Leta Gospodnjeg 1533.
Zaboravljeno more

Stigli su s juga, obasjani jutarnjim suncem. Presijavali su se poput duhova u pustinjskoj fatamorgani, dok su klizili preko talasa koji su svetlucali pod suncem. Četvrtasta pamučna jedra flote splavova beživotno su se uvijala pod mirnim azurnim nebom. U jezivoj tišini, bez ikakve komande, posada je podizala i ponovo spuštala vesla u vodu. Visoko na nebu iznad njih, jedan soko se obrušavao i uzletao nazad, kao da je usmeravao kormilara ka pustom ostrvu koje se izdizalo u središtu zaliva.
Splavovi su bili napravljeni od svežnjeva trske, uvezanih i uzdignutih s oba kraja. Šest ovakvih svežnjeva sačinjavalo je trup broda, čije su kobilica i poprečna greda bile napravljene od bambusa. Uzdignuti pramac i fara imali su obličje poput zmija s psećim glavama, izvijenim ka nebu, kao da laju na mesec. 
Zapovednik flote je sedeo na stolici što se poput trona dizala na pramcu splava-predvodnika. Na sebi je imao pamučnu tuniku, ukrašenu tirkiznim pločicama, i vuneni plašt vezen u više boja. Na glavi je nosio perjani šlem, na licu zlatnu masku. Minđuše, velika ogrlica i narukvice od zlata presijavale su se na suncu. I posada je bila podjednako veličanstveno odevena, što je prizor činilo još grandioznijim. 
Duž plodne obale, začuđeni i prestrašeni urođenici su posmatrali stranu flotilu koja je upala u njihove vode. Nisu nameravali da brane svoju teritoriju od najezde. Bili su to obični lovci tragači koji su lovili zečeve i ribu, i obrađivali nešto malo polja. Njihova kultura je bila primitivna, nimalo nalik susedima na istoku i jugu koji su stvorili ogromna carstva. Rađali su se i umirali, nikad ne podigavši bilo kakav hram svojim bogovima, i sve što su sada mogli jeste da kao opčinjeni posmatraju prizor bogatstva i moći, koji im se približavao preko mora. U njihovim očima flota je izgledala kao čudesna pojava bogova-ratnika prispelih iz sveta duhova.
Nastavljajući da veslaju prema svom odredištu, tajanstveni došljaci nisu obraćali pažnju na narod koji se okupljao na obali. Bili su u svetoj misiji koju ničim nisu želeli da prekidaju. Gonili su svoje brodove, ne obraćajući pažnju ni na šta oko sebe. Niko se nije okrenuo da osmotri ovu začuđenu publiku. 
Uputili su se prema strmim, kamenitim visovima planine koja se, poput malenog ostrva, izdizala dvesta metara iznad površine mora. Bila je nenaseljena, s oskudnim rastinjem. Urođenici, koji su uglavnom živeli na kopnu, zvali su je „mrtvi div“, najviše zbog vrha planine, koji je podsećao na uspavanu ženu. Nestvarni, prozračni odsjaj sunca pojačavao je ovu iluziju.
Ubrzo je bleštavo ukrašena posada nasukala splavove na šljunkovitu obalu, koja se produžavala u uski klanac. Spustili su jedra, na kojima su bili istkani likovi natprirodnih životinja, likovi koji su pojačavali jezu i strahopoštovanje urođenika, a zatim su počeli da istovaruju na obalu teret – velike crvene košare i keramičke ćupove.
Čitavog dana je tovar slagan na ogromnu, ali uređenu gomilu. Pri dolasku večeri, kako je sunce utonulo na zapad, sa obale se više ništa nije videlo na ostrvu. Samo su se još blagi odsjaji baklji probijali kroz tminu. Sledećeg jutra, flota je još bila udobno smeštena na ostrvu, a brdo tovara još netaknuto. Na samom vrhu planine, kamenoresci su navaljivali na veliku stenu. Sledećih šest dana i noći, bronzanim dletima i polugama udarali su i bušili kamen dok polako nije počeo da poprima oblik krilatog jaguara sa glavom zmije. Nakon završnih rezova i brušenja, groteskna zver je izgledala kao da skače sa stene na kojoj je bila isklesana. Tokom klesanja, tovar košara i ćupova polako je prenošen, sve dok, na kraju, nije nestao bez traga.
Jednog jutra, urođenici su pogledali ka ostrvu i videli da je ponovo napušteno. Zagonetni ljudi sa juga, zajedno sa svojom flotom splavova, nestali su, isplovivši pod okriljem noći. Samo je još zadivljujući krilati jaguar-zmija, iskeženih očnjaka, očiju skupljenih u proreze koji su pogledom obuhvatali beskrajna brda nad uvalom, ostao da podseća na njihovo donedavno prisustvo. 
Znatiželja je brzo smenila strah. Već sledećeg popodneva, četvorica iz najvećeg sela duž obale, osokoljeni jakim domaćim pivom, odgurnuše kanue od izdubljenog drveta i odveslaše do ostrva. Gledali su ih kako su, po iskrcavanju na obalu, ušli u uski klanac koji je vodio u srce planine. Čitavog dana i čitave noći su njihovi prijatelji i rodbina čekali da se vrate, ali se oni više nikada nisu pojavili. Čak su i njihovi kanui nestali.
