Prva knjiga

 
 

1.


Imala sam rođaka, Rendala, koji je poginuo na Ivo Džimi. Jesam li ti pričala? Poslednji koji je poginuo na tom ostrvu, rekoše. Poginuo je kad su borbe već prestale, a preostali vojnici preneti u bolnice ili u vreće za leševe. Čišćenje poginulih. Tako su je nazvali – „Operacija čišćenja“. 
Sećam se da je mama sela za sto u kuhinji kad je primila vest. Stiglo je pismo od Rendalovog oca, mog deda-ujaka Sterlinga, napisano tamnim mastilom, slovima iskošenim i ljutitim kao da su bila svesna značenja reči koje tvore. Bila sam u kuhinji kad ga je majka otvorila i uzeh i ja da ga pročitam. Pisalo je da se pretpostavlja da je Rendal mrtav iako nisu imali tačne podatke o tome gde se nalazi njegovo telo, da se posle predaje Japanaca prijavio kome je već trebalo da se prijavi, da je, u svakom slučaju, nestao.


Nisam ga naročito dobro poznavala, ali sam ga posećivala kad sam bila mala. Živeli su s druge strane zaliva, preko puta Baltimora, kraj Sadlersvila. Sadlersvil i nije bio pravi grad. Samo raskrsnica, pošta i farme okružene kukuruznim poljima. Njihova velika, ciglom zidana kuća, bila je udaljena od puta i nikako se nije uklapala u okolinu, kao da je preneta iz Savane ili Luisvila da bi se izdvojila od ostalih. Stajala je u večitoj senci drvoreda hrastova koji je vodio do nje. Sećam se naše prve posete, kako smo se polako vozili kroz taj tunel od hrastova, po prohladnom, tmurnom danu. Sterling nije bio veseo čovek, žovijalan, kako smo mi tada govorili. Žena mu je odavno umrla, ostavivši ga da se sam stara o detetu kome je mogao da bude deda. Dugo već nije uzvraćao majčine pozive, ali nas je te godine – bilo je to pred rat, ’39. ili ’40. – pozvao da sa njim proslavimo Uskrs. Dopisao je poruku na božićnoj čestitki. 
Majka je nosila uvek isti uskršnji šešir i mantil koji je čuvala u najlonu, u ormanu na kraju hodnika, ali je zato svakoj od nas sašila novu uskršnju haljinu i zahtevala da tata obuče čistu košulju i veže kravatu, što je s njegove stane zaista bila žrtva. Rita reče kako se tata ponaša kao da će mu odeća popucati ako bude udahnuo.
Tata je zaustavio auto i svi smo sedeli slušajući zvuk motora. Da se mama pokolebala i predložila da se odmah vratimo, svi bismo se složili. „Pa“, reče ona ispravljajući haljinu. To je bio njen način da malo dobije u vremenu. Mi devojčice ionako se nismo pomerale. Bile smo suviše umorne, duga je vožnja od Pensilvanije. 
„Probudite me kad stignemo“, reče Rita. Uvek bi izgovorila neku takvu rečenicu. Sklupčala se i prebacila svoje duge noge preko Beti i mene, izazivajući svađu. Beti ju je uhvatila za stopalo i počela da ga uvrće sve dok Rita nije zavrištala: „Za ime Boga!“ Mama je mazala usne novim slojem karmina koji je uvek nosila pod rukavom mantila i nije obraćala pažnju na njih dve. Ja sam gledala kroz prozor. Ne znam šta je tata radio. Niko nije hteo prvi da se pokrene. Beti je sve više uvrtala Ritino stopalo. Rita je vrištala: „Za ime Boga, sklanjaj svoje proklete ruke s mene!“ Mama se okrenula govoreći Riti da prestane da koristi takav rečnik i da se ponaša u skladu sa svojim godinama.
Ovaj poslednji prekor uvredio je Ritu do srži. Brzo se uspravila i naglo otvorila vrata. 


Jesam li rekla hrastovi? Možda su bili i orasi. Čini mi se da smo tada, stojeći pored kola, čuli umirujuće lupkanje orahovog granja po limenom krovu. Pucanje balona koji je Rita naduvala oslobodilo nas je da se porodično uputimo ka ulazu gde nas je Rendal već čekao. 
