KNJIGA PRVA
 
 

Sreda, 13. jul 1977, Njujork


Kosta Zenokoti je netremice gledao u devojku koja je sedela naspram njega, s druge strane kitnjasto izrezbarenog stola. Govorila je brzo, gestikulirala žestoko i pravila grimase ne bi li naglasila ono što hoće da kaže. Gospode bože! Mrzeo je sebe zbog misli koje su mu prolazile glavom, ali ona jeste bila najsenzualnija žena koju je ikad upoznao...
„Kosta?“, oštro je upitala devojka, „da li me slušaš?“
„Naravno, Laki“, brzo je odgovorio, zbunjen jer je ona ipak bila samo jedan vitak devojčurak – koliko li je sada imala godina – dvadeset sedam ili osam – a opet je posedovala toliku inteligenciju i znanje. Verovatno je znala o čemu on razmišlja.
Laki Santanđelo. Kćer njegovog doživotno najboljeg prijatelja, Đina.
Kučka. Dete. Emancipovana dama. Iskušenje za muškarce. Kosta ju je poznavao kao sve to zajedno.
„Kao što vidiš“, preturala je po prevelikoj Gučijevoj torbi i izvadila paklu cigareta, „ni slučajno nije pravi trenutak da se moj otac vraća u zemlju – ni slučajno. Moraš da ga sprečiš.“
Slegnuo je ramenima. Ponekad je umela da bude izuzetno glupa. Kako je i od koga mogla da očekuje da će sprečiti Đina u onome što je naumio. Kao njegova ćerka, ona bi to trebalo da zna bolje neko iko. Uostalom, Đino i Laki su bili ista sorta, bili su toliko slični koliko se samo zamisliti može. Ona je čak i fizički potpuno nalikovala ocu. Isto agresivno i puteno lice, maslinastog tena, sa dubokim vatrenim crnim očima i širokim senzualnim usnama. Jedino su im se nosevi razlikovali. Đinov je bio muževan i istaknut, dok je njen bio manji, ženstveniji. Oboje su imali garavo crnu kosu, njena je u zamršenim loknama padala na ramena, a i Đinova je, u njegovoj sedamdeset i nekoj godini, bila i dalje gusta.
Kosta je sa žaljenjem podigao ruku i dodirnuo ćelavo mesto na svojoj glavi – bilo je to više od jednog mesta – pustinja – jalova površina lobanje, koju ne bi mogao da prikrije ni najveštiji frizer. Ipak... s obzirom na svojih šezdeset i osam godina, šta je mogao i da očekuje?
„Hoćeš li mu reći?“, pitala je. „Dakle? Hoćeš li?“
Kosta je smatrao da je najbolje ne pominjati kako avion u kome se nalazi Đino upravo u tom trenutku nadleće grad. Uskoro će sleteti. Laki će jednostavno morati da se pomiri s činjenicom da njen otac ponovo preuzima posao.
Gospode bože! Nastaće veliko sranje, a on, Kosta, biće prvi na udaru.

Tri sprata više, Stiven Berkli je marljivo radio u tišini kancelarije svog prijatelja Džerija Mejersona. Imali su dogovor da Stiven, ukoliko zaželi potpunu privatnost, može da koristi ove prostorije posle uobičajenog radnog vremena. Bilo je sjajno. Bez telefonskih poziva. Niko nije mogao da ga nađe. Njegova kancelarija je uvek bila prava ludnica – u ma koje doba dana ili noći. Čak ni u njegovom stanu telefon nikada nije prestajao da zvoni.
Protegnuo se, pogledao na sat, i pošto je video da je skoro pola deset, blago opsovao sebi u bradu. Izgledalo je da je vreme jednostavno projurilo. Pomislio je za časak na Ejlin i zapitao se da li da je pozove. Trebalo je da idu u pozorište, ali to mu se baš i dopadalo kod Ejlin – ništa je ne bi uznemirilo, sve je smireno prihvatala – propušteni odlazak u pozorište jednako kao i prosidbu. Zaprosio ju je pre tri nedelje i ona je pristala da se uda za njega. Stiven nije bio iznenađen, jer s Ejlin nije bilo iznenađenja, a posle Zizi, njegove bivše supruge, kome je još bilo do toga?
Stiven je imao trideset osam godina i želeo je sređen život. Ejlin je imala dvadeset tri i to bi mu i pružila.
Stiven Berkli je bio veoma uspešan javni tužilac. Čim su crnci postali omiljeni, on je, sa završenim koledžom, četvorogodišnjim studijama prava i velikim entuzijazmom, odmah našao sebi mesto. Nekome s toliko znanja i duha i s tako oštrom inteligencijom, nije bilo teško da dostigne poziciju koju je želeo. Pomoglo mu je i to što je izuzetno privlačno izgledao. Visok preko sto osamdeset centimetara, atletski građen, imao je prodorne zelene oči, crnu kovrdžavu kosu i kožu boje mlečne čokolade. Osim toga, bio je i razoružavajuće nesvestan koliko je zgodan. To je ljude izbacivalo iz ravnoteže. Očekivali bi uobraženost, a naišli bi na ljubaznost. Očekivali bi aroganciju, a otkrili bi čoveka koji nije ravnodušan prema onome što drugi misle i osećaju.
Uredno je razvrstao svoje papire po odeljcima iznošene kožne akten-tašne. Prešao je pogledom po kancelariji, isključio lampu na radnom stolu i krenuo ka vratima. Radio je svom žestinom na jednoj izuzetnoj istrazi koja je upravo dostizala vrhunac. Bio je umoran, ali je to bio prijatan umor – nastao od teškog rada – njegove omiljene razonode. Ona je bila bolja od seksa iz čiste zabave. Ne da nije uživao u seksu. Seks sa pravom ženom je nešto sjajno, ali sa Zizi to je bila takva opsesija. Daj, daj, daj. Zavodljiva mala Zizi je to želela u svako doba dana – a kada on nije bio tu... Pa... sama je nalazila načine da ubije vreme. Da je slušao majku, nikada se ne bi ni oženio njome. Ali ko još sluša majku kada mu je kurac napaljen?
S Ejlin je bilo drugačije. Ona je bila fina staromodna devojka i njegova majka je tu vezu odobravala od sveg srca. „Venčajte se“, savetovala mu je, a to je bilo baš ono što je i sam želeo da uradi.
Pogledao je još jednom po kancelariji i krenuo ka liftu.

