Venecija

„Stvarnost ostaje ružno pače, ako je pažnja ne pretvori u labuda“

Vladimir Pištalo jeste danas jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, a njegova dela, pre svega romani Tesla, portret među maskama i Milenijum u Beogradu, prevode se, ili su već prevedena, na desetak svetskih jezika. Njegov novi roman, Venecija, sasvim na vrednosnom i smisaonom tragu ovih već kanonskih knjiga srpske književnosti, otvara nam i neke nove horizonte. Venecija je jedan od najneobičnijih romana naše književnosti upravo zbog svoje komunikacione platforme. Pisana u tananom procepu između bildugsromana i knjige metamorfoza, ona iznosi pred čitaoca jednu duboko ličnu priču intelektualnog odrastanja i poetskih metamorfoza. Pištalov novi roman pokazuje onu brodelovsku ljubav za Mediteran. Kroz knjigu o promeni, knjigu o obrtanju svih značenja u karnevalu, autor posmatra Veneciju na ozarenim licima ljudi iz celog sveta. Pisana između načela da je ”ceo svet zaključan , a ključevi se ne vide” i da je ”metafora alatka stvaranja koju je Bog zaboravio u svetu”, Venecija predstavlja drugi svet u ovom svetu, u remboovskoj ”nenastanjivoj strani vazduha”. Ona je metafora duhovne potrage, naš Roman o Čarnojevicu za dvadeset i prvi vek, omaž Felinijevim svetim ludama, omaž Kazanovi, koji je trčao maraton kroz tela žena. Poput himere samog grada i roman Venecija je začudna sinkretistička mešavina, književni odgovor na postojanje ove ”plutajuće bajke”. Pred nama je, dakle, duboko najličnija knjiga najpoetičnijeg srpskog pisca.