Sa kraljem Milanom na istoku

— Zbogom, Zbogom!

— Srećan ti put, Gospodaru!

Razlegahu se pozdravi skupljenog sveta na beogradskoj željezničkoj stanici, kad je lokomotiva (kraljevskog zasebnog vlaka) zviždaljkom dala znak, da se kreće. Svi smo zauzeli prozore i gledali mahanje marama i dovikivanje i pozdravljanje rukom. Naši saputnici, koji pođoše da isprate kralja do Niša, gledali su šarenilo skupljenoga sveta; ja sam slao oproštajne poglede varoši, u kojoj ostavljam, za poduže vreme, moje najmilije.

Nisam znao, šta u tom trenutku osećam. Srce je čovekovo malo, da i tugu i radost smesti jednu pored druge. Podložan i jednom i drugom osećanju, ne mogoh dati prvenstvo nijednom od njih, pa zato se i požurih, da ugušim glasove obojih, potraživši društvo naših gostiju.

Kralja su pošli da isprate: mladi kralj sa gospodom namesnicima, predsednik-ministar g. Grujić, turski poslanik Zija-bej sa sekretarom, mnogi drugi od bivših ministara i dvorsko osoblje.

U kraljevom sjajnom vagonu vladala je potpuna tišina, koju je od vremena na vreme, prekidao kralj Milan, upravljajući pitanja na pojedine iz društva, očevidno starajući se da svoje uzbuđenje uguši i da razgali svoje sumorne goste, koji su sa uzbuđenjem očekivali trenutak rastanka dva kralja, Oca i Sina.