Gugutke bulevara

Dragan Stojanović, publicista, muzičar, reditelj i filmski teoretičar, autor je romana GUGUTKE BULEVARA, u kome su glavni junak i drugi protagonisti usamljeni pojedinci modernog doba, suočeni u svako-dnevnom životu i dnevnoj rutini sa filozofskim pitanjima „ko sam ja“ i „čemu mogu da se nadam“, otuđeni, apatični i nesrećni. Pisac u maniru egzistencijalističkog romana vešto razvija žive i stvarne likove kroz na prvi pogled „banalna“ dešavanja, a koja se vorholovski ponavljaju i tetoviraju u mozak čitalaca. Borba protagonista sa pitanjima identiteta, samoća koja ih preplavljuje, kao i žudnja da se uklope, prilagode i budu deo grupe, asociraju na Sartrovu Mučninu i Kamijevog Stranca, jer su akteri „bačeni u svet“ i nemoćni da se suoče sa bolom besmisla.

Opterećeni osećanjem krivice, kajanja i teskobe, a što pisac mudro razvija kroz mehaničke radnje protagonista (odlazak na posao, telefoniranje, pijenje kafe i sl.), junaci knjige, iako nesposobni da se suoče sa samim sobom, naprosto vrište onu čuvenu Sartrovu sentencu: „Pakao – to su drugi“.

Ovako slojevit roman, koji pored egzistencijalističke note nudi i svojevrsnu filozofiju života, može da napiše samo zreo stvaralac, osoba koja se suočila sa životnim ćorsokacima i uspesima, a istovremeno obrazovana i edukovana da rekapitulira događaje, ne izbegavajući introspekciju i unutrašnji dijalog. Autorova veština, ali i hrabrost, ogleda se i u psihološkom razgolićavanju glavnog junaka, koji sebe i svoje postupke povremeno stavlja „iza ogledala“, odnosno kreira privide stvarnosti u kojima pravda svoje vrednosti i projektuje subjektivna viđenja sebe i okruženja. Pesimističan u osnovi, ovaj moderan roman, u kome se pisac poigrava i sa onim što se može okarakteristati kao „muzej sećanja“ i ima jednu romantičnu notu, veoma je inspirativan za čitaoca, jer ga na mudar način navodi da se suoči sam sa sobom, svojim životom, ali i pogrešnim ili preteranim koracima, koje još uvek može da popravi. Čitko napisan, roman Gugutke bulevara teče kao reka i osvaja iskrenošću, egzistencijalnim pesimizmom, ali i stavom da nade ima i da je na nama da izaberemo svoj put.