Oluja koja je iznenada uzburkala zaton, pretvorivši se u pobesneli orkan, uvećala je prvobitni strah domorodaca. Sunce je ugaslo u potamnelom nebu kakvo niko nije pamtio. Zastrašujuću tminu pratio je urlajući vetar što je podigao zapenušale talase, koji su uništili priobalne zaseoke. Izgledalo je kao da su se nebesa srušila. Gnev je šibao obalu neverovatnim besom. Domoroci su bili ubeđeni da bogove neba i tame predvodi jaguar-zmija, s namerom da ih uništi zbog njihovog bespravnog upada. Šapatom su proklinjali one što su se usudili da kroče na ostrvo.
A onda, naglo kako je i počelo, vetar utihnu i oluja nesta iza horizonta. Sunce je blesnulo nad morem, kao da se ništa nije ni dogodilo. Na nebu se, potom, pojaviše galebovi, koji počeše da kruže nad nečim što je more izbacilo na peščanu plažu istočne obale. Ugledavši nepokretni objekat koji je ležao tamo gde ga je plima ostavila, ljudi počeše da se približavaju vireći. Začu se uzdah kada su ugledali mrtvo telo jednog od stranaca sa juga. Na sebi je imao samo ukrašenu tuniku. Zlatna maska, šlem i narukvice su nestali.
Svi svedoci ove jezive prikaze prestravljeno su buljili u leš. Za razliku od tamnoputih domorodaca kose boje ugljena, mrtvac je imao svetao ten i plavu kosu. Njegove plave oči zurile su u prazno. Uspravljen, nadmašivao bi okupljene ljude za bar pola glave.
Dršćući od straha, pažljivo ga odneše do kanua i nežno spustiše unutra. Izabrana su najhrabrija dvojica da mrtvo telo odvezu do ostrva. Čim su stigli na obalu, položiše stranca na pesak i panično odveslaše nazad. 
Godinama kasnije, pošto su oni koji su prisustvovali ovim čudesnim događajima već bili mrtvi, još je mogao da se vidi skelet koji se belasao iz peska, poput morbidnog upozorenja da niko ne prilazi ostrvu.
Pričalo se da je krilati jaguar-zmija proždrao znatiželjnike koji su upali u njegovo svetilište, i više se niko nije usuđivao da na ostrvu iskušava njegov gnev. Ostrvo je postalo jezivo sveto mesto, koje niko nikada nije posećivao i o kojem se govorilo samo prigušenim glasom.
Ko su bili ratnici ogrnuti u zlato? Odakle su došli? Zašto su doplovili dovde i šta su radili na ostrvu? Očevici su morali da se pomire s onim što su videli: nikakvo objašnjenje nije bilo moguće. Tako se stvorio mit. Legende su nastajale i razrastale se kad god bi čitav kraj uzdrmao snažni zemljotres, koji je uništavao priobalna sela. Pet dana kasnije, kada se drhtanje tla napokon umirilo, veliki zaton je nestao, ostavljajući za sobom samo gusti prsten školjki na mestu gde je nekada bila obala. 
Tajanstveni uljezi su se ubrzo utkali u religiozno nasleđe i postali bogovi. Vremenom su priče o njihovoj iznenadnoj pojavi i nestanku rasle, dok na kraju nisu potpuno izbledele, utopivši se u zamršeni natprirodni folklor što su ga, s kolena na koleno, prenosili ljudi koji su živeli u ukletoj oblasti, nad kojom su se neobjašnjive pojave nadvijale poput dima iznad vatre.
 

KATAKLIZMA
 
 

01. mart 1578.
Zapadna obala Perua

Kapetan Huan de Anton, zamišljeni čovek kastilski zelenih očiju i uredno štucovane brade, ugledao je kroz durbin neobičan brod, koji je pratio njegov trag. Lice mu je poprimilo zamišljen izgled. Slučaj, pitao se, ili nameran susret?
Na završnoj ruti puta od Kaljaa de Lime do Paname, gde se kraljevsko bogatstvo iskrcavalo sa brodova na mule, zatim preko zemljouza do obala na Atlantiku, odakle je brodovima putovalo do riznica u Sevilji, de Anton nije očekivao da vidi nijednu galiju osim svoje. Primetio je tragove francuske izrade na trupu i ivragu ovog stranca, koji ga je u tragu pratio na neku ligu i po. Kad god je plovio na trgovačkoj turi sa Kariba prema Španiji, de Anton je izbegavao susrete sa drugim brodovima, međutim, njegove se sumnje blago umiriše kada je ugledao ogromnu zastavu koja se vijorila sa visokog koplja na fari. Kao i na njegovoj zastavi, razvijenoj na vetru, i ova je na beloj pozadini imala raspeti crveni krst Španije šesnaestog veka. Pa ipak, osećao je blagi nemir.
