I reče Gospod Avramu:
idi iz zemlje svoje i od roda svojega
i iz doma oca svojega
u zemlju koju ću ti ja pokazati.

Postanje 12:1
 
 
Uvod

I BOG REČE
 
Idi iz ove zemlje

Čim je izbilo tri sata, odjeknu poziv na molitvu. Razlegao se sa minareta, proneo se među prodavničice, i zatekao me nasred ulice. Svuda oko mene, ljudi su zastajali u svojoj žurbi i okretali pažnju Bogu. Dvojica ili trojica starijih muškaraca ogrnuše se oko ramena i povukoše u dubinu radnji. Dva dečaka pojuriše preko ceste i iščezoše iza kamenog zida. Jedna žena podiže svoju korpu rotkvica i iskrade se van pogleda. Negde u sebi osećao sam se čudno jer započinjem ovo putovanje ka biblijskim korenima u zemlji toliko duhovno udaljenoj od moje vlastite. Ali produživši ka središtu gradića, shvatih da me moja nelagoda možda samo podseća na istinu skrivenu među stihovima Postanja: Avram isprva nije bio čovek kakav će postati. On nije bio Izrailjac, nije bio Jevrej. Nije čak ni verovao u Boga — barem ne u početku. Bio je putnik, prizvan maglovitim glasom koji mu reče: Pođi, uputi se u tu zemlju, sledi ovaj put, i veruj onome što ćeš naći.
Za nekoliko minuta, popodnevna molitva je dovršena i ljudi se vratiše na ulice. Dogubajazit, na krajnjem istoku Turske, obeshrabrujuće je pust gradić od trideset hiljada duša, kroz koji se ukrštaju dve asfaltirane ceste. Na prilazu gradu, stotine praznih tankera za naftu, poređanih u dvostrukoj liniji, čekaju na prelazak preko granice s Iranom. Nad kamionima, nad gradom, i nad najvećim delom okoline, nadnosi se kupasti vrh što se uzdiže pokriven vekovečnom snežnom kapom.
Planina Ararat je savršena vulkanska piramida, 5.165 m visoka, sa mlađim vulkanskim uzdignućem, Malim Araratom, na svom boku. Najviši vrh na Srednjem istoku (i drugi po visini u Evropi), Ararat je svetinja za svakog živog u okolini. Turci ga zovu Agri Dagi, Planina bola. Kurdi ga zovu Planinom vatre. Jermeni takođe gaje strahopoštovanje prema ovoj planini, koja se nalazila u njihovoj domovini sve do okrutnog rata 1915. Docnije ću u Jerusalimu sresti jednog Jermena koji me je poveo u svoj dom, gde je čuvao najmanje 150 prikaza Ararata, između ostalog na ćilimima, šoljicama, kanijama, bocama konjaka i vitražima na prozorima. Na Ararat najpre pomisli svakoga jutra, rekao mi je, i Ararat je prvo što su nacrtala njegova deca dok su bila veoma mala.
Ali ja sam došao iz drugačijih razloga. Postanje, glava 8, kaže da je Nojeva arka, nakon sedmomesečnog potopa, počinula na „planini Araratu“. Ovo je prva lokacija pomenuta u Bibliji koju je moguće odrediti s ikolikom sigurnošću, te je stoga izgledalo ispravno da upravo od tog mesta otpočnem ponovno upoznavanje sa biblijskim pričama, sledeći niti prvih pet knjiga kroz pustinju. Topografija ovog dela Turske, zajedno s izvorištima Eufrata i Tigra, prepliće se kroz početne glave Postanja. Haos, Stvaranje, Eden i Eva potiču s plodnog tla Mesopotamije, „zemlje među rekama“ u kojoj je rođena Biblija.
