I
 
Most

Deset dana po okončanju rata, moja sestra Lora kolima je sletela s mosta. Prošla je ravno kroz znak „opasnost“: u toku su bili radovi na mostu. Automobil je pao u ponor dubok trideset metara, salomivši usput krošnje pune paperjastog mladog lišća, potom je buknuo i otkotrljao se u plitak potok na dnu, a po njemu su popadali odvaljeni blokovi mosta. Od Lore su ostala samo ugljenisana paramparčad.
O nesreći me je izvestio policajac: kola su bila moja, pa su me našli pomoću registracije. Nastupio je uljudno: nesumnjivo je prepoznao Ričardovo ime. Rekao je da su gume možda dokačile tramvajsku šinu ili da su kočnice otkazale, ali se takođe osetio dužan da me obavesti da dvoje očevidaca – penzionisani advokat i jedna bankarska blagajnica, pouzdani ljudi – tvrde kako su videli čitav događaj. Rekli su da je Lora skrenula naglo i svesno, i da je s mosta odletela jednako hladnokrvno kao da prelazi ulicu.
Nisu to bile kočnice, pomislih. Imala je svoje razloge. Doduše, večito drugačije od uobičajenih. U tom pogledu bila je potpuno nemilosrdna.
„Pretpostavljam da neko treba da je identifikuje“, rekoh. „Doći ću čim uzmognem.“ U svom glasu začuh smirenost, odnekud daleko. No zapravo, reči sam jedva izustila; usta mi behu utrnula, čitavo mi se lice bilo ukočilo od bola. Osećala sam se kao da sam bila kod zubara. Razbesnela sam se na Loru zbog onoga što je učinila, ali i na policajca, što je nagoveštavao da je to učinila. Oko glave mi je duvao vreo vetar, a u njemu su se pramenovi moje kose dizali i komešali kao mastilo prosuto u vodu.
„Bojim se da će biti pokrenuta istraga, gospođo Grifen“, rekao je.
„Prirodno“, rekoh. „Ali to je bila nesreća. Moja sestra nikad nije bila vična volanu.“
Videla sam glatki oval Lorinog lica, njenu uredno prikupljenu punđu, odeću koju bi bila obukla: muški krojenu bluzu s malom okruglom kragnom, u trezvenoj boji – teget ili čeličnosivoj ili bolnički zelenoj. Kažnjeničke boje – ne baš ono što bi odabrala, već ono u čemu bi se osećala zatočenom. Njen svečani poluosmeh; zapanjeno dignute obrve, kao da se divi pejzažu.
Bele rukavice: gest Pontija Pilata. Prala je ruke od mene. Od svih nas.
O čemu je razmišljala kad su kola poletela s mosta, i zatim lebdela u popodnevnom suncu, svetlucajući kao vilin konjic u jednom jedinom trenutku zadržanog daha pre survavanja? O Aleksu, o Ričardu, o dvoličnosti, o našem ocu i njegovom brodolomu; o bogu, možda, i o svojoj kobnoj, trougaonoj pogodbi. Ili o gomili jeftinih školskih vežbanki koje je sigurno baš tog jutra sakrila u fioci komode gde držim svoje čarape, znajući da ću ih upravo ja naći.
Kad je policajac otišao, popela sam se na sprat da se presvučem. Za posetu mrtvačnici trebaće mi rukavice, šešir i veo. Da nečim pokrijem oči. Mogla bih naleteti na reportere. Moraću da pozovem taksi. Takođe treba da opomenem i Ričarda – u kancelariji je: i on će morati da pripremi ožalošćenu izjavu. Ušla sam u garderobu: trebaće mi crno, i maramica.
Otvorila sam fioku, videla vežbanke. Rasplela kanap koji ih je unakrst vezivao. Primetila sam da mi zubi cvokoću i da me je uhvatila jeza. Mora da sam u šoku, ocenih.
Tada sam se setila Rini – još smo bile male. Sve ogrebotine i posekotine i manje povrede previjala nam je Rini: majka je smela da se odmara, ili da čini dobra dela negde drugde, ali je Rini uvek bila tu. Digla bi nas na beli zacakljeni kuhinjski sto – pored testa za pitu koju je razvijala, ili pileta koje je rasecala, ili ribe koju je čistila – i dala nam po komadić smeđeg šećera da nam zapuši usta. Kaži mi gde te boli, rekla bi. Ne jauči. Samo se smiri i pokaži mi.
Ali neki ljudi ne umeju da kažu gde ih boli. Ne mogu da se smire. Nikad ne prestaju da jauču.
 


