PRVO POGLAVLJE

Usamljena žena? 
Ma hajte, molim vas!

Prvi put sam se udala u trideset sedmoj. I to za čoveka kojeg sam želela. To bi se, ako se uzme u obzir koliko sam ja bila stara a on poželjan, moglo smatrati nekom vrstom čuda.
Dejvid je bio filmski producent, četrdesetčetvorogodišnjak, pametan, šarmantan i seksi. Proganjale su ga mnoge holivudske starlete, kao i neke neupadljivije ali opasnije žene. A ja ga stigla! Imamo dva mercedes-benca, sto jutara netaknute šume nadomak San Franciska, kuću u mediteranskom stilu sa pogledom na Pacifik, stalnu služavku i lep život. 
Nisam neka lepotica. Nisam čak ni lepuškasta. Nekada sam imala akne svetskih razmera. Nisam ni prepametna ni preprsata. Odrasla sam u varošici. Nisam studirala. Moja porodica je bila, i još je, beznadežno siromašna i oduvek sam im slala novčanu pomoć. Povučena sam, mada umem da budem ćudljiva, pa i zlobna.
Ipak ne smatram da je čudo što sam se udala za svog muža. Mislim da sam ga zaslužila! Sedamnaest sam godina vredno radila dok nisam postala žena za kakvu bi se on zainteresovao. A kada je konačno ušao u moj život, bila sam dovoljno zrela, opuštena, materijalno obezbeđena (bila sam vredna i na poslu) i šarmantna da ga privučem. Kao dvadesetogodišnjakinju me ne bi ni pogledao, niti bih ja znala šta s njim da radim.
U poslednje vreme prosto smo poplavljeni zabludama o tome kako ima mnogo više slobodnih žena nego muškaraca (što i nije daleko od istine), kao i o teškom životu koji vode usedelice, udovice i raspuštenice.
Rekla bih da je neudatoj ženi najveći problem izlaženje na kraj sa onima koji bi da je pošto-poto udaju! Toliko je opterećena sopstvenim mislima i dobronamernim ali besmislenim prijateljskim savetima da joj se čitavo bitisanje svodi na iznalaženje opravdanja što nema muža. Nalaženje njega jeste jedino o čemu je ona u stanju da misli ili priča kada: a) nije psihički spremna za brak; b) nema odgovarajućeg muškarca na vidiku; c) suviše uživa u slobodi da bi žurila.
Iako sam mnogo puta bila sigurna da ću umreti kao usedelica bez igde ikoga, nisam sebe mogla naterati da se udam tek da bih se udala. Da jesam, nema sumnje da bih propustila mnoge teške trenutke koje sam doživela, ali i mnogo zabave.
Mislim da je brak neka vrsta osiguranja za teška vremena. U najlepšim godinama života ne treba vam muž. Naravno, uvek će vam biti potreban muškarac, a oni su često emocionalno „jeftiniji“ i mnogo zabavniji u gomilama.
Verujem da se isto onoliko žena starijih od trideset godina udaje zbog straha da će jednom – možda ne baš sutra, ali jednog dana – ostati same, koliko ih to čini iz ljubavi i privrženosti određenom muškarcu. To se svodi na „daj da uzmem dok ima, a kad više ne budem lepa, on će već biti čvrsto privezan“.
Glupo, zar ne? Muškarac može napustiti ženu i u pedesetoj (mada će onda to morati debelo da plati) tako lako kao što vi možete ostaviti posuđe u sudoperi. Može on to učiniti i ranije, a možete i vi njega kad shvatite da se centarfor pretvorio u gradskog pijanca. Onda morate sve ispočetka, uz spoznaju da devojačka alavost ima svoju cenu.
Koliko je mudrije i lepše venčati se kada oboje to želite! I koliko bezbednije. Za to treba imati petlju. Teško je biti sâm i ne ići u korak sa drugima. Možda se kasnije niko neće pojaviti. A pošto, kako stvari stoje, nema nikoga na vidiku, nije li lakše prekinuti potragu i izjedanje sopstvene džigerice i sagledati ono čime raspolažete sada i ovde?