De Anton se okrenuo svom zameniku, kormilaru Luisu Toresu. „Šta ti misliš o ovome, Luis?“
„Previše je mali za prevoz zlata. Liči mi na trgovce vinom koji su poput nas na putu iz Valaraiza do Paname“, sleže ramenima Tores, visoki, glatko izbrijani Galičanin.
„Ne misliš li da bi mogli da budu neki neprijatelji Španije?“
„Nemoguće. Nijedan neprijateljski brod se još nije usudio da prođe kroz varljivi lavirint Magelanovog prolaza kroz Južnu Ameriku.“
Umiren, de Anton klimnu glavom. „Onda, budući da ne moramo da se bojimo da su Englezi ili Francuzi, usmeri brod prema njima da ih pozdravimo. “Preko topovske palube s izdignutog trupa na gornjoj palubi, Tores naredi kormilaru da upravi brod i povuče katarku koja se obrtala oko dugačke osovine što je pokretala krmu. Nuestra Senora de la Concepcion, najveći i najsjajniji brod pacifičke armade galija, nagao se na levi bok i zaokrenuo unazad ka jugozapadu. Njegovih devet jedara, ispunjenih istočnim vetrom koji je stizao s obale, pokrenulo je 570 tona težak trup i tovar kroz uzburkane talase, ugodnom brzinom od pet čvorova.
Uprkos svojoj elegantnoj liniji, ornamentima u duborezu i raznobojnim umetničkim crtežima na bokovima fare i pramca, ova galija je bila moćan brod. Izuzetno snažan i plovan, predstavljao je pravog teglećeg konja u poređenju s ostalim okeanskim plovilima onog doba. A ako je bilo potrebno da se zaštiti dragoceni tovar, mogao je da se nosi i sa najboljim gusarskim brodovima, što su ih pomorski pljačkaši mogli uputiti na njega.
Neupućenima bi ova galija mogla da izgleda kao zastrašujući ratni brod, krcat naoružanjem i vojskom, ali svako ko se našao na njoj shvatio bi da je reč o običnom trgovačkom brodu. Njegova topovska paluba bila je predviđena za pedesetak topova, ali, uljuljkan u svom verovanju da su južna mora privatno špansko jezerce, kao i činjenicom da još nijednom neki strani pljačkaš nije napao ili zarobio španski brod, Concepcion je bio lako naoružan samo dvama topovima kako bi tako rasterećen mogao da primi što više tereta. 
Ubeđen da mu brod nije u opasnosti, kapetan de Anton sede na maleni stolac i ponovo poče durbinom da gleda u brod koji se ubrzano približavao. Nije mu bilo ni na kraj pameti da eventualno uzbuni svoju posadu, makar predostrožnosti radi.
Nije znao, čak ni naslućivao, da je brod kojem je krenuo u susret Golden Hind – brod pod upravom neumornog morskog vuka Frensisa Drejka, koji je stajao na zadnjoj palubi svog broda i mirno posmatrao de Antona teleskopom, ledenim pogledom ajkule na krvavom tragu.


„Đavolski ljubazno s njegove strane što je rešio da nam krene u susret“, promrmlja Drejk. Ličio je na petla dresiranog za borbu, sa sitnim, izbuljenim očima, tamnoriđom kovrdžavom kosom i retkom, oštro ušiljenom bradom boje peska ispod dugih opuštenih brkova.
„Najmanje što su mogli da učine posle dvonedeljne potere za njima“, odgovori Tomas Katil, navigacioni oficir Golden Hinta.
„Ja“, potvrdi Drejk, „ali je plen vredan takve potere.“
Već krcat zlatnim i srebrnim polugama, kovčežićima punim dragog kamenja i vrednim platnima i svilom sa nekoliko zarobljenih španskih brodova, otkad je postao prvi engleski brod koji je uplovio u Pacifik, Golden Hind, nekada zvan Pelikan, probijao se kroz talase poput lovačkog psa za lisicom. Bilo je to čvrsto i snažno plovilo kojim se lako upravljalo, dugo 31 metar, sa deplasmanom od 140 tona. I korito i katarke već su bili vremešni, ali je, posle opravke u Plimutu, brod bio spreman za putovanje oko sveta u jednoj od najvećih pomorskih avantura, 55.000 kilometara za 35 dana.
„Hoćete da im presečemo pramac i pregazimo španske šakale?“ zapita Katil.
Drejk spusti teleskop, odmahnu glavom i široko se osmehnu. „Kurtoaznije je da podesimo jedra i pozdravimo ih kao prava gospoda.“
Katil se tupo zagleda u svog odvažnog komandanta. „Ali ako su spremni za borbu?“
„Ne verujem da njihov kapetan uopšte ima pojma ko smo mi.“
„Taj brod je dvaput veći od našeg“, uporno nastavi Katil.
„Prema rečima mornara koje smo zarobili kod Kaljaa de Lime, Concepcion ima samo dva topa. Mi imamo osamnaest.“
„Španci!“ otpljunu Katil. „Lažu više i od Iraca.“
Drejk pokaza prema brodu koji se približavao bez ikakve sumnjičavosti. „Španski kapetani radije beže nego da prihvate borbu“, odgovori svom podređenom.
