaju oni to, nemoj da sumnjaš“, kaza Sula. „On je pobedio u ratu, s njima. Ono što sam uradio ja, mogao je i bilo ko drugi legatskog čina.“ On duboko udahnu. „Pretpostavljam da si proveo prijatno veče, kralju?“
„Veoma prijatno!“, Jugurta zvecnu lancima, i tad shvati da su veoma laki i da ih je lako nositi. „Kvint Cecilije i njegov sin mucavac priredili su mi kraljevsku gozbu. Ako Numiđanina pitaš šta bi da jede veče pred smrt, uvek će ti reći da su to puževi. A prošle noći sam dobio puževe.“
„Onda ti je stomak pun, kralju.“
Jugurta se iskezi. „Zaista jeste! Dobar način da se ode pod daviteljevu omču, rekao bih ja.“
„Ali bih ja rekao nešto drugo“, odvrati Sula, čiji je zubati osmeh bio mnogo mračniji od njegovog bledog lica.
Jugurtin osmeh izblede. „Šta hoćeš da kažeš?“
„Ja rukovodim pojedinostima trijumfalne povorke, kralju Jugurta. Što znači da ja odlučujem o tome kako ćeš umreti. Da je po običaju, bio bi zadavljen omčom, tačno. Ali to nije pravilo, postoji i drugi način. A to je da te bace u rupu u Tulijanu, i da te ostave tamo da istruneš.“ Sulin osmeh postade još širi. „Nakon tako kraljevskog obroka – a posebno nakon što si pokušao da poseješ seme razdora između mene i mog zapovednika – mislim da bi bilo šteta da ti se ne pruži prilika da te puževe na miru i svariš. Za tebe, kralju, neće biti daviteljeve omče. Umiraćeš polako.“
Srećom, sinovi su mu stajali predaleko da bi čuli; kralj je posmatrao Sulu kako mu odmahuje i odlazi, a onda vide kako Rimljanin prilazi njegovim sinovima i proverava im lance. Osvrnu se na metež svuda oko sebe, uzavrelo mnoštvo slugu koji dele krune i vence od pobedničkog lovorovog lišća, muzičare koji isprobavaju rogove i neobične trube u obliku konjskih glava što ih je Ahenobarb doneo iz Dugokose Galije, plesače koji uvežbavaju korake, konje koji frkću dok nestrpljivo udaraju kopitima, desetine volova pozlaćenih rogova, upregnutih u kola, malo magare za vodu sa slamnim šeširom blesavo ovenčanim lovorikama, sa ušima koje štrče kroz proseke u obodu, bezubu i smežuranu matoru vešticu oklembešenih praznih grudi, obučenu od glave do pete u purpur i zlato, izvaljenu na nosiljci kao da je neka najčuvenija svetska kurtizana, kako ga gleda i gleda i gleda pravo u oči pogledom pseta iz Hada – tri glave bi joj sasvim dobro pristajale...
Kada se jednom pokrenula, parada se kretala brzo. Obično bi prvi stupali senatori i svi magistrati osim konzula, a onda izvestan broj muzičara, za njima plesačice i lakrdijaši koji su oponašali slavne ličnosti; onda bi išao plen i kola sa prizorima iz pohoda, nakon kojih bi došlo još plesača i muzičara i lakrdijaša u pratnji žrtvenih životinja i sveštenika koji se o njima staraju; za njima bi stupali važni zatočenici, i vojskovođa u trijumfu, na drevnim kočijama; na kraju, marširale bi vojskovođine legije. Međutim, Gaj Marije je donekle promenio redosled, išao je pre plena i svečara i prizora iz pohoda, kako bi stigao na Kapitol i žrtvovao svoje životinje na vreme da stigne na inauguraciju za konzula, održi zasedanje Senata i zatim bude na gozbi u hramu Jupitera Najvećeg i Najboljeg.