Što se tiče udaje zarad dece, možete rađati i posle četrdesete. A ako umrete pre nego što oni navrše četrdeset, bar im nećete kao matori davež zagorčavati zrelo doba. Osim toga, izbeći ćete i besplatno čuvanje njihove dece.
Da budem iskrena, časopisi i bračne statistike koje se u njima objavljuju zaista mi idu na živce.
Postoji jedna važna činjenica o kojoj tamo ništa ne piše, činjenica za koju su neudate žene suviše otupele da bi je bile svesne, koju one udate znaju ali odbijaju da priznaju, koju su muškarci – kako oženjeni tako i neoženjeni – listom spremni da potvrde, a to je sledeće: slobodna devojka ne samo što više nije stvor vredan žaljenja i popovanja, već postaje najglamuroznija ženska pojava našeg vremena.
Privlačna je jer živi po svome. Sama se izdržava. Sama mora da glanca svoju ličnost i umne kvalitete do visokog sjaja kako bi uspela da opstane u nemilosrdnom svetu, a visoki sjaj je uvek na ceni. Sa ekonomske strane, ona je pravi san. Nije parazit, izdržavano lice, prišipetlja, gotovanka ili krvopija. Ona daje, a ne uzima. Pobeđuje, a ne gubi.
Zašto je još privlačna? Zato što je neudata, eto zašto! Zato što u muškarčevom životu, bilo da je oženjen ili ne, ona može biti njegova Devojka, ili bar njen privid.
Kada muškarac pomisli na udatu ženu, ma koliko ona bila lepa, uvek će je zamisliti kako sa martinijem ili nekom toplijom dobrodošlicom dočekuje mužića na vratima, kako sprema dečici ručak ili ih kupa pošto su se valjali u blatu. Ona je nečija supruga i nečija majka.
Kada pomisli na devojku, zamišlja je samu u stanu, glatkih nogu u kapri pantalonama od ružičaste svile, kako zavodljivo leži na gomili satenskih jastučića i pokušava da čita, ali badava, pošto je u sobi i on – čovek koji joj ispunjava misli, snove i čitav život.
Zašto je još ona privlačna? Zato što može da potroši na sebe više vremena i novca. Ona svakoga dana može odvojiti dvadeset minuta za vežbanje i sat vremena se šminkati pred izlazak. Ona može čitavu subotu provesti u šivenju šašavog, božanstvenog pamučnog mantilića, kako bi ga sutradan iznenadila, ili satima tražiti takav na buvljoj pijaci.
Osim što može sebe učiniti fizički primamljivijom, ona ima vremena da poradi i na sopstvenom umu. Može čitati Prusta, učiti španski ili bistriti „Tajm“, „Njuzvik“ ili „Vol Strit džurnal“.
A što je najvažnije, neudata žena se, makar radila i u arhivi, kreće u svetu muškaraca. Ona zna njihov jezik – jezik kupoprodaje, marketinga, filma, izvoza i brodogradnje. Njen svet je daleko slikovitiji od roditeljskih sastanaka, dr Spoka i pokvarenih pegli.
Neudata žena nikada ne mora da dirindži. Njoj je za kućne poslove dovoljan jedan sat subotom ujutru i još jedan za peglanje bluzica i košuljica. Njoj se ne može desiti slom živaca ili noktiju dok voskom glanca parket u dečjoj sobi ili čisti garažu.
Ona na garderobu i putovanja može trošiti isto onoliko novca koliko i one koje su se bogato udale.


Seks – šta s njim?

Teorijski, jedna „fina“ slobodna devojka nema seksualni život. Kakva glupost! Ona ima kvalitetniji seksualni život od većine svojih udatih prijateljica. Ona ne mora da se čitavog života dosađuje sa istim muškarcem. Na raspolaganju joj je beskrajno velik izbor partnera koji traže nju. Ulazak u njen krevet ne znači i vezivanje. Iako udate prijateljice nazivaju njene udvarače vukovima, većina se pokaže kao prava jagnjad, i to spremna za šišanje.