U skorije vreme, međutim, ovo područje je najnestabilnije — i najviše krvlju obliveno — na Srednjem istoku. Više od četrdeset hiljada ljudi izginulo je u ratu o kome se malo zna, ratu koji su ovdašnji Kurdi vodili da bi od Iraka, Sirije i Turske izborili autonomiju. Autori svake od knjiga koju sam čitao o ovom području bili su hapšeni bar nakratko. Vodič što sam ga nabavio doslovno je označio čitavo područje kao neistraženu teritoriju, uz napomenu da je suviše rizično za njihove dopisnike. „Po našem mišljenju, putovanje se izričito ne preporučuje.“ U nekim slučajevima, kaže se još, snage bezbednosti uzvraćaju na pobune tako što „zavode policijski čas u pojedinim mestima, a ponekad čak dolazi i do pucnjave po ulicama“.
Iako je u Dogubajazitu danas mirno, prikrivena napetost jasno se oseća. Primičući se središtu gradića, minuo sam pored radnji sa jeftinim đinđuvama, kad mi neki čovek živahno priđe. 
„Zdravo“, obrati mi se on na engleskom. Rukovasmo se. „To ste vi upravo prispeli u grad u onom smeđem automobilu, zar ne? I odseli u sobi 104 u hotelu.“
Tajna policija radi i prekovremeno, pomislih.
„Zbog čega ste došli ovamo?“, pitao me je.
„Mmm, došao sam da saznam nešto o Nojevoj barci“, rekoh.
„Nojevoj barci!?“, ponovio je. „Pa, ako želite da saznate nešto o arci, pođite u zelenu zgradu na kraju ove ulice. Popnite se uz stepenice i potražite jednu neosvetljenu prostoriju. Tamo ćete pronaći još jedno stepenište. Kad se njime popnete, naći ćete još jednu mračnu sobu. U njoj je čovek koji zna sve živo o Nojevoj barci.“
Pomislih najpre da je ovo nekakva šala, ili klopka. Zahvalio sam mu i nastavio da koračam. Čuo sam sasvim dovoljno stravičnih priča — i video dovoljno tenkova na putevima ka gradu — da se ne obazirem na uputstva poput ovih. Šetao sam naokolo neko vreme, kupio na pijaci šljive i zaputio se nazad ka hotelu, kad se zaustavih: zašto sam, zapravo, i dolazio ovamo?
U zelenoj zgradi nađoh uleknuto stepenište i popeh se na sprat. Prostorija je bila mračna i zaudarala na dopušene cigarete. Oklevao sam za časak, zakoračio napred, onda sam se predomislio. Baš sam bio nakanio da se vratim, kad se odozgo začu buka, zatim koraci. Trenutak kasnije ukaza se neki čovek. Bio je četrdesetih godina, mršav, crnokos, sa zamašnim, nakostrešenim brkovima koji su mu natkrivali usta. Oči mu u pomrčini nisam video. Kratko me je procenjivao, a onda je progovorio na izvanrednom engleskom: „Kako mogu da vam pomognem?“
„Rekli su mi da vi mnogo znate o Nojevoj barci“, odgovorih.
Razmatrao je to što sam mu rekao. „Ali trebalo je da se popnete i uz drugo stepenište.“
Složio sam se.
„Možda niste zaista zainteresovani.“
Povukao se isto onako tiho kako se i pojavio, ostavljajući me da stojim u tmini. Ovog puta nisam oklevao.
Na gornjem spratu, čovek se upravo smeštao u nisku stolicu prekrivenu ćilimčetom. Pokazao mi je da sednem pored njega. Na stočiću između nas ležale su knjige i pregršt fotografija. Natočio mi je čašu čaja i razmenili smo učtivosti. Bio je Kurd rođen u Dogubajazitu. Pre deset godina odsedeo je svoje u zatvoru zbog učešća u pobuni. Odbio je da govori o ratu, a kad sam ga upitao za ime, pokazao je na svoje brkove: „Svi me zovu Padobran.“ Nosio je majicu na plavo-bele pruge, u kojoj je, onako crnokos, izgledao kao mletački gondolijer. Malo kasnije upitah ga da li je moguće popeti se na planinu.
