Prolog

Sneg na planinama se topio, a Bani je bio mrtav nedeljama pre nego što smo najzad shvatili težinu svog položaja. Znate, kad su ga pronašli bio je mrtav već deset dana. Bila je to jedna od najvećih potraga u istoriji Vermonta – Državna policija, FBI, čak i vojni helikopter; koledž je zatvoren, fabrika boja u Hempdenu je zatvorena, ljudi su dolazili iz Nju Hempšira, sa severa države Njujork, čak i iz Bostona.
Teško je poverovati da je Henrijev skromni plan uspeo tako dobro uprkos ovim nepredviđenim događajima. Nismo nameravali da sakrijemo telo tamo gde ga niko ne bi našao. Zapravo ga uopšte nismo sakrili, nego smo ga prosto ostavili gde je palo, nadajući se da će neki nesrećni prolaznik da se spotakne o njega pre nego što iko primeti da ga nema. Ovo je bila jednostavna i ubedljiva priča: klimavo stenje, leš slomljenog vrata na dnu urvine i blatnjavi tragovi klizanja peta koji vode nadole; nesreća na planinarenju, ništa manje, ništa više, i tako bi i ostalo, uz tihi plač i skromni pogreb, da nije bilo snega koji je pao te noći; sasvim ga je prekrio, a deset dana kasnije, kad je najzad počeo da se topi, pripadnici Državne policije, FBI-ja i tragači iz grada shvatili su da su hodali tamo-amo preko njegovog leša sve dok nisu utabali sneg čvrsto poput leda.


Teško je poverovati da se takva galama digla oko čina za koji sam i ja bio delimično odgovoran, a još teže da bih mogao proći kroz to – kamere, uniforme, crne grupe razasute po planini Katarakt poput mrava u posudi sa šećerom – ne izazvavši tračak sumnje. Ali proći kroz to bilo je jedno; pokazalo se da je otići bilo nešto sasvim drugo; iako sam nekad mislio da sam zauvek napustio urvinu tog davnog aprilskog popodneva, sada više nisam siguran u to. Kada su tragači otišli i život oko mene utonuo u tišinu, shvatio sam da sam, uprkos godinama zamišljanja da se nalazim negde drugde, u stvarnosti sve vreme bio tu; na vrhu, pored blatnjavih useka točkova kroz mladu travu, pod tamnim nebom nadnesenim nad uzdrhtali jabukov cvat, dok se u vazduhu oseća prva jeza snega koji će pasti te noći.
Šta radite tu gore? upitao je Bani iznenađeno, otkrivši da ga nas četvoro čekamo.
Pa, tražimo mladu paprat, odgovorio je Henri.
A nakon što smo neko vreme stajali i sašaptavali se u žbunju – poslednji pogled na leš i poslednji pogled naokolo, nema ispalih ključeva, izgubljenih naočara, svi imaju sve? – a zatim krenuli u koloni po jedan kroz šumu, okrenuo sam se i pogledao kroz mladice što su se njihale i zatvarale stazu iza mene. Iako se sećam povratka i prvih usamljenih pahulja snega koje su se provukle između borova, iako se sećam kako smo se zahvalno potrpali u kola i krenuli niz put poput porodice na odmoru, s Henrijem za volanom – vozio je stegnutih zuba preko rupa, a mi ostali smo se naginjali preko sedišta i ćeretali kao deca – iako se predobro sećam duge užasne noći koja nas je čekala i dugih užasnih dana i noći što su je sledili, treba samo da se osvrnem preko ramena da sve te godine nestanu, da ponovo iza sebe ugledam urvinu kako se uzdiže sva zelena i crna kroz mladice, sliku koja me nikad neće napustiti.
Pretpostavljam da sam nekada u svom životu znao mnogo priča, ali sada nema nijedne druge. Ovo je jedina priča koju ću ikada biti u stanju da ispričam.

 

KNJIGA I
 
 

Poglavlje 1

Da li „tragična mana“, ta upadljiva crna pukotina koja se proteže sredinom života, postoji izvan književnosti? Nekada sam mislio da ne. Sada mislim da postoji. I mislim da je moja ova: mračna žudnja za slikovitošću po svaku cenu.
A moi. L’histoire d’une de mes folies.3
Zovem se Ričard Papen. Imam dvadeset osam godina i do svoje devetnaeste nikad nisam video Novu Englesku niti koledž Hempden. Po rođenju sam Kalifornijac, a, kako sam nedavno otkrio, to sam i po prirodi. Ovo poslednje priznajem tek sada, posle čina. Mada nije važno.
Odrastao sam u Plejnu, malom silicijumskom selu na severu. Nemam braće ni sestara. Otac mi je vodio benzinsku stanicu, a majka je bila domaćica sve dok nisam porastao, a vremena postala teža, pa se zaposlila; radila je na telefonskoj centrali u upravi jedne od velikih fabrika čipova pored San Hozea.
Plejno. Ime izaziva slike auto-bioskopa, montažnih kuća, talasa vreline što se podižu s asfalta. Godine koje sam proveo tamo postale su bezvredna prošlost koja se odbacuje lako poput plastične čaše. Smatram da je to na neki način izuzetno vredan dar. Napustivši kuću mogao sam da stvorim novu, daleko prijatniju prošlost, punu zapanjujućih, pojednostavljenih uticaja okoline; šaroliku prošlost u koju su nepoznati ljudi lako stupali.
Sjaj ovog izmaštanog detinjstva – punog bazena za plivanje, zasada pomorandži i raspusnih, privlačnih roditelja iz sveta šou-biznisa – gotovo je zasenio sivi original. Zapravo, kad mislim o svom stvarnom detinjstvu, ne sećam ga se naročito dobro, osim kao tužne hrpe predmeta: patike koje sam nosio cele godine, bojanke iz samousluge i zgnječeni stari fudbal, moj doprinos igri u susedstvu; malo zanimljivi, još manje lepi. Bio sam ćutljiv, visok za svoje godine, sklon pegama. Nisam imao mnogo drugova, ali ne znam da li zbog izbirljivosti ili okolnosti. U školi mi je, izgleda, išlo dobro, ali ne posebno dobro. Voleo sam da čitam – Toma Svifta, Tolkinove knjige – ali i da gledam televiziju, što sam činio mnogo, ležeći na tepihu naše prazne dnevne sobe za dugih dosadnih popodneva posle škole.
