Konan 1: Kći ledenog diva

„Postoji još jedna zemlja o kojoj mi je deda pričao. Zemlja koju on nikada nije posetio… zemlja s one strane severnog vetra… zemlja zvana Hiperboreja!

To je zemlja večitog leta, gde umesto snega perje pada s neba i gde se prelepi tornjevi od bazalta i kule od mermera nadnose nad umilnim zemljištem bogatim dragim kamenjem i plemenitim metalima. Pričao mi je o narodu koji tamo obitava… o toj najstarijoj ljudskoj rasi… svi su visoki, stasiti, besmrtni… hrane se samo voćem i ne poznaju ni bolest ni propadanje, a život provode u miru i promišljanju.

Okruženi su muzikom, zvucima lira i frula, a prelepe devojke – čije kose krase venci od lovora – sviraju i plešu u znak obožavanja večitog sunca. Žive u miru sa svim vrstama ptica i zveri, od jage do grifona, a s brda teku med i mleko u potocima. A kad se zamore od svog beskrajnog života, ispunjenog spokojem i lepotom, oni skaču s najviših litica… skaču u zagrljaj vetrova koji okružuju njihovu zemlju kako bi se sjedinili sa svojim bogovima.

Ne marim mnogo za muziku i promišljanje, ali takva čudesa… takve čarolije… to želim da vidim svojim očima.“