„Zabranjeno je“, reče mi. „Od 1991. niko se nije popeo na vrh.“
„Ima li tamo nešto da se vidi?“
„Ako veruješ, videćeš. Ako ne veruješ, nećeš.“
„U šta vi verujete?“
„Verujemo. Dok smo mali, čujemo glasove. Oni nam govore da je ovo Nojev zavičaj. Čak i danas kad se nešto desi, ljudi kažu da je to Nojeva sreća.“
„Da li se i tebi tako nešto dešavalo?“
„Mi znamo da tamo nečeg ima. Našli smo tamo nešto.“
„Sad si me zbunio. Hoćeš da mi kažeš kako znaš nešto što niko ne zna?“
„Da.“ Oči su mu krupne, sa dubokim podočnjacima. Dok govori, uopšte se ne pomera. „Znam da je tamo. Našao sam nešto tamo.“
„Šta?“
„Ah.“
„Nećeš da mi kažeš.“
„Hmmm.“
„Kada će se o tome čuti?“
„Jednog dana će se čuti.“
„I ti ćeš postati slavan u čitavom svetu?“
Prekrstio je ruke, prepredeno i samozadovoljno.
Kao što je Padobran svakako dobro znao, priče o Nojevoj barci su još od biblijskih vremena bile najvažnije predanje na Bliskom istoku, i tako je arka zapravo postala prvi svetski NLO. Istoričar Josif iz I veka zabeležio je legendu, po kojoj je arka pristala na „jednoj planini u Jermeniji“. Godine 678, sveti Jakov je molio Gospoda da mu pokaže arku, a potom je usnuo na planini i probudivši se, spazio gde drži komad drveta. Iz devetnaestog veka potiču mnogo opširnija svedočenja. Godine 1887, dva persijska kneza zapisala su da su videla barku na snegom večno pokrivenom vrhu planine. „I pramac i krma behu otkriveni pogledu, ali je središte bilo pokopano pod snegom. Drvo je bilo neobično, tamnocrvenkasto, gotovo boje rđe, i izgledalo je veoma masivno. Potpuno sam siguran da smo videli pravu arku, iako ona mora biti 4.000 godina stara.“
Godine 1916, dva ruska pilota tvrdila su kako su videli barku iz visine, pa je sledeće godine car Nikolaj II uputio ekspediciju od preko sto pedeset ljudi da je fotografišu. U međuvremenu je izbila boljševička revolucija, i ekspedicija se nikad nije vratila caru, mada se govorilo da je njegova kći Anastasija nosila krstić od drveta arke. I mnoge druge fotografije barke su na sličan način nestale, uključujući i one mnogobrojne koje su navodno snimili piloti za vreme Drugog svetskog rata, i one što ih je snimila CIA iz špijunskih aviona U-2 1950. godine. Putnici leta za Teheran 31. decembra 1977, kojim je Džimi Karter putovao na novogodišnju proslavu kod šaha, tvrdili su da su videli „veliki taman brod“. Upijev fotograf Ronald Benet, koji se nalazio u avionu, izjavio je: „Lično smatram da je predsednik naredio prelete Vazdušnih snaga preko Ararata, te je i sam verovatno video arku“.
U međuvremenu je razvoj tehnologije još pojačao zanimanje. Desetine knjiga su posvećene ovom pitanju, a više od pedeset vebsajtova prati razvoj potrage. Jedan berzanski posrednik iz San Dijega poleteo je 1988. helikopterom iznad istočnih obronaka da bi načinio fotografije. Godinu dana potom, jedan pilot iz Čikaga prikazao je na CNN-u snimke nekog „arkolikog objekta“. Čarls Vilis, nekadašnji psihijatar Čarlsa Mensona, vodio je na Ararat četiri ekspedicije, a astronaut Džejms Irvin, koji je poneo tursku zastavu na Mesec ne bi li odobrovoljio vladu u Ankari, čak pet. Nijedna nije postigla cilj. Kao moj saputnik i vodič, izraelski arheolog Avner Goren me je upozorio: „Arheolozi ne ostavljaju nikakvu mogućnost da bi nekakvih ostataka moglo biti. Priče poput Postanja kristalisale su se iz mnogih predanja.“ Ali potraga se neće pred tim zaustaviti. Kad sam pitao Avnera da li mu je ijedna od skorijih ekspedicija privukla pažnju, rekao mi je: „Kao naučniku, ne. Ali kao avanturisti, da.“
A to je upravo ono na šta je računao Padobran. Na moj podsticaj, objasnio mi je da je prilikom uspona uz severnu stranu planine sa kolegom iz Engleske pronašao komad tamnog drveta dugačak pedesetak metara.