„Zašto onda ne krenemo topovima po njima, sve dok se ne predaju?“
„Nije pametno da ih napadnemo topovima, jer tako možemo da potopimo galiju sa čitavim tovarom. “Drejk potapša Katila po ramenu: „Ne brini, Tomase, ako vešto sprovedemo plan, sačuvaćemo barut i oslonićemo se na snažne Engleze, koji jedva čekaju dobru bitku.“
Shvatajući, Katil klimnu glavom. „Znači, zakačićemo se za njih i uskočićemo na brod?“
Drejk potvrdi: „Bićemo na njihovoj palubi pre nego što posada dograbi muskete. Oni to još ne znaju, ali putuju pravo u zamku koju su sami sebi postavili.“


Nešto posle tri popodne, Nuestra Senora de la Concepcion ponovo je zauzela severozapadni kurs jedreći paralelno sa levom stranom Golden Hinda. Tores se lestvicama pope do uzvišenja na pramcu i zavika preko vode.
„Koji ste vi brod?“
Numa de Silva, portugalski kormilar koga je Drejk zadržao posle zarobljavanja njegovog broda u vodama Brazila, odgovori na španskom: „San Pedro de Paula iz Valparaiza“, što je bilo ime broda koji je Drejk zarobio tri nedelje ranije.
Izuzev nekoliko članova posade koji su bili odeveni kao španski mornari, Drejk je veći deo svoje posade, odevene u oklope i naoružane džilitima, pištoljima, musketama i sabljama, sakrio u donju palubu. Čaklje, zakačene na jake konope, bile su postavljene duž ograde gornje palube; strelci sakriveni u borbenim kupama nad glavnim katarkama. Drejk je branio upotrebu vatrenog oružja sa tih pozicija, znajući da bi varnice iz musketa lako mogle da pretvore jedra u plamene buktinje. Glavna jedra su bila podignuta i presavijena kao bi strelci imali jasan vidik. Tek tada je mogao da bude opušten i mirno sačeka pravi trenutak za napad. To što je on imao samo osamdeset osam svojih Engleza, prema gotovo dvesta Španaca, nije ga nimalo brinulo. Nije bilo ni prvi ni poslednji put da je ignorisao činjenicu da je protivnik nadmoćniji, a njegova čuvena bitka sa španskom armadom u Lamanšu tek je trebalo da se odigra.
Sa svog mesta de Anton nije mogao da primeti nikakve neuobičajene aktivnosti na palubama, koje su izgledale kao da pripadaju nekom prijateljskom trgovačkom brodu. Činilo se kao da posada obavlja svoje redovne dužnosti, bez ikakve posebne znatiželje prema Concepcionu. Kapetan broda, nehajno naslonjen na ogradu oficirske palube, salutirao je de Antonu. Dok se nenametljivo približavao velikoj galiji, brod je izgledao varljivo nevino.
Kada se rastojanje između dva broda smanjilo na samo tridesetak metara, Drejk gotovo neprimetno klimnu glavom i njegov najbolji nišandžija, koji je ležao sakriven na topovskoj palubi, opali iz muskete i pogodi krmanoša Concepciona pravo u grudi. Istovremeno, strele poleteše prema Špancima koji su obezbeđivali jedra. 
Čim je tako galija izgubila kontrolu nad kormilom, Drejk naredi svom krmanošu da postavi Hind duž nagnute strane trupa većeg broda.
Debla i daske zaškripaše kad se brodovi sudariše, i začu se Drejkov glas: „U napad, momci! Za kraljicu Elizabetu i Englesku!“ 
Čaklje poleteše preko ograde, zakačivši se za rubnjake i ivrage Concepciona, spajajući dva broda u samrtni zagrljaj. Drejkova posada pohrli na palubu galije, urlajući poput narikača što predskazuju smrt. Bat bubnjeva i zov truba orkestra sa Drejkovog broda samo je pojačavao užas. Hici iz musketa i strele obasipali su zatečenu špansku posadu zaleđenu u šoku.
Za nekoliko minuta je sve bilo gotovo. Trećina posade galije bila je ili ubijena ili ranjena, ne uspevši da pruži ikakav otpor. Ošamućeni strahom i zbunjeni, preživeli padoše na kolena i predaše se Drejkovoj posadi, koja ih je gurala u donje palube.
Drejk odjuri do kapetana de Antona s pištoljem u jednoj i mačem u drugoj ruci. „U ime Njenog veličanstva kraljice Engleske Elizabete, predaj se!“ začu se njegov glas, nadjačavajući metež.
Zbunjen i zatečen, de Anton predade svoj brod. „Predajem se“, uzvrati. „Smilujte se mojoj posadi.“
„Ja nisam zver“, odgovori mu Drejk.
Dok su Englezi preuzimali kontrolu nad galijom i mrtve bacali u more, preživeli članovi španske posade i njihovi ranjeni zatvarani su u potpalublje. Kapetan de Anton i njegovi oficiri odvedeni su preko daske na palubu Golden Hinda, a zatim ih je sa karakterističnim kurtoaznim stilom, koji je uvek ispoljavao prema svojim zarobljenicima, Drejk lično poveo u obilazak Golden Hinda; potom je sve oficire sa galije odveo na gala-večeru, koja je podrazumevala i nastup brodskog orkestra, srebrni pribor za jelo i primerke nedavno otetog španskog vina.