Iskreno, ne sećam se mnogo čega drugog iz tih godina osim izvesnog raspoloženja koje ih je prožimalo, osećanja sete koje povezujem s gledanjem Čudesnog sveta Volta Diznija nedeljom uveče. Nedelja je bila tužan dan, rano u krevet, ujutru u školu, stalno sam brinuo da mi domaći zadaci ne valjaju – ali dok sam gledao vatromete na noćnom nebu iznad svetlom okupanih zamkova Diznilenda, obuzimalo me je mnogo opštije osećanje užasa, zarobljenosti u dosadni krug škola-kuća; ta okolnost činila je, makar za mene, čvrst empirijski razlog za sumornost. Moj otac bio je zao, naša kuća ružna, a majka nije obraćala mnogo pažnje na mene; odeća mi je bila jeftina, kosa prekratko ošišana, i činilo se da se nikome u školi ne dopadam naročito. Pošto je otkako pamtim sve bilo ovakvo, osećao sam da će mi se život kretati ovom stazom potištenosti koliko god mogu da ga predvidim. Ukratko, osećao sam da je moje postojanje obeleženo na neki neprimetan, ali suštinski način.
Pretpostavljam da onda nije čudo što nisam mogao da pomirim svoj život sa životima svojih prijatelja, makar onakvim kakvima su se meni činili. Čarls i Kamil bili su siročad (kako sam žudeo za takvom zlehudom sudbinom!), odgajile su ih baka i baba-tetke u kući u Virdžiniji; detinjstvo o kom sam voleo da mislim, s konjima, rekama i stablima kaučuka. I Frensis. Njegova majka imala je samo sedamnaest godina kada ga je rodila – malokrvna, mušičava devojka s crvenom kosom i bogatim ocem, pobegla je od kuće s bubnjarom grupe Vens Vejn i Muzikalni Pastiri. Vratila se kući kroz tri sedmice, a brak je poništen nakon šest. Kako je Frensis voleo da kaže, baba i deda podizali su njega i njegovu majku kao brata i sestru, odgajali su ih na tako visokoj nozi da su čak i ogovaruše bile impresionirane – engleske dadilje, privatne škole, leta u Švajcarskoj, zime u Francuskoj. Pogledajte čak i dobroćudnog starog Banija ako hoćete. Nije nosio kapute s dvorednim kopčanjem niti je išao na časove plesa ništa više nego ja. Ali, imao je američko detinjstvo. Sin poznatog fudbalera „Klemsona“ koji je postao bankar. Petoro braće, nijedna sestra, u velikoj bučnoj kući u predgrađu, s jedrilicama, teniskim reketima i zlatnim retriverima na raspolaganju; letovanja na Kejp Kodu, internati u blizini Bostona i za vreme fudbalske sezone izleti kolima s otvorenim zadnjim vratima; detinjstvo suštinski prisutno kod Banija, od načina na koji se rukovao do načina na koji je pričao viceve.
Ne znam jesam li ikada s bilo kim od njih imao išta zajedničko, ništa osim poznavanja grčkog i godine provedene u njihovom društvu. A ako je ljubav nešto zajedničko, onda pretpostavljam da nam je ona bila zajednička, iako shvatam da to zvuči pomalo čudno u svetlu priče koju ću ispričati.
Odakle početi?
Posle gimnazije krenuo sam na mali koledž u svom rodnom gradu (moji roditelji su se tome protivili, pošto su vrlo jasno stavili do znanja kako očekuju da ću pomagati ocu u njegovom poslu, što je bio jedan od mnogih razloga da čeznem da se upišem), i tokom dve godine provedene tamo učio sam starogrčki. Nije to bilo iz ljubavi prema tom jeziku, nego zato što sam se upisao na pripremni smer za medicinu (novac je, vidite, bio jedini način da poboljšam svoju sudbinu, lekari zarađuju mnogo novca, quod erat demonstrandum4), a moj savetnik mi je predložio da odaberem jezik kako bih popunio neophodan broj humanističkih predmeta. Pošto su se časovi grčkog slučajno održavali po podne, odabrao sam grčki kako bih ponedeljkom mogao duže da spavam. Ovo je bila sasvim slučajna odluka koja će se, kao što ćete videti, pokazati vrlo sudbonosnom.
Grčki mi je dobro išao, isticao sam se, čak sam u drugoj godini dobio nagradu Odeljenja klasičnih nauka. Bio je to moj omiljeni predmet jer se jedini slušao u normalnoj učionici – nije bilo tegli s kravljim srcima, mirisa formaldehida ni kaveza prepunih majmuna koji vrište. U početku sam mislio da ću napornim radom uspeti da prevladam temeljno gađenje i nesklonost prema svom budućem pozivu, da ću još napornijim radom možda razviti neku vrstu dara za njega. Ali nije bilo tako. Kako su meseci odmicali, proučavanje biologije i dalje me nije zanimalo, ako mi od njega nije već zaista bilo muka; ocene su mi bile loše, a nastavnici i kolege podjednako su me prezirali. Jednim, kako mi se činilo, Pirovim5 potezom, prebacio sam se na englesku književnost ne obavestivši o tome roditelje. Smatrao sam da time sam sebi režem grkljan, da ću svakako zažaliti zbog toga, jer sam i dalje verovao da je bolje propasti na unosnom polju nego cvetati na onom koje je moj otac (koji ništa nije znao ni o finansijama niti o akademskom svetu) smatrao najmanje isplativim; da će moj prelazak na to polje svakako dovesti do toga da se do kraja života motam oko kuće i od oca tražim novac; novac koji, žestoko me je uverio, nije imao nameru da mi daje.
