5. maj 1996.
Oaza Aselar, Mali, Afrika

Posle putovanja kroz pustinju koje traje danima ili nedeljama, bez ijednog susreta sa životinjama ili ljudima, civilizacija, koliko god mala ili primitivna bila, deluje kao pravo iznenađenje. Za jedanaest ljudi u pet lendrovera, plus pet vozača vodiča, pogled na naselje koje je izgradio čovek bio je veliko olakšanje. Oznojeni i prljavi, umorni posle nedelju dana vožnje po potpunoj pustoši, avanturistički nastrojeni turisti na dvanaestodnevnom safariju preko Sahare u organizaciji Bekvorld eksplorejšnsa bili su presrećni što vide ljude i što imaju dovoljno vode za osvežavajuće kupanje.
Ugledali su selo Aselar koje se nalazilo u izolovanoj pustoši na području centralne Sahare u afričkoj državi Mali. Niz kućica od blata skupio se oko jezerca na suvom dnu nečega što je nekada moralo biti rečno korito. Na ivici naselja nalazile su se ruševine stotinu ili više napuštenih kućica, a iza njih se niska obala spuštala pod aluvijalnu zaravan. Izdaleka je selo bilo gotovo nemoguće videti jer su se stare kućice stapale s bezbojnom okolinom.
„Pa, eto ga”, major Jan Ferveder, vođa safarija, pokazao je selo umornim i prašnjavim turistima koji su izašli iz lendrovera i okupili se oko njega. „Kada ga ovako gledate, nikada ne biste rekli da je Aselar nekada bio stecište kultura zapadne Afrike. Pet vekova bilo je to važno pojilište za velike trgovačke i robovlasničke karavane koji su prolazili prema istoku i severu.”
„Zašto je propalo?”, upitala je zgodna Kanađanka u kratkoj majičici i još kraćim pantalonama.
„Zbog kombinacije ratova, mavarskih i francuskih osvajanja i ukidanja ropstva, ali najviše zato što su se trgovački putevi premestili na jug i zapad prema obali. Završni udarac došao je pre četrdesetak godina, kad su izvori počeli da presušuju. Do jedinog izvora koji još napaja naselje moralo se kopati gotovo pedeset metara u dubinu.”
„Nije baš velegradski raj”, promrmljao je stamen muškarac sa španskim naglaskom.
Major Ferveder se silom osmehnu. Visok i mršav, bivši kraljevski marinac teatralno je pušio dugu cigaretu s filterom i govorio odsečnim, naizgled uvežbanim tonom. „Sada u Aselaru živi samo nekoliko porodica Tuarega koje su odustale od nomadske tradicije. Uglavnom preživljavaju zahvaljujući malim stadima koza, delovima peskovitog tla navodnjavanim rukom iz središnjeg izvora i šačici poludragog kamenja koje pronađu u pustinji, izglačaju i na kamilama prenesu u grad Gao, gde ih prodaju kao suvenire.”
Londonski advokat, besprekorno odeven u kaki odeću za safari i pustinjski šlem, pokazao je prema selu štapom od slonovače. „Izgleda mi napušteno. Mislim da se prisećam kako je u vašoj brošuri pisalo da će naša turistička grupa biti opčinjena romantičnom pustinjskom muzikom i domorocima koji igraju pod treperavom svetlošću vatre u Aselaru.”
„Siguran sam da je naš izviđač pripremio sve kako bi vam boravak ovde bio udoban i zabavan”, uveravao ga je Ferveder s nehajnom sigurnošću. Na trenutak je pogledao sunce na zalasku. „Uskoro će se smračiti. Bolje da krenemo u selo.”
„Ima li tamo hotela?”, upitala je Kanađanka.
Ferveder je potisnuo ugnjavljenost u pogledu. „Ne, gospođo. Ulogorićemo se među ruševinama izvan grada.” 
Turisti su kolektivno zastenjali. Nadali su se mekanim krevetima i odvojenim kupatilima. Bio je to luksuz s kojim se Aselar nikada nije upoznao.