Dario Santanđelo se jako ugrizao za usnu da ne bi počeo da jauče. Mršav tamnokosi momak ga je snažno kresao. Bol. Zadovoljstvo. Izuzetan bol. Skoro nepodnošljivo zadovoljstvo. Ne sasvim... Ne još... Nije više mogao da se suzdržava. Vrisnuo je, a telo mu je nekontrolisano drhtalo dok je svršavao.
Tamnokosi momak odmah izvuče penis, i dalje u erekciji. Dario se izvrnu na stranu i uzdahnu. Momak je ustao i blenuo u njega.
Dario je shvatio da ne zna čak ni kako se ovaj zove. Još jedan bezimeni tamnokosi mladić. Pa šta? Nikada se nije ni trudio da ih vidi više od jedanput. Jebeš ga. Jebeš ih. Nije mogao a da se ne zakikoće. Tako se zvala ta igra, zar ne?
Ustao je iz kreveta i pošao ka kupatilu, a momak je stajao i mirno ga posmatrao. Neka gleda, neka bulji, ali s njim neće ponovo biti.
Zaključao je vrata kupatila i pustio toplu vodu u bide. Uvek je voleo da se odmah opere. Bilo je sjajno dok je trajalo, ali posle... Pa, voleo je da zaboravi na to... da se isključi dok se na vidiku ne pojavi neki novi tamnokosi momak. Opkoračio je bide i nasapunao se, pustivši iz tuša hladnu vodu i osetivši se osveženo kad mu je ledeni mlaz smežurao jaja. Čitavog dana je bilo tako vruće, tako lepljivo i vlažno. Nadao se da tamnokosi momak neće želeti da ostane da prespava. Možda bi trebalo da mu da koju paru da ode. Dvadeset dolara je obično bilo dovoljno.
Obukao je frotirski bademantil i pogledao se u ogledalu. Imao je dvadeset šest godina, ali to niko ne bi pogodio. Izgledao je kao da ima devetnaest, vitak, visok, s germanski plavim očima i ravnom plavom kosom. Izgledom je potpuno podsećao na majku, s ocem Đinom i onom kučkom od sestre, Laki, fizički nije imao nikakve veze.
Otključao je vrata kupatila i vratio se u spavaću sobu. Momak se bio obukao, navukao prljave farmerke i majicu i stajao leđima okrenut ka sobi, zagledan kroz prozor. 
Dario je otišao do toaletnog stočića i uzeo dve novčanice od po deset dolara iz tankog svežnja novčanica. Nikada nije držao mnogo novca u stanu – to bi tipove koje bi usput pokupio moglo da dovede u iskušenje.
Pročistio je grlo da bi skrenuo momku pažnju na sebe. Okreni se, uzmi svoj novac i odlazi – rekao je u sebi.
Momak se polako okrenuo. Po ispupčenju na njegovim farmerkama moglo se reći da je i dalje imao erekciju.
Dario je pružio dve novčanice od po deset dolara. „Za taksi“, rekao je ljubazno.
„Jebi se“, odgovorio je momak neljubazno i podigao svežanj ključeva kojim je preteći zamahao.
Darija iznenada obuze strah. Mrzeo je sve vrste neprilika ili nasilja. Ovo će biti neprilika. Nekako je to znao sve vreme, još od trenutka kada mu se momak nepozvan približio na ulici. Obično bi Dario načinio prvi korak, jer nimalo nije ličio na pedera, uprkos tome što je bio plavokos i plavook. Izgledao je izuzetno strejt i stalno je vodio računa da se oblači i hoda izrazito muški. Uvek je bio krajnje obazriv. Pošto je imao oca kakvog je imao, nije sebi mogao da dozvoli drugačije ponašanje.
Polako se povukao ka vratima spavaće sobe. U radnom stolu se nalazila njegova sigurnost, majušni pištolj kalibra dvadeset pet milimetara. Dovoljan da nasmrt prestraši svakog nepoznatog tipa koga bi doveo u stan.
Tamnokosi momak se nasmeja. „Kud si pošao?“ Glas mu je imao nekakav visok, unjkav prizvuk.
Dario je gotovo bio stigao do vrata.
„Zaboravi na pištolj“, rekao je momak. „Ja sam se pobrinuo za njega, a ovo su tvoji ključevi, čoveče, tvoji ključevi. Kapiraš? Tvoji ključevi. Je l’ znaš šta to znači? Znači da smo zatvoreni u ovom stanu tešnje nego u dupetu predsednika Kartera. A kladim se da je njegovo dupe tesno – stvarno tesno, čoveče.“
Momak je polako posegnuo u opasač farmerki i izvukao nož koji je gadno izgledao. Dvadeset pet centimetara svetlucavog čelika.
„Hteo si pedersku jebačinu“, rugao se, „e, sada ćeš da dobiješ pravu – baš pravu žestoku jebačinu, koju nećeš tako brzo zaboraviti.“
Dario je stajao kraj vrata sasvim mirno. Mozak mu je brzo radio. Ko je ovaj momak? Šta hoće od njega? Čime bi mogao da ga potkupi?
I konačno – da ga nije Laki poslala? Da li je ta kučka odlučila da ga se reši jednom zasvagda?

Za ženu u šezdeset i nekoj, Keri Berkli je izgledala senzacionalno – četiri seta tenisa na dan činila su da joj telo bude vitko i zategnuto. Crna kosa jako pokupljena i zakačena s dve dijamantske šnale naglašavala je njeno koščato lice. Visoke jagodice, iskošene oči, pune usne. Keri nikada nije bila lepuškasta žena. Kao mlada, imala je divlji erotski izgled – sada, sa zalizanom crnom kosom, diskretnom šminkom i elegantnom odećom, bila je lepa žena. Dostojna poštovanja. Imućna. Uticajna. Crna dama koja se uspela na sam vrh sveta belaca.
Vozila je tamnozeleni kadilak „sevil”. Vozila je polako, uz sam ivičnjak, u potrazi za mestom gde bi se parkirala. Usne su joj bile stisnute u tanku gnevnu crtu. Tačno tako se i osećala – gnevno. Tolike godine njena tajna je ostala neotkrivena. A sada – neprepoznatljiv glas preko telefona – i evo gde vozi noću ulicama Njujorka – prema Harlemu, prema prošlosti za koju je mislila da je odavno ostala iza nje.
Ova igra se zvala ucena. Čista i jednostavna ucena.
Zastala je kad je na semaforu zasjalo crveno, i zatvorila oči. Kratko je pomislila na svog sina Stivena – tako uspešnog, tako poštovanog... Gospode, ako ikada sazna istinu... Sama pomisao na to bila je nepodnošljiva.
Kola iza nje su zatrubila i ona naglo krenu. Potapšala je tašnu na sedištu pored sebe, jer joj je ulivala sigurnost. Bila je to lepa tašna, božićni poklon od Stivena. Imao je besprekoran ukus. Jedini promašaj u čitavom njegovom životu bila je ona kurveštija kojom se oženio – Zizi. Ali sad je otišla za sva vremena. Novac... kakvu je samo slatku moć posedovao.
Keri je uzdahnula i zavukla ruku u tašnu. Mali pištolj je bio hladan na dodir. Još veća moć... sjaj metala... vrhunski zastrašivač.
Nadala se da neće morati da ga upotrebi. Znala je hoće. I još jednom je uzdahnula.

Đino Santanđelo je bio umoran. Bio je to dugačak let, a poslednjih deset minuta se oteglo. Vezao je sigurnosni pojas, ugasio cigaru i sve što je sada želeo bilo je da čvrsto stane na staro dobro američko tlo. Predugo je bio odsutan. Sada se vraćao kući i bio je to dobar osećaj. 
Jedna od stjuardesa je promakla pored njegovog sedišta, široko se smešeći. „Sve u redu, gospodine Santanđelo?“, upitala je. Nailazile su svakih deset minuta – „Sve u redu?“ „Mogu li da vam donesem piće, gospodine Santanđelo?“ „Jastuk?“ „Ćebe, gospodine Santanđelo?“ „Neki časopis?“ „Nešto za jelo, gospodine Santanđelo?“
Ni s predsednikom ne bi bolje postupali.
„Dobro sam“, rekao je Đino devojci. Bila je lepa, ali kurveštija. Imao je oko za takve stvari. 
„E, pa...“, zakikotala se, „još malo pa smo stigli.“
Da, uskoro stižu. Njujork. Njegov grad. Njegova teritorija. Njegov dom. U Izraelu je bilo prijatno. Lep odmor. Opet, više bi voleo da je sedmogodišnje odsustvo proveo u Italiji.
Pogledao je na sat, zlatan, ukrašen dragim kamenjem, koji mu je pre deset godina poklonila jedna slavna plavuša, filmska zvezda. Uzdahnuo je. Uskoro će stići kući... Uskoro će morati da se pozabavi Dariom i Laki... Mali očinski savet je baš ono što im treba.
„Mogu li da vam donesem nešto, gospodine Santanđelo?“ Još jedna stjuardesa je prošla pored njega. Odmahnuo je glavom.
Uskoro... Uskoro...