Jugurta shvati kako može da uživa u svojoj prvoj – i poslednjoj – šetnji ulicama Rima. Zar je bitno kako će umreti? Čovek mora da umre, pre ili kasnije, a on je proživeo bogat život, pa makar se taj život okončao u porazu. Dobro ih je namučio, te Rimljane. Njegov pokojni brat, Bomilkar... i on je umro u tamnici, da. Možda bogovi ne gledaju blagonaklono na bratoubistvo, koliko god razlozi za njega bili opravdani. Pa, samo su bogovi znali broj njegovih krvnih srodnika koji su stradali po njegovom naređenju, ako već ne od njegove ruke. Da li su mu ruke bile čistije stoga što u tim delima nije lično učestvovao?
O, kako su samo visoke stambene zgrade! Povorka je živahno ušla u Vicus Tuscus sa Velabra, dela grada pretrpanog insulama, naherenim kao da žele da se zagrle i padnu jedne drugima na grudi preko uskih uličica. Na svakom prozoru bilo je lica, sva lica su klicala, i zaprepastilo ga je što kliču i njemu, što ga prate u smrt sa ohrabrenjima i najboljim željama.
A onda je povorka obišla oko mesne pijace, Forum Boiarium, gde je statua nagog Herkula Pobedonosnog bila odevena u odoru trijumfalnog vojskovođe – purpurnu i zlatnu toga picta, palminim lišćem protkanu purpurnu tunica palmata, s lovorovom granom u jednoj i skiptrom od slonovače sa orlom na vrhu u drugoj ruci, i lica obojenog u crveni minim. Kasapski poslovi su za taj dan očigledno bili obustavljeni, jer veličanstveni hramovi na rubu ogromne tržnice behu očišćeni od tezgi. Tamo! Cererin hram, za koji su pričali da je najlepši u čitavom gradu – i bio je lep, na svoj pomalo vulgaran način, obojen u crveno i plavo i zeleno i žuto, visoko na podijumu, kao i svi rimski hramovi; bilo je to, znao je Jugurta, središte plebejskog staleža, i dom njihove arhive i njihovih edila.
Parada je sada skrenula u Circus Maximus, najveće zdanje koje je on ikada video; protezao se čitavom dužinom Palatina, i mogao je da primi nekih stotinu i pedeset hiljada ljudi. Svaka stopa drvenih tribina bila je ispunjena razdraganim posmatračima trijumfalne povorke Gaja Marija; sa mesta kojim je hodao, nedaleko od Marija, Jugurta je čuo kako klicanje prerasta u urlik obožavanja upućen vojskovođi. Nikoga nije bilo briga što povorka brzo grabi, jer Marije beše razaslao svoje klijente i sluge da šapuću gomili da žuri, zato što je njemu stalo do Rima; žurio je da bi što pre mogao da krene za Prekoalpsku Galiju i suprotstavi se Germanima.
A i senke ispod bogatih krošanja veličanstvenih vila na Palatinu bile su prepune posmatrača, sedeli su iznad gomile, bezbedni od napada i pljačke, žene i dojilje i devojčice i dečaci, mahom iz dobrih porodica, bar su mu tako rekli. Zatim su napustili Circus Maximus i izašli na Via Triumphalis, koja je obilazila dalji deo Palatina i sa čije leve strane su se nalazile stene i parkovi, a s desne, šćućurena ispod Celijskog brega, još jedna četvrt visokih stambenih zgrada. Onda je naišla Palus Ceroliae – močvara ispod Karine i Fagutala – i konačno zaokret na Veliju i nizbrdica koja se spuštala na Forum Romanum niz izlizanu kaldrmu drevnog svetog puta, Via Sacra.
Napokon će ga videti, to središte sveta, kakvo je u stara vremena bio Akropolj. I tad ga i ugleda, Forum Romanum, i grdno se razočara. Zgrade su bile male i stare, i nisu bile postavljene u logičnom pravcu, pošto su sve gledale na sever, dok se sam Forum pružao od severozapada ka jugoistoku; sveopšti utisak bila je aljkavost, i čitavo mesto odisalo je zapuštenošću. Čak ni novija zdanja – koja su bar gledala na Forum pod pravim uglom – nisu bila dobro održavana. Zapravo, zgrade koje usput beše video bile su mnogo uglednije, a hramovi veći, bogatiji, veličanstveniji. Svešteničke kuće bile su, ipak, sveže okrečene, i mali okrugli hram Vestin bio je lep, ali su samo veoma izdignuti hram Kastora i Poluksa i ogroman strogi dorski hram Saturnov bili iole upečatljivi, hvale vredni primerci svoje vrste. Sivo i sumorno mesto, potonulo u čudnu dolinu, vlažno i ružno.