Utrljao je u kosu nekakvu sladunjavu mirišljavu vodicu. Toga se sećam. Bilo je to prvo što biste primetili. I on je, kao i ja, bio riđokos i imao je pegice po celom licu. Stajao je tamo, kao progutan vratima, podižući ruku u znak pozdrava. Imao je najnežnije prste koje sam ikada videla kod dečaka, mada je tada bio skoro tinejdžer. Od tada se pitam da li su mu nokti bili nalakirani, jer su bili sjajni, skoro kao mokri.
Seti se da je to bilo dete bez majke, što je zaista strašno, i da je ujka Sterling bio čvrst kao i ime koje je nosio. 
U svakom slučaju, Rita i Beti nisu mnogo obraćale pažnju na njega. Ušle su za mamom i tatom u kuću da pronađu Sterlinga, a nas dvoje smo iznenada ostali sami. Rendal je slegnuo ramenima kao da sam mu predložila partiju karata i pitao me da li želim da vidim njegovu sobu. Niko, izgleda, nije mario mnogo za nas, pa rekoh – što da ne. Išli smo niz hodnik po čijim je zidovima izbijala vlaga, a koji je on zvao „Galerija karti“. Nazvao ga je po nekom hodniku u Vatikanu o kome je čitao, oslikanom mapama iz doba kad zemlja još nije bila okrugla. Uglavnom, stajao je tu pokazujući mi razne zemlje, ukazujući posebno na krizna žarišta, kako ih je zvao. 
Još mogu da zamislim te nekako šiljate prste sa vrhovima toliko bledim kao da je predugo bio u kadi. 
Nastavili smo, prolazeći pored jedne od onih starinskih naprava koje su služile za dozivanje posluge, nekakvog interfona. Rendal je nešto radio oko tajanstvenih, podmazanih ručica, a zatim ozbiljno izgovorio u mikrofon: „Nemam ništa da vam ponudim osim krvi, suza, znoja i napornog rada.“ Čerčil, naravno, mada to tad nisam znala. Jednostavno sam stajala i čekala, gledajući kako Rendal vraća mikrofon na mesto. Ponovo je slegnuo ramenima i otvorio vrata koja su vodila na zadnje stepenište, toliko usko da smo na zavojima morali da idemo postrance.
„Nekada su bili manji“, reče Rendal, a onda, možda zato što mu ništa nisam odgovorila, stade i okrenu se ka meni. 
„Ko?“, upitah.
„Ljudi“, reče on. 
„Oh!“, izgovorih čekajući. Nikada pre nisam bila sama u mraku sa dečakom njegovih godina. 
„Produži“, reče on.
Stigli smo do uskih vrata i izašli na drugo odmorište, a zatim nastavili drugim, dužim hodnikom. Kuća kao da se sastojala od stotine malenih odeljaka, sa majušnim vratima i prolazima, niskim nadstrešnicama i redom stepenica. I sve to sumorno, mada Rendal to, izgleda, nije primećivao. Sve vreme je pričao o robovima iz Luizijane koji su prolazili ovuda podzemnom železnicom, o porodici koja je živela u ovoj kući iza lažnog zida koji još nije uspeo da pronađe. A on o svemu tome ništa nije čitao niti mu je ko pričao, već je jednostavno nekako znao. Rekao mi je da viđa ponekad njihove duhove. Bilo ih je petoro – otac, majka i troje dece. Muške ili ženske, nije znao. Ali pronaći će on njihovo skrovište, reče. Osećao je to. 
Ne znam šta me je više zainteresovalo. Da li priča o robovima i tajnim sobama ili priča o duhovima. Ne zaboravi da smo u Merilendu, na istoku. U to doba, ako bi se vozio trajektom do Anapolisa, obojeni su sedeli na desnoj, a belci na levoj strani broda. A ukrcavanje je ličilo na dve reke koje teku naporedo i nikad se ne ulivaju jedna u drugu. U Pensilvaniji crnci su bili crnci. Jedan od najboljih prijatelja tvog dede bio je crnac, doktor Tejt Vilijams, koga su svi zvali Tejt Bili. Meni je to uvek bilo smešno, jer nikad nisam čula da neko koristi nadimak umesto prezimena. 