Toronto star, 26. maj 1945.

SMRTNI SLUČAJ POKREĆE PITANJA
SPECIJALNO ZA STAR

Nakon mrtvozornikove istrage, prošlonedeljni smrtni slučaj u Aveniji Sent Kler proglašen je nesrećom. Gđica Lora Čejs (25) vozila je na zapad 18. maja po podne, kada je njen automobil proleteo kroz rampe oko mesta radova na mostu, srušio se u jarugu i zapalio se. Gđica Čejs je poginula na licu mesta. Njena sestra gđa Grifen, supruga istaknutog fabrikanta Ričarda E. Grifena, posvedočila je da je gđica Čejs patila od teških glavobolja koje su joj uticale na vid. Tokom ispitivanja, gđa Grifen je odbacila mogućnost vožnje u pijanom stanju, jer gđica Čejs nije uzimala alkohol.
Policija smatra da je nesreći doprinelo to što se guma automobila zakačila za otkrivenu tramvajsku šinu. Pokrenuto je pitanje primerenosti bezbednosnih mera prilikom komunalnih radova, ali je ono odbačeno nakon stručnog veštačenja komunalnog inženjera Gordona Perkinsa.
Nesreća je dala povoda obnavljanju protesta povodom stanja tramvajskih šina na toj deonici mosta. Predstavnik mesnih poreskih obveznika g. Herb T. Džolif rekao je izveštačima Stara da ovo nije prva nesreća koju su izazvale zapuštene šine. Gradsko veće treba to da primi k znanju.
 


Slepi ubica. Autor Lora Čejs.
Rajngold, Džejns i Moro, Njujork, 1947.

Prolog: Višegodišnje biljke za alpski vrt

Ima samo jednu njegovu fotografiju. Stavila ju je u smeđu kovertu s oznakom isečci, koju je sakrila među stranice Višegodišnjih biljaka za alpski vrt, gde niko drugi nikad neće zavirivati.
Pažljivo čuva tu sliku, jer joj gotovo ništa drugo nije ostalo od njega. Fotografija je crno-bela, snimljena jednim od onih četvrtastih, nezgrapnih predratnih aparata s blicem – njuška nabrana poput harmonike, kvalitetna kožna torba nalik brnjici, s kaišima i komplikovanim kopčama. Na slici su njih dvoje, ona i taj čovek, zajedno na izletu. Na poleđini, olovkom, piše piknik – ni njegovo ime, ni njeno, samo piknik. Imena su joj poznata, ne mora da ih beleži.
Sede pod drvetom; možda je to jabuka; tada nije obraćala mnogo pažnje na drvo. Ona nosi belu bluzu, rukava podvrnutih do laktova, i široku suknju prikupljenu pod kolena. Mora da je duvao vetrić, jer bluza joj je pritisnuta uz telo; ili možda nije duvalo, možda se tkanina zalepila; možda je bilo vruće. Bilo je vruće. Kad spusti dlan na sliku, i dalje oseća vrelinu iz nje, kao ponoćnu toplotu suncem ugrejanog kamena.
Čovek nosi svetao šešir, nakrivljen unapred, koji mu delimično zaklanja lice. Deluje preplanulije od nje. Ona je napola okrenuta ka njemu i smeši se, onako kako se nakon toga nikome nije smešila. Na slici izgleda vrlo mlada, premlada, iako u to vreme nije sebe smatrala premladom. On se takođe smeši – belina njegovih zuba blista kao kresnuta šibica – ali je podigao ruku, kao da bi da razigrano gurne nju, ili da otera kameru, neizbežnu treću osobu koja fotografiše; ili da tera one koji će ga gledati u budućnosti, koji će ga posmatrati kroz ovaj kvadrat, osvetljeni prozor glaziranog papira. Kao da je štiti. Ispruženom, zaštitničkom rukom drži opušak.
Sama je, stoga vadi smeđu kovertu i izvlači fotografiju iz novinskih isečaka. Stavlja je na sto i zuri u nju kao da gleda u bunar ili bazen – iza svog odraza traži nešto drugo, nešto što je ispustila ili izgubila, vidljivo ali van dosega, svetlucavo poput dragulja na pesku. Proučava svaki detalj. Njegove prste, izbeljene blicem ili sjajem sunca; nabore na njihovoj odeći; lišće drveta i male okrugle viseće oblike – behu li to ipak jabuke? Krupnu travu u prednjem planu. Trava tad beše žuta, jer nije bilo kiša.
S jedne strane – u prvi mah se to ne primećuje – vidi se šaka, odsečena belinom paspartua, odrubljena u zglavku, položena na travu kao otpadak. Prepuštena sama sebi.
Trag razvejanog oblaka na blistavom nebu, nalik mrlji od sladoleda na hromu. Njegovi prsti, žuti od duvana. Daleki blesak vode. Sve je sad potopljeno.
Potopljeno, ali sija.
 