I tako sam studirao književnost i to mi se mnogo više dopadalo. Ali dom mi se nije sviđao ništa više. Mislim da ne mogu objasniti očajanje koje je moja okolina u meni izazivala. Iako sada smatram da bih, s obzirom na okolnosti i sopstvene sklonosti, bio nesrećan bilo gde drugde, u Bijaricu, u Karakasu ili na ostrvu Kapri, tada sam bio ubeđen da je moja nesreća vezana za moj grad. Možda je delom i bilo tako. Iako je Milton do izvesne mere u pravu – um je svoje sopstveno mesto i može sebi da stvori pakao ili raj i tako dalje – bez ikakve sumnje je jasno da su osnivači Plejna stvorili grad ne po ugledu na raj, nego prema onom drugom, mnogo tužnijem gradu. U gimnaziji sam stekao naviku da posle škole lunjam po tržnim centrima, da tumaram kroz blistave, hladnjikave međuspratove dok me toliko ne zaslepe roba i bar kodovi, šetališta i liftovi, ogledala, Muzak6, buka i svetla, da mi fitilj prsne u mozgu i u trenu sve postane nerazumljivo: boja bez oblika, blebetanje raspršenih molekula. Onda bih kao zombi izašao na parking i odvezao se do igrališta za bezbol, gde ne bih ni izašao iz kola, samo bih sedeo s rukama na volanu i zurio u žičanu ogradu i požutelu zimsku travu sve dok se ne bi smračilo toliko da više ništa ne bih video.
Iako sam imao neku zbrkanu svest o tome da je moje nezadovoljstvo boemsko, neodređeno marksističkog porekla (dok sam bio šiparac glupavo sam se razmetao socijalizmom, uglavnom da bih nervirao oca), nisam ga zapravo shvatao i žestoko bih se naljutio da mi je neko rekao da ono potiče iz snažne puritanske struje u mojoj prirodi, kako je i bilo. Nedavno sam u jednoj staroj svesci našao nešto što sam zapisao negde u osamnaestoj: „Osećam ovde zadah truleži, zadah kakav ispušta prezrelo voće. Nigde, nikada, ogavni mehanizmi rađanja, parenja i smrti – ti čudovišni potresi života koje Grci zovu miasma, onečišćenje – nisu toliko brutalni, niti su naslikani da deluju tako lepo; nigde i nikada toliko ljudi nije položilo toliko vere u laži, nestalnost i smrt smrt smrt.“
Ovo su, čini mi se, prilično grube reči. Da sam ostao u Kaliforniji možda bih završio u nekoj sekti ili bih se makar pridržavao izvesnih čudnih ograničenja u ishrani. Sećam se da sam u to doba čitao o Pitagori i otkrio da me neke njegove zamisli čudnovatno privlače – nošenje bele odeće, na primer, ili uzdržavanje od hrane koja ima dušu.
Ali umesto svega toga, završio sam na Istočnoj obali.
Na Hempden sam naleteo igrom slučaja. Jedne noći, za vreme dugog i kišovitog Dana zahvalnosti7 – brusnice iz konzerve, blebetanje utakmica na televiziji – otišao sam u svoju sobu posle svađe s roditeljima (te određene svađe se ne sećam, sećam se samo da smo se stalno svađali, zbog novca i škole) i kopao po ormaru pokušavajući da nađem kaput, kad je izletela: brošura Hempdenskog koledža iz grada Hempdena, država Vermont.
Bila je dve godina stara, ta brošura. U gimnaziji su mi mnogi koledži slali svašta jer sam dobro prošao na ispitima, mada, na nesreću, ne dovoljno dobro da obezbedim sebi stipendije, a ovu brošuru sam cele druge godine čuvao u udžbeniku geometrije.
Ne znam kako se našla u mom ormaru. Pretpostavljam da sam je sačuvao jer je bila lepa. Tokom završne godine proveo sam mnoge sate posmatrajući fotografije, kao da ću, ako budem zurio u njih dovoljno dugo i čežnjivo, nekakvom osmozom biti premešten u njihovu jasnu, čistu tišinu. Čak i sada pamtim te slike, kao što ljudi pamte slikovnice koje su voleli u detinjstvu. Vesele livade, daleke planine u drhtavoj izmaglici, lišće do kolena popadalo po jesenjim stazama milovanim vetrom, vatre i magla u dolinama, violončela, tamna prozorska okna, sneg.
Koledž Hempden, grad Hempden, Vermont. Osnovan 1895. (Već i ova činjenica izazivala je čuđenje; ništa što sam poznavao u Plejnu nije nastalo mnogo pre 1962.) Broj studenata, pet stotina. Mešovita škola. Napredna. Specijalizovana za slobodne umetnosti. Vrlo selektivna. „Hempden, u želji da obezbedi čvrsto zaokružene tečajeve iz humanističkih nauka, teži ne samo da pruži studentima čvrstu osnovu na odabranom polju, nego i pogled na sve discipline umetnosti, civilizacije i misli Zapada. Čineći to, nadamo se da pojedincima pružamo ne samo činjenice, nego i sirove osnove mudrosti.“
Koledž Hempden, grad Hempden, Vermont. Čak i naziv je imao ozbiljni anglikanski ritam, makar za moje uho, koje je beznadežno čeznulo za Engleskom i bilo gluvo za slatke tamne ritmove misionarskih gradića. Dugo sam gledao sliku zgrade koju zovu Opšte zdanje. Prelivala ju je slaba, akademska svetlost koja me je navodila na misli o dugim satima u prašnjavim bibliotekama, starim knjigama i tišini.
Majka je pokucala na vrata, izgovorila moje ime. Nisam odgovorio. Iscepio sam informativni obrazac s kraja brošure i počeo da ga ispunjavam. Ime: Džon Ričard Papen. Adresa: Trg mimoze 4487, Plejno, Kalifornija. Da li biste želeli da dobijete informacije o finansijskoj pomoći? Da (očigledno). Sutradan ujutru sam ga poslao.
