Mornar koji je izneverio more

"Mornar koji je izneverio more" jeste simbolican, višeslojan roman u kome Jukio Mišima iznosi duboko nezadovoljstvo posleratnim Japanom. Trinaestogodišnji Noboru simbolizuje tradicionalni Japan, sa vrednostima koje poticu iz starih vremena slave i uspeha. Brodski oficir Rjudi isprva predstavlja otelotvorenje svih vrednosti, poput stoicizma, snage duha i samurajske tradicije, koje su Noboruu, pa i samom Mišimi, najvažnije. Istovremeno, decakova majka Fusako olicava moderni Japan i njegovu sve vecu opcinjenost Zapadom i nekim novim vrednostima. S vremenom, Rjudi, kao i sam Japan, gubi svoju slobodu, dopušta da njegova težnja za slavom i junaštvom išcezne i otvara se stranim uticajima. Izneverava sve ono što je tradicionalno i dobro, a to Noboru, odnosno sam Mišima, nikako ne može da prihvati. Japan se može ponovo uzdici tek kada se vrati pravim vrednostima i onome kakav je nekada bio: slavan, hrabar i nepokolebljiv. Baš onakav kakav je Rjudi bio u decakovim ocima, dok ga nije izneverio.
Jukio Mišima (1925–1970), izuzetno plodan pisac, napisao je cetrdeset romana, osamnaest drama, dvadeset zbirki pripovedaka i više od dvadeset zbirki eseja. Triput je bio nominovan za Nobelovu nagradu. Pisao je i politicke i književne kritike, jedan libreto, kao i scenario za film. Cak je i glumio u nekim svojim dramskim komadima, a obreo se i u ulozi režisera i filmskog glumca. U njegovom književnom opusu posebno mesto zauzima tetralogija More plodnosti (Hodo no umi), koju cine: Prolecni sneg (Haru no juki, 1966), Odbegli konji (Honba, 1969), Hram svitanja (Akacuki no tera, 1970) i Pad andela (Tennin gosui, 1970). Medu širom sveta poznatim Mišiminim romanima nalaze se: Ispovest maske (Kamen no Kokuhaku, 1948), Žed za ljubavlju (Ai no Kawaki, 1950), Zabranjene boje (Kindiki, 1953), Zlatni paviljon (Kinkakudi 1956), Posle zabave (Utage no Ato, 1960)...