jedan

Pol je odabrao Grčku zbog njene predvidive beline: vrelina pod kojom sve bledi danju, navala zvezda noću, svetlucanje okrečenih kuća načičkanih uz obalu. Zaslepljujuća, sažežena, dremljiva, okamenjena Grčka.
Sam polazak na put bio je kocka, jer Pol nije društveni tip. Užasava se dobrotvornih zabava i koktel-partija, svih prilika gde mora da priča o sebi ljudima koje nikada više neće videti. Ipak, nepoznato društvo ima i svojih prednosti. Možete da im ispričate šta god poželite: možda ne baš laži, ali ni dirljive istine. Pol ne ume da izmišlja baš najbolje (mada je jednom, suludo, pomislio da ume) i jedina istina koju je kazao ovim slučajnim prijateljima – da je nedavno ostao bez žene – izazvala je teatralne izlive saučešća (ruka na njegovoj za stolom za vreme doručka u Atini, još prvog dana: „Vreme, vreme i samo vreme. Pustite Njegovo veličanstvo Vreme da polagano i neprimetno obavi svoj posao“, reče Mardžori, učiteljica iz Devona).
Desetoro ih je, ne računajući Džeka. Pol je jedan od trojice muškaraca; druga dvojica, Rej i Soli, privezani su uz svoje žene. A pored Mardžori, tu su i četiri dame od najmanje sedamdesetak godina, koje putuju zajedno: iznenađujuće okretan ženski kvartet s prevelikim dvogledima kroz koje iz užasne blizine bulje u sve i svašta. Dok razgledaju znamenitosti, nose identične, nove novcijate cipele za šetnju; na zajedničke večere, bele, izvezene sandale sa plutanim đonovima. Pol na njih gleda kao na četvorke.
U početku su svi iz pristojnosti pokušavali da se mešaju, ali onda, izvesno kao i sedimentacija, dva bračna para se združiše, a četvorke se, uglavnom, okrenuše jedna drugoj. Jedino Mardžori, profesionalno obučena da svima podjednako posvećuje pažnju, nastavlja da se prema svakome ophodi kao prema novom prijatelju, i s njom, svojom muzom, žene tetoše Pola kao dete. Njegova soba uvek ima najbolji pogled, njegovo sedište na brodu uvek je u hladu; žene uvek insistiraju. Muževi ga tretiraju kao da je leprozan. Džeku je sve to zanimljivo: „Divno je gledati te kako se grčiš.“ Džek im je vodič: mlad i, hvala Bogu, ne poštuje nikoga. Poštovanje bi izludelo Pola. 
Čak i ovako daleko od kuće, nađu se podsetnici, poput blica fotoaparata ili bola koji probada. Na ulicama, trgovima, na otvorenim trajektima, on stalno viđa Morin: u svakoj visokoj, živahnoj plavuši, u svakoj preplanuloj devojci, pomalo bestidnoj. Nemica ili Šveđanka ili Holanđanka, bila je tu, iznova i iznova. Danas je to jedna Amerikanka, jedna od dve devojke koje sede za obližnjim stolom. I Džek ih je primetio, zna to Pol, mada se obojica prave da čitaju novine koje razmenjuju – prekjučerašnji Tajms. Nimalo nije lepa, ta devojka, ali ima nekakav napadni duh, smeh koji ne pokušava da priguši. Nosi ekscentrični šešir širokog oboda privezan maramom pod bradom. („Gospođica Nostalgija za četrdesetim“, opisala bi je Morin. „Ove cure misle da su propustile neku ogromnu fenomenalnu zabavu.“) Međutim, šešir joj nije mnogo pomogao: ima opekotine od sunca i pocrvenela je kao zdravac, ruke su joj besomučno pegave. Druga devojka je lepotica sa savršenim belim tenom i gustom kosom boje kakaa; Džek će na ovu baciti oko. 
Devojke razgovaraju preglasno, ali Pol uživa da ih sluša. U srednjim dvadesetim, nagađa, deset godina mlađe od njegovih sinova. „Raj. Kažem ti, izvrsno“, govori crnokosa devojka promuklim glasom sveznalice. „Senzualni coup de foudre.“1 
„Penjaćeš se na magarcu? Gde?“ – žudno pita plavuša. 
„Iznajmljuje ih jedan zgodni farmer. Izgleda kao Đankarlo Đanini. Samo one njegove tople, tužne pseće oči vredne su cene karte. Jaše i on pored, i udara ih štapom kad postanu svojeglavi.“ 
„Udara ih?“ 
„Oh, ma samo ih malo podbode, za ime boga. Ništa nehumano. Slušaj – sigurna sam da one što nose masline stvarno tuku. Po magarećim standardima, ovi žive kraljevski.“ Čangrlja po velikoj platnenoj torbi i vadi mapu koju širi na stolu. Obe se devojke naginju nad kartu. 
„Dolina leptira!“ – pokazuje plavuša. 
Džek tiho frkće iza svog dela Tajmsa. „Nemoj da kažeš lutkicama, ali to su noćni leptiri.“ 
Pol savija svoj deo i spušta ga na sto. On poseduje i izdaje Joumen, novine Damfriz-Galoveja. Kada je krenuo, obećao je da će se javljati svakog drugog dana. Za deset dana pozvao ih je jedanput i bio je zahvalan što im nije potreban. Dok čita novosti izdaleka, shvata da je umoran od svega toga. Umoran od Megi Tačer, od njenih ledenih očiju, od njene glupe frizure, od njenih otrovnih ukaza o poslovima, o porezima, o terorističkim akcijama. Umoran od prepirki oko tunela pod Lamanšom, oko neiskorišćenih izvora nafte na ostrvu Mal. Umoran od kiše, magle i olovnog neba. I ovde ima oblaka, ali oni su bezopasni, svaki je blag kao nevestinski veo. A vetar, vetar je topao i veselo leluja tende iznad stolova, nosi salvete kao ptice do ivice luke, talasa more koje snažno udara o trupove ribarskih čamaca. 
Pol zatvara oči i otpija gutljaj ledene kafe, jedno novo zadovoljstvo. Još nije upamtio kako se kaže; Džek, koji tečno govori grčki, naručuje umesto njega. Grčki je neuhvatljiv, zaluđuje. Posle deset dana, Pol zna da kaže tri reči. Zna da kaže da, ne, suprotno svakom očekivanju. Uveče, može prolazniku da poželi – kao što svi požele njemu – kalispera. I ume da promuca „molim vas“, nešto kao parikolo (to mora da je neki muzički izraz, veruje on, sa značenjem „veselo, ali oprezno“). Grčki je, misli Pol, više od francuskog i italijanskog jezik ljubavi: tečan, misaon, natopljen dramskim šaptajima. Jezik čije reči nemaju bodlje ni ivice. 
Otvorivši oči, zaprepasti se kad vidi da ona gleda u njega. Smeje se njegovoj zbunjenosti. „Nemate ništa protiv, nadam se.“ 
„Protiv?“ Pocrveni, ali onda ugleda da ona u jednoj ruci drži olovku, a drugom pridržava veliki blok na ivici stola. Njena prelepa drugarica je otišla. 
Pol ispravlja leđa, svestan koliko zgužvano i pogrbljeno izgleda. 
„Oh, ne. Vratite se kako ste bili. Molim vas.“ 
„Izvinite. Kako sam sedeo?“ Pol se smeje. „Je l’ ovako?“ Tone u stolicu i prekršta ruke. 
„Tako.“ Pregleda crtež. „Vi ste Škot, jesam li u pravu?“ 
„Pa, hvala Bogu da nas nije pomešala sa Švabama“, kaže Džek. 
„Ne vi. Vi ste Englez. Ali, vi jeste“, kaže Polu. „Rekla bih to po načinu kako ste rekli izvinite, po posebnom načinu kako vam se t gubi. Luda sam za Škotskom. Prošle godine išla sam na festival. Vozila sam bicikl oko jednog od jezera... Takođe, mada ne bi trebalo ovo da kažem, mislićete da sam prava nekulturna Amerikanka, ali izgledate, znate, kao da ste sišli pravo sa Djuarove reklame. One sa škotskim ovčarima, znate?“ 
„Sa škotskim ovčarima?“ Pol se ponovo uspravlja. 
