Nebeska dvorišta: Žive slike – ćirilica

Iz vazduha Bosna izgleda onakva kakva bi bila samo da nije nas. Odozgo se ne vidi zlo koje gamiže po zemlji, već samo njena nevina i na mahove divlja ljepota.

Odricanje je zapravo potvrđivanje da odlaziš od nekoga ili od nečega da bi sačuvao ono dobro u sebi i da bi drugoga ili drugo sačuvao od sebe.

Te sam večeri shvatio da će i moj zavičaj, i planina, i potoci, i šume, i proplanci, kao i lice moje majke, odsad za mene biti uspomena. Sve iz mog zavičaja postaće uspomena i to ne samo zato što idem u manastir, već i zbog toga što ne znam hoću li ikad više moći tamo da kročim.

Proleće 1992. u Beogradu. Grad je uzavreo, košmar promena u svetu došao je na ulice, studenti protestuju dok figure nadolazećeg rata postaju opipljive. Naš junak, student teologije, čas je sam na obali razgoropađene reke, čas za govornicom s koje sve više odzvanja jeka umesto poruka. Zatečen glasovima o ratnom obruču koji se steže oko male, nekada skladne zajednice u planinskoj osami iz koje potiče, pokušava priskočiti u pomoć, da bi s preprekama na koje nailazi i sam rastao, čvrsto se držeći izbora manastirskog dvorišta, ne kao uzmaka iz sveta koliko dodira među svetovima: malim i velikim, ličnim i zajedničkim, zemaljskim i nebeskim.

Snažna i potresna, ova se priča o životu, lepoti i stradanju drži vrednosti o kojima njen autor vladika Grigorije govori kada god uzme reč. Precizno i odmereno, škrtim a poetičnim slogom sročio je fragmentarnu sagu o maloj ali hrabroj zajednici koja brani svoje vekovno ognjište, alegoriju o malom čoveku na udaru pošasti rata koja se kristalizirala u odu Planinici, predelu nestvarne lepote, i čovekoj spremnosti na velike odluke i dela – u roman Nebeska dvorišta.