Još tokom večere, Drejkova posada je okrenula brodove put zapada, daleko od španskih teritorijalnih voda. Nastavili su tim kursom i sledećeg jutra, prilagođavajući jedra, tako da je brzina opala, ali su i dalje plovili ka otvorenom moru. Sledeća četiri dana, neverovatno blago pronađeno na galiji prebacivano je sa Concepciona na Golden Hind. Ogroman plen se sastojao od trinaest kovčega kraljevske srebrnine i novčića, osamdeset funti zlata, dvadeset šest tona srebrnih poluga, stotine kutija prepunih bisera i dragulja, uglavnom smaragda, i velikih zaliha različite hrane, voća i šećera. Plen je, očigledno, bio najveći piratski ulov u poslednjih nekoliko decenija.
Na brodu je nađeno mnoštvo dragocenih i egzotičnih umetnina Inka, koje su prebacivane za Madrid, za lično zadovoljstvo Njegovog katoličkog veličanstva, Filipa II, kralja Španije. Drejk je zadivljeno posmatrao ove predmete. Nikada nije video ništa slično. Risovi andskog tekstila, uzamršenom vezu, ispunjavali su čitav odeljak trupa broda. Stotine sanduka su bile ispunjene vešto izrezbarenim kamenim skulpturama i keramičkim figurama, pomešanim sa remek-delima od rezbarenog žada i fantastičnim mozaicima od tirkiza i školjki, poharčenim iz svetih verskih hramova andske civilizacije, koju je pokorio Fransisko Pizaro, i potonje armije konkistadora gladnih zlata. Bio je to delić zadivljujuće umetnosti za koju Drejk nije ni sanjao da postoji. Začudo, predmet koji ga je najviše zainteresovao nije bio majstorski trodimenzionalni rad, ukrašen dragim kamenjem, već jednostavna kutija izrezbarena od žada, sa maskom ljudskog lica umesto poklopca, koja je tako dobro nalegala na kutiju da je ova bila gotovo hermetički zatvorena. U njoj se nalazila raznobojna gužva dugih uzica različite debljine, sa više od sto čvorova na njima.
Drejk odnese kutiju u svoju kabinu. Veći deo dana proveo je proučavajući zamršene uzice, uvezane manjim uzicama živih boja, sa čvorovima koji su bili raspoređeni u pravilnim razmacima. Nadareni navigator i slikar-amater, Drejk je pretpostavio da je to ili neko matematičko oruđe, ili nekakav metod za beleženje datuma, poput kalendara. Zainteresovan ovom enigmom, bezuspešno je pokušavao da odredi značenje obojenih uzica i različitog položaja čvorova. Rešenje problema bilo mu je pristupačno koliko i nekom domorocu koji pokušava da razume geografske dužine i širine na navigacionoj karti. 
Drejk konačno odustade i uvi kutiju od žada u komad platna. Zatim pozva Katila.
„Španski brod sad već gazi vrlo plitko s obzirom na to da smo pretovarili veći deo plena“, reče Katil veselo, ulazeći u kapetanovu kabinu.
„Niste dirali umetnine?“ upita Drejk.
„One ostaju na galiji, kako ste naredili.“
Drejk usta od stola, priđe velikom prozoru i zagleda se u Concepcion. Bokovi galije bili su mokri nekoliko metara iznad vodene površine. „Umetničko blago bilo je namenjeno kralju Filipu“, reče, „biće bolje da ga uputimo u Englesku, našoj kraljici Elizabeti.“
„Ali Hind je već opasno pretovaren“, pobuni se Katil. „Ako se doda još pet tona ovom brodu, more će nam se prelivati preko topovskih paluba i nećemo moći da krmanimo. Sigurno ćemo da potonemo ako tako probamo da se provučemo kroz oluje Magelanovog prolaza.“
„Ne nameravam da se vratim kroz prolaz“, reče Drejk. „Moj plan je da nastavimo prema severu u potrazi za severozapadnim prolazom za Englesku. Ako to ne uspe, krenućemo Magelanovim tragom preko Pacifika i oko Afrike.
