Kratki pregled istorije YA žanra

Pre nego što je žanr YA (Young Adult) priznat kao takav, bibliotekari se nisu samo mučili da ga definišu već i da osmisle kako da zainteresuju mladež kao čitalačku grupu.



Elen Konford je bila jedna od začetnika pravca koji je tada bio tek u povoju: Young Adult (YA) fikcija. U čast njenog doprinosa književnosti, pripremili smo vam mali osvrt na YA žanr pre nego što smo i znali za njega – na vreme kada su se bibliotekari ne samo mučili da ga definišu kao žanr, već i da osmisle kako da zainteresuju mladu čitalačku publiku za knjige koje su se bavile temama koje su pisane za njih i o njima.

Iako bi se možda moglo da tvrditi da je literatura koja je namenjena mladima postojala makar od doba Lore Ingols Vajlder i njenog serijala o „Maloj kući“, koji je objavljen tridesetih godina 20. veka, učiteljima i bibliotekarima je trebalo dosta vremena da prihvate knjige za tinejdžere kao zaseban žanr. „Danas se mnogi bibliotekari ponašaju kao kukavice“, izjavila je Meri Kingsberi o toj temi još davne 1971. godine. Zaplašeni od strane roditelja i pod pretnjama zabrinutih upravitelja, tvrdila je, bibliotekari su se povlačili pred talasom književnosti koja je pisana za i o mladima. „Bibliotekari možda nikada neće moći da premoste generacijski jaz“, procenila je, „ali pažljivim odabirom literature mogu da pokažu svest o specifičnim preprekama na koje mladi nailaze u svojim životima.“

Samo sedam godina kasnije, fraza Young Adult postaje česta pojava u bibliotekama. Međutim, uporedo sa ovim novim terminom došle su i strepnje za to kako je realnost prikazana u knjigama za mlade čitaoce – u knjigama za koje, kako Maja Pank Merc tvrdi, neki odrasli strahuju da „prkose, ili čak pokušavaju da podrivaju društveno uređenje.“ S druge strane, sama Mercova je branila trend „novog realizma“ u Young Adult romanima, i izazivajući bibliotekare da „utiču na osposobljavanje učenika u ljude koji će kritički promišljati i preispitivati prikrivene odlike naše kulture podjednako kao i njene neprikrivene aspekte“.

         

Do osamdesetih godina, kritičari su uveliko pokušavali da formiraju neki oblik „standarda i kriterijuma“ za YA žanr. Skrećući pažnju na to da je ovaj žanr počeo da se bavi i „veoma dubokim temama“, Linda Bačelder je zajedno sa svojim kolegama imenovala 17 knjiga kao „klasike“ žanra, uključujući „Čokoladni rat“ Roberta Kormijea i „Bože, da l' si tu? Ja sam, Margaret“ Džudi Blum. Uporedivši ih sa delima klasičnih autora poput Foknera i Dikensa, Bačelardova je doprinela tome da se knjigama za mlade pridaju važnost i značaj.

Moralo je da prođe još deset godina kako bi YA žanr dobio na legitimitetu. U eseju iz 1989. godine, Laughing with, or Laughing at the Young Adult Romance („Smejemo li se sa ili zbog ljubića namenjenih mladima“), Brenda Dali primećuje da je YA literatura neverovatno popularna kod publike kojoj je namenjena ali da su odrasli kritičari napravili grešku u pretpostavci da su sve te knjige iste. Preispitujući dela iz tog žanra, Dalijeva je istakla kako postoji novi trend u YA literaturi: knjige koje se bave „područjem ženske imaginacije“ i koje nas uvlače u svet tinejdžera.

Danas je Young Adult žanr bez premca – procenat prodatih knjiga za decu i mlade se povećava za 22,4% dok čitavih 55% YA romana zapravo kupuju odrasli. Teško je bilo doći do priznavanja ovog žanra kao legitimnog, a za to treba da zahvalimo Elen Konford koja je napravila jedne od prvih koraka na književnom putu YA romana.