Sledeći meseci bili su beskrajna iscrpljujuća bitka papira, izjednačenih snaga, vođena iz rovova. Moj otac je odbio da ispuni finansijske papire. Najzad sam, u očajanju, ukrao poreske prijave iz pregratka za rukavice njegove tojote i ispunio ih sâm. Još čekanja. Onda pismo od dekana upisa. Neophodan je razgovor, kada mogu da doletim za Vermont? Nisam mogao sebi da priuštim avion do Vermonta, pa sam mu to i napisao. Još čekanja, još jedno pismo. Koledž će mi isplatiti putne troškove ako njihova ponuda stipendije bude prihvaćena. U međuvremenu su stigle informacije o finansijskoj pomoći. Udeo porodice bio je veći nego što je moj otac rekao da ima. Odbio je da plati. Ovakav gerilski rat vukao se još osam meseci. Ni dan-danas ne shvatam sasvim lanac događaja koji me je odveo u Hempden. Samilosni profesori pisali su pisma; u mom slučaju učinjeni su raznovrsni izuzeci. I tako sam se, manje od godine nakon što sam seo na čupavi zlatni tepih svoje sobice u Plejnu i impulsivno ispunio upitnik, iskrcao iz autobusa u Hempdenu s dva kofera i pedeset dolara u džepu.
Nikada nisam bio istočnije od Santa Fea ni severnije od Portlenda. Kada sam izašao iz autobusa posle duge noći prepune strepnje koja je počela negde u Ilinoju, bilo je šest sati ujutru, sunce se pomaljalo iznad planina, video sam breze i nemoguće zelene livade i činilo mi se, zaslepljenom od noći i trodnevnog nespavanja na autoputu, da sam u zemlji iz svojih snova.
Spavaonice čak nisu bile ni prave spavaonice – ili makar ne kao one koje sam poznavao, sa zidovima od betonskih blokova i depresivnim žućkastim svetlom – nego bele montažne kuće sa zelenim šalonima, smeštene iza Opšteg zdanja u šumarcima javora i jasena. Ipak, na pamet mi nije palo da bi moja soba, gde god bila, mogla biti drugačija no ružna i razočaravajuća, pa sam doživeo neku vrstu šoka kad sam je prvi put video – bela soba s velikim prozorima okrenutim ka severu, monaška i gola, s podom od izgrebane hrastovine i iskošenom tavanicom kao na mansardi. Prve noći provedene u njoj presedeo sam sumrak na krevetu dok su zidovi menjali boju od sive preko zlatne do crne, i slušao neki sopran kako vrtoglavo šeta gore-dole negde na drugom kraju hodnika, sve dok i poslednje svetlo nije zgasnulo, a udaljeni sopran spiralno se penjao i spuštao u tami poput nekakvog anđela smrti, i ne mogu da se setim da sam ikada osetio takav vazduh, visinski, hladan i razređen, kao te večeri, niti da sam se ikada osećao tako dalekim od niskih obrisa prašnjavog Plejna.
Te prve dane pre početka predavanja proveo sam sâm u svojoj belo okrečenoj sobi, među vedrim livadama Hempdena. I bio sam srećan tih prvih dana kao nikada ranije, lutajući poput mesečara, preneražen i pijan od lepote. Grupa devojaka rumenih obraza igra fudbal, konjski repovi im lete, njihovi povici i smeh tiho plove iznad somotskog igrališta u sumrak. Stabla krckaju pod jabukama, opale jabuke crvene se u travi ispod njih, trule na zemlji mirišući teško i slatkasto, čuje se uporno brujanje zolja oko njih. Kula sa satom Opšteg zdanja; cigle obrasle bršljanom, beli tornjić, začaran daleko u izmaglici. Šok kada sam prvi put video stablo breze po noći kako se uzdiže u mraku, hladno i vitko poput duha. I noći, veće nego u mašti, crne, vetrovite i ogromne, rastrojene i divlje od zvezda.

***
Nameravao sam da ponovo upišem grčki, pošto je to bio jedini jezik koji sam dobro poznavao. Ali kada sam to rekao savetniku kom sam dodeljen – profesoru francuskog po imenu Žorž Laforg, čoveku maslinaste kože i šiljastog nosa dugih nozdrva kao u kornjače – samo se nasmešio i sastavio vrhove prstiju. „Bojim se da bi tu moglo biti problema“, rekao je s naglaskom.
„Zašto?“
„Imamo samo jednog profesora starogrčkog, a on vrlo neobično bira studente.“
„Učio sam grčki dve godine.“
„To verovatno neće imati nikakvog uticaja. Osim toga, ako želite da diplomirate na engleskoj književnosti, trebaće vam savremeni jezik. Još ima mesta na mom početnom tečaju francuskog, a i na nemačkom i italijanskom. Španski“ – pogledao je svoj spisak – „tečajevi španskog su uglavnom popunjeni, ali ako želite, mogao bih da porazgovaram s gospodinom Delgadom.“
„Možda biste mogli da porazgovarate s profesorom grčkog.“
„Ne znam da li bi to donelo ikakve koristi. On prima ograničen broj studenata. Vrlo ograničen broj. Osim toga, po mom mišljenju, on sprovodi izbor po ličnoj, a ne na akademskoj osnovi.“
U glasu mu se osećao tračak sarkazma, kao i nagoveštaj da on, ako je meni svejedno, radije ne bi nastavio razgovor o tome.
„Ne razumem šta želite da kažete“, rekao sam.