 

II
 
 

Slepi ubica: Tvrdo kuvano jaje

Za šta si se odlučila, dakle? pita on. Za smokinge i romansu, ili za brodolom na napuštenoj obali? Slobodno biraj: džungle, tropska ostrva, planine. Ili drugu dimenziju svemira – tu sam najbolji.
Drugu dimenziju svemira? Ma nemoj!
Ne rugaj se, korisna je to adresa. Tamo može da se desi šta god želiš. Svemirski brodovi i pripijene uniforme, laserski pištolji, Marsovci s telima džinovskih liganja, i tako to.
Ti biraj, kaže ona. Ti si profesionalac. Šta kažeš na pustinju? Uvek sam želela da je vidim. Ali s oazom, naravno. Dodaj i malo urminih palmi. Ona guli koricu sa sendviča. Ne voli koricu.
Pustinje ti ne daju da se razmahneš. Nema tamo bogzna čega, sem ako sam ne dometneš grobove. Onda može da se pojavi i čopor nagih žena, mrtvih već tri hiljade godina: vitka tela bujnih oblina, rubinski crvene usne, azurna kosa u peni umršenih uvojaka, i oči nalik zmijskoj jami. Ali mislim da ne bih uspeo da ti ih utrapim. Zlokoban stil ne liči na tebe.
Nikad se ne zna. Možda bi mi se i svidele.
Sumnjam. One su za prosečan svet. Međutim, popularne su na koricama – uvijaju se oko glavnog junaka, moraju da se oteraju kundakom.
Mogu li da dobijem drugu dimenziju svemira, a i grobove i mrtve žene, molim te?
Pozamašna je to narudžba, ali videću šta mogu da učinim. Mogao bih da ubacim i neke žrtvene device, s metalnim grudnjacima i srebrnim okovima oko gležnjeva i u eteričnim odorama. I čopor izgladnelih vukova pride.
Vidim da te ništa ne može zaustaviti.
Hoćeš radije smokinge? Krstarenje brodom, bele košulje, rukoljube i licemerno balavljenje?
Ne. U redu. Uradi kako misliš da je najbolje.
Cigaretu?
Odmahuje glavom – ne. On pripaljuje, krešući šibicu noktom palca.
Zapalićeš se, kaže ona.
Dosad nisam.
Gleda podvrnuti rukav njegove košulje, beo ili svetloplav, zatim zglavak, tamniju kožu njegove šake. On isijava zračenje, mora da je to odraz sunca. Zašto niko ne pilji? Ipak, suviše je uočljiv da bi bio tamo – na otvorenom. Oko njih ima još ljudi, koji sede ili leže na travi ili su se podlaktili – drugih izletnika u svetloj letnjoj odeći. Sve je vrlo dolično. Svejedno, ona se oseća kao da su njih dvoje sami; kao da jabuka pod kojom sede nije jabuka nego šator; kao da je oko njih kredom opcrtan krug. Unutar tog kruga su nevidljivi.
Dakle, svemir, kaže on. S grobovima i devicama i vukovima – ali na rate. Može?
Na rate?
Znaš već, kao otplata za nameštaj.
Ona se smeje.
Ma ozbiljan sam. Ne može da se škrtari, trajaće danima. Moraćemo ponovo da se vidimo.
Snebiva se. U redu, kaže. Ako budem mogla. Ako se organizujem.
Dobro, kaže on. Sad moram da razmislim. Glas mu je i dalje ležeran. Prevelika žurba mogla bi da je odbije.