„Hind neće ponovo ugledati Englesku, bar ne s ovim teretom koji se preliva iz svakog sastava broda.“
„Istovarićemo srebro kod ostrva Kano, kod Ekvadora, gde ga možemo pokupiti na sledećem putovanju. Umetnine će ostati na Concepcionu.“
„Šta? Nećete da ih predate kraljici?“
„Naravno da hoću“, razuveri ga Drejk, „ti ćeš, Tomase, uzeti deset ljudi sa Hinda i odvesti galiju u Plimut.“
Katil žalosno raširi ruke: „Ne mogu da upravljam tolikim brodom sa samo desetoricom, pogotovu ne po nemirnom moru.“
Drejk se vrati do svog radnog stola i pobode metalni šestar u krug ucrtan u mapi. „Na kartama koje sam našao u kabini kapetana de Antona video sam mali zaliv na obali severno odavde. Koliko mi se čini, tamo nema Španaca. Otići ćete onamo i istovariti španske oficire i sve ranjenike. Preuzmi dvadesetak preostalih mornara da pomognu oko upravljanja brodom. Postaraću se da imaš više nego dovoljno oružja koje će ti pomoći da sačuvaš komandu i preduprediš bilo koji pokušaj preuzimanja broda.“
Katil je dobro znao da bi bilo uzaludno da se dalje buni. Raspravljanje sa tako tvrdoglavim čovekom kakav je bio Drejk bila je unapred izgubljena stvar. Odustavši, Katil sleže ramenima i prihvati zadatak: „Naravno, uradiću kako zapovedate.“
Drejkov topao pogled zračio je samopouzdanjem: „Ukoliko iko može da odveze špansku galiju do dokova Plimuta, Tomase, onda si to ti. Ubeđen sam da će kraljici ispasti oči kada bude ugledala tovar koji ćeš joj doneti.“
„Taj deo posla bih radije prepustio vama, kapetane.“
Drejk prijateljski potapša Katila po ramenu. „Ne boj se, stari druže. Naređujem ti da me čekaš na dokovima sa po jednom kurvom ispod svake ruke, da me pozdrave kada Hind bude uplovio.“


U svitanje sledećeg jutra, Katil naredi posadi da otkači konope koji su vezivali dva broda. Pod rukom je čvrsto stezao kutiju uvijenu u platno, koju mu je Drejk predao da je sačuva i lično preda kraljici. Odnese je do kapetanove kabine i zaključa u ormariću u kapetanovim odajama. Zatim se vratio na palubu i preuzeo komandu nad Nostra Senora de la Concepcion, udaljavajući se od Golden Hinda. Jedra su bila razvijena pod zaslepljujućim grimiznim suncem, koje se sujevernim mornarima sa oba broda činilo obojeno u krvavocrvenu boju. U njihovim primitivnim umovima takva slika je bila siguran predznak loših događaja.
Drejk i Katil mahnuše jedan drugom poslednji put, dok je Golden Hind zauzimao kurs ka severoistoku. Katil je posmatrao brod sve dok nije nestao na horizontu. On nije delio Drejkovu samouverenost. Zle slutnje zaigraše u njegovom stomaku.
Nekoliko dana kasnije, nakon što su, ne bi li se smanjio teret, na Kano istovarene tone srebrnih poluga i novčića, snažni Hind i neustrašivi Drejk nastavili su na sever – ka onome što će dva veka kasnije postati poznato kao ostrvo Vankuver – pre no što su u svom epskom putovanju okrenuli na zapad.
Daleko na jugu, krećući se istočnim kursom, Concepcion sledeće večeri dođe do zaliva označenog na španskoj karti. Spušteno je sidro i upaljena su stražarska svetla.
Dan je doneo sunce nadvijeno nad Ande kada je Katil sa svojom posadom otkrio veliko domorodačko selo, sa više od hiljadu stanovnika, koje se nalazilo na rubu zaliva. Ne gubeći vreme, naredi da se španski oficiri i njihovi ranjeni iskrcaju na obalu. Dvadesetorici najboljih među preživelima ponuđena je desetostruko veća plata od one koju su imali kod Španaca ukoliko pomognu da se galija doveze do Engleske, gde će biti pušteni na slobodu odmah po stupanju na kopno. Sva dvadesetorica su rado prihvatila ponudu.
Katil je stajao na topovskoj palubi i nadgledao iskrcavanje. Nešto posle podneva, brod poče da podrhtava, kao da ga trese džinovska ruka. Svi istog trena pogledaše u duge zastave što su bile okačene o vrhove katarki, ali su se one jedva pomerale pod blagim povetarcem. A onda se sve oči okrenuše ka obali, odakle se veliki oblak prašine dizao s podnožja Anda, krećući se prema moru. Sve jača zastrašujuća i zaglušujuća grmljavina bila je praćena snažnim podrhtavanjem tla. Pred zapanjenom posadom, brda istočno od sela podizala su se i padala poput talasa na plitkoj obali.
Oblak prašine spusti se na selo, potpuno ga progutavši. Kroz buku su se prolamali krici seljana i zvuk rušenja kuća od kamena i blata, koje su pucale u sitne komade. Niko od posade još nikada nije prisustvovao zemljotresu, a jedva da je njih nekoliko uopšte znalo da tako nešto i postoji. Pola engleskih protestanata i svi Španci katolici padoše na kolena, usrdno se moleći Gospodu za spasenje.
Za tren, oblak prašine pređe preko broda i rasprši se nad morem. Stajali su nemo, zbunjeno zureći u ono što je nekada bilo imućno selo, puno života. Sada je to bila samo ruina. Krici zarobljenih pod ruševinama dopirali su do broda. Kasnije je utvrđeno da je preživelo jedva pedesetak ljudi. Španci na obali trčali su unezvereno, panično urlajući prema onima na brodu, preklinjući da budu vraćeni nazad. Dolazeći sebi, Katil se ogluši o ove molbe, otrča do ograde i osmotri more. Bez imalo uzburkanosti, voda je izgledala kao da je ova noćna mora nije nimalo uznemirila.