Preko puta Saturnovog hrama – sa čijeg su podijuma stariji službenici Državne blagajne posmatrali paradu – Jugurtu i njegove sinove, i one među njegovim vojvodama i ženama koji behu uhvaćeni, izvedoše iz povorke i ostaviše ih da čekaju po strani; tu su stajali i gledali kako prolaze vojskovođini liktori, njegove plesačice i muzičari i nosioci kandila, njegovi bubnjari i trubači, njegovi legati, a naposletku ugledaše i vojskovođu samog, na dvokolicama, dalekog i neprepoznatljivog, u svečanoj odori i lica obojenog u crveno. Svi zatim uzađoše do mesta gde je veliki hram Jupitera Najvećeg i Najboljeg izlagao Forumu svoju bočnu stranu, jer se i on pružao u pravcu od juga ka severu. Pročelje mu je gledalo na jug. Na jug, ka Numidiji.
Jugurta pogleda u svoje sinove. „Živite dugo, i živite dobro“, reče im; oni su imali otići da žive pod starateljstvom, u dalekim rimskim gradovima, ali su se njegove vojvode i žene vraćale u Numidiju.
Liktorski gardisti koji su okruživali kralja blago mu cimnuše lance i on krenu kroz gomilu, preko popločanog donjeg Foruma, ispod krošanja oko Kurcijevog jezerca i kipa satira Marsije koji svira u frulu, pa oko ivice ogromnog amfiteatra u kome su se održavala zasedanja Naroda, i naviše, sve do početka Clivus Argentarius. Nad njim je bio Arks Kapitola i hram Junone Monete, u kome se nalazila kovnica novca. Tu je još bio i drevni, zapušteni dom Senata na drugom kraju Komicije, a iza njega mala i zapuštena Bazilika Porcija, koju je podigao Katon Cenzor. 
I na tom je mestu njegovoj šetnji Rimom došao kraj. Tulijan je ležao u krilu Arksa, tik iza Gemonskih stepenica, sićušno sivo zdanje izgrađeno od krupnog nemalterisanog kamenja kakvo su ljudi širom sveta nazivali kiklopskim; imalo je samo jedan sprat, i samo jedan ulaz, običnu pravougaonu rupu u zidu. Smatrajući sebe previsokim, Jugurta prignu glavu dok je ulazio, ali prođe s lakoćom, jer se ispostavi da ulaz nadmašuje visinu bilo kog smrtnog čoveka.
Liktori su mu skinuli odoru, dragulje i dijademu i predali ih činovnicima Državne blagajne koji su čekali da ih prime; hartije su potpisane, zvanično potvrđujući da je to državno vlasništvo predato u odgovarajuće ruke. Jugurta ostade samo u pregači koju mu je Metel Numidski savetovao da obuče, jer je Metel Numidski znao ritual. Kada je čoveku izvorište njegovog telesnog bića pristojno pokriveno, tad može da dostojanstveno ode u smrt.
Jedino svetlo dolazilo je iz otvora iza njega, ali je i pri njemu Jugurta video okruglu rupu u sredini poda. Tu dole će ga smestiti. Da ga je čekala omča, davitelj bi ga dopratio u niže nivoe sa dovoljno pomoćnika da ga obuzdaju, i kada bi sve bilo gotovo, i kada bi telo bilo bačeno u jedan od odvoda za kanalizaciju, živi bi se uz lestvice uspeli nazad u Rim i njihov svet.