Zapravo sam mislio da razumem. Laforgov odgovor me je iznenadio. „Nije to što mislite“, rekao je. „On je, naravno, istaknut naučnik. Slučajno je i veoma šarmantan. Ali on ima, po mom mišljenju, prilično neobične zamisli o nastavi. On i njegovi studenti doslovno nemaju nikakvog dodira s ostatkom Odseka. Ne znam zašto i dalje navode njegove tečajeve u opštem katalogu – informacija je pogrešna, dovodi do zabuna svake godine – pošto su njegovi časovi, praktično govoreći, zatvoreni. Čuo sam da onaj ko hoće da studira kod njega mora da čita prave knjige, da deli slične poglede. Nekoliko puta se dogodilo da je odbio studente kao što ste vi, koji su ranije izučavali klasične nauke. Ja“ – podigao je obrvu – „ako je student kvalifikovan i želi da sluša ono što ja predajem, uvek dozvoljavam upis na moj tečaj. Vrlo demokratski, zar ne? To je najbolji način.“
„Da li se takve stvari ovde često događaju?“
„Naravno. U svakoj školi ima teških nastavnika. A ovde“ – na moje iznenađenje, spustio je glas – „ovde ima mnogih koji su teži od njega. Mada moram da vas zamolim da me ne citirate.“
„Neću“, rekao sam, pomalo preneražen ovim iznenadnim poveravanjem.
„Zaista, suštinski je važno da to ne činite.“ Nagnuo se napred i stao da šapuće, jedva mičući sićušnim usnama. „Moram da insistiram na tome. Možda vi toga niste svesni, ali ja imam nekoliko strašnih neprijatelja u Odeljenju za književnost. Čak, iako ćete teško poverovati u to, i ovde, u mom Odseku. Osim toga“, nastavio je prirodnijim tonom, „on je poseban slučaj. Predaje ovde već mnogo godina, i čak odbija da prima platu za svoj rad.“
„Zašto?“
„On je bogat čovek. Svoju platu daje koledžu kao prilog, mada, mislim, prihvata jedan dolar godišnje u poreske svrhe.“
„Oh“, rekao sam. Iako sam u Hempdenu proveo svega nekoliko dana, već sam se navikao na zvanične izveštaje o finansijskim teškoćama, ograničenim prihodima iz legata, smanjivanju troškova.
„Na primer ja“, reče Laforg. „Prilično volim da predajem, ali imam ženu i kćer koja se školuje u Francuskoj – novac dobro dođe, zar ne?“
„Možda ću ipak da porazgovaram s njim.“
Laforg slegnu ramenima. „Možete da pokušate. Ali savetujem vam da ne zakazujete sastanak, inače vas neće primiti. Zove se Džulijan Morou.“
Nisam imao naročitu želju da upišem grčki, ali Laforg me je zaintrigirao. Sišao sam u prizemlje i ušao u prvu kancelariju na koju sam naišao. Mršava žena kiselog lica i umorne plave kose sedela je za stolom u prednjoj prostoriji i jela sendvič.
„Imam pauzu za ručak“, reče ona. „Dođite posle dva.“
„Izvinite, samo tražim kabinet jednog profesora.“
„Pa, ovo je registar, a ne telefonska centrala. Ali možda znam. Ko je taj profesor?“
„Džulijan Morou.“
„Oh, on“, reče ona iznenađeno. „Šta želite od njega? On je u Liceju, na spratu mislim.“
„Koja soba?“
„On je jedini nastavnik gore. Voli mir i tišinu. Naći ćete ga.“
Naći Licej zapravo uopšte nije bilo lako. Bila je to mala zgrada na ivici kampusa, stara i toliko obrasla bršljanom da se gotovo nije razlikovala od okoline. U prizemlju su bile slušaonice i učionice, sve prazne, s čistim tablama i podovima sveže izglačanim voskom. Bespomoćno sam lutao naokolo dok najzad nisam opazio stepenište – malo i loše osvetljeno – u uglu zgrade preko puta ulaza.
Popeo sam se i obreo u dugom, pustom hodniku. Uživajući u kuckanju svojih cipela po linoleumu, hitro sam krenuo hodnikom tražeći po zatvorenim vratima brojeve ili imena dok nisam naišao na jedna s mesinganim okvirom za kartice. U njemu je bila izgravirana karta na kojoj je pisalo DŽULIJAN MOROU. Stajao sam pred vratima neko vreme, a zatim pokucao, tri kratka udara.
Prošlo je minut-dva, a onda su se bela vrata odškrinula. Jedno lice me je pogledalo. Bilo je to sitno, mudro lice, živo i staloženo poput pitanja; iako su neke njegove crte delovale mlado – nestašni luk obrva, samouverene linije nosa, vilice i usta – to nikako nije bilo mlado lice, a kosa je bila bela poput snega. Obično dobro procenjujem starost ljudi, ali sada ne bih mogao ni izbliza da nagađam.
Stajao sam dok me je on neko vreme zbunjeno posmatrao svojim plavim očima, a onda trepnuo.
„Kako mogu da vam pomognem?“ Glas je bio razuman i ljubazan, onako kako prijatni odrasli ponekad govore s decom.
„Ja – pa, zovem se Ričard Papen...“
Nagnuo je glavu na drugu stranu i ponovo trepnuo, svetlook, ljubak poput vrapca.
„...i želim da upišem vaš tečaj starogrčkog.“
Lice mu se opusti. „Oh. Žao mi je.“ Glas mu je, neverovatno, zvučao kao da zaista žali, više nego ja. „Ne znam čemu bih se više obradovao, ali plašim se da nema mesta. Moj tečaj je već popunjen.“
Nešto u njegovom očigledno iskrenom žaljenu ulilo mi je hrabrost. „Sigurno postoji način“, rekao sam. „Još jedan student...“
„Izuzetno mi je žao, gospodine Papene“, rekao je, gotovo kao da me teši zbog smrti voljenog prijatelja, pokušavajući da me uveri kako nije u stanju da mi pomogne ni na kakav suštinski način. „Ali ja se ograničavam na pet studenata i ne mogu ni da pomislim da bih dodao još jednog.“
„Pet studenata nije naročito mnogo.“
Hitro je odmahnuo glavom, sklopljenih očiju, kao da je moja molba više nego što može da podnese.