Grupa se vratila u vozila, pa su krenuli izlokanim putem u rečnu dolinu prema glavnom putu koji je vodio kroz selo. Što su se više približavali, postajalo im je sve teže da zamisle slavnu prošlost ovog kraja. Uličice su bile uske, a tlo peskovito. Gradić se činio mrtav i smrdeo je na poraz. Nije bilo nikakvog svetla u sumraku, nijedan pas ih ne dočeka lavežom. Nisu videli nikakav znak života ni na jednoj građevini od blata. Izgledalo je kao da su se stanovnici jednostavno spakovali i nestali u pustinji.
Ferveder je počeo da se oseća nelagodno. Nešto očito nije bilo kako treba. Ni traga od njegovog izviđača. Na trenutak je ugledao nekakvu veliku, četvoronožnu životinju koja je pobegla kroz jedna vrata. Ali to je bilo u magnovenju te on sleže ramenima i zaključi da je reč o senci lendrovera u pokretu.
Vesela družina njegovih klijenata noćas će gunđati, pomislio je. Prokleti bili reklamni stručnjaci koji su tako preuveličali privlačnost pustinje. „Životna prilika da učestvujete u ekspediciji preko nomadskog peska Sahare”, izrecitovao je tiho. „Kladio bih se u godišnju platu da pisac tog teksta nikada u životu nije odmakao dlaje od obale Dovera.”
Nalazili su se gotovo osamdeset kilometara od Transsaharskog puta i dobrih dvesta četrdeset od grada Gao na reci Niger. Nosili su više nego dovoljno hrane, vode i goriva za ostatak putovanja, pa je Ferveder razmatrao mogućnost da zaobiđe Aselar ukoliko se pojave neki nepredviđeni problemi. Sigurnost klijenata Bekvorld eksplorejšnsa bila je na prvom mestu, a za dvadeset osam godina još nikada nisu izgubili nikoga, ako se ne računa penzionisani američki vodoinstalater koji je zadirkivao kamilu i zbog svoje gluposti zaradio udarac u glavu.
Ferveder je počeo da se pita zašto ne vidi koze ni kamile. Nije video nikakve otiske nogu po peskovitim ulicama, samo čudne tragove kandži i zaobljena udubljenja koja su se kretale paralelno, kao da je neko vukao dva debla. Plemenske kućice izgrađene od kamena i prekrivene crvenkastim blatom bile su u mnogo gorem stanju nego kad je Ferveder prošao ovuda na poslednjem safariju pre malo više od dva meseca.
Nešto definitivno nije bilo u redu. Čak i ako su iz nekog čudnog razloga seljani napustili područje, njegov izviđač trebalo je da naiđe na njih. Svih ovih godina otkako se zajedno voze Saharom Ibn Hajib nikada ga nije izneverio. Ferveder je odlučio da dozvoli svojim štićenicima da se nakratko odmore i operu u selu pre nego što zađu malo dalje u pustinju i tamo se ulogore. Bolje je biti oprezan, pomislio je vadeći iz prostora za odlaganje stvari među sedištima svoju staru automatsku pušku koju je doneo iz Kraljevske mornarice. Stisnuo ju je među kolenima i na cev namestio prigušivač, koji je oružju dao izgled podugačke cevi s izduženim zakrivljenim delom za metke koji je virio iz nje.
„Nešto nije u redu?”, upita gospođa Lansing koja se sa svojim suprugom vozila u Fervederovom lendroveru.
„Samo mera opreza za teranje prosjaka”, slagao ju je Ferveder. Zaustavio je terensko vozilo i pešice obišao ostala, upozoravajući vozače da paze na bilo šta sumnjivo. Zatim se vratio u kola i krenuo dalje, vodeći kolonu u centar naselja, prolazeći uskim, peskovitim ulicama razbacanim bez nekog reda. Napokon se zaustavio pod usamljenom datulom nasred široke pijace u blizini kružnoga kamenog bunara prečnika gotovo četiri metra.