Uglavnom, Rendal je najzad otvorio vrata koja su ličila na još jedna od onih što vode na stepenište, kad, nađosmo se u njegovoj sobi. Bila je to velika, četvrtasta prostorija prepuna knjiga naslaganih po policama i podu. Malo dalje nalazio se niz krovnih prozora sa kojih se pružao pogled na hrastove, ili orahe. Pod prozorima se čula prigušena cika mojih sestara. Prišla sam da vidim, ali smo bili suviše visoko, a i prozori su bili prljavi. Po prljavim staklima bile su ispisane reči. Još ih se sećam: fenomenalan, epistemološki, protivrečiti.
„Kakve su ovo reči?“, upitah.
„Reči koje treba da naučim“, reče Rendal. Stajao je iza mene.
„Oh!“, uzdahnuh. Ovo uopšte nije bilo ono što sam očekivala. Kao da sam sa popela na planinu, a zatekla samo vrh obavijen maglom. Rendal toga uopšte nije bio svestan. Počeo je da kopa po gomili knjiga. Posmatrala sam ga neko vreme, a zatim po staklu ispisala U POMOĆ! Upitah Rendala šta to radi, a on mi reče da budem strpljiva. Tražio je jedan određeni odlomak. Hteo je da me nauči umetnosti „dramskog izražavanja“.
Zar nije smešno? Uopšte se ne sećam šta je na kraju pronašao, a još kao da ga čujem kako mi govori da su ljudi nekad bili manji. A da me pitaš šta smo recitovali pre nego što su nas pozvali na večeru, sedeći na prozoru podignutih nogu, sa prašnjavim pogledom na staro drveće i tek pozelenelo lišće koje najavljuje dolazak novog proleća i Uskrsa, rekla bih ti da nemam pojma. Znam da sam sigurno svoje rečenice izgovarala sa onom profesorskom strogošću u glasu koje nikad nisam mogla da se oslobodim, a on sa prirodnom toplinom, kao da svaku reč daruje time što će je izgovoriti naglas. Znam samo da su nam se kolena ponekad dodirivala i da smo ih povlačili, a možda i nismo. Volela bih da imam sliku. Sigurno smo izgledali prelepo pri slaboj svetlosti koja se probijala kroz prozor. Povijenih kolena, oslonjeni o prozorski ram i sa knjigama u ruci, izgledali smo kao neko nezgrapno slovo W.


Postao nam je običaj da pišemo pisma jedno drugome. Rendal je pisao svake prve nedelje u mesecu. Pričao bi mi o novoj knjizi koju čita, o onome što je podvukao da mi pokaže. Ja bih, pak, opisala neki poseban dan, kao, na primer, kad je tata ispunio dvorište vodom da bi napravio klizalište. Mami smo rekli da se pumpa pokvarila i da nismo uspeli da učinimo ništa drugo sem da je isključimo pre nego što je poplavila podrum. Naravno, kad je sunce otopilo naše zamišljeno klizalište i kad smo se nasukali na vrt sa božurima tvoje bake, tata je morao da joj kaže istinu. 
Volela je svoje božure i strepela je cele te zime da im nismo možda uništili korenje, stići će proleće, a karanfili koje je poručila (oni čija su se imena rimovala sa Frenkom Sinatrom) neće imati društvo. Ali sve je poraslo i procvetalo po redu, a mi smo vrt božura prozvali našim jezerom i pretili da ćemo ga plaviti svake zime.
Rendal mi je odgovorio pismom o knjizi koju je skoro pročitao. U njoj se govorilo o vrtovima Kjota, vrtovima od peska, šljunka i kamenja. U njima nema cveća, pisao je. Ni karanfila. Ponekad su koristili mahovinu, ali je čak i ta njihova mahovina bila nekako drugačije zelena. To nije ni boja trave ni lišća, već neka sivkastozelena, pisao je. Ne možeš čak ni da se šetaš po tim baštama, jer izgledaju više kao slike. Posmatraš ih iz daljine, pisao je, odnose njihovih delova.