Ali se Sula sigurno postarao da se uobičajena procedura promeni, pošto davitelja nije bilo. Neko ponudi lestvice, ali Jugurta odmahnu rukom u znak da mu nisu potrebne. Došao je do ivice rupe, i tad zakorači preko nje, a da mu se pri tom sa usana ne ote nikakav zvuk; kakve bi reči bile valjane da obeleže takav događaj? Zvuk njegovog pada usledio je gotovo istovremeno, pošto donja ćelija ne beše duboka. Nakon što su ga čuli, stražari se ćutke okrenuše i izađoše. Niko nije zatvorio rupu; niko nije zatvorio ulaz. Jer niko se nikada nije ispeo nazad iz strašne jame podno Tulijana.
Marije je toga dana prineo na žrtvu dva bela vola i jednog belog bika, ali su samo volovi bili deo njegovog trijumfa. Ostavio je svoj četvoropreg u podnožju stepeništa hrama Jupitera Najvećeg i Najboljeg, i uz njega se popeo sam. Unutar glavne odaje hrama odložio je grančicu lovora i lovorove vence kraj nogu kipa Jupitera Najvećeg i Najboljeg, nakon čega uđoše i njegovi liktori, te se i njihovi lovorovi venci takođe nađoše ponuđeni bogu.
Bilo je podne. Nijedna ranija trijumfalna povorka nije stigla na svoje odredište tako brzo; ali je njen preostali i veći deo napredovao sporije, kako bi narod imao dovoljno vremena da vidi muzičare, blago, trofeje, vojnike. Sada je došao na red glavni deo Marijevog dana. Spustio se niz stepenice pred okupljene senatore, lica još obojenog u crveno, u togi purpurnoj i zlatnoj, u tunici protkanoj šarom u obliku palminog lišća, i sa skiptrom od slonovače u desnici. Hodao je odsečno, nameran da što pre svrši sa inauguracijom, i da se ne obazire preterano na svoj kostim.
„Pa, da krenemo sa poslom!“, reče nestrpljivo.
Njegovo naređenje dočekala je potpuna tišina. Niko se nije pomerio, niko nije izrazom lica odao šta misli. Čak su i Marijev kolega Gaj Flavije Fimbrija i odlazeći konzul Publije Rutilije Ruf (Gnej Malije Maksim beše javio da je bolestan) samo ćutke stajali.
„Šta vam je?“, upita razdraženo Marije.
Iz gomile iskorači Sula, ne više u paradnom srebrnom oklopu, već propisno odeven u togu. Široko se osmehivao, ispružene ruke, čitavim svojim bićem u ulozi pažljivog kvestora.
„Gaju Marije, Gaju Marije, nešto si zaboravio!“, viknu glasno, uhvativši Marija i okrenuvši ga neočekivano snažnim stiskom. „Čoveče, idi kući i presvuci se!“, prošapta.
Marije otvori usta da se usprotivi, zatim primeti zlurado veselje u očima Metela Numidskog, i sa savršenim osećajem za pravovremeno dodirnu šakom lice, spusti je i pogleda u dlan, sada crven. „Bogovi!“, uzviknu, komičnog izraza lica. „Iskreno se izvinjavam, uvaženi senatori“, dodade, ponovo zakoračivši ka njima. „Tačno je da žurim da se susretnem sa Germanima, ali ovo je smešno! Molim vas da mi oprostite. Vratiću se što je pre moguće. Zapovednička odora – čak ni trijumfalna – ne sme se nositi na zasedanjima Senata unutar svetih granica Rima.“ I dok je dostojanstveno prelazio preko Azila prema Arksu, preko ramena dobaci: „Hvala ti, Lucije Kornelije!“
Sula se odvoji od tihih posmatrača i potrča za njim, što u togi nije bilo nimalo lako; njemu to, međutim, pođe za rukom, pa čak i da izgleda prirodno.
„Zaista ti zahvaljujem“, reče Marije kada ga je Sula sustigao. „Ali zašto je to uopšte bitno? Sada će morati da stoje na ledenom vetru čitav sat dok ja operem ovo s lica i obučem toga praetexta!“
„Njima je bitno“, reče Sula, „a čini mi se da je bitno i meni.“ Njegove kraće noge kretale su se brže od Marijevih. „Trebaće ti senatori, Gaju Marije, i zato te molim da ih danas više ne ljutiš! Uopšte im nije drago što su svoju inauguraciju morali da dele s tvojim trijumfom. Zato nemoj da im utrljavaš so u rane!“
„Dobro, dobro!“, Marije je zvučao kao da se miri sa sudbinom. Sjurio se niz stepenice koje su vodile sa Arksa do stražnjeg ulaza njegove kuće, i tako silovito proleteo kroz vrata da je sluga koji je tu čekao pao na leđa i počeo prestravljen da viče. „Začepi, čoveče, ja nisam Gal, a ovo se dešava sada, ne pre trista godina!“, reče on, pa stade da doziva sobara, suprugu i slugu za kupanje.