„Zaista, voleo bih da vas primim, ali ne smem ni da razmišljam o tome“, rekao je. „Izuzetno mi je žao. A sada me izvinite, molim vas. Tu mi je jedan student.“

***
Prošlo je više od sedmice. Krenuo sam na časove i zaposlio se kod profesora psihologije po imenu dr Roland. (Trebalo je da mu pomažem kod nekih neodređenih „istraživanja“, čiju prirodu nikada nisam otkrio; bio je star, zbunjen tip rasejanog izgleda, bihejvioralista, i većinu vremena provodio je viseći u nastavničkom salonu.) Stekao sam nekoliko prijatelja, uglavnom brucoše s kojima sam živeo u istoj kući. Prijatelji možda i nije najpreciznija reč. Jeli smo zajedno, viđali se kad dolazimo ili odlazimo, ali uglavnom nas je sastavila činjenica da nikog nismo poznavali – što u to vreme i nije delovalo naročito neprijatno. Ono malo ljudi što sam upoznao a da su već neko vreme bili u Hempdenu, pitao sam kakva je to priča o Džulijanu Morouu.
Gotovo svi su čuli za njega, pa sam dobio svakojaka protivrečna, ali zapanjujuća obaveštenja; da je izuzetan čovek, da je prevarant, da nema diplomu, da je četrdesetih godina bio među vodećim intelektualcima i prijatelj Ezre Paunda i T. S. Eliota, da se njegova porodica obogatila kao partner u staroj i uglednoj banci, ili pak, sasvim obrnuto, kupujući zaplenjena imanja u vreme Depresije; da je izbegao vojnu službu u nekom ratu (iako je to hronološki bilo teško izračunati), da ima veza s Vatikanom, s nekom zbačenom bliskoistočnom dinastijom, s Frankovom Španijom. Naravno, nivo istine u svemu ovome bio je nepoznat, ali što sam više slušao o njemu, više me je zanimao, pa sam počeo da po kampusu tražim njega i njegovu malenu grupu učenika. Četiri mladića i devojka, izdaleka nisu delovali neobično. Iz blizine pak, bili su očaravajuća grupa – makar za mene, koji nikada nisam video nikog sličnog njima, i za kog su predstavljali skup raznovrsnih slikovitih i izmaštanih osobina.
Dvojica momaka nosili su naočari, i to, zanimljivo, iste: male, staromodne, s okruglim čeličnim okvirom. Krupniji od njih dvojice – zaista krupan, visok dosta preko metar i osamdeset – bio je tamnokos, četvrtaste vilice i grube blede kože. Bio bi privlačan da su mu crte lica bile mekše ili oči iza naočara manje bezizrazne i prazne. Nosio je tamna engleska odela i kišobran (neobičan prizor u Hempdenu) i kruto je koračao između grupa hipika, bitnika, brucoša i pankera, stidljivo zvaničan poput ostarele balerine, što je čudilo kod tako krupnog momka. „Henri Vinter“, rekoše moji prijatelji kada sam ga pokazao dok je u daljini u širokom luku obilazio grupu bongo-bubnjara na travnjaku.
Niži od njih – ali ne mnogo – bio je aljkav plavokos mladić, rumenih obraza, večito sa žvakaćom gumom, neumoljivo vedar, ruku duboko zavučenih u džepove pantalona ispalih kolena. Svaki dan je nosio isti sako, bezobličan, od smeđeg tvida, izlizanih laktova i prekratkih rukava. Kosu boje peska delio je na levoj strani, pa mu je jedan dugi uvojak padao preko oka iza naočara. Zvao se Bani Korkoran, a Bani je nekako poticalo od Edmund. Govorio je glasno i zvonko da je odzvanjalo kroz trpezariju.
Treći momak bio je najegzotičniji među njima. Koščat i elegantan, bio je bolno mršav, nervoznih ruku, umnog lica albina i s čupom kratke plamene kose, najcrvenije koju sam ikada video. Mislio sam (pogrešno) da se oblači poput Alfreda Daglasa8 ili grofa Monteskjua9: predivne uštirkane košulje s francuskim manžetama, veličanstvene kravate, crni kaput koji je lepršao za njim dok je hodao, čineći da izgleda kao mešanac princa-studenta i Džeka Trboseka. Jednom sam ga, na svoje oduševljenje, video s cvikerom na nosu. (Kasnije sam otkrio da to nije bio pravi cviker, da su stakla obična, i da mu je vid kudikamo oštriji nego moj.) Ime mu je bilo Frensis Abernati. Dalje raspitivanje izazvalo je sumnju kod mojih muških poznanika, čudilo ih je moje zanimanje za takvu osobu.
Bio je tu i jedan par, mladić i devojka. Često sam ih viđao zajedno i mislio sam da su zaljubljeni, sve dok ih jednog dana nisam video izbliza i shvatio da su sigurno brat i sestra. Kasnije sam saznao da su blizanci. Vrlo su ličili jedno na drugo, teške tamnoplave kose, bespolnih jasnih lica, veseli i ozbiljni kao par flamanskih anđelaka. I, što je bilo najčudnije u Hempdenu – prepunom pseudointelektualaca i šiparačkih dekadenata, gde je crna odeća bila de rigueur10 – voleli su da nose blede boje, posebno belu. U ovom leglu cigareta i mračne prefinjenosti, pojavljivali su se tu i tamo kao likovi iz alegorije ili odavno mrtvi gosti neke zaboravljene vrtne zabave. Bilo je lako saznati ko su, jer su se isticali kao jedini blizanci u kampusu. Zvali su se Čarls i Kamila Makoli.