Na planeti – da vidimo. Ne Saturn, suviše je blizu. Na planeti Zajkron, smeštenoj u drugu dimenziju svemira, nalazi se ravnica zasuta šljunkom. Severno je okean, ljubičaste boje. Zapadno je planinski venac, po kome, priča se, noću tumaraju proždrljive vampirske stanovnice tamošnjih ruševnih grobova. Vidiš, grobove sam stavio na sâm početak.
Vrlo savesno od tebe, kaže ona.
Uvek poštujem dogovor. Južno je vrela peščana pustoš, a istočno su neke duboke doline, koje su nekada mogle biti reke.
Pretpostavljam da ima i kanala, kao na Marsu?
Oh, i kanala i svega živog. Brojnih tragova drevne i visokorazvijene civilizacije, iako ovu regiju sada naseljavaju samo raštrkane bande nomada. Usred ravnice je velika humka od kamenja. Okolno tlo je suvo, s pogdekojim zakržljalim žbunom. Nije baš pustinja, ali kao da jeste. Je li ostao neki sendvič sa sirom?
Ona pretura po papirnoj kesi. Ne, kaže, ali ima jedno tvrdo kuvano jaje. Nikad ranije nije bila ovako srećna. Sve je opet novo, tek treba da se ozakoni.
Tačno ono što mi treba, kaže on. Krčag limunade, komad tvrdo kuvanog jajeta. Valja jaje između dlanova, lomi ljusku, ljušti ga. Ona gleda njegova usta, vilicu, zube.
Ja pokraj tebe gradskog sred parka, kaže ona. Izvoli so.
Hvala. Sve pamtiš.

Ta suva ravnica ne pripada nikome, nastavlja on. Ili tačnije, deli je pet plemena, pri čemu nijedno nije dovoljno jako da uništi ostala. Sva ona povremeno prolaze pored te kamenite humke i teraju svoje tulkove – plave ovcolike životinje jogunaste naravi – ili prenose bezvrednu robu na tovarnim životinjama, svojevrsnim trookim kamilama.
Hrpa stenja se različito zove na njihovim različitim jezicima: Jazbina letećih zmija, Gomila kamenja, Prebivalište naričućih majki, Vrata zaborava, i Jama oglodanih gostiju. Svako pleme pripoveda sličnu priču o njoj. Pod stenama je, kažu, sahranjen kralj – bezimeni kralj. Ne samo on, nego i ostaci veličanstvenog grada kojim je nekada vladao. Grad je uništen u bici, a kralj uhvaćen i obešen za urminu palmu, u znak trijumfa. S izlaskom meseca je raskomadan i sahranjen, a kamenje je nagomilano kao obeležje. Što se tiče ostalih žitelja grada, svi su pobijeni. Iskasapljeni – muškarci, žene, deca, bebe, čak i životinje. Posečeni mačem, iseckani na komade. Nije pošteđen nijedan živi stvor.
To je strašno.
Zabodi ašov gde god hoćeš, i svetlost dana ugledaće ova ili ona strahota. Dobro je to za naš posao, mi cvetamo na kostima; da ih nema, ne bi bilo ni priča. Ima li još limunade?
Ne, kaže ona. Sve smo popili. Nastavi.
Osvajači su ime grada izbrisali iz letopisa, i zato je – kažu pripovedači – mesto sada poznato samo po imenu sopstvenog uništenja. Hrpa stenja tako obeležava i čin hotimičnog sećanja i čin hotimičnog zaborava. Paradoksi su omiljeni u toj oblasti. Svih pet plemena za sebe tvrde da su napala i osvojila grad. Sva se sa slašću sećaju pokolja. Sva veruju da im je sopstveni bog to zapovedio, kao čin pravedne osvete, jer je u gradu vladalo bezbožništvo. Zlo se mora pročistiti krvlju, vele oni. Tog je dana krv tekla kao voda, pa je kasnije sve verovatno bilo vrlo čisto.
Svaki stočar ili trgovac doda kamen na hrpu kad prođe pored nje. To je stari običaj – činiš to u spomen na mrtve, na svoje mrtve – ali, budući da niko ne zna ko su zaista pokojnici ispod humke, svi stavljaju kamenje za svaki slučaj. Vrdaju tako što kažu da je čitav taj događaj bio volja njihovog boga, te da stavljanjem kamena slave i tu volju.
Po drugoj pak priči, grad uopšte nije ni bio razoren, nego su, pomoću čarolije poznate samo kralju, grad i stanovnici utekli, a zamenile su ih njihove sopstvene prikaze, te su zapravo samo te prikaze spaljene i poklane. Pravi grad se veoma smanjio i smestio u pećinu ispod velike gomile kamenja. Sve je tamo i dalje očuvano, uključujući i palate, i vrtove pune drveća i cveća; uključujući i ljude koji, mada ne veći od mrava, i dalje žive svoj život – nose majušnu odeću, priređuju majušne bankete, pričaju majušne priče, pevaju majušne pesme.
Kralj zna šta se desilo i zbog toga ima noćne more, ali ostali žitelji ne znaju ništa. Ne znaju da su se toliko smanjili. Ne znaju da su bili na ivici pogibije. Ne znaju čak ni da su spaseni. Njima tavanica pećine izgleda kao nebo: svetlost ulazi kroz jednu rupicu među kamenjem, a oni misle da je to sunce.