Laki je izašla iz Kostine kancelarije i svratila do ženskog toaleta u hodniku. Zagledala su u svoje lice u ogledalu i nije bila zadovoljna onim što je videla. Izgledala je umorno i iznureno i imala je tamne podočnjake. Bio joj je potreban odmor i sunčanje, ali to sada nije mogla da ostvari, ne dok se ponešto ne sredi.
Pažljivo je stavila još šminke. Rumenilo, sjaj za usne, senku za oči. Zatim je protresla zamršene crne kovrdže i popravila ih prstima.
Nosila je farmerke uvučene u čizme i svetloplavu svilenu košulju, na kojoj je većinu dugmadi ostavila otkopčanu. Grudi su joj se jasno videle pod tkaninom. Izvadila je nekoliko zlatnih lanaca iz svoje torbe i stavila ih oko vrata, a onda je dodala dve debele zlatne narukvice i par velikih okruglih minđuša.
Sada je bila spremna da izađe u grad. Najmanje od svega je želela da ode kući, u prazan stan.
Izašla je iz ženskog toaleta i nestrpljivo pozvala lift. Njeno inače živahno lice bilo je namršteno. Nervozno je lupkala štiklom svojih dvesta dolara vrednih platnenih čizama. Kosta je stario. I kome je on, do đavola, bio lojalan? Sigurno ne njoj – ma koliko on tvrdio da jeste. Bila je prava budala što to ranije nije uvidela.
Pogledala je u Kartijeov vodootporni sat na ruci. Pola deset. Izgubila je dva sata sa ovim senilnim starcem. „Sranje!“, omaklo joj se, pa se obazrela da vidi da li ju je neko čuo. Ali naravno, bilo je suviše kasno i svi su već otišli. Ogromna poslovna zgrada bila je pusta.
Lift je stigao i ona je ušla. Mozak joj je brzo radio. Ako je dragi tata stvarno na putu ka kući, šta će se dogoditi? Da li će moći da izgladi stvari s njim...? Da li će biti spreman da je sasluša...? Možda... Uostalom, zar i ona nije Santanđelo, i jedino od dvoje Đinove dece koje ima muda. Za sedam godina uspela je da postigne toliko toga, što nije bilo nimalo lako. Kosta je dosta pomogao. Međutim, da li će on i dalje biti na njenoj strani sada kada je Đinov povratak pitanje trenutka?
Laki se još više namrštila. Jebi ga. Đino. Njen otac. Jedini živi čovek koji se ikad usudio da joj naređuje. Međutim, ona više nije devojčica i Đino će jednostavno morati da prihvati da on više nije šef. Ne, gospodine. Nije imala nameru da digne ruke od svega. Moć – vrhunski afrodizijak. Ona je upravljala. Nameravala je da i dalje upravlja, a on će jednostavno morati da prihvati tu činjenicu.

Stiven Berkli nije čak ni podigao pogled s novina kada je Laki ušla u lift. Susret očima je uvek greška. Vodi praznim razgovorima poput: „Zar nije danas vruće?“, ili: „Baš je lepo vreme“. Razgovori u liftu su potpuno gubljenje vremena. Ni Laki nije primećivala njega. Razmišljala je o nevoljama koje joj slede.
Stiven je nastavio da čita novine, a Laki je bila zaokupljena svojim mislima kada je, uz iznenadni trzaj od koga se prevrće stomak, lift stao između dva sprata, svetla se ugasila i oni potonuli u mastiljavo crnilo.

Dario i tamnokosi momak u farmerkama pokrenuli su se istovremeno. Međutim, Dario je bio brži – izleteo je iz spavaće sobe i zalupio svom protivniku vrata ispred nosa. Na sreću, ključ je bio u bravi i okrenuo ga je bez oklevanja. Sada je on držao momka zaključanog u spavaćoj sobi. A momak njega zaključanog u stanu. Dario je proklinjao svoj superbezbedni sigurnosni sistem. Uvek je razmišljao o tome kako da mu ljudi ne uđu u stan. Nikada ni pomislio nije da bi neko mogao da ga dvostruko zaključa u njegovom vlastitom stanu. Do đavola, obojica su bili u zamci. A šta je mogao da uradi? Da zove policiju? To bi bilo smešno, morali bi da razvale vrata da bi ušli u njegov stan, i šta onda? Bilo bi potpuno ponižavajuće kad bi bio prinuđen da prizna kako mu je u spavaćoj sobi zaključana nepoznata budala s nožem u ruci koju je doveo radi seksa na brzinu – i što je još gore – da je nepoznata budala muškarac. Saznali bi da je gej i – oh, Bože – ako bi to stiglo do njegovog oca...
Ne. Dario nije nameravao da zove policiju.
Naravno, Laki bi tačno znala šta da radi u ovakvoj situaciji. Ona je tačno znala šta da radi u svakoj situaciji. Ali kako da je zove kada mu je možda ona i namestila ovog momka? Jebeš Laki. Pribrana. Smirena. Sigurna u sebe. S više muda nego čitav fudbalski tim. Jebeš Laki.
Žestok udarac u vrata spavaće sobe natera Darija da se pokrene. Proverio je u radnom stolu i s užasom utvrdio da mu zaista nema pištolja. Znači, momak ne samo da ima nož – ima i njegov pištolj – i svakog časa je mogao da puca u bravu i izađe iz spavaće sobe.
Osetio je kako mu talas straha prolazi telom.
Upravo u tom trenutku svetla u stanu se pogasiše i tama proguta sve. Dario je bio u zamci, zaključan u mrklom mraku s nepoznatim manijakom.

Keri Berkli je bila sigurna da se izgubila. Ulice Harlema – nekada tako poznate – delovale su surovo i zabačeno. Zaključana u komfor svog kadilaka s klima-uređajem, gledala je u te ulice očaja. Voda je iz polomljenih hidranata kuljala po vrelim trotoarima, a bezvoljni ljudi stajali su u grupama naslonjeni na zidove ili su čučali na stepenicama ruševnih kuća.
Pogrešila je što je išla kadilakom. Trebalo je uzme taksi. Ipak, svi su znali da se taksisti više ne usuđuju da krenu ulicama Harlema – naročito ne usred talasa vrućine, kada su starosedeoci usplahireni, besni i uznemireni. 
Ugledala je supermarket i uvezla se na parking. Ostavi kola. Idi pešice. Ipak je na ulici dovoljno ljudi i ništa ne može da ti se desi. Osim toga – ima nešto što joj garantuje bezbednost – crno lice. Mogla bi da pita na kasi za adresu, a kola je najbolje da ostavi. Ionako je već preduzela mere predostrožnosti zatamnivši tablice.
Parkirala je kola i ušla u supermarket. Crna ili ne, ali svi su zurili u nju. Suviše kasno je shvatila da se više ne uklapa u ovu sredinu. Izgledala je skupo i mirisala skupo. Dijamantske šnale u kosi, dijamantske minđuše, prsten s krupnim dijamantom koji je zaboravila da skine.
Dva mladića su joj bila za petama. Ubrzala je korak.
Za kasom je bila jedna devojka koja je čačkala zube.
„Možete li da mi kažete…“, zaustila je Keri. Nije uspela da dovrši rečenicu, jer je odjednom sve pokrio mrak.