Meni su svi oni delovali krajnje nepristupačno. Ipak, posmatrao sam ih sa zanimanjem kad god bih naišao na njih: Frensis se saginje da porazgovara s mačkom na pragu, Henri juri za volanom malih belih kola s Džulijanom pored sebe; Bani se naginje kroz prozor na spratu da dovikne nešto blizancima dole na travnjaku. Polako sam nailazio na dodatna obaveštenja. Frensis Abernati bio je iz Bostona i, prema većini izveštaja, prilično bogat. Za Henrija se takođe pričalo da je bogat; štaviše, bio je lingvistički genije. Govorio je mnoge jezike, stare i savremene, i objavio je prevod Anakreonta, s komentarima, kad mu je bilo svega osamnaest. (Ovo sam saznao od Žorža Laforga, koji je o toj temi inače skiseljeno ćutao; kasnije sam otkrio da je Henri na prvoj godini studija teško osramotio Laforga pred celokupnim nastavnim osobljem književnosti u raspravi posle godišnjeg predavanja o Rasinu.) Blizanci su imali stan van kampusa, a poticali su odnekud s juga. A Bani Korkoran je imao naviku da u svojoj sobi pušta marševe Džona Filipa Suze, do daske, kasno noću.
Ne želim da kažem kako sam svim ovim bio preopterećen. Do tada sam se već prilagođavao školi; počela su predavanja, a bio sam prilično zauzet i na poslu. Moje zanimanje za Džulijana Moroua i njegove učenike grčkog, iako i dalje živo, počelo je da bledi, kada se slučaj neobično poigrao sa mnom.
Desilo se da sam jedne srede pre podne, tokom moje druge sedmice na koledžu, fotokopirao u biblioteci nešto za dr Rolanda pre svog časa u jedanaest. Posle otprilike pola sata, dok su mi pred očima igrali svetlaci, vratio sam se do bibliotekarevog stola da mu vratim ključ od aparata i kad sam krenuo napolje video sam ih, Banija i blizance. Sedeli su za stolom prekrivenim hartijama, olovkama i bočicama mastila. Naročito se sećam bočica mastila, pošto su me očarale. Kao i dugačka prava crna naliv-pera; delovala su neverovatno arhaično i zamršeno. Čarls je bio u belom teniskom džemperu, a Kamila u letnjoj haljini s mornarskim okovratnikom i sa slamnim šeširom na glavi. Bani je svoj sako od tvida prebacio preko naslona stolice, videlo se nekoliko velikih razderotina i mrlja. Naslonio se laktovima na sto, kosa mu je pala preko očiju, a zgužvani rukavi košulje bili su mu oko mišica stegnuti prugastim trakama. Glava primaknutih jedna uz drugu, tiho su razgovarali.
Odjednom sam poželeo da saznam o čemu pričaju. Krenuo sam ka polici s knjigama pored njihovog stola – polako, kao da nisam siguran šta tražim – i prošao celom njenom dužinom sve dok im se nisam toliko primakao da sam mogao da ispružim ruku i dotaknem Banijevu mišicu. Leđima okrenut njima, izvadio sam jednu knjigu – smešan sociološki udžbenik, kako se ispostavilo – i pravio se da proučavam indeks. Sekundarna analiza. Sekundarne devijacije. Sekundarne grupe. Srednje škole.
„Nisam sigurna“, govorila je Kamila. „Ako Grci plove ka Kartagini, treba da bude akuzativ. Sećate se? Cilj kretanja? To je pravilo.“
„Ne može da bude.“ Ovo je bio Bani. Govorio je kroz nos i torokavo, V. K. Filds11 s teškim slučajem longajlendskog grča viličnih mišića. „Nije cilj kretanja, nego pravac kretanja. Kladim se da je ablativ.“
Čulo se zbunjeno šuškanje papirima.
„Čekajte“, reče Čarls. Glas mu je bio umnogome nalik sestrinom – hrapav, s lakim južnjačkim naglaskom. „Pogledajte ovo. Oni ne plove tek tako za Kartaginu, oni plove da je napadnu.“
„Ti si lud.“
„Nisam, oni su. Pogledajte sledeću rečenicu. Treba nam dativ.“
„Jesi li siguran?“
Još šuškanja papirima.
„Potpuno sam siguran. Epi to karchidona.“
„Ne vidim kako to“, reče Bani. Zvučao je kao Terston Hauel u seriji Giliganovo ostrvo12. „Ablativ je rešenje. Kad je teško, uvek je ablativ.“
Mala pauza. „Bani“, reče Čarls, „pobrkao si. Ablativ je u latinskom.“
„Pa, to znam, naravno“, reče Bani iznervirano, posle zbunjene pauze koja kao da je govorila suprotno, „znaš šta hoću da kažem. Aorist, ablativ, sve je to zapravo jedno isto...“
„Vidi, Čarlse“, reče Kamila. „Taj dativ neće ići.“
„Hoće, nego šta. Plove da napadnu, zar ne?“
„Da, ali Grci su plovili preko mora prema Kartagini.“
„Ali stavio sam to epi ispred.“
„Pa, možemo da napadnemo i da ipak upotrebimo epi, ali moramo da stavimo akuzativ zbog prvih pravila.“
Segregacija. Samobiće. Samozamisao. Gledao sam indeks i kopao po mozgu za padežom koji traže. Grci plove preko mora prema Kartagini. Prema Kartagini. Cilj kretanja. Odakle. Kartagina.
Odjednom mi je nešto sinulo. Zatvorio sam knjigu, vratio je na policu i okrenuo se. „Oprostite.“
U trenu su zaćutali, zapanjeni, okrenuli se i zagledali u mene.
„Izvinjavam se, ali zar pravi padež nije lokativ?“
Jedan dugi trenutak niko ništa nije rekao.
„Lokativ?“ reče Čarls.
„Samo dodajte zde to karchido“, rekoh. „Mislim da je zde. Ako to stavite, ne treba vam predlog, osim epi ako idu u rat. To znači ’prema Kartagini’, pa ne morate da mislite ni o padežu.“
Čarls pogleda papir, pa mene. „Lokativ?“ reče. „To je prilično nepoznato.“
„Jesi li siguran da to postoji kad se radi o Kartagini?“
Na ovo nisam pomislio. „Možda ne postoji“, rekoh. „Znam da postoji kad se radi o Atini.“
Čarls pruži ruku, privuče leksikon preko stola i stade da ga lista.