„Sve je već spremno“, reče kraljica među ženama, Julija, smireno se osmehujući. „Pomislila sam da ćeš doći u žurbi, kao i obično. Kada ti je vrela, svi čekaju da ti pomognu, i zato kreći, Gaju Marije.“ Zatim se okrenu ka Suli i uputi mu svoj ljupki osmeh. „Dobro došao, brate moj. Zahladnelo je, zar ne? Dođi u moju primaću sobu i zagrej se kraj mangala dok ti ja donesem kuvanog vina.“
„U pravu si, napolju je ledeno“, reče Sula, prihvatajući krčag od svastike kada se s njim vratila. „Navikao sam se na Afriku. Mislio sam da se neprekidno kuvam, sve vreme dok sam pratio Velikog čoveka, ali tek sam sada stvarno nastradao.“
Ona sede nasuprot njega, ljubopitljivo nagnute glave. „Šta se desilo?“, upita.
„O, ti si mu žena“, reče on, s prizvukom gorčine.
„O tome ćemo kasnije, Lucije Kornelije“, kaza ona. „Prvo mi reci šta se desilo.“
On se suvo osmehnu, odmahnuvši glavom. „Znaš, Julija, volim tog čoveka više nego bilo kog drugog“, reče, „ali mi ponekad dođe da ga bacim davitelju u Tulijan!“
Julija se zakikota. „I meni“, reče utešno. „Znaš, to je sasvim razumljivo. On je Veliki čovek, a sa takvima je veoma teško živeti. Šta je sada uradio?“
„Pokušao je da učestvuje na inauguraciji obučen u trijumfalnu odoru“, reče Sula.
„O, dragi moj brate! Pretpostavljam da se pobunio zbog gubljenja vremena i stvorio sebi još gomilu neprijatelja?“, upita odana ali promućurna supruga Velikog čoveka.
„Srećom, video sam šta smera da uradi uprkos svoj onoj crvenoj boji na njegovom licu.“ Sula se iskezi. „Po obrvama. Nakon tri godine s Gajem Marijem, svakom iole pametnom čoveku lako je da mu čita misli iz pokreta obrva. Uvijaju se i skaču, kao da govore – ma, ti to sigurno najbolje znaš, ti sigurno nisi glupa!“
„Da, znam to“, reče ona, uzvraćajući mu osmehom.
„Bilo kako bilo, stigao sam prvi do njega, i viknuo mu kako je na nešto zaboravio. Uh! Na tren ili dva sam zadržao dah, pošto sam video kako mu je navrh jezika da me pošalje da skočim u Tibar. Onda je video kako Kvint Cecilije Numidski samo čeka, i promenio je mišljenje. Kakav glumac! Mislim da su svi osim Publija Rutilija zaista pomislili kako je stvarno zaboravio u šta je odeven.“
„O, hvala ti, Lucije Kornelije!“, izusti Julija.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, reče on iskreno.
„Još kuvanog vina?“
„Da, molim.“
Kada se vratila, nosila je još i pladanj vrelih zemički. „Evo, tek su ispečene. Meke su i punjene kobasicama. Strašno su dobre! Naš kuvar ih stalno sprema za Mladog Marija. On prolazi kroz groznu fazu i neće da jede ništa što bi trebalo.“
„Moja deca jedu sve što pred njih stave“, reče Sula, najednom ozarenog lica. „O, Julija, kako su samo lepa! Ranije nisam znao da išta može biti tako – tako – savršeno!“
„I meni su dragi“, reče njihova tetka.
„Voleo bih da su i Julili“, dodade on, a lice mu se smrači.