„Oh, izvinite – glupost sa Avenije Medison. Prikazuju ovog pastira, mislim ovog modernog, vrlo neuglednog, grubog, pomalo smešnog, ali zanosnog, na vresištima s njegovim border kolijima. To je verovatno snimano u studiju negde u Los Anđelesu. Ali, volim da mislim da je stvarno. Pastir. Vres. Crvena telefonska govornica – kabina, je l’?
...Invernes.“ Izvlači ime kao pramen magle evocirajući nekakvu arkadijsku Škotsku. „Volela bih da imam jednog takvog ovčara, čula sam da su to najpametniji psi.“ 
„Voleli biste?“ – kaže Pol, ali ostaje na tome. Donedavno, on bi rekao: Moja žena odgaja ovčare – prvake države, otprema ih pravo na Novi Zeland. I jeste, zaista su najpametniji. Najveštiji, najpažljiviji. 
„Zdravo, a tu ste dakle, vi zabušanti.“ Mardžori, koja je došla iza Džeka, udara ga vodičem po ruci. „Odosmo da opljačkamo neke jadne vlasnike radnji koji ništa ne sumnjaju. Ručak, recimo, u pola dva, okupljanje u predvorju hotela?“ Pol maše ostalima koji čekaju izvan tende restorana. Izgledaju kao izgubljeni vod u svojim nabranim kaki pantalonama, mudro noseći šešire, nagnuti nad mapama, bulje i upiru prstom u svim pravcima. 
„Haj, Mardž!“ – kaže Džek. „Pola dva u predvorju. Pola tri, mala dremka; pola četiri, mala... avantura. Je li vam po volji?“ 
„Tako je!“ – kaže ona i salutira. Namiguje, prihvatajući njegovu šalu. 
Ovo im je postala rutina: prvog dana u novom mestu, Mardžori vodi ekspediciju po suvenire – kao da hoće da sakupi uspomene pre iskustva. I dok ostali srećno idu za njom, Džek i Pol čitaju u taverni, šetaju ulicama ili tumaraju među neodređenim lokalnim ruševinama i pričaju o bezveznim stvarima, podižući neobično kamenje, koje pregledaju i odbace. Pol ne kupuje suvenire. Trebalo bi da pošalje dečacima razglednice – i slao je kad su zaista bili dečaci – ali te poruke na razglednicama koje odrasli šalju jedni drugima, podsećaju ga baš na ono njemu toliko mrsko ćeretanje na zabavama ili kad u avionu sedite pored druge, još više uznemirujuće sorte stranaca: na one od kojih ne možete nikud da pobegnete osim u WC.
Na svakom putovanju ima neko takav, kaže Džek za Mardžori: vođa izviđača, neko ko voli da obavlja njegov posao. A Mardž je dobar drugar, kaže Džek, nije loš putnik. Sviđa mu se. Ali, ona Pola razdražuje. Nalik je na junakinje iz romana Barbare Pim: knjiška, pouzdana, velikodušno tvrdoglava, a ispod svega toga, bez sumnje, duboko razočarana. U godinama u kojima bi bilo dobro da ofarba kosu, ona se ponosi njenom jednostavnošću kao da je takva iz nekakve velikodušnosti. Oblači se i hoda kao vojnik, kratko je podšišana oko ušiju. Proglasila se romantikom, ali je vrlo prizemna, strogo se pridržava rasporeda. Džek joj stalno govori da takav stav nije nimalo u skladu sa grčkim, ali ona nije tip turiste u-Rimu-Rimljanin. („Dobro onda: tačno u tri u proročištu, vreme za čaj!“ – kaže Mardžori merkajući Delfe.) 
Sad se okreće i maše svom odredu paradirajući kroz lavirint stolova. Džek se razdragano smeje. „Opašite se vi, trgovci minotaurskim krpama!“ Amerikanke se naglas smeju smehom čiste radosti. 


Kada se završio rat i Pol se vratio iz Verone u Damfriz, doznao je, kao i njegovi drugovi, da se pola devojaka koje su znali iz škole obećalo Amerikancima – čak i, bože me sačuvaj, Kanađanima. Većina ih je već bila udata i iščekivale su put preko Atlantika s takvim nemirom i uzbuđenjem, poput ptica koje se spremaju na selidbu. Među njima su bile i najlepše, najpametnije, najsposobnije i najprivlačnije devojke kojih se Pol sećao. 
I Morin je mogla da bude jedna od tih nevesta, da je tako htela. Ali Morin, lepa, otvorena, neustrašiva, znala je šta hoće. Nije nameravala da prokocka svoju budućnost. „Te cure pojma nemaju šta će da ih snađe, ne, dragi moj. Čovek može da bude princ, naravno, ali šta te čeka kad stigneš kući? Nemaš pojma, nemaš blagog pojma.“ Rekla je ovo Polu još dok ga je jedva poznavala. On se divio njenoj iskrenosti – tome, kao i njenoj kovrdžavoj riđastoplavoj kosi, njenim mišićavim rukama, njenim jadranskim očima. 
Kad se Pol vratio, bio je rastužen. Ne zbog toga što mu je nedostajao rat, kome bi idiotu pa nedostajao! Ne zbog toga što nije imao cilj, nekakvu karijeru; koliko je tek to bilo detaljno isplanirano. Ne čak ni zbog toga što je čeznuo za devojkom; za nekog poput Pola, izgleda je bilo koliko hoćeš. Bio je tužan zato što rat nije od njega učinio ono čemu se on nadao – još gore, shvatio je, ono čemu se nadalo i toliko drugih budala poput njega. Pretpostavio je da bi se moglo reći da je rat načinio čoveka od njega, šta god to značilo, ali nije mu dao onaj mračni, nemilosrdni pogled vičnog čoveka. Sve ono izigravanje hrabrosti (sve ono nišanjenje, ubijanje, ono zatvaranje očiju i nesrećno pretvaranje da ubijaš, ali retko znaš da li si zaista to učinio); istovremena izdržljivost i strah od smrti – samo umiranje koje se čulo u jaucima između paljbe ili u neprekidnim užasavajućim preklinjanjima – sve te grozne stvari, mislio je Pol dok je plovio kući, mogle bi da usade u njega neizbrisivu strast onoga koji je opstao, zategnuti unutrašnji kalem nalik na mehanizam nasleđenog sata. Nikome nije pričao ove koještarije i bio je sam sebi zahvalan makar zbog toga. Počeo je da misli da je, od svih vrlina kojima ga je otac učio, diskrecija najdragocenija: ostavljala je ljude da nagađaju i ponekad, iz neznanja, da se dive. 
Jutra je provodio u novinskoj agenciji: radeći korekturu, javljajući se na telefon, praveći spisak lokalnih događanja. Imao je posao u prstima kao što je otac i očekivao od njega. Ali, posle kasnog ručka u Globu, gde je često jeo sam, umeo je da zaluta u bar i potpuno izgubi pojam o vremenu, kao i osećaj obaveze. Uveče je sedeo u neurednoj sobi, u velikoj hladnoj kući svojih roditelja, i pokušavao da piše kratke priče. Pol je bio dobar novinar – kasnije će dobiti i nagrade – ali sve što je pokušao da prizove iz srca, izgledalo je bledo i slabo kad bi ujutro uzeo da pročita. 
Prva godina posle rata bila je doba skromnih očekivanja. Vladalo je ogromno olakšanje, opijena veselost, snažno osećanje oslobođenja. Kada je Pol zastao da razmisli o devojkama kojima se udvarao, njihovi snovi izgledali su mu neugodno zakržljali; da budemo iskreni, kao i njegova želja za udvaranjem. 
Morin nije bila jedna od onih devojaka iz škole. Radila je u Globu, ponekad kao kuvarica ili šankerica, a ponekad kao služavka u sobama na spratu. Uvek raznovrsnost, govorila je. Uvek dobro društvo. Morin je cvetala u društvu muškaraca. Onih noći kada je radila za šankom, pušila bi, preterano točila viski i dobro se nosila u razgovorima o politici i poljoprivredi. Bez oklevanja je kazala Polu šta misli o uređivačkoj politici njegovog oca. („Ah, naročito dobro nepoznavanje gospode!“ – otpevušila je – opaska zbog koje se danima smejao.) 