Vazdušna turbulencija nikada nije uznemiravala Đina. U stvari, baš je i voleo taj osećaj kada se avion drma tamo-amo. Sa sklopljenim očima, mogao je da zamisli da je isplovio motornim čamcem na uzburkano more ili da vozi kamion po kamenitom terenu. Nikada nije razumeo ljude koji se plaše letenja.
Pogledao je mršavu plavušu u naspramnom redu sedišta koja je putovala sama. Očajno je stezala malu pljosku, otpijajući duge gutljaje, verovatno nekog alkoholnog pića. 
Nasmešio se utešno. „To je samo letnja oluja, ništa zabrinjavajuće, sletećemo za čas.“
Žena je spustila pljosku. Bila je srednjih godina i lepo obučena. Đino se ponosio time da je stručnjak za ženski izgled – uostalom, uvek je imao one najbolje, creme de la creme. Filmske zvezde, šougerle, otmene dame. Da, znao je ponešto o ženama.
„Ne... ne mogu da podnesem ovo drmusanje“, priznala je, „apsolutno ga mrzim.“
„Pređite ovamo i držaću vas za ruku ako će vam od toga biti lakše“, predložio je.
Žena je spremno prihvatila ovu mogućnost utešnog fizičkog kontakta i odvezala svoj pojas. Zastala je samo na sekund, da bi upitala: „Jeste li sigurni?“ Ali nije sačekala odgovor da bi sela do njega, vezala se i zabila duge, napete nokte u njegov dlan.
Đinu to nije smetalo. Do đavola – ako se ona tako bolje osećala.
„Mora da mislite da sam užasno glupa“, reče ona, „ali čim se držim za nekoga odmah sam opuštenija.“
„Da, znam kako je to.“ Pogledao je kroz prozor u more svetlosti koje se širilo ispod njih. Njujork Siti. Kakav divan prizor. „Hej!“, uzviknuo je iznenada.
„Šta?“, upita žena napeto.
„Ništa.“ Đinov glas je zvučao nehajno. Nije želeo da joj stvori još veću nervozu. Gospode bože – kako bi tek bila nervozna da je videla ono što je on upravo video.
Njujork je nestao pred njegovim očima. U jednom trenutku bio je to zaslepljujući grad kao iz bajke, u drugom – ništa. More tame. Jebote bog! Slušao je razne priče o povratku kući – ali ova je bila smešna.


Đino 1921.

„Prestani!“
„Zašto?“
„Znaš ti zašto.“
„Reci mi ponovo.“
„Đino – ne – stvarno ti kažem – ne.“ 
„Ali dopada ti se...“
„Ne dopada mi se, ne dopada mi se. Oh, Đino! Ooooh!“
Uvek ista priča. Ne, Đino. Nemoj, Đino. Ne diraj me tu, Đino. I priča je uvek imala srećan kraj – čim bi pronašao magično dugme, prestajale bi da se bune, raširile bi noge i jedva bi primetile kad bi sklonio prst i zamenio ga svojom uspravnom italijanskom kitom. 
Zvali su ga Đino Ovan – i tačno je da ga je nabio u više riba nego bilo koji drugi dečko iz njegovog bloka. Nije loše za jednog petnaestogodišnjaka. 
Đino Santanđelo. Simpatičan dečko, brz na jeziku, trenutno smešten kod svoje dvanaeste hraniteljske porodice, a gleda kako da zbriše i odatle. 
U Njujork je stigao sa tri godine, 1909. Njegovi roditelji, mlad italijanski par, čuo je za priče o lakom bogaćenju u Americi i odlučio je da okuša svoju sreću. Majka mu se zvala Majra i bila je lepa osamnaestogodišnjakinja. Otac Paulo jedva je imao dvadeset godina, ali je bio pun nevinog oduševljenja za sve što je Amerika mogla da pruži. 
Do posla se teško dolazilo. Majra je dobila posao u fabrici odeće. Paulo je prihvatao svaki posao koji bi mu ponudili – i ne uvek zakonit.
Đino nije stvarao nevolje ženama koje su ga čuvale dok su mu roditelji bili na poslu. Svako popodne u pola šest majka bi došla po njega. Tom se trenutku radovao čitavog dana. 
Bilo mu je pet godina kad se jednog dana nije pojavila. Žena koja ga je čuvala naljutila se što niko nije došao po njega. 
„Gde ti je majka? A? A?“, vikala je na njega.
Kao da je on znao. Trudio se da ne zaplače i strpljivo je čekao. 
U sedam sati se pojavio otac. Zabrinut, izmučen i pobeleo u licu i naizgled ostareo. 
Bebisiterka je u međuvremenu potpuno pobesnela. „Platićeš mi prekovremeno – je l’ me čuješ? Hoću da su sva deca otišla do pola šest. Nikako kasnije.“
Usledila je kratka i žestoka svađa između njegovog oca i te žene. Razmenili su najpre uvrede, a zatim novac. Iako je imao samo pet godina, Đino je primetio da njegov otac nije dobitnik u životu.
„Gde je mama?“, pitao je Đino. 
„Ne znam“, promrmljao je Paulo, stavio sina na ramena, požurio ka sobi koju su zvali svojim domom, nahranio ga i stavio u krevet. 
Tama nije pružala utehu i Đinu je očajnički nedostajala majka, ali je znao da ne sme da plače. Ako ne plače, vratiće se pre jutra. A ako plače... 
Majra se nikad nije vratila. Poslovođa iz fabrike u kojoj je radila takođe je nestao. Stariji čovek s troje dece – sve tri kćerke. Kada je Đino dovoljno odrastao, potražio je te devojke i pojebao ih jednu po jednu. To je bio jedini vid pravde koji je mogao da smisli, mada je osveta bila jalova.
Posle Majrinog nestanka život se promenio. Paulo je postepeno postajao ogorčen i nasilan, a Đino je bio meta njegove agresivnosti. Do sedme godine je pet puta bio u bolnici – ali je na sreću bio žilav dečak koji je umeo da se bori. Vešto se skrivao od Paula kada se činilo da mu sleduju batine – a pošto nije bilo deteta da na njemu iskali bes, Paulo je počeo da tuče svoje devojke – kojih je inače bilo mnogo. Ova mala navika odvela ga je u zatvor, a Đino je smešten u prvu hraniteljsku porodicu. U poređenju s njom, život s ocem bio je pravi raj. 
Paulo je uskoro zaključio da se kriminal isplati i bilo ga je lako vrbovati za bilo koji posao. Zatvor mu je postao drugi dom, a Đino je sve više vremena provodio u hraniteljskim porodicama.
Kad nije bio u zatvoru, Paulovo glavno interesovanje bile su žene. Zvao ih je „kučke“. „Sve što žele je seks“, poveravao se sinu, „i samo za to su i dobre.“
Đino – ponekad primoran da bude u istoj sobi, posmatrao bi oca kako navaljuje na njih kao bik. To mu se gadilo, ali ga je u isto vreme i uzbuđivalo. Kada je imao jedanaest godina, i sam je probao s jednom riđom matorom kurvom, platio joj dvadeset centi, a ona je sve vreme psovala.
Đino – koga je posmatrao krug zadivljenih drugara – slegnuo je ramenima kad je završio. „Nije loše“, priznao je, „bolje je od drkanja!“
„Dođi još koji put sinko“, zablebetala je kurva. Čak i u jedanaestoj godini, njegova muškost bila je vredna pažnje.
S petnaest je već poznavao ulični život. Pametan i oštar momak koji je znao da drži jezik za zubima. Deca s ulice su mu se divila i poštovala ga. Stariji dečaci su ga tražili kada su mogli da ga iskoriste za neki od svojih manjih poslova. A devojke su ga obožavale.
Odrasli su prema njemu bili sumnjičavi. Petnaestogodišnji dečak s turobnim i oštrim očima jednog muškarca. Nekako je – uprkos tome što se rado smešio – bilo nečeg gotovo pretećeg u njemu.
Nije bio mnogo visok – metar i sedamdeset, čime nije bio zadovoljan, i predano je radio na svom telu – trčao, igrao bejzbol, radio čučnjeve, sklekove i vežbe istezanja. 
Imao je crnu kovrdžavu kosu – još jedno fizičko obeležje koje nije voleo, tako da je stavljao briljantin da bi je zagladio. 
Ten mu je bio taman i čist i nisu ga mučile ružne akne kao njegove drugare, što je bila neosporna prednost. 
Nije bio privlačan u uobičajenom smislu – nos mu je bio preveliki, usne suviše debele – ali je imao divan osmeh i prelepe zube. 
Ova kombinacija je donosila uspeh. Đino Santanđelo je imao stila.