„Znam“, kaza Julilina sestra tiho.
„Šta je to s njom? Da li ti znaš?“
„Mislim da smo je razmazili. Znaš, naši otac i majka nisu želeli četvrto dete. Imali su dva sina, i kada sam se ja rodila, nije im smetalo što su dobili kćer, da zaokruže porodicu. Ali je Julilino rođenje bilo neočekivano. A bili smo i previše siromašni. I tako, kada je malo poodrasla, svi su je sažaljevali, bar mi se tako čini. Posebno majka i otac, pošto je nisu želeli. Nalazili smo opravdanje za sve što bi uradila. Kada bi u kući našli sestercij ili dva viška, ona ih je dobijala da ih potroši na svoje hirove, i nikada je nisu korili zato što ih uludo baca. Pretpostavljam da je u njoj oduvek postojala neka mana, ali joj nismo pomogli da se s njom izbori – nismo je učili strpljenju i uzdržanosti, a trebalo je. Julila je rasla u uverenju da je najvažnija osoba na svetu, i takva je i odrasla, sebična i u sebe zaljubljena, i puna samosažaljenja. Krivica je uglavnom na nama. Ali je sirota Julila ta koja sada pati.“
„Ona previše pije“, reče Sula.
„Da, znam.“
„I jedva da se ikada zanima za decu.“
Juliji navreše suze. „Da, i to znam.“
„Šta da radim?“
„Znaš, mogao bi da se razvedeš“, reče Julija, dok su joj suze tekle niz obraze.
Suline ruke poleteše ka njoj, umrljane od sadržine zemički. „Kako to da uradim, kad ću biti odsutan iz Rima dokle god to bude bilo potrebno da bi se savladali Germani? A ona je i majka moje dece. Nekada sam je zaista voleo.“
„To stalno govoriš, Lucije Kornelije. Ako voliš – onda voliš! Zašto bi ti voleo manje od drugih ljudi?“
Ali to je dirnulo u osetljivo mesto. On se zatvori. „Nisam odrastao okružen ljubavlju, pa nikada nisam naučio kako se to radi“, reče, deklamujući svoj uobičajeni odgovor. „Više je ne volim. U stvari, mislim da je mrzim. Ali ona je majka moje kćeri i moga sina, i sve dok Germani ne budu pobeđeni, Julila je sve što oni imaju. Ako se razvedem od nje, uradiće nešto teatralno – poludeće, ili će se ubiti, ili će utrostručiti količinu vina koju pije – ili će uraditi nešto četvrto, jednako očajno i nepromišljeno.“
„Da, u pravu si, razvod nije rešenje. Ona će sasvim izvesno nauditi deci više nego što trenutno može.“ Julija uzdahnu i obrisa oči. „Zapravo, u našoj porodici trenutno postoje dve žene u nevolji. Mogu li da ti ponudim drugo rešenje?“
„Šta god, molim te!“, uzviknu Sula.
„Dakle, moja majka je ta druga žena u nevolji, vidiš. Nije srećna što živi sa bratom Sekstom i njegovom suprugom i sinom. Većina nevolja između nje i moje klaudijevske snaje potiče od toga što moja majka još vidi sebe kao gospodaricu kuće. Neprekidno se svađaju. Klaudijevci su tvrdoglavi i vole da nameću svoju volju, i sve žene iz te porodice vaspitavane su tako da preziru stare ženske vrline, a uverenja moje majke potpuno su suprotna tome“, objasni Julija, tužno odmahujući glavom.
Sula pokuša da izgleda pronicljivo i opušteno, suočen sa svim tim ženskim nevoljama, ali ne reče ni reč.