Gonjen iznenadnom potrebom da izbegne kataklizmu koja se odigravala na obali, Katil poče da izdaje naređenja, ne bi li što pre pokrenuo galiju. Španski zarobljenici prionuše iz sve snage, pomažući da se jedra brzo razviju i podigne sidro. U međuvremenu, preživeli iz sela napuniše obalu, moleći posadu da se vrati, pomogne im da spasu rođake zatrpane u ruševinama i ukrca ih na brod, gde bi bili sigurni. Zabrinuti samo za svoje živote, mornari se oglušiše o njihove molbe.
Iznenada, praćen još većom bukom, još jedan zemljotres potrese tlo. Zemlja poče da se talasa kao da je neko džinovsko stvorenje rešilo da istrese svoj ogromni tepih. Ovog puta zatalasa se i more i pokaza morsko dno. Talasi su pretili da nasuču Concepcion. Mornare, od kojih niko nije znao da pliva, zahvati neprirodni strah od onoga što je pod vodom. Zurili su u hiljade riba koje su se, poput ptica bez krila, praćakale među koralima i stenjem, gde ih je ostavilo more koje se povuklo. Ajkule, sipe i mnoštvo tropskih riba duginih boja mešale su se u samrtnoj agoniji.
Neprekidni drhtaji potresali su zemlju, dok su podvodni udari izazivali pucanje zemljine kore. Morsko dno se otvori, stvarajući ogromnu pukotinu. Tad dođe red na more da poludi, slivajući se sa svih strana u novonastali ponor. Neverovatnom brzinom, voda se survavala u ogromnim talasima; milioni tona iskonskog razaranja podizalo se sve više uvis, dok nije dostiglo visinu od četrdeset metara. Mnogo vekova kasnije, ta pojava će postati poznata pod imenom cunami.
Bespomoćni ljudi nisu imali vremena da se uhvate za nešto čvrsto, nije bilo vremena ni za pobožnu molitvu. Paralisani i nemi od straha pred zelenim, zapenjenim brdom vode, koje se podizalo pred njihovim očima, bespomoćno su stajali i posmatrali kako im se primiče, praćeno zaglušujućom bukom koja je pristizala iz samog pakla. Samo je još Katil sačuvao dovoljno prisebnosti da se sakrije pod zaštitnu palubu nad rudom krme i obgrli rukama njen trup.
Uvijajući se pod ogromnim vodenim zidom, Concepcion se izvi i nekoliko trenutaka kasnije propade u ponor u ključalom i neobuzdanom besu prirode.
Moćna bujica zgrabi Concepcion u svoj zagrljaj, bacajući ga neverovatnom brzinom prema uništenoj obali. Veći deo posade na palubi popadao je u vodu i više ih niko nikada nije video. Poput čaše prolivene nad mravinjakom, iznenadni udar vode preplavi jadnike na obali, kao i one koji su pokušavali da se spasu iz ruševina u selu. Jednog trena su bili tu, a sledećeg ih više nije bilo. Sve se pretvorilo u gomilu krša koji je voda bacala prema Andima.
Beskrajno dugo, kako mu je izgledalo, prekriven neizrecivom masom vode, Katil je zadržavao dah sve dok pluća nisu počela da mu se rasprskavaju. Stezao je krmu kao da je gotovo srastao sa njom. A onda, uz neverovatnu škripu svih dasaka, brod poče da se vraća na površinu.
Katil nije znao koliko dugo je brod bio u užasnom vrtlogu. Besni talas je potpuno izbrisao i ono malo što je ostalo od sela nakon zemljotresa. Nekolicina do gole kože mokrih članova posade, koji su, ko zna kako, ostali živi na olupini koja je ostala od Concepciona, užasnuše se još više kada ugledaše vekovima stare mumije drevnih Inka, koje su se pojavile na površini oko broda. Iščupana iz svojih mesta, u nekom davno zaboravljenom groblju, neverovatno očuvana mrtva tela buljila su u prestrašene mornare, koji su postali uvereni da ih je proklelo neko stvorenje iz samog pakla.
Katil je probao da okrene kormilo i pokrene brod. Bio je to uzaludan pokušaj pošto je udar talasa iščupao krmu iz njenog položaja. Grčevito se održavao u životu, dok mu je strah narastao od pogleda na mumije koje su se uvijale oko galije.
Najgore još nije prošlo. Besni nalet plimske struje izazvao je vrtlog koji je povukao galiju takvom silinom da jarboli počeše da se ruše; dva topa ispadoše iz svojih ležišta i počeše da, tako oslobođeni, besno poskakuju po palubi. Jedan po jedan od straha izbezumljeni mornar padao je sa palube, ponet vrtložnom lavinom vode, sve dok na palubi nije ostao Katil sam.