Jedne zimske noći, posle večere, kada su njegove sestre toliko pojačale plesni šou i više nego obično omele mu rad, Pol je uzeo očev auto i besciljno tumarao gradom, zaustavivši se na kraju u Ulici Haj. 
Gomila što se noću skupljala u Globu, za razliku od mušterija koje su dolazile na ručak, bila je ruralna, više radnička klasa. Sažaljevajući sam sebe, prezirući svoj nepokolebljiv osećaj superiornosti, Pol je previše pio i raspravljao se previše oštro. Znao je da je sad samo pitanje vremena kada će odustati: „fikcija fikcije“, počeo je tako da je zove. Pred fajront, samo je još on ostao u baru. Nije imao želju da izađe na hladnoću, da ga pogodi razočaranje što nije ni u čijem društvu osim u sopstvenom. Posmatrao je Morin kako briše čaše za viski, zaključava kasu, kako glanca šank do staklastog sjaja. 
„Sudarila sam se s duhom“, reče ona iznenada. „I to se najzad dogodilo.“ 
Pol se nasmeja. „Ne veruješ u tu koještariju.“ 
Morin ga pogleda s hladnom iskrenošću. „Naravno da verujem.“ Čistila je stepenište, pričala mu je, kada je zakoračila u oštru studen na odmorištu. „Kao da propadaš kroz led. Zaklela bih se da je bilo deset stepeni manje. A Markus, znaš, on uvek odbija da me prati uz to stepenište.“ Markus je bio njen pas, stari, artritični, crno-beli ovčar. 
Pol je izređao sva moguća racionalna objašnjenja: neprimetna promaja, zatvoreni vazdušni džepovi... bujna mašta. Morin je odmahivala glavom na svako.  
„Jadna cura“, rekla je. „Klonila sam se tog čoveka, nema tu nikakve tajne.“ Duh je, pričali su oni što su verovali, bio lutajuća duša jedne preosetljive devojke koju je zaveo Bobi Berns, a on je slomio onoliko srca koliko je i pesama napisao. Glob je bio njegova jazbina, njegove sobe na spratu bile su posvećene, bezvredne drangulije kao relikvije u crkvi. Baš je predvidivo, Pol je oduvek mislio, da će neko izmisliti duha. Još jedan jeftin mamac za turiste. Možda će napisati članak o duhovima i njihovoj ulozi u trgovini. 
„Pa, onda, gospođice, ne bih voleo da se ponovo uplašite. Hoćete li da vas odvezem kući?“ 
„Ako vam ne smeta Markus.“ Obukla je kaput ne čekajući Polovu pomoć i ponovo otišla iza šanka. Ogledajući se u ogledalu iza flaša viskija, brzo je prošla prstima kroz kosu i zagladila je iza kragne. Zatim je izvadila karmin iz džepa i, tako spretno da ju je Pol jedva i video kako to čini, namazala usne. Kada se okrenula, usne su joj bile zadivljujuće tamnocrvene. 
Dok je pomagala psu da sedne na prednje sedište kola, između njih dvoje, Pol je zagrevao motor. Bila je to oštra noć, bez snega, i ulice su bile prazne. „Šteta“, reče Morin. „Niko mi neće verovati da sam bila u gradu sa gospodinom Polom Meklaudom. Izvinjavam se; sa poručnikom Meklaudom, gradskim herojem, lokalnim intelektualcem. Poručnik Meklaud poželjni.“ Izgovorivši tu reč, dala mu je do znanja da ona zna kako nema izgleda. 
Ispred kuće u kojoj je živela s majkom, Pol je ugasio motor i slušao je kako tračari, nikad zlobno, već sa uživanjem. Iznenadio se koliko je uživao da je sluša. U kolima je sad bilo toplo, a sa prozora su se istopile kristalne šare mraza. Koža na sedištima, omekšala od toplote, izgledala je luksuzno, kao da sede u nekom mračnom klubu koji radi do kasno u noć. Stari pas zadovoljno je spavao između njih, poput deteta. 
Došli su do priče o ratnim nevestama kad Morin pomenu kako je njena drugarica, s kojom se odvajkada družila, otišla u mesto po imenu Kvektek. Skinula je rukavicu i lepim štampanim slovima ispisala ime po staklu, dunuvši prethodno u njega. Devojka je posle napisala Morin pismo da joj kaže kakav je šok doživela kad je stigla tamo. „Takvo ime, nekakvo izopačeno kreketanje mesta koje čak ne možeš ni da izgovoriš, šta bi pa očekivala? Na sve strane, kaže, zemlja koja se zove ’tundra’.“ Morin se teatralno strese. „Sneg i prokleti led od septembra do maja. Sva stvorenja bela. Beli medvedi, beli zečevi, bele lisice, bele sove, belo sve što možeš i da zamisliš. Kao da je sve prebledelo od straha. Pola godine, oči ti žude za zelenilom.“ Nasmejala se svom kalamburu. „A ne, hvala, gospodine, to je bio moj odgovor na tu pozivnicu.“ 
Pol je posmatrao Morin kako gasi cigaretu o đon cipele i stavlja opušak u manžetnu kaputa. Gledala je kroz prozor kola kad reče: „Ja, kao prvo, nikada ne bih želela vojno lice – mislim na one koji žive za takav život. Ni kad bi bio ovaploćenje Hristovo.“ 
„Oštar stav“, reče Pol. 
„Imam dvadeset i šest godina. Baba-devojka, mama gunđa. Teška kao zemlja. Suviše teško menjam navike, kaže – ta narikača.“ Nasmejala se prodornim, letnjim smehom. 
„A za šta biste je menjali, tu svoju nezavisnost koju očito toliko cenite?“ Polu je bilo dvadeset i pet. Trebalo je da se, za godinu-dve, oženi jednom od dve devojke koje je poznavao, obe ćerke prijatelja njegovog oca, obe lepe i sumnjivo pokorne. 
Morin se ponovo nasmeja i nasloni se na sedište. Uzela je još jednu cigaretu od Pola i pustila ga da joj je upali. Nesvesno je mazila psa – ušlo joj u krv, mislio je Pol. „Da ostavim po strani da je muškarac toga vredan? Za veliku staru kuću na selu. Za to bih se menjala. Za muško potomstvo, i za to.“ Zastala je. „Četvorica – petorica sinova je dovoljno. Ćerke se brže okrenu protiv tebe, tako čujem. Dečaci obožavaju svoje majke... I, smejaćete se, ali za ovčare. Ne ovce – ili možda nekoliko, tek za obučavanje pasa – nego samo ovčare, zbog njih samih. Imala bih štenaru, najmanje tuce pasa. Deda ih ima na svojoj farmi, tamo kod Hoika. Markus je poslednji iz te loze. Sećam se kako sam gledala te pse kako vode stado, napred-nazad, napred-nazad, kao čunak na razboju...“ Ruke su joj letele tamo-amo, žar cigarete kao zmija u mraku. „Ali, da ih odgajam isključivo za izložbe, samo za takmičenja, to zahteva dosta novca.“ 
„Ovčari“, reče on da razbije tišinu. Reč je zvučala strano kao i ime one kanadske baze koje se sad otapalo sa prozora. 
„Pa, prvo duhovi, sad ovčari. Šašavo, je li? Opet moja bujna mašta“, reče Morin. „Bolje me pošaljite na posmatranje, poručniče.“ Brzo mu steže ruku, otvori vrata i baci cigaretu u slivnik. Pošto je izašla, saže se da mu zahvali. Strpljivo nagovarajući Markusa, ona obavi svoje ruke oko njega i lagano ga podiže na noge. 