Naravno, seks je mnogo više od polnog akta. Sve počinje božanstvenim osećanjem dopadanja između dvoje ljudi. Može se i završiti na tome, ali i to je seks. Slobodna devojka može nastaviti da razvija to osećanje, da uživa u njemu, da ga ispija kao vino ili da ga kao cvetiće razaspe po sebi, ali ne mora zbog njega osećati grižu savesti. Može dati obećanje pogledom, dodirom, pismom ili poljupcem, ali ne mora ga i ispuniti. Može biti licemerna do izbezumljenja i posle rasplamsavanja požude mirno sve prekinuti izjavom da se čuva za muškarca za koga će se udati. Udvarač će možda biti u stanju da je zadavi kravatom, ali neće moći da se raspravlja. Od udate žene koja flertuje očekuje se da „ide do kraja“.
Kako ženama put do kreveta predstavlja bar polovinu zabave, neudate mogu uživati u luksuzu dugog, tananog, polaganog i uzbuđujućeg putovanja pre konačnog cilja. Bračni parovi imaju na raspolaganju sasvim malo vremena i snage za romantiku kad pošalju ukućane, decu i životinje na spavanje. Udatoj ženi i njenom ljubavniku još je teže.
Za vreme veze, kao i posle nje, slobodna devojka trpi emocionalni stres. Mislite li da se udata žena može sa time nositi? (Moja dobra prijateljica, udata, počinila je samoubistvo zbog bezosećajnog ljubavnika. Jedna druga je u stanju histeričnog izjedanja sopstvenih noktiju.) Nikada ne bih odabrala da budem žena koju muškarci stalno ostavljaju.
A opet, dok uživa u sopstvenom libidu, kojeg, ako je mlada i zdrava, ima na pretek, neudata žena i dalje može biti dama i uvažena na radnom mestu, pa čak i predmet zavisti.
Ja sam to uspela. Kao i mnoge moje prijateljice.
Možda sve ovo zvuči kao hvalisanje. Uopšte mi nije namera da poričem da je samački život ponekad pravi pakao. Samo želim da kažem da ume biti i raj, bilo da ste vi izabrali njega ili on vas.
Postoji jedna kvaka u postizanju samačkog blaženstva. Morate raditi kao mazga.
Doduše, čik mi pokažite jednu udatu ženu koja se povazdan izležava i zoblje bombone! Svi časopisi koje čita savetuju je šta da radi kako bi sprečila da joj brak popuca po šavovima. Ni za udate ni za neudate nema odmora dok se ne dovrše kućni poslovi. Da budem iskrena, zaista ne želim da se opredeljujem između bračnog i vanbračnog pakla. Pakao je pakao.
Samački život je, međutim, odlična osnova za dobar brak, ako jednog dana odlučite da pođete tim putem. Obrni-okreni, imate izbora.
Šta je onda neudatoj ženi potrebno da bi vodila bogat i ispunjen život?
Evo šta joj nije potrebno.
Nezaboravna lepota. Izgleda da ženska neodoljivost muškarca privlači samo u početku. Potom se navikne na lice, ma koliko ono bilo božanstveno, pa počne da istražuje ličnost. Skrivena blaga privlačne devojke mogu biti fascinantna koliko i tamna strana meseca. Istraživanje umnih dubina zanosne lepojke ponekad je zanimljivo koliko i istraživanje najlon kese.
Za privlačenje muškaraca nije vam potreban ni novac. Jeste li ikada primetili jato koje kruži oko bogatašice? Sve je to dobro samo za kavez.
Ne morate biti ni tetka Mejmi*, niti spržiti svakoga svojom visokonaponskom ličnošću. Volite li vi one devojke koje grebu patos od želje da ispričaju šta im se dogodilo u liftu? E, pa, ne vole ih ni ostali.
A ne morate biti ni žena-paljevina i praviti timove za kuglanje, pisati lančana pisma i starati se da neko organizuje devojačko veče za narednu nevestu.