Ogromni talas je čitavih osam kilometara u dubinu kopna uništio sve pred sobom. Na površini većoj od stotinu kvadratnih kilometara, sve drveće je bilo polomljeno ili iščupano iz zemlje. Pred naletom vode, ogromno stenje bilo je razbacano unaokolo poput malih belutaka koje je pobacalo dete. I najzad, kako je moćni levijatan smrti pristigao do podnožja Anda, poče da gubi snagu i njegov bes nesta. Zapljusnuo je podnožje planine i najzad počeo da se povlači, praćen zvukom koji je ličio na usisavanje, ostavljajući za sobom dotad nepoznato razaranje i pustoš. Katil oseti kako je galija prestala da se kreće. Baci pogled na topovsku palubu prekrivenu iskidanim užadima i drvetom. Nije uspeo da vidi nikog drugog. Više od sat čvrsto je stezao kormilo, u strahu da će se ubilački talas vratiti, ali je brod ostao miran i tih. Polako i bojažljivo, pope se na komandnu palubu i zaneme pred slikom pustoši.
Začudo, Concepcion je stajao sasvim uspravno, usred uništene džungle! Katil je procenio da je najmanje tri lige udaljen od najbliže obale. Brod je preživeo samo zahvaljujući svojoj jakoj građi i činjenici da je plovio prema talasu u trenutku udara; da je plovio u suprotnom pravcu, talas bi udario u njegovu krmu i pretvorio je u drvo za potpalu. Brod je preživeo, ali je to sada bila olupina koja više nikada neće osetiti more pod svojom kobilicom.
Daleko odatle, selo je nestalo. Sve što je ostalo za njim bila je pusta plaža, bez ikakvih olupina, kao da hiljade ljudi nikada tu nisu ni postojale. Leševi su ležali razbacani po džungli natopljenoj vodom. Katilu se činilo kao da su svuda. Mnogi su groteskno visili s izlomljenih grana, ali je većina bila uništena do neprepoznatljivog oblika.
Nije mogao da veruje da je bio jedini koji je preživeo kataklizmu, pa ipak nije uspevao da vidi nikog drugog. Zahvalio je Bogu za spasenje i zamolio da mu pokaže put. Zatim poče da razmišlja o situaciji u kojoj se nalazi. Bio je četrnaest hiljada morskih milja daleko od Engleske, duboko u svetu pod kontrolom Španaca, koji bi vrlo rado mučili i pogubili omraženog engleskog pirata, samo kada bi im dopao šaka. U ovom trenutku, šanse da će dočekati duboku starost bile su više nego male. Katil nije video nikakvu mogućnost da putovanje nastavi morem, te odluči da krene na istok preko Anda, iako nije verovao u uspeh takvog poduhvata. Ukoliko bi uspeo da dospe do obala Brazila, postojala je nada da bi susreo nekog od engleskih pirata koji su upravljali portugalskim brodovima. 
Sledećeg jutra je napravio nosiljku za svoj mornarski sanduk u koji je stavio hranu i vodu iz brodskih zaliha, prekrivače, funtu baruta i dva pištolja, zalihu municije i fitilja, kesicu duvana, nož i Bibliju na španskom. I tako je, sa još ono malo odela što je imao na sebi, Katil krenuo put maglovitih Anda. Bacivši poslednji pogled na napušteni Concepcion, zapita se da nisu bogovi Inka odgovorni za ovu katastrofu.
Sada su dobili svoje relikvije nazad, pomislio je, i nek im je sa srećom. Slika kutije od žada sa neobičnim poklopcem prođe mu kroz glavu. Nimalo nije zavideo onom ko će doći i probati da je ukrade.


Drejk se trijumfalno vratio u Englesku, stigavši u Plimut 26. septembra 1580. godine na krcatom Golden Hindu, ali ga tamo nije dočekao ni Tomas Katil niti Nostra Senora de la Concepcion. Njegovi finansijeri ostvarili su profit od 4.700 odsto u odnosu na ulaganje, a kraljičin deo je poslužio kao osnov za buduću britansku ekspanziju. Na raskalašnoj zabavi na Hindu u Plimutu kraljica je Drejku podarila vitešku titulu.
Drugi brod koji je oplovio svet pretvoren je u turističku atrakciju. Tokom tri generacije bio je naočigled svima, a onda je ili istrulio ili izgoreo. Istorija ne pamti kako se to tačno dogodilo, ali je Golden Hind, u svakom slučaju, nestao u vodama Temze.
Ser Fransis Drejk je sledećih šesnaest godina nastavio svoja putovanja. Na poslednjem je došao do gradske luke Santa Dominga i Kartagene, i postao pomorski admiral Njenog kraljevskog visočanstva. Bio je i gradonačelnik Plimuta i član Parlamenta. A tu je i njegov hrabri napad na veliku špansku armadu 1588. Skončao je tokom pljačkaškog pohoda na luke i brodovlje španskog Karipskog mora i severnog dela Južne Amerike, 1596. godine. Nakon što je podlegao dizenteriji, njegovo telo je zapečaćeno u olovni kovčeg i bačeno u more pored Portobela u Panami.
Pre smrti, gotovo da nijedan dan nije prošao da se nije zapitao šta se dogodilo sa Concepcionom i zagonetkom tajanstvene kutije od žada i njenih upletenih uzica.