„Okupite se, posado. Osveženje iza ugla“, viče Džek silazeći s magarca. Energično daje znak onima što su se rasuli. Stigli su do gaja nakon vrelog, užasnog uspona uz planinu, i čak je i Mardžori, koja je išla blizu Pola, izgledala slomljeno. „Ti si zao, zao čovek“, kaže ona Džeku kad siđe na zemlju. Njena bela bluza je prašnjava i pod miškama ima okrugle fleke koje se šire. 
„Ti reče da si jahačica, Mardž.“ 
„Čini mi se da to znači da jašem konje, mladiću.“ 
Džek se smeje i grli je. „Bez muke nema nauke.“ Pomaže Ajrin da sjaše, pa zatim i Džoslin. Njihovi muževi, Rej i Soli, na pola puta su do konaka. Četvorke su ostale da lenčare na plaži. „Bez piva!“ – viče Džek za muškarcima. „Neću nikakve gubitke kad budemo silazili!“ Pol čeka dok Džek privezuje magarce. Gaj je manji nego što je očekivao, grupa šćućurenog i vetrom šibanog drveća. Tužno, sasušeno malo mesto na koje se nije vredelo penjati. Osim još dva magarca što su dremala u blizini, nije bilo znakova da se još neko dao na ovaj smešan i težak put. 
„Nemoj još da gledaš“, kaže Džek, „ali eno sestara Endruz.“ 
Pol prati njegov pogled pored stola za kojim sede članovi njegove grupe. Najpre vidi njen šešir, onaj ekstravagantni šešir. Njena drugarica koja je vodi ka ulazu u gaj, burno gestikulira. Čuje samo prijatan ritam njenog glasa. „Fantastična kimona!“ – čuje on, „...neutešno plakanje!“ 
„Pa, i nije neka ’dolina’“, kaže Pol. 
„Nije, ali čekaj samo, momče.“ Džek vadi flašu vode iz torbe koja mu visi o ramenu. Otpija do pola, a zatim je dodaje Polu, koji ispija ostatak. 
Pol prati kamenom popločan put do šumarka, prestižući kompanjone. Kako prolazi kroz kapiju, tako oseća naglo zahlađenje. Ovo je prvi povetarac, prvi hlad posle ko zna koliko sati; snažno i neočekivano zadovoljstvo. Tamo gde počinje drveće, zemljište propada – pre mali krater nego dolina – a rumeno lišće šumori poput vetra u polju kukuruza. On prati zemljanu stazu, skreće i uzdiše. Šumorenje izaziva niski čovek koji udara po granju. Vazduh je odjednom preplavljen skerletnom izmaglicom, poput ciklona konfeta boje cinobera, kiša latica koje se bacaju na kraju venčanja. 
Misli na džunglu i njena iznenađenja. Pre dosta godina, u Gvatemali, stajao je sa sinom i grupom novinara i divio se porušenom hramu kad se neko nasmejao ili povisio glas. Niotkuda se, svuda oko njih, podiže vrtlog boja – crvene, narandžaste, tirkizne, ljubičaste – uplašeno jato papagaja. 
Kroz crvenu izmaglicu nazirao se šešir jedne devojke, bluza druge, ruka muškarca dok udara po drveću. Majušna krila dodiruju Polovo lice, vazduh je živ, ali jedino što se čuje u ovoj gunguli jeste udaranje štapa. On bi očekivao buku, lepet ptica koje se podižu u letu, ali noćni leptiri su sasvim nečujni. Boje su im dovoljno bučne. A zatim se, postepeno, vraćaju na grane i nestaju. Kad sklope krila, nevidljivi su, poput izdanaka ili pupoljaka. Mesto je ponovo sasušeno i žuto, nimalo posebno. Niski čovek stoji pored Pola verovatno se nadajući da će mu ovaj platiti za još jedan krug. Na suprotnom kraju proplanka, obe devojke i dalje su u ekstazi, oči im poluotvorene, lica svečana, blistaju. 
***

Čekao je, i Morin se složila da tako i treba, dok mu otac ne umre. Njegove sestre, obe udate, koje su živele u Edinburgu, bile su nesrećne – i zapanjene, rekle su Polu, time što je mogao tako bezosećajno da se reši njihove zaostavštine – ali nijedna nije bila u poziciji da polaže bilo kakva prava. Njihova majka, ćutljiva i povučena, nije se priklonila nijednoj strani. U roku od dva meseca porodična kuća je prodata, nameštaj podeljen, a Pol je, za svoju porodicu, pronašao kuću na selu, na pola sata od grada. Kuća se zvala Tiling. S jedne strane nalazio se potok i zarasla livada; sa druge je bila živica koja je zaklanjala veliku kuću, jedinu koja se videla iz njihove – a u kojoj je živela, kako im agent reče, jedna samohrana udovica. 
Feno je imao osam godina, a blizanci, Denis i Dejvid, šest. Njih trojica su tutnjili i jurcali kroz široke hodnike i po poljani, igrajući se bombardera i tenkova – drmusali bi gelendere, obarali stolice, sakatili žbunje. Nikako nisu mogli dočekati da porastu dovoljno i bore se u ratu, kao njihov tata, da imaju prave neprijatelje koje će pokoriti. 
Morin je unajmila dadilju da ostaje s njima kad god bi ona otputovala za Aberdin, Oban, Pibls – svuda gde su se održavale izložbe ovčara ili gde su bili farmeri koje je htela da upozna. Za godinu dana, kupila je četiri kuje, tri psa i šest ovaca. Pol je unajmio stolara da sagradi štenaru na livadi iza kuće, iza tora za ovce. 
Novine su odlično išle, pa je i Pol poprilično putovao. Držao je predavanja na univerzitetima, uručivao nagrade piscima, davao savete mladim urednicima. Grozničavi rastanci i sastanci često su bili osvežavajući za porodicu, a romantični za Pola i Morin. Bio je velikodušan prema dečacima i imao je strpljenja za njihovu neobuzdanost. Voleo je te retke zajedničke večeri, vatru od brezovine u salonu s lamperijom: on pregleda račune, Morin priča blizancima priče dok češlja psa, Feno sklapa model broda ili širi ruke i njiše se kružeći, tiho mitraljira tepih. 
Nedeljom ujutru, Pol je ustajao rano, pre crkve, i odlazio u duge šetnje. Iza njih su se prostirale šume i livade pregrađene kamenim zidovima obraslim mahovinom. Na nekim poljima pasle su ovce i stoka, ali većina ih je bila prazna i zarasla u popino prase koje je čekalo da bude pokošeno. 
Od njihovog travnjaka vodila je zemljana staza idući duž jednog od zidova. Posle osamsto metara staza se račvala i levi krak je vodio ka farmi, a desni ka Konkersu, plemićkoj kući sa imanjem. Osim tog račvanja, bilo je još putića i traktorskih staza, izukrštanih po zemlji, a Pol je često viđao i tragove kopita. U jesen i proleće tuda su prolazili lovci na lisice. Ponekad, subotom, Pol bi iz kuće čuo lovčev rog u daljini, njegovo monotono, gorko-slatko treperenje; u novembru bi, kroz ogolelo drveće, nazirao pramičke crvenila, dok su jahači u trku prolazili u svojim živopisnim jaknama. Ako bi psi naišli na svež trag i podigli dževu, Morinini ovčari bi se skupili uz ogradu štenare i čežnjivo zavijali. 
Jedini problem im je predstavljala komšinica. Gospođa Remidž provodila je dosta vremena održavajući svoju šarenu, strogo uređenu baštu, i dok je radila, virila bi kroz živicu. Vrebalo, nazivala ju je Morin, u početku zabavljena time. Ali, nepunih šest meseci po njihovom dolasku, gospođa Remidž izrazila je zaprepašćenje povodom toga što su uništili svoje cvetne leje. Morin je gajila ruže ispred kuće, vučju travu pored kuhinje, ali da bi napravila mesta za štenaru, morala je da sravni dve parcele s božurima, ljiljanima i otpornim jorgovanom, koji je bio duboko pustio korenje. Ostale leje zasadila je slačicom i vrbičicom. Kada je gospođa Remidž pokazala baštenskom rukavicom na bujne purpurne cvetove i rekla Morin kako će njihovo korenje posisati svu vlagu iz zemlje i pobiti biljke, jednu po jednu vrstu, Morin joj je odgovorila: „Zapravo, oduvek sam smatrala da je predivna“, i otišla iza kuće izgubivši joj se iz vida.