Dovoljno je da radite na materijalu kojim raspolažete, što znači na samoj sebi, i da nikada ne odustanete.
Ako želite da vodite kvalitetan samački život – pošto vam brak trenutno nije na pomolu – ne smete nijednu svoju fasetu ostaviti neuglačanu.
Ne morate biti razmetljivi, drski ili se upuštati u nešto što vam nije u prirodi. Najvažnije je ono što radite na sebi, i to kod kuće. (Kada sam se udala, u miraz sam donela deset kila tegova, kosu klupu za trbušnjake, električni aparat za peglanje bora, nekoliko kilograma sojinog lecitina, kalcijuma u prahu i koncentrata jetre za razvedravajuće koktele, kao i dovoljno vitamina da se udahne život u kameni kip.)
Za razliku od gospođe Bovari, vi ne morate juriti za boljim životom. Postavite mu zamku. Prikradite mu se s leđa.
Ono što vam je potrebno jeste tiha, unutrašnja, lična agresivnost – odbijanje da samoću prihvatite zdravo za gotovo, kao i slađušni osmeh koji će oboriti s nogu svakog neženju.
Morate razviti sopstveni stil. Svaka ga devojka ima, samo je pitanje hoće li ga pustiti da proklija, negovati ga i gajiti dok ne procveta poput orhideje. (Dugonoga lepotica koja danju žanje pobede na teniskom terenu uveče postaje mirna luka u kojoj prijatelji nalaze utehu. Pouzdanost je njen zaštitni znak. Sićušna brineta je prava mala vrca, ali je istovremeno i veoma ozbiljna. Neodoljiva u crnom žerseju, ona se rado upušta u rasprave o Stendalu ili o odumiranju kolonijalizma. Prava intelektualna šarmerka.)
Dobre vijuge jesu preimućstvo, ali ne morate imati mozak nuklearnog fizičara. Dovoljno je da imate ono „nešto“ što vas sprečava da budete neprijatni i što vas tera da postavljate pametna pitanja, čak i kada vam odgovori nisu baš najjasniji. Živo zanimanje za ljude i okolni svet (pa makar vas oni i ne zanimali baš tako živo) navešće šefa da vam poveri nove zadatke, a muškarce da razgovaraju sa vama... pa i da vas pozivaju na večere.
Moda je vaš moćan saveznik. Pustite „skućene“, udate žene da se zabavljaju skraćivanjem (ili produžavanjem) svojih sukanja i da nose klasične džempere i kostime od tvida dok se ne smuče svima oko sebe. Postanite devojka na kojoj će ostale moći da vide šta je novo iz Pariza stiglo u Ameriku.
Cimerke su za studentkinje. Živite sami, makar to bilo i u stančiću nad garažom.
Ne smete imati ni grama sala. Bucmasti obrazi su slatki jedino na bebama.
Morate dobro kuvati. To će vam uvek dobro doći.
Morate raditi posao koji vas zanima i pri tome davati sve od sebe.
Govorim vam „morate“, kao da vam mogu naređivati. Ne morate vi ništa. Samo vam nabrajam šta je meni bilo korisno.
U jedno sam sigurna. Niste previše debeli, niti previše mršavi, ni previsoki, ni preniski, ni toliko glupi, a ni toliko kratkovidi da vam udate žene ne bi makar malo zavidele.
Ovo, dakle, nije uputstvo za udaju, već za uspešan samački život i to u velikom stilu.


 

DRUGO POGLAVLJE
Prilike: muškarci 
u vašem životu

Tokom višegodišnjeg staža u statusu slobodne devojke dogodiće vam se da bez ikakvog uloženog napora postanete „Devojka“ u životu nekog muškarca, neretko i oženjenog.