Rečenica koje se još sećam, mada me je tad zbunila. Znala sam da smo u ratu sa Japancima. Na skoro svakom času govorili su nam o manama njihovog karaktera. Učili smo o razapinjanjima i mučenju. Smatrali smo Japance zlim ljudima. Ne samo što su govorili jezikom koji niko nije mogao da razume, već su činili i nedela toliko šokantna, da učitelji nisu hteli o njima da govore. Smatrala sam da su oni tajna, tajna koju ne bi trebalo da saznamo. A sad sam, čudnovato, saznala nešto o njihovim vrtovima. 


Poslednji put sam ga videla za Uskrs 1944. Još nije bio napunio sedamnaestu (možeš li da zamisliš?), ali mu je rođendan bio uskoro. Sa sedamnaest godina mladići su se regrutovali i on je smatrao da je najbolje da pođe u rat, da Sterling to od njega očekuje i da postoje neke stvari koje muškarci rade bez pogovora. Nikada mi o tome nije govorio. Sve sam saznala kasnije. Te zime mi je, umesto toga, pisao o neverovatnom otkriću i iznenađenju koje će mi prirediti za Uskrs, ne pre. Možeš samo da zamisliš šta mi je sve padalo na pamet. Tata još nije ni ugasio motor, a ja sam već otvorila vrata i iskočila napolje. Da nisam osećala majčin pogled na sebi, ja bih zaobišla sve one uske sobe i prolaze, popela se uz drvo i pokucala na jedan od onih prljavih prozora. Ali mama je htela da sačekam, da budem deo njih. Put je, u stvari, bio tužan. Rita se skoro udala i preselila sa Rodžerom u Kaliforniju. Beti je bila neobično tiha. Naša prva poseta činila se kao davna prošlost, događaj mnogo lepši nego što je stvarno bio. Zajednički izlet dok smo svi još bili porodica. Sad smo postali nešto sasvim drugo, gosti na zabavi povezani malo čim zajedničkim.
Stajala sam čekajući da svi izađu iz kola, da mama otvori vrata i vikne: Zdravo! Onda sam otrčala do Rendalove sobe. Znala sam put kroz prolaze i stepenice, pronašla bih ga vezanih očiju. Dodirivala sam zemlje, krizna mesta i glavne gradove po Galeriji karti. Podigla sam slušalicu interfona i, u slučaju da me neko sluša, u mikrofon izdeklamovala svoju imitaciju Ruzvelta: „Mrzim rat, Eleonora mrzi rat, čak i naš pas Fala mrzi rat.“
Kad sam stigla, vrata Rendalove sobe bila su odškrinuta, pa uđoh bez kucanja. Stajao je uz prozor, okrenut leđima prema meni, njegovo mi je držanje bilo potpuno nepoznato, delovao mi je tako odraslo da sam za trenutak pomislila da sam upala u pogrešnu sobu i da je sve ovo vreme neki drugi, stariji Rendal živeo u sobi pored. 
„Bu!“, uzviknuh. Bila sam takav tip devojčice.
On se, iznenađen, okrenuo i videh da je po prljavom staklu ispisivao moje ime. 


Bio je tako mršav da smo ga zvali štiglic, dugonja. Sav u rukama, nogama, zglobovima i vratu. Da mu je bilo suđeno da poživi, pretpostavljam da bi se oženio nekom devojkom koja bi se brinula o njemu, koja bi mu kuvala određena jela i pazila da se zimi dobro umota u šal. Nije važno. Prešao je preko sobe do mene.
„Imaš li neku ideju?“, pitao je.
„Nemam“, rekoh pocrvenevši. To je bilo vreme filmskih zvezda sa naslovnih strana, mladih glumica otkrivenih za barom. Imala sam razne ideje, sve jednu luđu od druge, ali sam znala da je bolje da ih zadržim za sebe.