Gospođa Remidž nije odobravala ni način na koji su vaspitavali sinove. Malo-malo, pa bi provirila kroz otvor na živici i zamolila dečake da stišaju galamu. Njena deca bila su odrasla i otišla su od kuće, pa je Pol rešio da na njeno mešanje gleda kao na neku nostalgičnu zavist. Povlađivao joj je priznajući joj da su ovi momci zaista užasno razmaženi i da će kasnije debelo platiti ne budu li on i gospođa Meklaud malo zapucketali bičem. Pol je bio taj koji se izvinjavao, uterivao decu unutra i stišavao ih. Morin je jedva suzdržavala bes. Pošto je mesecima trpela prigovore, nije više htela komšinici ni glavom da klimne u prolazu. Ušavši za Polom u kuću, besnela bi: „’Videla sam i nisam čula, videla i nisam čula!’ Ako još jednom čujem da joj ta fašistička fraza pređe preko usta, niko nju neće više ni videti ni čuti!“ 
Ali, ako je Morin bila blaga prema dečacima, prema kučićima je bila stroga. Kučići su se štenili u kuhinjskoj perionici i prva dva meseca spavali s majkom u kući. Svakoga dana Morin ih je vodila napolje da se pod nadzorom igraju. Dozvoljavala je dečacima da se s njima igraju, da ih jure, prevrću, da ih golicaju po pegavim ružičastim stomačićima. Ali, onda je štence slala na obližnje farme, gde bi proveli nekoliko meseci. Kad bi se vratili, živeli bi u štenari i počinjalo se sa dresurom. Postajali su poslušni iako su bili svojeglavi, dominantni iako neprimetni. Nepokolebljivo i intenzivno pazili su na Morin, na njene ruke i glas; Pol se ponekad pitao da li bi tako i on možda mogao potajno da ih privoli da ga slušaju – i shvatio da on to ne može. 
Nikada nije udarila psa, ali joj je glas, kad ne bi bila zadovoljna, postajao dubok i grub, ton koji Pol ni u jednoj drugoj situaciji nije čuo. „Ja sam vuk. Nemilosrdna. Nepopustljiva“, rekla mu je. „To oni nauče.“ Iz svoje biblioteke na spratu viđao ju je kako ih trenira dole u dvorištu, gde je često ostajala do sumraka. Iako joj nije video lice, čuo ju je kako grdi neposlušnog psa. Video bi psa, čak i s te udaljenosti, kako je gleda vidno uplašen i kako se povija ka travi. Strah je ulivala samo rečima i pokretima.
Jedne nedelje bili su napolju u dvorištu: Pol se odmarao u ligeštulu, Morin je crevom prala boksove, a dečaci su se, za promenu, igrali u tišini, svaki za sebe. Betsi, Morinina omiljena kuja, lovila je insekte u poljskom cveću. Dejvid je imao novu igračku, crvenu loptu, koja je Betsi zapala za oko. On joj je baci i grubo joj viknu: „Aport!“ Ali, Betsi ju je odnela, i kad je Dejvid pošao za njom i pokušao da uzme lopticu natrag, ona zareža. Istog trena, Morin sasvim podiže psa sa zemlje uhvativši ga za opuštenu kožu na grudima. Tako je snažno protresla Betsi da je ova zakevtala. „Još jednom to uradi, ili bilo šta slično, i ubiću te!“ – Morin je bukvalno režala. Ovoga puta, pošto je nedaleko ležao, Pol joj je video lice izbliza. Oči su joj bile razrogačene i izgledala je pomamljeno. Kad je pustila psa, ruke su joj se tresle. Betsi je pogledala u Morin s najucveljenijim izrazom koji je Pol ikada video kod psa. „To ti obećavam“, reče joj Morin tiho, ali nepopustljivo.
To je bilo njihovo drugo leto u Tilingu. Godinu dana kasnije, Pola je, u kancelariji, pozvao gradski većnik. Gospođa Remidž je podnela prijavu. Većnik je bio pažljiv, pomirljiv, ali nije bilo načina da se ovo izbegne. Ovce su smrdele, tvrdila je gospođa Remidž. A psi su lajali do besvesti. Štenara, koja se videla iz njene spavaće sobe, bila je „ruglo za okolinu“. Polu je bilo drago što nije došla pravo kod njih. Uz svu svoju drskost, gospođa Remidž se, možda i opravdano, plašila Morin. Pol je rekao većniku da neće osporavati žalbu, ali je zatražio odgodu od dva meseca. Na umu je imao kompromis.
Mislio je na dugačku livadu na suprotnoj strani njihovog imanja, na onu preko potoka. Pripadala je Kolinu Sviftu, čoveku koji je nedavno kupio Konkers sa farmom. Polje, more korova, ležalo je neiskorišćeno zbog toga što je donja polovina bila podložna plavljenju u proleće kad bi se potok izlio. 


„Pričala mi je“, kaže Fern, „o produkciji Madam Baterflaj2 – gledala ju je u Metropolitenu. Fantastična dekoracija, pričala mi je, s velikim, pravim pravcatim drvetom na sceni, svetlost prolazi kroz granje, purpurna kimona sa zlatnim medaljonima u obliku leptira koji vise poput duhova na zidovima kuće. Oni su je leptiri na to podsetili... Nikada nisam bila u operi. Nekada sam mislila da je to glupo, mislila sam da nikada neću promeniti mišljenje, ali... čovek odraste, znate? Drugačije gleda na stvari? Ana, s druge strane: Ana je rođena kao svetska žena.“ Smeši se svojoj prijateljici, koja razgovara sa Džekom.
Fern je lepša bez šešira. Mokru kosu uvila je na potiljku. Lice joj je duguljasto i ozbiljno, brada mala. Priča Polu da je slikarka i da je dobila stipendiju da putuje. Pre godinu dana završila je fakultet i od tada je u Evropi – uglavnom u Parizu, gde je iznajmila mali stan. Ana, njena drugarica sa koledža, živi na Parosu celog leta i radi na iskopinama.
Za obližnjim stolom sede Ajrin i Rej. Tu i tamo, okrznu ih pogledom ne prikrivajući podozrenje. Pa, dobro, misli Pol, hajde da se spustim sa pijedestala udovca. Već je popio previše recine3; strašno je ožedneo od vrućine i bola u nogama od onog sedla, prave sprave za mučenje. I pije zbog nemira. U šumici, posle ćaskanja, predstavljanja – šta ga spopade? – pozvao je devojke da im se pridruže na jednom piću pre večere. Ali, večera je tek u devet, ima još sat vremena, a većina njih neće se dotle pojaviti. Za sada se čini da će nisko sunce boraviti do ko zna dokle, gost na zabavi koji ne želi da ode.
„Ljudi pričaju besmislice. Hoću da kažem, ljudi misle da nemamo ni jedno jedino drvo u celom gradu, za ime boga, da moraš da nosiš uzi da bi se osećao sigurno, da crnci sadisti tumaraju ulicama u potrazi za belom žrtvom. Vidite, mogu da vas siluju i ubiju... pa, svakako u Londonu, ali svuda. Opasnost vreba svuda.“ Ana je sa Menhetna i čini se da na ostatak sveta gleda kao na tužno neprosvećen. Ona brani vrline svog grada pred Džekom, koji klima glavom i smeška se, neobično tih. Naizmenično agresivne i strastvene, devojke su pričale skoro sat vremena. Džek se jednom, nakratko, okrenuo ka Polu i podigao obrvu. Podsmeh; želja; urota: moglo je da znači bilo šta. 