Biti nečija Devojka može ali ne mora značiti da sa njime i spavate. Možete biti najveća ljubav njegovog života, ona kojom se nije oženio pre petnaest godina, ili devojka sa kojom se viđa mada je jedva i poznaje. On u isto vreme može imati druge devojke od krvi i mesa. Vi ćete jednostavno biti ona o kojoj sanjari kad mu misli odlutaju iz stvarnosti što ga okružuje. Vi ste njegova Devojka.
Zašto ne sanjari o Merilin Monro ili o Natali Vud? A sanjarite li vi o Kirku Daglasu ili o Roku Hadsonu? Kao i vi, on radije mašta o nekom mogućem, nekome ko bi mogao biti, ili već jeste njegov.
Status nečije Devojke nosi veoma malo obaveza. Ne treba da radite ništa osim da postojite. Flertovanje bi mu moglo raspaliti maštu. Odluke prepustite njemu.
Verujem da sam u poslednjih sedamnaest godina bila Devojka bar dvanaestorici poznatih i uspešnih muškaraca. Kao što sam već napomenula, nisam prelepa. Nisam čak ni lepa. Nijedan muškarac, koliko je meni poznato, nije me ugledao na drugom kraju prostorije prepune ljudi i odmah poželeo da me upozna. A ipak sam uspela da proniknem u svest i podsvest jednog eksperta za marketing, stručnjaka za motivaciona istraživanja, dva generala, vlasnika pivare, izdavača, trgovca nekretninama koji je zaradio milione i dvojice izuzetno zgodnih muškaraca mlađih od mene.
Biti nečija Devojka odličan je način da i bez muža budete voljeni i cenjeni. Ukoliko muškarac koji vas je stavio u tu kategoriju odluči da vam otvori svoje srce, pisaće predivna pisma, govoriti stvari od kojih će se vaš ego vinuti nebu pod oblake i kupovati poklone koje ne može sebi da priušti.
Margarita Klark (od sada ću koristiti lažna imena) jeste lepa, ali i prilično naivna za razvedenu tridesetjednogodišnjakinju. Jedan naš kolega toliko je poludeo za njom da je potpuno van sebe. Ma koliko to protivrečno zvučalo, on je istovremeno i srećno oženjen. Margarita je prijateljica njegove žene i nikada nije ni pomislila da ga zavede. On ipak ostavlja ljubavne poruke i cveće na njenom stolu, daje joj prevremene povišice i sređuje joj da po veleprodajnim cenama kupi sve, od električne ćebadi do gramofonskih ploča. Osim toga, daje joj savete u vezi sa porezima, osiguranjem i akcijama. Čak je upoznaje i sa zgodnim klijentima koji dolaze u firmu. Dileja? Ni najmanje. On se zabavlja na način koji ne može povrediti njegovu ženu. Margarita se zahvaljujući njemu oseća divnom, poželjnom, važnom i zaštićenom. Eto, to znači biti nečija Devojka.
Druga moja poznanica radila je u telefonskoj kompaniji. Tu je radio i njen postariji obožavalac. Njoj je u to vreme bilo dvadeset i tri godine, a njemu pedeset i devet. Uvek joj je za rođendan i Božić, ali i za ostale praznike, kao što su Uskrs i Dan zaljubljenih, poklanjao neki manji komad nakita ili nešto gotovine. Prvi put je to učinio u vreme kada su se jedva poznavali. Ona je, sva prepadnuta, pokušala da vrati poklon. „Meri Džejn“, rekao joj je on, „vi ste predivna mlada žena. Da sam mlađi, vaše telo bi me verovatno veoma interesovalo. Kao što možda znate, ili ne znate, ja nemam nikog na svetu. Ne zarađujem mnogo, ali ni to nemam na koga da trošim do na sebe. Za mene bi bilo izuzetno zadovoljstvo da vam dajem poklone. Ne morate nikome pričati o tome. Ja sigurno neću. Ali molim vas da mi učinite toliko.“
Meri Džejn je pristala. Uvek je bila ljubazna prema njemu, ali njihovo prijateljstvo nikada nije preraslo u nešto više. Ona će se narednog meseca udati i napustiti telefonsku kompaniju. Jedna od stvari koje će joj nedostajati biće gospodin A. – njen odani i skromni obožavalac.