„Ali mogao bi biti star svega stotinu godina“, rekao sam.
„Testirali smo ga.“
„I koliko je star?“
„Kada sve ispitamo, znaće se.“
„Ali zašto moram da čekam? Koliko novca želiš da me odvedeš tamo?“
Porazmislio je za trenutak. „Nije u pitanju novac. Ona pripada nama. Mi smo pronašli barku. Ni kad bi mi dao milion dolara, ne bih te odveo do nje. Ako hoćeš slike, neću ti ih dati.“
„Imaš slike?“
„Da.“
U tom trenutku odlučio sam da se vratim u hotel po Avnera, koji je ostao da odrema. Avner se peo na vrh planine 1982. godine (ni traga od arke, ali je bilo svežeg, čistog snega koliko voliš). Ostatak popodneva sva trojica smo presedeli u Padobranovoj jazbini. Pitao sam ga zbog čega je arka tako privlačna.
„Nije sama barka toliko privlačna ljudima“, rekao mi je, „ali Noje je značajan, kao Muhamed ili Isus.“
„Ti kažeš da je Noje podjednako važan kao Isus?“
„Kad bismo makar za jednu od ovih priča dokazali da je istinita, tada bi ljudi poverovali u Boga.“
„A ti?“, pitao sam ga. „Šta je s tobom bilo kad si je pronašao?“
„Bio sam srećan. Išao sam napred, kad — godina je bila izuzetno topla — iznenada upadoh u tu šupljinu pokrivenu snegom i ledom. I tamo sam je našao.“
„Voleo bih da ti verujem“, rekao sam. „Ali mi je nemoguće da poverujem kako si ti jedina osoba koja je za četiri hiljade godina upala u tu rupu.“
„Ovde postoje svega petorica vodiča ovlašćenih da se uspinju uz planinu“, reče Padobran. „Dvojica su u zatvoru, jedan se razboleo, a jedan ne želi da se penje. Tako preostajem samo ja.“
„Hoćeš li da mi pokažeš slike?“
Odbio je.
„A kada bih ti rekao da si sebičan, da nekoliko milijardi ljudi na svetu želi da zna da li je Nojeva barka postojala?“
Nikakvog odgovora.
„A kada bih ti rekao da bi mogao da spaseš Kurde tako što bi ovamo doveo na milione turista?“
Ni mrdnuo se nije. 
„A ako ti kažem da mi majka umire“ — lagao sam — „i da bi mogla otići u miru kad bi znala da je Noje stvarno postojao?“
Ništa.
Bio sam zapanjen. „Ni za moju majku!?“, rekoh. „Zar ne shvataš šta si pronašao? Više ljudi će verovati u ovu knjigu, više ljudi će umirati zbog ove knjige, više ljudi će biti pod uticajem ove knjige… Mogao bi da izmeniš svet!“
Padobran na trenutak ostade nem, a zatim raskrsti ruke, prvi put za nekoliko sati. „Reci svojoj majci da može biti srećna: u svetu postoji osoba koja je videla Nojevu barku. Biblija kazuje istinu.“
„Pa, dakle, ako vidi tvoju arku, da li će ona verovati u Boga?“
„Moraće“, reče on. „A i ti ćeš, isto tako. Bog stvarno postoji. Video sam dokaz.“