Pod poslednjim zracima dnevnog svetla proučavao je peskovito tlo oko bunara. Okruživali su ga isti oni čudni tragovi kakve je video i na ulicama. Zavirio je u bunar i jedva video odraz duboko u nedrima zemlje. Sećao se da ova voda ima visok nivo minerala koji joj daju metalni ukus i mlečnozelenu boju. Ali vekovima je gasila žeđ mnogim ljudima i životinjama. Pitanje da li je bakteriološki ispravna za nespremne želuce njegovih klijenata nije mnogo zamaralo Fervedera. Nameravao je da je upotrebe samo da speru znoj i prašinu, ali ne i za piće.
Uputio je svoje vozače na stražu, a zatim pokazao turistima kako da izvuku vedro od svinjske kože koristeći se drevnim ručnim vitlom privezanim za oštećeni konopac. Egzotični prizor pustinjske muzike i plesa uz treperenje logorskih vatri ubrzo je zaboravljen uz smeh i polivanje vodom; uživali su kao deca pod prskalicom za travnjak u toplo letnje popodne. Muškarci su se skinuli do pasa i pljuskali po goloj koži. Žene su više pažnje posvetile pranju kose.
Komičnom prizoru sablasnu notu davala su svetla lendrovera, koja su poput filmskih projektora bacala senke na neme zidove sela. I dok su Fervederovi vozači gledali i smejali se, on se udaljio jednom uličicom i ušao u kuću pored džamije. Zidovi su izgledali stari i trošni. Ulaz je vodio kroz kratak, nadsvođen tunel u dvorište pretrpano s toliko ljudskog smeća i ruševina da se jedva probio kroz njih.
Baterijom je osvetlio glavnu sobu. Zidovi su bili prašnjavobeli, a iz visokih stropova prepletenih prućem izbijale su motke, što je ličilo na arhitekturu Santa Fea na američkom jugozapadu. Zidovi su bili izdubljeni mnogim nišama za čuvanje kućih namirnica, ali sve su bile prazne, a njihov sadržaj rasut po podu zajedno s razbacanim nameštajem.
Budući da naizgled ništa nije nedostajalo, Fervederu je izgledalo da su vandali jednostavno porazbijali sve po kući nakon što su stanari pobegli, ostavljajući svu svoju imovinu. Tada je ugledao gomilu kostiju u jednom uglu sobe. Shvatio je da su ljudske i iznenada osetio strašnu nelagodnost.
Senke nastale pod bleskom njegove baterije poigravale su mu se s vidom. Zakleo bi se da je kroz prozor ka dvorištu ugledao kako je projurila neka krupna životinja. Otpustio je osigurač na pušci, ne toliko iz straha koliko zbog izvesnog predosećanja pretnje koja se pojavljivala u zamračenim ulicama.
Iza zatvorenih vrata koja su vodila na mali trem začu se nekakvo struganje. Ferveder se tiho približi, lagano zaobilazeći krš po podu. Ako se neko skrivao iza, sada se umirio. Ferveder je jednom rukom usmerio snop svetlosti iz baterije ispred sebe, a drugom uperio automatsku pušku. Zatim je nogom otvorio vrata tako da su spala sa šarki podigavši s poda oblak prašine.
Da, tamo je bio neko, ili možda nešto? Tamne kože i zlokobnog izgleda, poput demona odbeglog iz pakla, ličilo je na nekakvog polučoveka, ljuljajući se na šakama i kolenima, zureći izbezumljeno u svetlost očima crvenim poput žeravice.
Ferveder je instinktivno koraknuo unazad. Stvorenje se podiglo na kolena i skočilo na njega. Ferveder je bez dvoumljenja povukao okidač, oslonivši kundak oružja na stisnute stomačne mišiće. Mlaz teških devetmilimetarskih metaka zaobljenog vrha izleteo je iz cevi propraćen zvukom nalik na pucketanje kokica.
Strašna zver ispustila je jeziv zvuk poput povraćanja i stropoštala se gotovo potpuno raznesenih grudi. Ferveder se približio sklupčanoj prilici, sagnuo se i osvetlio je. Telo stvorenja bilo je prljavo i potpuno nago. Divlje oči gledale su u prazno, sjajnocrvenih beonjača, s lica dečaka ne starijeg od petnaest godina.