Već šest godina, umetnički direktor izvesne marketinške agencije zove Betsi Aleksander telefonom jednog petka u mesecu. To čini posle večere u direktorskom klubu, u svojoj jedinoj noći momačke slobode. Ako je kod kuće, Betsi izađe sa njim na piće u obližnji bar. Za tih šest godina, poljubio ju je dva puta. Bilo je još pokušaja, ali njeno uporno odbijanje kao da ga nije previše razočaravalo. Betsi ima utisak da bi on, kada bi strasnim uzdasima odgovorila na njegove pokušaje, utekao poput Cvilidrete. On je samo želeo Devojku sa kojom će povremeno izaći. Njoj nije teško da primi divljenje lepo vaspitanog muškarca koji je već šest godina zove jednom mesečno. Svesna je da je to samo pothranjivanje njene sujete i da ne vodi nikuda. Ona je još jedna Devojka. 

Gde ste, da ste?

Šta ako niste ničija Devojka, a šta ako jeste? Gde se kriju famozni tajni obožavaoci? Statistike kažu da na svaku devojku ne dolazi čak ni jedan ceo muškarac (prilikom poslednjeg popisa, broj neudatih žena bio je za više od četiri miliona veći od broja neženja). Doduše, statistike samo tvrde da nema dovoljno đuvegija. Niko nije pominjao nestašicu muškaraca.
Verovatno biste, ako se malo potrudite, mogli i sami da se prisetite svoje zbirke.
Osim iskrenih prijatelja, drugara i ljubavnika, kojih ćete se odmah setiti, tu će se naći i momci s posla, koje možda nikada nećete videti van radnog mesta, ali sa kojima tračarite, kafenišete i rešavate probleme. Bilo bi pošteno nabrojati sve muškarce, od kurira do predsednika upravnog odbora, čiji se putevi dovoljno često ukrštaju s vašim.
Među najvažnijima će se sigurno naći i vaš šef, pogotovu ako imate sreće da vam zapadne neko dobar.
Mislim da devojka nikada ne bi trebalo da radi za muškarca koji je gad. Život je previše kratak, a zahvaljujući ekonomskom procvatu, uopšte nije teško promeniti posao. To se pre svega odnosi na sekretarice, pošto one sa svojim šefovima imaju prilično ličan odnos.
Tokom godina, radila sam u tri agencije sa Beverli Hilsa koje su zastupale glumce, pisce i pevače. Mada zvuči glamurozno, činilo mi se, možda zato što sam bila mlada i osetljiva, da se na tim mestima prema sekretaricama ponašaju kao prema troprstim lenjivcima koje treba držati što dalje od pogleda javnosti. U jednoj od njih, inače veoma prestižnoj, mi devojke smo morale da koristimo požarne stepenice, dok je za klijente i rukovodioce bio rezervisan elegantni glavni ulaz sa antičkim frizom.
Kada sam otišla odande (čini mi se da se to od mene očekivalo), zaposlila sam se kao sekretarica kod upravnika jedne reklamne agencije (nije to onaj ekspert kojeg sam pomenula pre nekoliko strana). Zaista mi dotle nije palo na pamet da šefovi mogu biti i takvi… srdačni, prijazni i velikodušni. Pošto je gospodin B. uživao veliki ugled u društvenim i poslovnim krugovima, kroz naše su prostorije prodefilovali neki od najvažnijih ljudi Amerike. Tako sam uostalom upoznala mnoge od onih kojima sam kasnije bila Devojka. Tamo sam radila pet godina i zahvaljujući njemu sam prvi put dobila priliku da sama kreiram reklamni slogan. Njegova žena je jedna od mojih najboljih prijateljica, a tokom godina su me upoznali sa stotinama neverovatnih ljudi.
Neko će mi zameriti što skrećem sa teme, ali samo sam htela da vam usput pokažem da šef može biti i sasvim pristojan momak. Takvog smatrajte božjim darom i obavezno ga stavite na spisak.