Poveo me je iz sobe do stepenica koje su vodile u kuhinju, pa kroz uzani hodnik do predvorja. Zatim je otvorio druga vrata za koja sam uvek mislila da vode u ostavu. Vodila su u Galeriju karti. Tu je zastao kao da očekuje moju reakciju. „Pa?“, upitah. Nije obraćao pažnju na moje pitanje, već me je uzeo za ruku i odveo do najmračnijeg kontinenta u Galeriji, do jedne mrlje u obliku peščanog sata na samom kraju mape, skrivene iza vrata nekorišćenog, memljivog salona. 
Rendal je zatvorio vrata i pokazao na pokidanu paučinu, gde bi trebalo da je Antarktik.
„Pogledaj“, reče Rendal. A onda videh: tanka, crna, horizontalna linija. Tanana pukotina razdvajala je proteklo od preostalog vremena, ni nalik drugim raspuklinama na zidu koje su se kao vene širile duž čitave stare kuće. „Trag“, reče Rendal.


Ponekad, kad razmišljam o tome, vidim nas tamo, Rendala i mene, iz drugačije perspektive, kao da sam ja mama koja ulazi na vrata i zove nas na večeru. Zatiče nas same, riđokose rođake, blizance skicirane na brzinu: kosti, kosa, cipele, dugmad. Pogledaj nas, kao da kažemo. Jedno od nas nikad neće ostariti, nikad dočekati starost. Nikad neće saditi paradajz, voziti kola, ići na igranke. Jedno od nas nikada neće previše piti i sedeti u mraku, usamljeno, čeznući.
Rendal je kucnuo o zid i ja začuh čudan šupalj zvuk. 
„Tačno ovde“, reče. „Tačno ispod mog nosa.“
Gurnuo je zid i on se zaljuljao iz osnove, kao vreća za udaranje. Pridržao ga je i kleknuo na sve četiri, zatim upuzao unutra. Pratila sam ga, bez sumnje zaboravivši na dugačke gaće od bele čipke koje sam na mamin zahtev i dalje nosila ispod uskršnje haljine.
Zid se uz tresak zatvorio, ostavljajući nas u potpunom mraku. Disanje je bilo otežano, a iznenadan, pomamni mrak nepodnošljiv. A hladnoća! Kao da se sva studen iz ostalih soba skupila u ovaj mali podrum. Zemljani pod pod mojim rukama i kolenima bio je vlažan.
„Rendale?“, pozvah ga.
„Ovde sam“, reče, a zatim ponovi: „Ovde.“
Glas mu je zvučao lelujavo, nepovezano. Dolazio je iz svih pravaca i počeo je da me hvata strah koji sam uvek osećala u zatvorenom prostoru. Zaplakala bih da Rendal tog trenutka nije upalio šibicu. Bio je tu, pored mene, opipljiv. Sela sam dok je on pripaljivao sveću na podu. To uopšte nije bio podrum, već sobica čiji su zidovi bili oblepljeni požutelim novinskim listovima potpuno ižvrljanim brojevima. Bukvalno stotine brojeva bilo je ispisano po zidovima i tavanici. Gde god ti pogled padne. Zaista čudno. Neki brojevi su bili napisani olovkom, drugi nekakvom narandžastom bojicom. Neki zamrljani ili nejasni, a drugi urezani dovoljno duboko da pocepaju papir. Izgledalo je da nema nekog sistema ili reda među njima. Samo broj do broja.
Čula sam Rendala kako diše. „Šta misliš da su brojali?“, upitah.
„Otkucaje srca“, rekao je.
Bilo je to skrovište robova, naravno. Otpuzala sam do najdaljeg ugla zapinjući dlanom o nešto čvrsto – klupko konca. Crveno, sećam se, potpuno očuvane boje. Mogle su se videti i druge stvari. Rendal ih je sakupio i sad mi ih je, jednu po jednu, pokazivao: zarđala igla u koju je još bio udenut konac zavezan na kraju; kožno dugme; limena kutija u kojoj su bile neke karte sa čudnim slikama, možda stari tarot; žuti zub; maramica sa inicijalima RBP izvezenim plavim koncem po ivici; savijen list papira. Rendal ga je pažljivo otvorio i za tren sam pomislila da je tu možda ispisana priča robova. Još jedan trag. Nije bilo ničeg da se pročita osim još brojeva, pošašavelo brojanje.