„Đino – ne!“ 
„Ma ’ajde, Suzi. Samo me pusti da ga stavim tu, pored. Neću da ga stavim unutra – kunem se da neću!“
„Ali, Đino...“
„Eto. Rekao sam ti. Zar ti nije lepo?“
„Mmmm... Pretpostavljam... Ali nemoj da se pomeraš, obećaj da nećeš da se pomeraš.“
„Naravno da neću. Samo hoću da budem pored tebe i to je sve.“ Nežno i oprezno joj je gurnuo svoju kitu.
„Šta to radiš?“, zacvilela je. 
„Nameštam se udobno“, odgovorio je, spuštajući joj ruku među noge – u potrazi za magičnim dugmetom. 
Suzi je lagano uzdahnula. Pronašao ga je.
„Prija ti?“, pitao je brižno.
„O, da, Đino, o, da.“
Sve u redu. Bez problema. Držeći prste na meti, počeo je konačno da je tuca kako treba.
Nije se bunila. Znao je da ugodi. Kada je imao svega dvanaest godina, njegova četvrta pomajka ga je naučila kako da pronađe magično dugme. Bila je to lekcija na kojoj joj je zauvek bio zahvalan. To mu je davalo prednost nad ostalim dečacima koji su mislili da se tucanje sastoji iz brzog uvlačenja i izvlačenja. Đino je znao da je podjednako važno da i devojci bude lepo – da želi – čak i moli za još. Nikada nije otkrio svoju tajnu drugarima koji su mu večno zavideli na uspehu. 
Suzi je postajala sve nemirnija, uvijala se i jedva hvatala dah. Ubrzao je svoje kretnje.
Bože, kako je voleo da oseti pičkicu.
Bože, kako je želeo da nađe devojku koja bi rekla ne.
„Ooooh, Đino!“
Svršio je. Povukao se. Navukao pantalone.
„Nije trebalo ovo da radimo“, rekla je ozbiljno. Međutim, obrazi su joj blistali od zadovoljstva, a malene bradavice bile su joj ispupčene i tvrde.
„A što? Zar nije bilo dobro?“ 
Zakikotala se u znak odobravanja.
Đino je već bio obučen i spreman da brzo utekne iz zapuštene garaže, hladne i mračne. „Idem da se vidim s momcima“, rekao je u znak izvinjenja. 
„Je l’ se vidimo uskoro?“
„Daa, uvek sam tu negde.“
Suzi je odbrzala u jednom pravcu. Đino – s rukama duboko u džepovima od pantalona – živahno je otišao u drugom. 
Momci su ga očekivali – bedna grupa lupeža koji su visili ispred nekakvog neuglednog dragstora. Najbolji drug mu je bio jedan žilav momak zvani Kato, koji je s ocem radio na deponiji đubreta, tako da je uvek blago zaudarao. „Nisam ja kriv“, veselo bi se pravdao Kato. U njegovoj kući nije postojalo kupatilo, a upotreba javnog kupatila u 109. ulici obično je značila dva sata čekanja. Kato je imao ambiciju da nađe devojku s kupatilom.
Drugi blizak prijatelj bio je Pinki Banana Kasari, visok momak koji se rado razmetao velikim penisom što je zaista nalikovao na roze bananu – otuda i nadimak. 
„’Si nešto povalio?“, pitao je Pinki.
„Jok – omanuo sam“, odgovorio je Đino s osmehom. 
„Lažeš, seronjo...“, promrmljao je Kato.
Svi su znali da nema dana kada Đino Santanđelo ne lupi recku. 
„I, šta ćemo večeras da radimo?“, pitao je Đino.
Momci su se domunđavali između sebe, dajući predloge, da bi se na kraju okrenuli svom vođi i izustili kao i obično: „Kako ti kažeš“.
„Ja kažem da treba da se malo provedemo“, uzvratio je Đino. Bila je subota uveče, malopre je nešto kresnuo i osećao se dobro. Nije bilo važno što kod sebe nema više od deset centi, što su mu cipele bušne i što hranitelji kod kojih živi ne mogu očima da ga vide. Hteo je da se malo provede. A imao je i pravo na to, zar ne? 
Krenuli su u centar kao čopor pacova – Đino na čelu. Hodao je preterano se šepureći – pocupkivao je lagano na vrhovima prstiju, njišući se i klateći s jedne na drugu stranu. Njih osmorica su zviždala i dobacivala devojkama u prolazu – „Hej, medena – hoćeš malo mog meda!“ „’Ej, ’ej mala, mog’o bi’ u zatvor za ono što sad mislim!“
Đino je prvi ugledao kola. Dugačka sjajna belo-braon sportska mašina parkirana nehajno i to – nije mogao da poveruje koliko imaju sreće – s ključevima u kontakt-bravi! Momcima je trebalo svega nekoliko sekundi da se nekako potrpaju i zguraju unutra i da se Đino – koji je vozio, razume se – sjuri s ivičnjaka brzinom munje. Otkad je prošlog meseca napustio školu, radio je kao automehaničar i štošta je naučio o kolima. Odmah je shvatio da mu vožnja prirodno ide od ruke – i posle početnog štropotanja zupčanika, krenuli su u neometanu jurnjavu sve do Koni Ajlenda. 
Šetalište je bilo pusto, leden vetar nadirao je s mora. Ali to nije bilo važno. Pravili su lom po plaži, vrištali i smejali se – grabili grudve peska i gađali se. 
Bili su laka meta za patrolnog policajca, koji je strpljivo čekao pored ukradenih kola, s pištoljem u ruci. 
Tada je Đino prvi put imao posla s policijom. S obzirom na to da je on vozio kola, što je lako priznao, teret kazne je pao na njega. Dobio je godinu dana u Njujorškom Popravnom domu za dečake – strogom domu u Bronksu, za siročad i one koji su počinili prvi prestup.
Đino nije bio zatvaran nikad pre toga. Odmah se osetio ugroženo i sputano. Sveštenici koji su upravljali tim mestom bili su gadan svet. Danju su zavodili disciplinu, a noću su ponekad zavodili mlade dečake. Đinu je sve to bilo odvratno. Mlađi klinci nisu imali nikakvu šansu. 
Mrzio je posao koji je dobio u krojačkoj radnji. Brat Filip je vodio radnju uz pomoć čelične šipke i svaki dečak koga bi uhvatio da planduje dobio bi batine ovim njegovim štapom. Kada je došao red na Đina, brat Filip mu je ponudio alternativu. Đino mu je pljunuo u lice. Otada je dobijao batine bar svaki treći dan. 
Kada se navršilo šest meseci od njegovog dolaska, u dom je stigao jedan mršav dečak, siroče, s nepunih trinaest godina. Dečko – zvani Kosta – bio je lak plen za brata Filipa, koji nije gubio vreme. Klinac se pobunio, ali mu to nije pomoglo. Ostali dečaci su belo gledali kako brat Filip uteruje Kostu u stražnju sobu i radi mu stvari od kojih je dečak vrištao u mukama. 
Đino, kao ni ostali, nije ništa preduzimao. Prošlo je šest nedelja i Kosta je propadao na njihove oči. Bio je mršav i neuhranjen kad je došao, a sad je bio kao grančica. Đino je pokušao da se drži po strani. Ne mešati se značilo je preživeti.
Sledeći put kad je Kosta izdvojen, Đino je osetio neku napetost u sebi. Dečak je cvileo i protivio se, ali ga je brat Filip ipak odvukao za ruku i zalupio vrata stražnje sobe. Bolni krici i vrištanje začuli su se skoro odmah potom. 
Đino je bio spreman za akciju. Dohvatio je makaze s radnog stola i krenuo za njima.
Kad je otvorio vrata, ugledao je Kostu presavijenog preko stola, s pantalonama i gaćama oko članaka. A brat Filip – otkopčanog šlica – spremao se na još jedno prodiranje u mršavu detinju zadnjicu. Ta bitanga se, sva unesena u svoj užitak, nije čak potrudila ni da podigne pogled. Ulazio je u dečaka – gurajući na silu i kidajući mu utrobu, a Kosta je vrištao od neobuzdanog bola.
Đino se ne razmišljajući o onome što čini, bacio na brata Filipa. Makaze su prošle kroz sako debelog čoveka i zabole se mu njegovu ruku. „Sklanjaj se s njega, ti smrdljivo kopile – ostavi ga na miru!“, vikao je Đino. 
Brat Filip, iznenađen i pred svršavanjem, pokušao je da ga se otrese. To je bila greška. Đino je bio van sebe. Odjednom je čovek na koga je nasrtao bio njegov otac. Pomračene svesti, krivio je svog oca za sve. Za to što je majka otišla. Za batine. Za bedne hraniteljske porodice. Za odvratne jednosobne stanove koji su bili jedini domovi za koje je znao.
I dok je vikao, makaze su ubadale. Nije prestao sve dok se prljavi kučkin sin nije sručio na pod. Tada mu se razbistrilo pred očima i ponovo je jasno video, a ono u šta je gledao nije izgledalo baš dobro.