„Da, Ana, ali ne možeš iskreno da mi kažeš da stvarno ne bi više volela da živiš negde poput...“ – Fern se smeši Polu. „Škotske. U budućnosti, mislim.“
„Oh, da ne uvredim Pola, ali nikada“, kaže Ana. „Suviše je homogena.“ Izvlači srednje slogove kao da se u reči nalazi duh. Pol je čuo da njegov sin Feno za ovu ili onu ženu kaže da je „kraljica drame“ i sad je siguran da tačno zna šta to znači. Feno, kao i Ana, živi na Menhetnu, ali Pol odlučuje da to ne spominje. Ako bi to učinio, razgovor bi potpuno prepustio Ani – a detalji Fenovog života došli bi pod njeno kritičko oko. Polov najstariji sin, koji se otisnuo najdalje od kuće, najnezavisniji je od svih i trebalo bi najmanje da brine Pola, ali sama udaljenost oduvek je bila izvor briga – kao da, ako bi nešto pošlo naopako, Feno ne bi mogao dovoljno brzo da dođe. A blizanci, Pol ne može a da tako ne oseća, uvek će moći da se oslone jedan na drugoga, da padnu jedan na drugoga, da podignu jedan drugoga ako do toga dođe. 
Fern uzdiše i okreće svoju stolicu malo u stranu, prema moru. Zatvara oči i podiže glavu, onaj isti čežnjivi, pobožni izraz lica koji je Pol video u šumici posle leptira – noćnih leptira. Nastavlja da pije recinu, ali pokušava da se odbrani od izvrtanja koje ovo piće izaziva. Šta on uopšte hoće od nje? Dopada joj se, ali ne flertuje s njim. Posmatra Džeka i način na koji Džek gleda u Anu dok ova priča li priča.
Fern odjednom kaže: „Crveno nebo noću, oduševljenje mornara.“
Ana zastaje, a Džek se polako okreće prema Fern. „Znači, večeras mora da je đavolski mnogo mornara oduševljeno, zar ne bi rekla?“
„Dobro, dobro“, kaže Fern smejući se nelagodno. „To je glupava pesmica koju moja majka recituje kad god vidi prelepi zalazak sunca. Jednostavno mi je izletelo.“
„Izletelo!“ – Džek peva u falsetu trepćući zbog sunca. „Ah, kao čep šampanjca.“ Fern nastavlja da se smeje, ali Pol se oseća kao da gleda u Džeka sa suprotne strane teleskopa. Jer tog trenutka, ne dopada mu se mladićev humor, njegova blaga zloba. 
U devet (tačno u minut, pošto je Mardžori na čelu) stiže ostatak grupe, i nastaje komplikovano premeštanje za veći, zaklonjeniji sto. 
Ana hvata Fern za lakat. „Pa, momci, imamo preča posla.“
„Pa... dobro“, kaže Fern. Kako je ustala, očigledno joj se zavrtelo u glavi i oslanja se, za trenutak, na svoju prijateljicu. Pol prozbori kulturno zbogom. Po treći put tog dana pokušava da joj upamti crte lica pošto je siguran da je ovo poslednji put da vidi ovu čudnu, neobično privlačnu devojku.
U hotelskom baru, posle večere, i pošto su ostali otišli gore, Džek oteže kao Amerikanac i oponaša devojke. „Zašto ovi magarci žive kao bubreg u loju?! Zašto, u poređenju s konjima njujorške konjičke policije – nije to šala, držati sve te seljačine od turista pod kontrolom.“ Odvija salvetu, stavlja je na glavu i podiže glas za oktavu. „’Oh, ali kada bi jadničak živeo u rajskoj Škot-skoj...“ Spušta salvetu i glas. „U zemlji toplog piva, kuvanih ovčijih iznutrica i muškaraca koji pokazuju svoj ružna kolena, misliš!“
Pol se smeje, previše pijan da bi osećao krivicu. Džek se naginje ka njemu i pita: „Pa, koju, Poli, koju bi hteo da imaš? Pretpostavke radi.“
„Ja?“ Pol je toliko našljokan da žudi da tog trenutka legne na prljavi, popločani pod. „Suviše sam oronuo za takve nestašluke.“
„Oh, koješta. Baljezgarija, kako bi to one Amerikanke rekle. Pogledaj se.“
Pol se gleda, kao da će otkriti nešto okrepljujuće. Pretvara se da mu je teško da izabere. „Plavušu, pretpostavljam. Sviđa mi se njen ludi šešir. Njena ružičasta koža.“
„Njen ludi šešir. Njena ružičasta koža. Oh, Poli.“ Džek se smeje iz sveg glasa, naslanja se na bar, odmahuje glavom. „Momče, taj šešir bi prvi otišao.“ Podiže salvetu koju je stavio kao šešir i pušta je da odleprša do poda. 


Morin se razbolela – ili je njena bolest rešila da se pokaže – pre skoro godinu dana, u leto. Uprkos njenim jetkim primedbama na račun operacije („Samo davno zakasnelo preuređivanje moje duše!“), svi sinovi su joj došli kući: Feno iz Njujorka, Denis iz Pariza, Dejvid sa severa, dva okruga dalje od njih. Fenov povratak bio je najznačajniji zato što je prešao najveću razdaljinu i zato što je najređe dolazio kući, ali Polu je radost pokvario Fenov neočekivani saputnik, mladi Amerikanac po imenu Mal.
Mal je bio savršeno jednostavan, uviđavan gost, ali njegova učtivost bez mane činila se kao paravan. Ponekad, kad bi Mal i Feno bili gore u sobi koju su delili, do Pola je dopirala navala sarkastičnog smeha. Mal očigledno, mada se u Polovom prisustvu nikada nije tako smejao. 
Zgodan ali slabašan, Mal je izgledao kao da mu je neko pažljivo izvukao mišiće i tetive iz ruku i nogu, kao steznik iz haljine, ostavivši mu samo krte kosti i žuto, poluprovidno meso. Možda nije bolestan, raspravljao se Pol sam sa sobom – ili ne boluje od onoga što bi čovek mogao očigledno i stoga sramno da zaključi. Možda je jednostavno bio od onih asketskih mladih ljudi koji su, pošto im nikada nije manjkalo sredstava za život, koristili samoodricanje da bi njime iskazali prezir prema onome što su smatrali kratkovidim zadovoljstvima svojih roditelja. Kad god bi čuo Malovo ime, Pol nije mogao a da ne pomisli na njegovo značenje na francuskom4. Mal je koristio kolonjsku vodicu, miris trave koji se najviše osećao ujutru. Les fleurs du mal5, pomislio je Pol prvi put je osetio taj miris. Njegovi strahovi činili su ga bespomoćno sitničavim.
Kada je Pol najzad ostao nasamo s Fenom, trećeg dana otkako je on došao u posetu, pitao ga je da li se mladić zove Malkom (možda bi Pol mogao tako da mu se obraća).
„Malahi. Ali, zaboga, niko ga tako ne zove.“ Poveli su ovčare da trče po polju s druge strane potoka. Bila je to prva noć koju je Morin provela u bolnici. Mal je legao da odspava. „Ne sviđa ti se, je l’ da?“ – reče Feno. „Tako si stegnut.“
Pol uzdahnu: „Želiš li da mi se ne sviđa? Proveo sam dobar broj sati u njegovom društvu. I ako sam ’stegnut’, to je verovatno zbog toga što će ti majci sutra ujutru otvoriti grudni koš.“ To što je Feno sve više koristio amerikanizme rastuživalo je Pola, kao da su oni bili dokaz da je on, bukvalno, izabrao novi patronat. (Od sva tri Polova sina, pored najstarijeg se, baš ironično, osećao najstaromodnije.)
„Tata, može i ne mora da ti se sviđa.“
Ovčari su nestašno trčkarali tamo-amo u sve širim krugovima, ali nisu lajali. Pol se nije brinuo da će pobeći. Ne bi napustili polje Morininog uticaja iako ona nije fizički prisutna.
Feno priđe ocu i zagrli ga. Polu je prijala fizička toplota tog gesta i pitao se da li je to trebalo da bude gest utehe ili pomirenja. „Mal mi je dobar prijatelj“, reče Feno. „Pa, da li bi mogao da budeš malo manje Britanac i ponašaš se kao da ti je stalo da ga upoznaš, makar malo? Da se potrudiš malo više osim da ga vodaš po imanju i držiš mu govore o tome zašto smo mi, Škoti, sve samo ne Englezi?“ Feno se nasmeja i spusti ruku da pomazi psa. „Znaš li šta mi se prvo dopalo u Njujorku? Ljudi ne gube vreme pričajući šta sve nisu. Niko nema strogo određen identitet, na stranu oni koji ga nemaju uopšte.“
„Ja držim govore? Kakve govore?“ – upita Pol.