„Oh, do đavola, ne muči se“, reče Bani glasno. „Ako ne mora da se menja i ne zahteva predlog, onda mi zvuči sasvim dobro.“ Zavalio se u stolici i pogledao me odozdo. „Voleo bih da ti stegnem ruku, stranče.“ Pružio sam mu ruku; zgrabio ju je i čvrsto je stegao, usput gotovo oborivši laktom bočicu s mastilom. „Drago mi je što smo se upoznali, da, da“, rekao je sklanjajući drugom rukom kosu s očiju.
Zbunio me je iznenadni talas pažnje; kao da su likovi s moje omiljene slike, obuzeti sopstvenim brigama, okrenuli glave i oslovili me. Još koliko juče Frensis se, u oblaku crnog kašmira i duvanskog dima, očešao o mene u hodniku. Zakratko je, kad je njegova mišica dotakla moju, bio stvorenje od krvi i mesa, ali sledećeg trenutka ponovo je postao priviđenje, tvorevina mašte što korača hodnikom ne misleći o meni kao što duhovi, kako se priča, dok poput senki obilaze svet, ne misle na žive.
Čarls, i dalje petljajući oko leksikona, ustade i pruži mi ruku. „Zovem se Čarls Makoli.“
„Ričard Papen.“
„Oh, ti si taj“, reče Kamila iznenada.
„Molim?“
„Ti. Dolazio si da pitaš za tečaj grčkog.“
„Ovo je moja sestra“, reče Čarls, „a ovo je – Bani, jesi li se već predstavio?“
„Ne, ne, mislim da nisam. Uveliko ste me usrećili, gospodine. Imamo još deset ovakvih rečenica, i pet minuta da ih uradimo. Zovem se Edmund Korkoran“, reče Bani ponovo se rukujući sa mnom.
„Koliko dugo si učio grčki?“ upita Kamila.
„Dve godine.“
„Prilično si dobar.“
„Šteta što nisi na našem tečaju“, reče Bani.
Napeta tišina.
„Pa“, reče Čarls s nelagodom, „Džulijan je malo čudan u tim stvarima.“
„Idi ponovo kod njega, hoćeš?“ reče Bani. „Odnesi mu cveće i reci mu kako obožavaš Platona, pa će ti jesti iz ruke.“
Ponovo tišina, još neprijatnija od prve. Kamila se nasmešila, ne baš meni – ljupkim, neusredsređenim osmehom, prilično bezličnim, kao da sam konobar ili prodavac. Čarls, koji je i dalje stajao pored nje, takođe se nasmeši i učtivo podiže obrvu; taj pokret mogao je biti znak nervoze, mogao je zapravo da znači bilo šta, ali ja sam ga shvatio kao Je li to sve?.
Promrmljao sam nešto i krenuo da se udaljim kad Bani – koji je zurio na suprotnu stranu – naglo pruži ruku i uhvati me za ručni zglob. „Čekaj“, reče.
Trgao sam se i podigao pogled. Henri se upravo pojavio na vratima – tamno odelo, kišobran i sve.
Prišao je stolu i rekao im, praveći se da me ne vidi: „Zdravo. Jeste li gotovi?“
Bani mahnu glavom prema meni. „Pogledaj, Henri, neko želi da te upozna“, rekao je.
Henri podiže pogled. Izraz lica mu se nije izmenio. Zatvorio je oči, pa ih ponovo otvorio, kao da se čudi što mu neko kao što sam ja stoji u vidnom polju.
„Da, da“, reče Bani. „Ovaj čovek zove se Ričard – Ričard kako?“
„Papen.“
„Da, da. Ričard Papen. Uči grčki.“
Henri podiže glavu da me bolje pogleda. „Ovde svakako ne“, reče.
„Ne ovde“, rekoh i pogledah ga pravo u oči, ali on me je gledao tako nepristojno da sam morao da skrenem pogled.
„Oh, Henri, pogledaj ovo, molim te“, reče Čarls žurno ponovo listajući hartije. „Hteli smo ovde da upotrebimo dativ ili akuzativ, ali on je predložio lokativ.“
Henri se nagnu preko njegovog ramena da pogleda stranicu. „Hm, arhaični lokativ“, reče. „Vrlo homerski. Naravno, gramatički je ispravan, ali možda malo ispada iz konteksta.“ Podigao je glavu i stao da me posmatra. Svetlost mu se odbijala od sićušnih naočara, pa nisam mogao da mu vidim oči. „Vrlo zanimljivo. Ti si homerski đak?“
Mogao sam da odgovorim potvrdno, ali imao sam osećaj da bi se radovao uhvativši me u grešci, i da bi mogao lako da me uhvati. „Sviđa mi se Homer“, rekoh slabašno.
Gledao me je s hladnim gađenjem. „Ja volim Homera“, reče. „Naravno, mi proučavamo malo savremenije stvari, Platona, tragičare i tako dalje.“
Trudio sam se da smislim neki odgovor, ali on je nezainteresovano okrenuo glavu.
„Treba da krenemo“, rekao je.
Čarls sakupi svoje papire i ustade. Kamila je stajala pored njega; ovog puta i ona mi je pružila ruku. Mnogo su ličili ovako jedno pored drugog, manje u crtama, više u ponašanju i držanju, u saglasju pokreta koji su se odbijali i odzvanjali jedni od drugih tako da bi treptaj kapka jednog od njih, činilo se, trenutak kasnije odjeknuo bleskom u oku onog drugog. Oči su im bile iste sive nijanse, inteligentne i mirne. Ona je vrlo lepa, mislio sam, na uznemirujući, gotovo srednjovekovni način koji mnogi ne bi zapazili na prvi pogled.
Bani odgurnu stolicu unazad i pljesnu me između lopatica. „Pa, gospodine“, reče, „moramo neki put da se nađemo i razgovaramo o grčkom, je li?“
„Do viđenja“, reče Henri klimnuvši glavom.
„Do viđenja“, rekoh ja. Izašli su, a ja sam ostao u mestu i posmatrao ih kako odlaze, kako koračaju kroz biblioteku u širokom stroju, jedno pored drugog.