Strah je pogodio Fervedera takvom zapanjujućom silinom da je na trenutak otupeo od spoznaje opasnosti. Sada je znao šta je stvorilo čudne tragove u pesku. Mora da čitava kolonija ovakvih bića gamiže kroz selo. Naglo se okrenuo i potrčao prema pijaci. Ali zakasnio je, mnogo je zakasnio.
Gomila urlajućih monstruma izbila je iz večernjeg sumraka i sručila se među iznenađene turiste kod bunara. Plima je progutala vozače pre nego što su uspeli da upozore na opasnost ili pokušaju da se odbrane. Divlja horda kretala se na rukama i kolenima poput šakala, povlačeći nenaoružane turiste na zemlju i grizući njihovu izloženu kožu.
Užasna noćna mora, osvetljena farovima lendrovera, postala je divlji preplet tela u kome su se krici uspaničenih turista mešali sa sablasnom vriskom njihovih napadača. Gospođa Lansing bolno je kriknula i nestala u uskovitlanoj masi tela. Njen suprug je pokušao da se popne na jedno vozilo, ali povukli su ga dole i raskomadali kao što vojska mrava komada insekte.
Prefinjeni Londonac okrenuo je glavu svog štapa i izvadio iz njega kratak mač. Divlje je zamahivao oko sebe, privremeno zadržavši napasnike na odstojanju. Ali izgledalo je da se ne boje ničega i ubrzo su ga svladali.
Stiska ljudskih tela uhvaćenih u borbu tesno je okružila bunar. Zdepasti Španac, koji je krvario iz nekoliko rana nanesenih zubima, potražio je spas skokom u zdenac, ali su četiri izbezumljene ubice uskočile za njim. 
Ferveder je pritrčao sipajući rafale u napadače, pazeći da ne pogodi nekog od svojih ljudi. Gomila koja nije mogla da čuje oružje s prigušivačem ignorisala je neočekivanu paljbu, previše izluđena ili previše ravnodušna da shvati kako je njih dvadesetak pokošeno.
Major je verovatno pobio gotovo trideset napadača pre nego što je potrošio i poslednji metak. Stajao je bespomoćno i niko ga nije primetio dok je neobuzdani pokolj polako jenjavao jer su svi njegovi vozači i klijenti pobijeni. Pijaca se neshvatljivom brzinom pretvorila u klanicu.
„O, Bože”, prošaptao je prigušeno, gledajući u hladnom užasu kako se divljaci u ljudožderskoj pomami bacaju na tela, otkidajući meso sa svojih žrtava. Posmatrao je s morbidnom fascinacijom koja se polako pretvarala u bes zbog jezive tragedije koja se odigrala pred njim. Uhvaćen u toj noćnoj mori, bio je nemoćan da učini bilo šta osim da užasnuto posmatra.
Koljači koji nisu komadali nesrećne turiste počeli su da razbijaju lendrovere. Kamenjem su smrskali stakla, usmeravajući svoje nezajažljivo divljaštvo na sve što im je bilo strano.
Ferveder se vrati u senku, zgađen na pomisao da je on odgovoran za smrt svojih ljudi i klijenata. Nije im pružio sigurnost i, ne znajući, poveo ih je u krvavu tragediju. Prokleo je svoju nemoć da ih spase i svoj kukavičluk koji ga je sprečio da umre s njima.
Velikom snagom volje odvojio je pažnju s pijace i potrčao uskim uličicama kroz srušene ivične delove naselja, prema pustinji. Da bi upozorio druge putnike kroz pustinju na masakr koji ih očekuje u Aselaru, morao je da spase sebe. Udaljenost do sledećeg sela na jugu bila je prevelika da bi je prevalio bez vode. Umesto toga, odlučio se za autoput prema istoku, nadajući se da će neko vozilo ili policijska patrola naići pre nego što umre od žege.
Orijentisao se prema severnoj zvezdi i započeo brz hod preko pustinje, znajući kako su mu šanse da preživi ravne nuli. Nijednom se nije osvrnuo. Sve je i dalje jasno video u glavi, a u ušima su mu još odzvanjali bolni krici žrtava.