„Tata, znaš na šta mislim. One gluposti tipa kad-bismo-mi-imali-svoje-vođe; Bože, čuvaj kraljicu, ali što dalje od nas. To je de rigueur6 kad Amerikanci dođu u posetu, znam. Prođi se toga.“
Prođi se toga. Savet kakav Pol nikada nije dobio u tako malo reči. Možda je to bilo geslo koje je trebalo da prišije ili istetovira negde, da se otrgne od svojih oveštalih puteva. 
„Kaži mi istinu“, reče Feno. „O mami.“
Tada se činilo da su prognoze obećavajuće, mada je rak krenuo u pohode. Dok je Pol pričao Fenu šta su doktori kazali, dok je pričao o zakazanim hemoterapijama i operacijama, osećao se kao da levitira preko polja, iznad sopstvene glave, i jedan od mnogih glasova u njegovom verbalnom biću, koje je neprestano radilo, kaza mu da mu je, na ovom već sudbonosnom parčetu zemlje, ovog prelepog letnjeg popodneva, nekoliko prostih opažanja vezanih za njegovog sina već doprlo do mozga i da su se sad ustremila ka njegovom srcu: Feno se nikada neće vratiti iz svog iseljeničkog života, tačno zna šta hoće, bolje nego Pol, i homoseksualac je. Ovaj treći zaključak bio je posredniji od druga dva, ali je, naravno, najviše dolazio do izražaja (mada ne bi trebalo, Pol je to znao). Isticao se i kao olakšanje i kao užas. Olakšanje, zato što se nekoliko godina pretvarao da ne zna. Užas, zato što, ako mu je i sin bolestan – mada je Feno izgledao zdravo na neki opušteni način koji je odagnao svaku sumnju – Pol to ne bi mogao da podnese. Smrvio bi se i raspao, kao suvo lišće pod nogama.
Na pamet mu pade ona neizbežna, dečja pogodba: ako moram da izgubim jedno od njih dvoje, uzmi nju. „Krv nije voda“, rekla bi Morin; ona bi to pozdravila. Ali, Pol nije hteo da polaže mnogo vere u grandioznost gena.
U roku od nekoliko dana, Mal ode za London, ali od onog trenutka u polju, pa do Fenovog odlaska dve nedelje kasnije, Pol nije mogao da razgovara sa svojim sinom bez straha da se panika ne razlije svuda oko njega, poput mleka iz boce koja je pala na kamen. Glas mu je, ma koliko se trudio, zvučao flegmatično i rezervisano, rečenice su mu bile uštogljene i afektirane. Fenov prezir bio je očigledan, ali on nije ponovo kritikovao oca. Svake noći Pol je satima ležao budan pokušavajući da smisli način kako da otkrije ono što mora da zna. Možda je postojao način da pita, ali nije mogao ni da zamisli da čeka na odgovor koji već nije znao.
Jednog jutra, Pol je iz biblioteke posmatrao dvojicu muškaraca kako idu u polje, Fena kako pokazuje drveće i ptice. Feno je voleo ptice; kad je bio dete, na prozoru svake sobe zalepili su po parče papira, tako da bi svako ko bi opazio novu vrstu mogao smesta da je zapiše. Pol je te liste ostavio na prozorima čak i kad se Feno preselio u Njujork. Imena ptica postepeno su bledela od sunca, najpre na prozorima okrenutim jugu, na kraju na onima okrenutim severu, dok nisu sasvim nestala ne ostavivši ni traga. Morin, koja je uvek bila manje sentimentalna od Pola, poskidala je sve papire kad je Pol bio na putu.
Posmatrajući krišom Fena i Mala, Pol ih nikada nije video da se drže za ruke ili grle, mada je pretpostavljao da sigurno to čine, pomislivši odjednom kako to možda i nije tako strašno. Samo nekoliko nedelja ranije ovo bi ga neverovatno potreslo. Pol se setio kako je njegov otac reagovao kada je objavio svoje zaruke sa Morin, nemog, ali očiglednog razočaranja. Pol se razočarao u Fena, ali ne zbog njegovog izbora u ljubavi ili zbog toga što neće ostaviti potomstvo. 
Feno je držao knjižaru – logično zanimanje za sina koji je, Pol ga se prisećao kao deteta od pet, devet ili dvanaest godina, uvek čitao. Ali Feno je bio taj u koga je Pol polagao nade da će preuzeti novine – čak i kada je Feno otišao u Ameriku da doktorira. Blizanci nisu pokazivali mnogo interesovanja ni za šta vezano za poštovanje jezika. Dejvid je bio hirurg-veterinar, sin svoje majke; Denis, romantičar poput oca, ali bez njegovih poriva za intelektualnim, učio je (posle niza godina lutanja) za kuvara. Kada su ova dvojica postala punoletna, i kada su ispraznili svoje male fondove koje im je ostavio deda da bi pošli za sopstvenom ličnom znatiželjom, Pol je na to gledao s radošću. Voleo je njihovu individualnost, a kada su delili oduševljenje, osećao se privilegovanim što je primljen u različite svetove. Ali, kada je Feno uzeo nešto (samo skromni deo) od svog nasledstva i uložio taj novac u sopstveni posao, Pol se, instinktivno i nelogično, osećao izdanim. Iznova i iznova, podsećao je sam sebe kako je i on bio zarobljen očevim željama (mada je mogao da ih odbije bez ikakvih sudbonosnih posledica); ipak, osećao se duboko povređenim.
Morin se, sredinom decembra, zauvek vratila kući. Dok je Pol pokazivao vozaču ambulantnih kola svoju kuću, video je, uz živicu, odvratno bela kola za koja je bio siguran da pripadaju Fenu i da ih je iznajmio na aerodromu. Sina je zatekao kako stoji pored kamina u dnevnoj sobi. „A tu si ti“, reče Feno, kao da je Pol dete koje se krije od grdnje. Fenova hladnoća bila je bolna, ali nije bila iznenađenje, ne od kada je Pol pokvario njegovu posetu pet meseci ranije.
Mal se, pored Fena, brzo podiže iz Polove fotelje za čitanje. Pozdravljajući ga, Pol se borio sa istom onom odvratnošću koju je osećao i tog leta. (Da li je mladić još slabiji? Sigurno je bleđi, ali sada je zima.)
A ovog časa, dok su Morin preko snega unosili u kuću, i kad je Pol toliko želeo da ga sinovi drže, da ga pričvrste kao mornarski čvor, činilo mu se da je sasvim izgubio Fena. Ostao je između Pola i kamina, tako čudesno blizu, ali mogao je isto tako da bude i kod svoje kuće u Njujorku, u kući koju Pol nikada nije video, niti će je, pretpostavljao je sada, ikada videti. Njegov najstariji sin bi, posle sahrane koja će uskoro uslediti, mogao da postane samo nešto više od adrese na tankom plavom papiru pisma slanog avionom. Ako i toliko.
Pol je kazao bolničarima da odnesu krevet i opremu gore u biblioteku. Odande je Morin mogla da gleda u štenaru. Tri njena omiljena kučeta bila su puštena da slobodno tumaraju po kući. Većinu vremena provodili su ležeći na podu pored Morininog kreveta, ali ih je Pol jednom zatekao kako se jure stepenicama klizajući se po tepisima u hodniku. Setio se sinova kada su bili mali i njihovih neprestanih ratnih igara. Setio se Fena kako kobajagi pali kuću i sve u njoj. Sklopivši ruke oko usta, Feno je mogao da izvede skoro savršeno upozorenje za vazdušnu opasnost; svaki put njegovom ocu bi, za trenutak, od tog zavijanja srce zadrhtalo od straha. 


„Rak pluća“, rekao je Džeku. „Užasno uobičajena smrt, rekao bi čovek. Ili, obično užasna smrt. Ali, umrla je kod kuće. Svi smo bili tamo. Deca – naši sinovi, u stvari, odavno već nisu deca. Vedar dan. Onako kako bismo svi poželeli da odemo.“ Zvučalo je kao da sastavlja telegram.