Julija s mukom nastavi. „Mama se promenila nakon smrti moga oca. Izgleda da niko od nas nije shvatao koliko je veza među njima bila snažna, niti koliko je ona zavisila od njegove mudrosti i vođstva. Zato je postala nemirna i naprasita i svemu nalazi mane – o, ponekad je zaista nepodnošljivo kritična! Gaj Marije je video koliko je nesrećno stanje kod kuće, i ponudio je da mami kupi vilu, negde na moru, da bi siroti Sekst napokon imao malo mira. Ali se ona bacila na njega kao divlja mačka, i rekla da jasno vidi kada je više ne žele, i pitala da li će je smatrati za verolomnicu ako se odrekne prebivališta u svojoj kući. Uh!“
„Znači, hoćeš da pozovem Marciju da živi sa Julilom i sa mnom“, reče Sula. „Ali zašto bi joj se taj predlog dopao, ako već vila kraj mora nije upalila?“
„Zato što je znala da je predlog Gaja Marija bio jednostavno način da je se otarase, a u poslednje vreme je previše džangrizava da bi udovoljila ženi sirotog Seksta“, iskreno će Julija. „Poziv da živi s tobom i Julilom nešto je sasvim drugo. Kao prvo, živela bi odmah do svoje stare kuće. A drugo, osećala bi da je željena. Korisna. A i držala bi Julilu na oku.“
„Da li će hteti da to radi?“, upita Sula, češkajući se po glavi. „Iz Julilinih priča sam shvatio da nikada ne dolazi u posetu, bez obzira na to što živimo vrata do vrata.“
„I ona i Julila se takođe svađaju“, reče Julija, počinjući da se osmehuje kako su joj brige bledele. „O, kako se samo svađaju! Julili je dovoljno da je samo ugleda kako ulazi na prednja vrata, i već je tera nazad kući. Ali ako je ti pozoveš da živi s vama, Julila neće moći ništa da uradi.“
I Sula se takođe osmehivao. „Zvuči kao da si baš odlučila da od moje kuće napraviš Tartar“, reče.
Julija izvi obrvu. „Zar te to brine, Lucije Kornelije? Na kraju krajeva, ti nećeš biti tu.“
Umočivši ruke u zdelu s vodom koju mu je pružio sluga, Sula odgovori dizanjem jedne obrve. „Hvala ti, svastiko.“ Zatim ustade, naže se, i poljubi Juliju u obraz. „Sutra ću posetiti Marciju i zamoliti je da dođe i živi sa nama. I biću veoma otvoren sa razlozima za taj poziv. Sve dok znam da su mi deca okružena ljubavlju, mogu da podnesem da budem daleko od njih.“
„Zar tvoji robovi ne paze dobro na njih?“, upita Julija, ustajući i sama.
„O, robovi su ih načisto razmazili“, reče otac te dece. „Moram da priznam, Julila je za vaspitačice nabavila odlične devojke. Ali to će ih pretvoriti u robove, Julija! Male Grke ili Tračane ili Kelte ili koje god narodnosti vaspitačice bile. Biće puni najluđih praznoverica i običaja, prvo će misliti na stranim jezicima, a tek onda na latinskom, posmatraće roditelje i rođake kao neke daleke i stroge autoritarne figure. Hoću da moja deca budu valjano podignuta – po rimskim običajima, od strane jedne Rimljanke. Ta žena bi trebalo da bude njihova majka. Ali pošto sumnjam da će se to dogoditi, ne vidim bolje rešenje nego da ih podiže njihova srčana baka, Marcija.“
„Odlično“, reče Julija.
Krenuli su ka vratima.
„Da li me Julila vara?“, upita on iznenada.
Julija se nije pretvarala da je zapanjena, a nije osetila ni bes. „Prilično sam sigurna da ne, Lucije Kornelije. Vino je njen porok, a ne muškarci. Ti si muško, pa ti se čini da su muškarci mnogo gori porok od vina. Ne slažem se. Smatram da vino može nauditi deci mnogo više od neverstva. Neverna žena neće zapostaviti decu, niti će dozvoliti da joj kuća propadne. Pijana hoće.“ Mahnula je rukom. „Samo da mama što pre preuzme stvari u svoje ruke!“
Gaj Marije ulete u sobu, propisno odeven u purpurom obrubljenu togu, sa izgledom pravog konzula. „Hajdemo, Lucije Kornelije, hajdemo! Da se vratimo i završimo s predstavom pre nego što sunce zađe i pojavi se mesec!“
Njegova supruga i pašenog razmeniše tugaljive osmehe, i dva muškarca krenuše na inauguraciju.