Keri 1913–1926.

Bilo je to dugo i vrelo leto u Filadelfiji. Larin Džons je sedela na krevetu koji je delila sa svojim šestogodišnjim bratom Lirojem, a suze su tekle niz njeno lepo crno lice. Imala je trinaest godina i bila je trudna već sedam i po meseci. Niko za to nije znao i nije bilo nikoga kome bi mogla da se obrati. Nije imala oca, nije imala novac, a njena majka Ela, mršava žena propalog izgleda, prodavala je svoje telo za drogu. 
Liroj je zastenjao i Larin se opružila na krevetu. San joj nije lako dolazio na oči. Dole u prizemlju majci su stizali „prijatelji“ i glasna muzika pela se uz stepenice. Posle izvesnog vremena začula se buka. Dahtanje i stenjanje. Prigušeno vrištanje i zvuk udaraca po telu.
Stavila je vatu u uši i stisla oči što je jače mogla. Dugo joj je trebalo, ali je na kraju zaspala.
Imala je košmare... osećala je da se davi... želela je da vrisne... čula je sebe kako vrišti. 
Naglo je otvorila oči. Vrištanje se zaista čulo. Skočila je iz kreveta i osetila dim, a onda je otvorila vrata spavaće sobe i dim je pokuljao unutra.
Počinjući da se guši, izletela je iz sobe, pošto je shvatila da kuća gori. Plamen je već dospeo do vrha stepenica, a vrištanje koje se čulo odozdo bilo je tako snažno da joj je ledilo krv u žilama.
Čudno, ali nije paničila. Suze su joj se slivale niz obraze, ali je tačno znala šta da radi. 
Vratila se u spavaću sobu, zatvorila vrata, otvorila prozor i viknula ljudima koji su se tiskali ispred kuće da uhvate Liroja. Izvukla ga je iz kreveta i bacila kroz prozor. 
Plamen je probio vrata spavaće sobe i bio joj za petama kada je skočila. Pala je na pločnik uz oštar udarac i tako je ležala u lokvi krvi dovoljno dugo da čoveku iz hitne pomoći kaže: „Spasite moju bebu... O, Bože, molim vas, spasite moju bebu.“
Umrla je na putu za bolnicu. 
Čovek iz ambulantnih kola rekao je mladom stažisti u urgentnom centru da je trudna, a stažista – entuzijasta tek izašao iz škole – oslušnuo je bebino srce. Kucalo je – jedva čujno. Pozvao je doktora i ovaj je pristao da izvede hitan carski rez na mrtvoj devojci. Beba Keri je došla na svet nepun sat kasnije.
Male su bile šanse da će preživeti. Bila je sićušna, jedva je mogla da diše, i doktor koji ju je doveo na ovaj svet izjavio je da neće živeti duže od dvadeset četiri sata. 
Ali je Keri – kako su je bolničarke nazvale – bila žilava. Preživela je majčin pad, zaštićena plodovom vodom koja je amortizovala udarac, pa će preživeti i prevremeni dolazak na ovaj svet. 
Nedelju za nedeljom, iznenađivala je sve time što se nije dala. I kako su nedelje prelazile u mesece, ona je jačala i postajala normalna zdrava beba. U stvari toliko zdrava da je ubrzo došlo vreme da napusti brižnu bolničku negu. Postojao je samo jedan problem – niko je nije želeo.
Jedini rođaci koje je imala na ovom svetu bili su njena baka Ela, koju su izvukli iz požara mrtvu pijanu, i Liroj, njen šestogodišnji ujak.
Ela nije bila oduševljena što će morati da hrani još jedna usta. U bolnici je dugo i glasno vikala da beba nema nikakve veze s njom. Bolničarke su bile šokirane idejom da se bebica koju su hranile i volele preda takvoj ženi. Posebno jedna bolničarka – ljubazna žena sa imenom Soni, koja je i sama imala troje dece – rekla je da će uzeti Keri.
Ela se odmah složila, pa je Soni odnela bebu svojoj kući i od tog dana je odgajala Keri kao svoje dete, izbegavajući da joj ispriča o tragičnom početku njenog života. 
Bila je to siromašna porodica, ali su nedostatak novca nadoknađivali ljubavlju. Keri je uskoro postala punopravni član porodice. 
Na Kerin trinaesti rođendan, Ela se iznenada vratila u njen život i uništila joj mladost. 
Ko je bila ova nepoznata osoba? Ova zbrčkana žena s ožiljcima, upalim očima i retkom kosom? Od požara naovamo, stvari su se loše odvijale po Elu. Ko je želeo kurvu s telom punim ožiljaka i unakaženim licem? Neko vreme je još mogla da radi, a zatim je sitnim krađama počela da pribavlja novac za drogu. Liroj joj je bio jedini spas. Bio je mlad i snažan, pa ga je Ela ispisala iz škole i naterala ga da radi za nju. S dvanaest godina je već bio hranilac porodice. Ela je boravila u sobi koju su iznajmili u jednoj zgradi bez lifta – drogirana i mrzovoljna – dok je Liroj radio kao lud. Čim je napunio osamnaest godina, brzo je odmaglio. Ela je ostala sama – slaba, lenja žena lošeg zdravlja, bez novca. 
Tada se prvi put setila svoje unuke – kako li se dete zvalo? Kari – Keri – da, Keri. Ako je Liroj mogao da radi za nju, zašto ne bi moglo Larinino dete? Uostalom, bile su u krvnom srodstvu, zar ne?
Ela je rešila da je pronađe. 

Stigle su u Njujork krajem leta 1926, trinaestogodišnja devojčica i njena baka. Ela je došla do zaključka da se tu lakše zarađuje i, do đavola, želela je da bude u velikom gradu punom dešavanja.
Njima se desila prljava soba i Kerino zaposlenje u restoranu, gde je ribala kuhinjski pod. Delovala je starije nego što je bila, visoka, krupnih grudi, sjajne crne kose i bistrih očiju.
Ela, propala od gadnog kašlja, verovala je da dete ima dobre izglede za budućnost – i da to svakako nije ribanje podova. Ali morala je da sačeka... da sačeka pravu priliku. Devojčica je bila teška... čak besna. Čovek bi pomislio da će biti zahvalna što ju je baka pronašla. Ali ne... stajalo ju je đavolskog truda da je otrgne od porodice koja ju je pazila. Zvali su i policiju, ali je Ela ubrzo izdejstvovala svoja prava. Keri je morala da pođe s njom. Gospode Bože, pa ona je devojčici bila baka, jedina prava rođaka po krvi, i nikakva gomila argumenata na svetu nije mogla da izmeni tu činjenicu.