Sedeli su zajedno u avionu iz Londona do Atine. Džek, koji je izgleda koristio zadirkivanje kao način da se upozna s ljudima koji su mu se dopadali (i uspevalo mu je), bio ga je pitao kako to da jedan očigledno privlačan, očigledno nezavisan čova poput Pola završi sam na putovanju. „Nije vaš uobičajeni pratilac“, bio je rekao Džek. „Ili da kažem, nije moj.“
„Isuse, izvini“, reče sad. „Isuse, to je muka.“
Pol podiže ruke i zavrte glavom. „Molim te. Pošao sam da bih pobegao od toga koliko me svi sažaljevaju svakog prokletog minuta u poslednjih šest meseci. Moji sinovi se brinu za mene kao da sam invalid, kao da sam i sâm jednom nogom u grobu. Na poslu brinu. Moji stari prijatelji brinu.“
„Kladim se da se i žene tvojih starih prijatelja brinu, samo malo drugačije.“
Zajedno se nasmejaše. Pol pogleda kroz prozor i ugleda Alpe. Morin je volela da leti, volela je da gleda kako je sve ispod nje sabijeno kao na mapi. Volela je uzbuđenje vrtoglavice kada bi se avion nagnuo da skrene, kada se zemlja nagne zajedno s tobom – planine i reke prodiru u tebe i osvajaju ti srce.
Sada je ispod njega, od horizonta do horizonta, jun rasuo zeleno izobilje i borio se s nekoliko vrhova koji su čuvali svoj snežni prekrivač. Izbliza bi se videlo i cveće, poljsko cveće, žuto, purpurno i belo. Jednog davnog juna, Pol i Morin vozili su se ovim padinama, maleni Feno spavao je u kolevci pričvršćeno u kolima (tada nije bilo nikakve sigurnosne opreme; većina roditelja bili su previše mladi da bi se brinuli zbog nepoznatih opasnosti). Zaustavili su se u cvetnom polju da ručaju. Posle jela, vodili su ljubav sve dok ih nije prekinuo Fenov plač. Kad mu je promenila mokru pelenu (Pol joj je čežnjivo mazio krsta), Morin reče: „Dobro onda, jednostavno ćemo morati ponovo da pronađemo ovo mesto kad nam deca odrastu.“ Višestruka očekivanja u njenom prostom zapažanju uzbudila su Pola; bio je tako naivan.
Kada se okrenuo od prozora, rekao je Džeku da je dosta putovao, ali nikada sa grupom turista. „Ali sada... sada mi se baš dopada to što je sve isplanirano. Bez iznenađenja.“
„Ah, ali ne mogu da obećam da neće biti iznenađenja“, reče Džek.
Džek je imao trideset i šest godina, kao i Feno. Ali, tu je prestajala svaka sličnost. Džek nije bio tanan, niti mekih crta lica, niti se izražavao učenim jezikom. Bio je nabijen, mišićav, rumen. Imao je telo plivača i ten onih plavokosih Italijana kojih se Pol sećao iz Verone i Venecije. Imao je, poput lisice, prepredene, staklaste oči, izrazito plave, i oštar, dug nos. U govoru mu se pomalo osećao naglasak jorkširskih seljaka. Džek je podsetio Pola na ona prolazna prijateljstva koja je sklapao u ratu, s ljudima iz različitog ali paralelnog sveta. U njega je brzo, iracionalno, stekao poverenje i osećao prema njemu toplinu – ništa od one distance na kojoj se prethodnih dana, ne želeći to, držao od sinova. 
Džek se jednom već ženio, nakratko i previše mlad. Izgubio je želju za tim. Nekad je vodio pab; kad mu je brak propao, podigao je svoju ušteđevinu i otišao u Grčku na godinu dana, putovao autostopom, živeo tu i tamo. Sad je zarađivao lepe pare vodeći ove ture. U početku je bilo iscrpljujuće – dvanaest tura zaredom – ali naučio je kako da se odmara. A onda, pet meseci slobodno. Lep život. Ne žali se. Imao je devojku u Londonu, ali s njom je bilo lako. Glumica u kasnim dvadesetim: suviše ambiciozna da bi se skrasila, a ježila se i od same pomisli na decu.

***
Pol je oduvek mislio da će na kraju, kad god to bilo, Morin i on provesti dosta vremena zajedno, sami. Da će razgovarati o svemu. Ali, zašto je to bilo tako? Čak i kad je Morin bila u bolnici, novine je i dalje trebalo štampati, hraniti i trenirati pse, ubeđivati prijatelje: imao je više obaveza nego ikad pre. A i prisustvo njegovih sinova prethodnih nedelja, ma koliko dobrodošlo, stvaralo je samo još više obaveza i oduzimalo mu vreme. Ponekad se činilo da se kreću po kući – milujući predmete, procenjujući slike – kao da hoće da podele njegovu imovinu i uzmu mu sve. I mada je Pol znao da oni samo crpe uspomene iz svojeg okruženja, ponekad je želeo da vikne: „Ja sam i dalje vrlo živ! Nećete ostati siročići!“
Nedelju dana pre nego što je Morin umrla, mlazni putnički avion u kome je bila bomba rasprsnuo se u vazduhu iznad Lokerbija. Kada su mu javili novost, Pol je sedeo pored Morin i čitao joj Džona Ekerlija. Do tada, Morin je već retko kad imala dovoljno vazduha da govori, ali kad je Pol prelazio preko sobe da bi preuzeo poziv, čuo ju je kako promuklo kaže: „Rodži, moj mali care.“ Gledala je pored Pola na mesto na kome je pas stajao i gledao u nju. Dotakla je svoje uvo – jedan od mnogih znakova čije tačno značenje Pola nikada nije zanimalo – i Rodži prolete pored njega i skoči na postelju kraj nje. Kada je Pol spustio slušalicu, nije ga pitala kakav je to bio poziv. Zaronila je ruke u pseće krzno i izvadila mu čičak. Pol je tada shvatio da oni, nikada više, neće voditi razgovore, ni intimne, čak ni prazne.
Sagledana sa svih strana, ta nedelja je bila propast, parališući haos. Božanska osveta, pomislio je Pol, gore od bilo čega što je video ili osetio u ratu. Dan posle rušenja aviona bio je jedini kada je ostavio Morin i odvezao se u Lokerbi sa detektivom čija je ćerka jednog davnog leta očarala Denisa. Dvojica muškaraca zajedno su se probijali kroz gužvu i prelazili barikade da bi došli do raskomadane, uljane, spržene ruševine. Na mnogim mestima nije ni imalo šta drugo da se vidi osim komadića – njihova sitnost sama po sebi bila je užasavajuća – i Polu su izgledali tako dosledno nerazgovetni da je video nekakvu vizuelnu ludoriju u olupini: sonata ćudljivih oblika, tmina na tek smrznutoj zemlji, kao slika Miroa. Kad je detektiv zastao da razgovara s jednim od ljudi koji su skupljali deliće i stavljali ih u numerisane plastične kesice s patent-zatvaračem, vrh Polove čizme udari u nešto što baci zlatan odsjaj. Okrenuvši se leđima policajcima, on čučnu i zakloni stvarčicu od njihovih pogleda. Polako podiže svetlucavi cilindar i uze ga u ruku s navučenom rukavicom. Bio je to blistavozlatni karmin koji je netaknut pao s neba. Ne oklevajući, on ga strpa u džep. Hodajući ponovo uz detektiva, usredsredio se na paru sopstvenog daha i podsećao sebe da udahne, izdahne, udahne, izdahne. Čim je stigao kući, otišao je pravo u perionicu i ispovraćao se. 
Pet dana nije spavao. Svakome ko je ušao u kuću, zabranio je da pominje rušenje pred Morin. Nije više čitala novine. Iz maske, a potom iz plastičnih cevčica koje su joj se uvukle u nozdrve, gutala je kiseonik kao eliksir čije je magično dejstvo postajalo sve slabije.