Rendal mi je dodao papir i ja ga uzeh, osećajući pri tom lak dodir njegovih nežnih prstiju. „Mora da je to bilo jedino što su znali“, rekoh zureći u ispisani papir, dok su mi prsti goreli.
„Ili što su morali da nauče“, reče Rendal.
„Da“, kazah, ne razumevajući u potpunosti.
„Vidi!“, reče. U ruci je držao češalj nejednako raspoređenih drvenih zubaca. „Kladim se da su svirali u njega.“
„Sigurno jesu.“ Čak i tada sam znala da zvučim glupo. Htela sam da kažem nešto važno, nešto što bi se moglo meriti sa njegovim otkrićem. Ali ni o čemu nisam mogla da mislim sem o mraku i načinu na koji je svetlost sveća izduživala naše senke. Podvila sam i dalje hladne noge pretvarajući se da čitam brojeve. Posle nekog vremena podigla sam pogled, svesna da me ne posmatra. Pognut nad svećom, držao je iglu blizu nje i činilo se da zašiva porub nogavice, sa takvom usredsređenošću kakvu sam viđala samo dok je čitao. 
Nagnula sam se da vidim. Već je izvezao R i B, a sada je završavao slovo P. Trgnuo se. Ne verujem da smo ikada bili ovako blizu, oči u oči, osećajući jedno drugom dah. Izgledali smo mnogo stariji pod svetlošću sveća, nekako večni, kao da igramo uloge bogova. „Mislio sam da ga ponesem“, reče kao objašnjavajući.


Ostali smo u skrovištu do večere, sedeći jedno do drugog, pokušavajući da izbrojimo brojeve. Odustali smo. Rendal je čitao oglas nekakvog doktora koji je nudio lek za sve bolesti, delotvoran na svinjama i ljudima, pa smo se smejali, a zatim je uzeo parče olovke koje je uvek držao zadenuto za pertle i napisao tri broja preko oglasa – 5, 23, 1927 – datum svog rođenja. Zurio je neki minut u brojeve, a onda povukao crtu posle njih, kao što to nekad viđamo u knjigama, posle piščevog imena i datuma rođenja. Crta nalik na kosu smrti.
„Nemoj“, rekla sam i liznula prst kako bih izbrisala crticu. Možda sam je malo razmazala, ne znam. Tog trenutka Rendal me je uhvatio za zglob iznenađujući me snagom svojih prstiju. Bio je to predivan gest. Prineo je moju ruku svom obrazu i poljubio mi dlan, bez sumnje prljav od puzanja po podu. Izgleda da mu to nije smetalo. Zadržao je tu svoje usne veoma dugo, a ja sam, suviše uplašena da se povučem, kao i da ga pustim da nastavi, zaustavila dah osluškujući svoje srce kako ubrzano kuca.


Videla sam ga još jednom posle naše posete. Bilo je to onog jutra kad je prolazio kroz Filadelfiju na putu u rat. Trebalo je da se ukrca na Junion Pacifik, voz koji je tih dana ličio na pokretni tunel krcat vojnicima. Protezao se s kraja na kraj zemlje odvozeći jedne na istok, put Evrope, a druge na zapad, na Pacifik. Tvoja baka bi mi pričala priče o strašnim vremenima u prvim danima Velike depresije. Tada je, govorila je, isti taj voz odvodio decu od roditelja koji više nisu mogli da ih prehrane. Sećala se jednog crnokosog dečaka koji je, prolazeći pored njihove kuće na farmi, zastao s roditeljima da uzmu malo vode. Krenuli su na voz, voz siročića – tako su ga zvali. Slali su dečaka na istok gde će ga neko iz agencije sačekati i pronaći mu novi dom. Bilo je to strašno videti, rekla je, mnogo gore od mladića u svetlim uniformama koji su pošli da spasu svet od propasti. Opisivala je decu u vozu, kako su sedela na svojim kartonskim koferima da bi mogla da gledaju kroz prozor, oči im širom otvorene, džepovi im puni sitnica, jedinih dragocenosti koje su roditelji imali da im daju: prve lokne, novčići, ajkulin zub, tračice, stvari koje će sigurno usput izgubiti. To je bilo najgore od svega, govorila bi onda kada sam ja pokušavala da pričam o Rendalu. Deca napuštena zauvek.