„Koliko imaš godina?“, pitao je debeljuškasti kuvar.
Klečeći na kolenima i ribajući prljavi kuhinjski pod, Keri ga je pogledala uznemireno. 
„Mogu da se kladim da nemaš šesnaest godina“, kezio se debeljko.
Svakog dana se vodio isti razgovor – dvadeset puta mu je rekla da ima šesnaest godina i on joj nikad nije poverovao.
„Pa?“, oblizao je svoje usne crvene kao gliste. „Šta ćemo da radimo u vezi s tim?“
„A?“, odgovorila je kao da ga nije čula.
„Šta ćemo da radimo? Mislim, čim šef sazna da si premlada, izbaciće to tvoje lepo crno dupe odavde brže nego što kurva popuši kurac.“
Keri se unela u ribanje poda. Možda će otići ako ne bude obraćala pažnju na njega. 
„Crnčugo – tebi se obraćam.“ Sagnuo se pored nje. „Ne moram nikome ništa da kažem – ne, ne moram ako budeš dobra prema meni.“
Pre nego što je uspela i da mrdne, njegova debela ruka već se našla ispod njene suknje. 
Skočila je, preturivši kofu sa sapunicom i vičući: „Da se nisi usudio da me pipneš!“
Povukao se, dok mu je debelo lice crvenelo.
Pojavio se šef kuhinje, mršav i bedan čovek koji je i ovako i onako mrzeo crnce. Premerio je hladnim očima onu prosutu vodu. „Počisti to“, rekao je Keri, piljeći u zid iza nje kao da ona ne postoji. „Onda se gubi odavde i nemoj više da se vraćaš.“
Debeli kuvar je čačkao svoje levo uvo. „Glupava devojko“, rekao je, „nisam mislio da te povredim.“
Polako je pokupila prosutu vodu, nemoćna da poveruje u šta joj se život pretvorio. Htela je da zaplače, ali više nije imala suza. Kada je žena koja je sebe zvala njenom bakom došla i odvela je, isplakala se dovoljno za narednih deset godina. A onda – Njujork – nema više škole – već ribanje podova dok ne odere ruke. „Ti si razmažena“, rekla joj je baka Ela. „E, pa, nećeš više biti, devojko moja. Je l’ me čuješ? Tvoja mama je uvek radila. Čistila je kuću i brinula o svom bratu i volela sve to.“
Keri je mrzela sve to. Mrzela je svoju baku, i Njujork, i rad. Želela je samo da se vrati kući, u Filadelfiju, jedinoj porodici koju je smatrala svojom. 
Sad je ostala bez posla, baka Ela će pobesneti, a ona više neće moći da sakrije poneku paru koju bi tu i tamo pronašla ribajući podove. To jednostavno nije bilo fer.
Napustila je restoran pošto je sve počistila i stajala je na trotoaru ošamućena, pitajući se šta da radi. Možda bi trebalo da potraži drugi posao pre nego što baka Ela otkrije da je dobila otkaz. 
Zima je polako uzimala maha. Bilo je hladno, a ona nije imala kaput. Drhteći, tumarala je besciljno pored prodavnica s polovnom odećom i gladno njuškala miris prženih viršli. Njuškanje je bilo sve što je mogla sebi da priušti, a osim toga, crncima nisu dozvoljavali da jedu unutra. 
U Njujorku je Keri shvatila šta znači biti crnac. Prvi put je čula reč crnčuga i naučila da zapuši uši kada su je vređali zbog boje kože. U Filadelfiji su belci bili autsajderi. Živela je u crnačkom kraju, išla u školu za crnce. Belci. Zbog čega su oni uopšte mislili da su bolji? 
Muškarci su je gledali dok je žurno prolazila. U poslednje vreme muškarci su je stalno gledali. Vodila je računa da uvek čvrsto navuče džemper preko grudi. Mrzela je njihove poglede. Mama Soni joj je obećala brushalter, ali kad je to pomenula Eli, baka ju je oštro pogledala i rekla: „Isprsi se, draga moja. Pokaži im sise. Pusti belce da im se digne i uvek ćeš imati posla.“ 
To nije bila istina, zar ne? Da je taj veliki debeli kuvar gledao svoja posla, ona ne bi izgubila svoj.
Prošla je pored jednog italijanskog restorana koji je izgledao toplo i primamljivo. Zastala je ispred i drhtala. Vetar je sada duvao oštro i ježio joj kožu. Čvršće je stegla džemper i pitala se šta da radi. Jedna skitnica se u prolazu očeša o nju i smrad ustajalog pića podseti je na baku Elu. Keri je znala da mora da povuče neki potez. Ako uđe na glavni ulaz i zatraži posao, šta je najgore što bi moglo da joj se dogodi? Neće je pojesti – samo uvrediti. A u Njujorku se čovek brzo navikne na to.
Skupivši hrabrost, uvukla se unutra i odmah zažalila što je to uradila. Činilo joj se da je satima stajala tamo, prikovana pogledima svih prisutnih, ali je u suštini prošlo svega nekoliko sekundi pre nego što joj je prišao jedan ogroman čovek. Sva se skupila, spremna da je izbace napolje. 
„Ej!“, rekao je čovek, „hoćeš da sedneš?“
Nije mogla da poveruje svojim ušima. Da sedne! Ona! Crna devojka u restoranu za belce! Da li je on lud?
„Tražim posao...“, promrmljala je, „ribanje, pranje sudova... bilo šta.“
„Aha!“, uzviknuo je, „želiš posao? Idemo u kuhinju. Ne znam da li nešto imamo – ali možemo da porazgovaramo. Voliš vruću pastu?“
Keri nije imala pojma šta je pasta, ali sve što je bilo vruće zvučalo je dobro, i u svakom slučaju nije mogla da poveruje u svoju sreću i u toliku blagonaklonost ovog čoveka. Klimnula je glavom, a on ju je zagrlio i poveo kroz restoran. U kuhinji je upoznala njegovu ženu Luizu i saznala da se muškarac zove Vinćento. Obletali su oko nje kao da boja njene kože uopšte nije važna.
„Ona je još detence“, cvrkutala je Luiza, „prava beba.“ 
„Imam šesnaest godina“, slagala je Keri, ali iz pogleda koje su razmenili, shvatila je da joj nisu poverovali. Želela je da govori istinu, ali joj je baka Ela usadila užasan strah. „Samo kaži nekome koliko imaš godina“, pretila je, „i baciće te u dom za loše devojke koje beže iz škole.“ Nije bilo pošteno. Baka Ela ju je odvukla iz škole i upropastila joj život. 
Vinćento i Luiza nisu imali posla za nju u restoranu, njihova kuhinja je bila mala i već su imali tri pomoćnika. Međutim, Vinćento se raspitao i vratio s dobrim vestima da je gospodinu Bernardu Dajmsu, njihovoj redovnoj mušteriji, potrebna čistačica u kući i da će joj dati taj posao ukoliko ga želi. Naravno da je želela!
Vinćento ju je uveo u restoran i upoznao s gospodinom Dajmsom, koji ju je premerio smirenim smeđim očima. „Možeš li da počneš u ponedeljak?“, pitao je. 
Klimnula je glavom, isuviše uplašena da progovori. Napustila je restoran, ošamućena tolikom srećom. Šta da kaže baki Eli? Istinu? Da će raditi u privatnoj kući i zarađivati više novca. Ili da slaže? Da i dalje riba kuhinjske podove.
Ma koliko to bilo suprotno njenoj prirodi, laž je delovala razumnije. Na taj način je mogla da uštedi nešto i za sebe, a da njoj daje istu sumu. 