Jabukovo lišće šumori. Ona gleda u nebo, pa na sat. Zima mi je, veli. I kasnim. Možeš li se otarasiti dokaza? Prikuplja ljuske jajeta, gužva masni papir.
Ne žuriš, valjda? Nije hladno.
Nešto duva s vode, kaže ona. Mora da je vetar promenio pravac. Naginje se unapred, ustaje.
Ostani još, kaže on prebrzo.
Moram da idem. Tražiće me. Ako okasnim, pitaće me gde sam bila.
Ravna suknju, obavija ruke oko sebe, okreće se, male zelene jabuke gledaju je kao oči.
 


Gloub end mejl, 4. jun 1947.

GRIFEN NAĐEN U JEDRILICI
SPECIJALNO ZA GLOUB END MEJL

Nakon neobjašnjivog odsustva od nekoliko dana, industrijalac Ričard E. Grifen (47), navodni favorit Progresivno-konzervativne stranke za kandidaturu u torontskoj izbornoj jedinici Sent Dejvid, nađen je mrtav pored svog letnjikovca Avilion u Port Tikonderogi, gde je provodio odmor. G. Grifen otkriven je u jedrilici Vodena vila, koja je bila privezana u njegovom privatnom pristaništu na reci Žog. Po svemu sudeći, udarila ga je kap. Policija tvrdi da se ne sumnja na nasilnu smrt.
G. Grifen ostvario je istaknutu karijeru kao direktor komercijalnog carstva koje je, između ostalog, obuhvatalo tekstilnu, odevnu i laku industriju, a dodeljena mu je i pohvala za to što je savezničke trupe tokom rata snabdevao elementima uniformi i rezervnim delovima za oružje. Bio je čest gost na uticajnim skupovima u kući industrijalca Sajrusa Itona u Pagvošu, kao i vodeća figura klubova „Empajer“ i „Granit“. Odlično je igrao golf, a bio je poznat i u Kraljevskom kanadskom jahting klubu. Premijer je u telefonskom komentaru sa svog privatnog imanja Kingsmir rekao: „Gospodin Grifen bio je jedan od najsposobnijih ljudi u ovoj zemlji. Njegova smrt ostaviće dubok trag.“
G. Grifen bio je zet pokojne Lore Čejs, koja je ovog proleća posthumno debitovala kao romanopisac, a za sobom je ostavio sestru, gđu Vinifred (Grifen) Prajor, uvaženu pripadnicu visokog društva, i suprugu, gđu Iris (Čejs) Grifen, kao i njihovu desetogodišnju kćer Eme. Pogrebna služba održaće se u Torontu, u Crkvi svetog apostola Simona u utorak.