Ali ne znam. Sećam se Rendala kako izlazi iz voza. U širokom kaki kaputu, u izglancanim kožnim čizmama, sjajnim kao njegovi nokti. Bio je to užasan prizor, mogu ti reći. Mama i ja smo se odvezle na stanicu da ga sačekamo. Mislim da je to bio jedini put da sam ga srela a da nisam nosila uskršnju haljinu. Ti bi se smejala. Obukla sam ružičastu vunenu suknju i ružičastu bluzu od kašmira sa inicijalima izvezenim na srcu, poklon od Rite. Bila sam tako ponosna na tu odeću i karmin mamine nijanse, utapkan namirisanom maramicom koju sam nosila u džepu kaputa. 
Kako je samo Rendal izgledao dok je silazio s voza! Te godine je izrastao još više i ugledale smo njegovo mršavo, zabrinuto lice iznad ostalih vojnika. Jutro je bilo tmurno i činilo se da će pasti sneg. Bilo je i drugih devojaka na peronu. Stajale su s braćom ili mladićima i pljeskale. Bili smo skupina žena i mladića. Mama je iskoračila i pozvala ga, a Rendal se okrenuo, nasmešio i ispružene ruke požurio prema nama.
Ali to je bilo za mamu. Kad sam krenula da se rukujem s njim, privukao me je u zagrljaj. Nosio je, kao što rekoh, vojnički vuneni kaput kaki boje i crveni šal vezan oko vrata. Pomirisala sam šal i osetila miris hladnoće, jorgovanovu vodicu i duvanski dim, sve u isti mah. 
„Vidi ti nju!“, reče i stegnu me još jače.
Mama je znala za neki obližnji restoran, pa odosmo tamo. Morali smo neko vreme da čekamo na sto. Prostorija je bila krcata mladićima u uniformi. Osetila sam da me Rendal posmatra, ali sam se pravila da ne primećujem. Došla sam u godine kada sam počela da se dopadam dečacima i uvek sam se osećala kao da sam na osvetljenoj pozornici, a publika me, odnekud iz mraka, posmatra. Mama je neprestano pričala, vidno uzrujana zbog svih tih vojnika u ovoj velikoj prostoriji. Kelnerice su jurile tamo-amo, prosipale kafu po crno-belom linoleumu, brisale čelo kuhinjskom krpom okačenom o pojas, pisale račune i dovikivale porudžbine kuvaricama. A ja sam sve vreme osećala Rendalov pogled, kao da je hteo nešto da mi kaže i kao da je trebalo samo da se okrenem ka njemu pa da naslutim.
Samo što više nije bilo vremena. Prebrzo se ono osećanje odlaženja nadvilo nad prostorijom. Vojnici su uz škripu povlačili stolice, čekali u redu da plate račun. Svi su išli na isti voz. Mama je ispravila suknju i rekla da bi trebalo i mi da pođemo. Zatim se izvinila govoreći da bi radije išla u ovaj toalet nego u onaj na stanici. 
Rendal i ja smo je gledali kako se provlači između stolova od kojih su neki još bili zauzeti, a neki već prazni. Ostali smo, sasvim iznenada, sami. 
Jesam li ti rekla da je bio naočit? Nisam ga dobro poznavala, ali imao je riđu kosu kao i ja, i milo, mršavo lice. Bilo je to možda najlepše mršavo lice koje sam ikada videla. Trebalo je to da mu kažem, ali sam bila suviše stidljiva. Evo o čemu sam razmišljala: može biti da ništa nije hteo da mi kaže, nego je očekivao da ja nešto kažem njemu.
Možda sam tada otpila još jedan gutljaj kafe. Znam samo da sam činila sve samo da ga ne pogledam u oči.
„U vozu sam sedeo do nekog momka iz Luisvila“, reče najzad. „Zove se Hog Felps.“
„Hog?“, upitah.
„Reče da nije jedini Hog u familiji, da je samo jedan u dugom nizu.“
Pogledah u Rendala i on slegnu ramenima. Zatim se nasmeja, pa se i ja nasmejah. To je zvučalo tako smešno.