Sve je išlo kako treba otprilike mesec dana. Svakoga dana Keri bi napuštala neuglednu sobu koju je delila s bakom i putovala u centar ka impozantnoj kući gospodina Dajmsa u Park aveniji. Nastojnica je nadgledala njen rad. Keri je gospodina Dajmsa videla svega dva puta i oba puta joj se nasmešio i pitao je za zdravlje. 
Osećala se kao da ga dobro poznaje. Svakodnevno mu je nameštala krevet, menjala svilenu posteljinu, ribala kupatilo, glancala cipele, prala i peglala i brisala prašinu u njegovoj radnoj sobi, gde je povremeno zastajala ispred srebrnih ramova u kojima su se nalazile fotografije slavnih ličnosti. 
Gospodin Dajms je bio pozorišni producent. Nije bilo gospođe Dajms, već su se smenjivale doterane plavuše koje su ga pratile kad bi izlazio. Nikada nisu ostajale da prespavaju – Keri je bila sigurna u to. Mislila je da je on najlepši i najupečatljiviji muškarac koga je ikad videla. Otkrila je da ima trideset tri godine i da je vrlo bogat.
Nastojnica je jednog dana pitala Keri da li bi želela da živi u kući na Park aveniji. „U podrumu ima jedna mala soba i sigurno bi ti bilo lakše da ne putuješ.“
Keri je mislila da je to sjajna ideja. „Volela bih“, odgovorila je.
„Onda dogovoreno“, rekla je domaćica, „donesi svoje stvari i useli se u ponedeljak.“
Keri je brzo razmišljala. Uradiće to! Baka Ela neće moći da je pronađe. Nije znala ništa o njenom poslu, a nikad neće skupiti dovoljno snage da je prati.
Život u kući na Park aveniji biće ostvarenje njenog sna. Imaće svoju sobu! Pet dolara nedeljno! Brzo će uspeti da uštedi dovoljno novca i da se vrati u Filadelfiju, svojoj pravoj porodici. 
Bio je petak, tako da joj je ostalo samo da pregura vikend. Požurila je kući smišljajući bekstvo. Baka Ela je čekala na novac koji je Keri donosila kući petkom uveče, pa ga je zgrabila i izašla.
Keri se spustila na krevet. Bila je preumorna čak i da se odvuče do restorana na ćošku i kupi komad masne piletine ili griz. Glasna džez muzika dopirala je odnekud s ulice u sobu. 
Sve što je želela bilo je da čvrsto zatvori oči i zaspi što brže može. Što pre zaspi, to će pre doći subota, pa nedelja, pa...
Nečija ruka ju je probudila dva sata kasnije. Gruba ruka koja ju je drmusala za rame.
Budila se polako, trljajući oči, govoreći: „Šta je bako? Šta je bilo?“
Ali to nije bila baka. Bio je to veoma visok crni momak krupnih očiju i čupave kose. 
„Ko si ti?“, vrisnula je.
„Nemoj da se plašiš“, rekao je momak nakezivši se, „ja sam Liroj. Samo tražim moju mamu.“
„Kako si ušao?“, htela je da kaže, a zatim je videla da je provalio. Tanka istrulela vrata nisu mogla da spreče nikoga ko bi hteo da uđe.
„Pretpostavljam da si ti Larinina klinka. Neko mi je rek’o da je mama bila dovoljno ljubazna da te prihvati.“
Keri se uspravila u krevetu. Čula je za Liroja. Baka Ela ga je često pominjala. „Taj jebeni ljigavi pacovčić koji je napustio rođenu majku. Budem li ponovo videla tog malog skota, razbiću mu glavu!“
„Izašla je. Najbolje da dođeš sutra.“ 
Liroj je odlučno seo na kraj njenog kreveta. „Devojko! Ne idem ja nikuda. Mnogo sam umoran. Je l’ ima ovde nešto za jelo?“
„Nema ništa.“
„Ah – sranje. To i liči na moju matoru.“ Posmatrao ju je divljim očima. „Pretpostavljam da je uposlila tvoju guzicu za sebe kao što je to učinila i sa mnom.“ Pogledom je prelazio preko njenih grudi, prilično otkrivenih ispod malog kombinezona u kome je bila. „Lepo si ti parče. Kladim se da mama naveliko prodaje tvoje dupe.“
Keri se umotala u prekrivač. „Radim kao služavka“, rekla je kruto, želeći da on ode. 
„Služavka, je l’? Nekom velikom debelom belcu, je l’?“
„U restoranu.“
„Restoranu. Sranje!“ Grickao je zanoktice i razgledao je stisnuvši oči. „Ako ’oćeš da prodaješ dupe, ja sam tata koji će to da ti sredi.“
Iznenada se potpuno unezverila. Kao da joj je alarmno zvono proradilo u glavi. Opasnost. Opasnost. Opasnost. 
Pokrenula se u istom trenu kad i on. Ali on je bio veći i jači i za tili čas joj je prignječio ruke uz krevet. „Nemoj meni da pričaš da ne prodaješ zadnjicu“, cerekao se dok joj je jednom rukom držao oba članka, a drugom prelazio preko njenog tela. 
„Ostavi me na miru“, zagrcala je.
„A što bi’?“, smejao se. „Ja ne plaćam. Ja dobijam za džabe. Ja sam ti ujak – devojko.“
Naglim pokretom joj je strgao kombinezon. Izvila se u bezuspešnom pokušaju da ga se otrese, ali ju je on jednostavno bacio na krevet, razdvojio joj noge i ušao u nju.
Bol je bio snažan. Ali nije vrištala od bola, već od osujećenosti, besa i čiste nemoći pred onim što se dešavalo.
„Hej! Hej! Hej!“, smejao se i svršavao istovremeno, „nemoj da sereš – stvarno si devica. Jebote! Ti i ja ćemo napraviti pravo bogatstvo. Obogatićemo se na tvom uskom pičiću. Jebote!!“ Bio je gotov i pustio ju je.
Ležala je potpuno mirno, isuviše preplašena da bi se pomerila ili učinila bilo šta. Među nogama ju je peklo i osećala je nekakvu vrelu ulepljenost. Znači, to je bilo to. To su muškarci želeli. To je bio seks. 
Liroj je zadovoljno tumarao po sobi, zakopčavajući pantalone i mrmljajući sebi u bradu dok je proveravao šta sve imaju. „Ima li ovde novca?“, pitao je.
Brzo je pomislila na onih nekoliko dolara koje je uspela da uštedi. Sakrila ih je u prevrnutu čarapu ispod svog dušeka. „Nema novca“, promrmljala je i poželela da baka Ela dođe kući i otkrije ovu neopisivu stvar koju joj je Liroj uradio.
„Sranje!“, vikao je, „nema novca, nema pića. Sranje! Pretpostavljam da ovde čovek ne može ništa drugo da radi osim da nešto kresne.“ I tada je, neočekivano, ponovo bio na njoj, opkoračio je svojim mršavim nogama i gurnuo joj ga.
Talasi crnila su je preplavili i osetila je kako tone... beži od bola...
„Ma ’ajde devojko – uživaj“, čula ga je kako gunđa, „nije mi zabavno ako i ti ne uživaš.“
Kada je došla k sebi čula je glasove, besmislene reči. Osećala se skrhano, iskorišćeno i, što je najgore, potpuno bespomoćno.
Bila je to baka Ela. Hvala Bogu... pokušala je da sedne, ali ju je sva snaga izgleda napustila.
„Svima si nam učinio veliku uslugu“, čula je baku Elu kako kaže, „sad kad si stavio njenu malu tesnu guzu u pogon, svi možemo da zaradimo prave pare. Znaš, momče, ’tela sam da sačekam dok ne napuni četrnaest – ali sad – pa, Liroj, dušo – pretpostavljam da imamo najbolju malu kurvu u ovom poslu!“