Posle toga sam dobila još samo jedno pismo od Rendala. Napisano je dan pred njegov odlazak na Daleki istok, a poslato iz San Franciska. Sećam se poštanske marke na koverti, vrlo česte u to vreme – Tedi Ruzvelt predvodi svoje Vešte jahače uz brdo San Huan. Rendal je docrtao balončić iznad Ruzvelta u kome je pisalo: „Napred!“ Otvorila sam pismo osećajući u isto vreme i strepnju i uzbuđenje. Bila sam suviše mlada i suviše glupa da shvatim šta se Rendal spremao da uradi. Zamišljala sam da su sve njegove misli upućene meni, da će pismo biti ispunjeno ljubavnim sonetima, da će vrveti od one bljutave romantike koju sam gutala iz časopisa o filmskim zvezdama. Umesto toga opisivao je San Francisko – maglu koja se u rano popodne valjala po zalivu, most Golden Gejt, lavež morskih lavova koji se mogao čuti u mnogim ulicama, vidike otkrivene u svakodnevnim usamljeničkim šetnjama gradom, kao naslikane samo za njega. Pisao je da je izgleda izgubio interesovanje za knjige, da nema više strpljenja. Nije imao vremena ni da sedne. Želeo je da hoda i nikad da ne prestane. Kad bi mogao, hodao bi sve do Japana, i to preko Kine. Do đavola, pisao je, kad završim s ovim, prepešačiću ceo svet! (Do đavola – sećam se kako je ta reč izgledala, kao da je Rendal isprobavao nekog drugog, surovijeg Rendala.)
Pokušala sam da ga zamislim dok piše pismo sedeći za velikim metalnim stolom usred kasarne, kao što sam možda videla u časopisu Lajf. Zamislila sam ga pognutog, sa čitalačkom koncentracijom, kako zariva pero u papir tamo gde bi naglasio reč da smo razgovarali licem u lice. Videla sam ga u civilnom odelu, u svečanim pantalonama koje je nosio svakog Uskrsa. One iste, koliko se sećam, svetlosive, vunene, koje je svake godine sve više podizao. Sada su mu bile potpuno neodgovarajuće – kad bi prekrstio nogu, ono RBP bilo bi mu visoko iznad članka. Povremeno bi spustio pero i naslonio se da razmisli o nekom određenom opisu pipkajući te inicijale izvezene crvenim koncem. Čak i tada mi je bilo jasno da se trudio oko tog pisma kao neki dečak koji želi da postane pisac. Neke reči potpuno su odudarale od njegovog izražavanja. Isprobavao ih je da vidi da li se uklapaju. Nikako mu nisu pristajale – onog Rendala koga sam znala iznova je prekidao onaj koji je Rendal mogao postati. Ono do đavola koje sam već spomenula. Stih nekog mrtvog pesnika koji sam sto puta čula kada ga je recitovao u svojoj sobi – Smislio bih hiljadu stvari, divnih i trajnih, i lagano uživao u njima – i druge reči koje sam prepoznala kao one što tek treba da nauči. Činilo se kao da je hteo sve da ih strpa u pismo.
Ipak, pismo je bilo prelepo. Čuvam ga godinama. Nađe mi se u rukama u najčudnijim trenucima, a onda ga uvek držim neko vreme. Tedi kliče: „Napred!“, a ja ga proklinjem. Sve njih. Onda izvučem presavijeni papir i odvijam ga polako, kao neki poklon koji nikada nisam otvorila. Plašim se da su se njegove reči u mom odsustvu nekako promešale, rastresle, premestile, a slova izmešala do nerazumljivosti.
A tamo! Moje ime u pozdravu, slast onog: Draga koje mu prethodi. I opet sam kao nekad, onakva kakvu me je možda zamišljao – pišući za tim metalnim, tek ispoliranim stolom pod prozorom, na svežem vazduhu što miriše na eukaliptus, slušajući lavež morskih lavova – dok se potpisivao: S ljubavlju, Rendal, podvlačeći potpis šarom elegantnom kao naklon.