Vesti

Šta se krije iza pandemijske pomame za puzlama?

06. Januar 2021
Puzle ove godine doživljavaju veliki kambek. Kada su u proleće u Sjedinjenim Državama na snagu stupile prve mere u borbi protiv koronavirusa, prodaja je iznenada porasla za 300 do 400%, a zbog pauze u proizvodnji izazvane pandemijom, ubrzo je došlo do nestašice popularnih slagalica.



Slaganje puzli jedan je od najboljih načina da se ispuni slobodno vreme i pobegne od tragičnih vesti kojima nas neprekidno zasipaju mediji i društvene mreže. Možda vas neće iznenaditi podatak da ovo nije prva epizoda u kojoj puzle igraju važnu ulogu u zaštiti mentalnog zdravlja stanovništva suočenog sa ozbiljnom društvenom krizom. Kada je poslednji put potražnja za puzlama porasla ovom brzinom? Tokom Velike depresije. Paralele sa sadašnjim trenutkom su brojne, ali pozabavimo se prvo istorijom puzli.

„Iseckana mapa“

Prema rečima istoričarke Džil Šefrin, prve puzle nastale su u Engleskoj oko 1760. godine. Za njihovo postojanje zahvalnost dugujemo kartografu Džonu Spilsberiju, koji je jednog dana došao na ideju da testericom iseče mape štampane na drvetu i od njih napravi slagalice kako bi deci olakšao učenje geografije. Sve najranije engleske društvene igre bile su geografskog karaktera, a njihovi tvorci su najčešće bili graveri i kartografi. Bibliotekarka Dženifer Pirs ističe da bismo vezu između puzli i geografije morali tumačiti u kontekstu imperijalističkih ambicija Engleske u 18. veku. Ovakve mape su neprimetno, ali na veoma efikasan način, širile i produbljivale osećanje nacionalnog ponosa među stanovništvom.

Džil Šefrin opisuje sačuvane komplete puzli i drugih društvenih igara iz tog perioda kao „prelepe primere zanatskog umeća; gravirane, ručno obojene, pažljivo isečene i spakovane... i veoma skupe. Kutije su bile načinjene od mahagonija ili kedrovine, a delovi slagalice su se postavljali na tanku drvenu ploču.“

Šefrin ukazuje i na to da je društvo, koje je tokom 18. veka sve više naginjalo sekularizaciji, ipak „nastavljalo da veruje u prednosti indoktrinacije kada su u pitanju bile moralne i društvene vrednosti i insistiralo na prisustvu didaktičkih elemenata u dečjoj književnosti i zabavnim aktivnostima.“ Interesantno je primetiti i da su francuske igre namenjene odraslima za temu obično imale ljubav i brak, dok su engleskim dominirali moralni i religiozni sadržaji.

U engleskim obrazovnim igrama iz 18. veka primećuju se jasne polne konotacije. Šefrin navodi da su tadašnji edukatori isticali simbolički značaj majke u vaspitanju dece i „važnost provođenja vremena sa decom u domaćinstvu i van njega, upozoravajući, slično Loku i Rusou, na nepopravljivu štetu koju bi prepuštanje tih obaveza dadiljama moglo imati na razvoj deteta.“ Ne možemo a da ne primetimo ironiju u činjenici da je ova pandemija, posle više od dva veka, primorala stotine hiljada majki da se ponovo posvete podučavanju svoje dece (ili da se bar postaraju da deca prate nastavu na daljinu), kao i da je veliki deo ženske populacije ponovo lišen mogućnosti da zarađuje za život.

Istoričar Džozef Vejkelder ističe da su puzle početkom 19. veka odigrale važnu ulogu u novoustanovljenom običaju davanja poklona za Božić. Ove „intelektualne igračke“ su, prema njegovim rečima, obično reklamirane pored „luksuznih predmeta za odrasle“, kako bi privukle pažnju žena.

Proizvodnja dečjih igračaka se do sredine 19. veka razvila u ozbiljan biznis, a nedidaktičke igračke su vremenom postale traženije od edukativnih. Tržište puzli od tada počinje da se menja. Dženifer Pirs nas obaveštava da su u poslednjoj četvrtini 19. veka bibliotekari počeli da uviđaju prednosti privlačenja mlađih generacija u svoje ustanove i od tada su prostorije za decu, opremljene igračkama i „iseckanim mapama“, postale uobičajena pojava u bibliotekama.



Nova publika

Od sedamdesetih godina 19. veka, društvo postepeno počinje da se navikava na puzle kao formu zabave za odrasle. Ejmi Pip, predstavnica istorijskog društva gradića Dženiva u državi Njujork, piše o tri velike pomame za puzlama, od kojih je prva trajala od 1907. do 1911. godine. Popularnost puzli je u tom periodu dostigla neslućene razmere, naročito na severoistoku Sjedinjenih Država: „U maju 1908, u jednom od udarnih članaka Njujork tajmsa moglo se pročitati da nove puzle 'izazivaju ludilo u gradu. Mladi i stari, bogati i siromašni – svi su zauzeti sklapanjem isečenih slika. Pasijans je pao u zaborav. Poslednje žrtve pomame su dvojica sveštenika, sudija višeg suda i jedan poznati bankar.'“

Čuveni ljubitelji puzli bili su i predsednik Teodor Ruzvelt, ruski car Nikolaj II i finansijer Džej Pi Morgan.

Uprkos senzacionalističkom izveštavanju, mora se naglasiti da ovaj vid zabave nije bio dostupan svima. Slagalica od 400 delova je u to vreme koštala 4 dolara, dok je prosečna radnička plata iznosila 12 dolara nedeljno. Za razliku od bogataša, koji su u slaganju uživali u svojim salonima i letnjikovcima, običan svet se morao zadovoljiti iznajmljivanjem kompleta od domišljatih preduzetnika i posetama klubovima ljubitelja puzli. I tada kao i sada, slaganje je predstavljalo preko potreban psihološki ventil: odvraćalo je pažnju od sumorne svakodnevice.

Firma za proizvodnju puzli Parker braders, osnovana 1883. godine, zapošljavala je gotovo isključivo žene. Iako su kao razlog navodili činjenicu da žene imaju sitnije prste, što je bilo neophodno za precizno sečenje delova, vlasnici kompanije zapravo su bili motivisani uštedom, jer su žene mogli da plaćaju manje od muškaraca: „Žene su primale znatno niže plate sve do 1937, kada je regulisana visina minimalne zarade na saveznom nivou“, ističe Pip. „Od radnica u pogonima Parkers bradersa očekivalo se da dnevno iseku bar 1400 delova slagalica.“

Velika depresija

Do druge velike pomame za puzlama došlo je sa početkom Velike depresije. Zanačajan deo populacije Sjedinjenih Država ostao je bez posla i odjednom se javila potreba za jeftinom zabavom. Puzle su u međuvremenu postale znatno jeftinije, jer je u njihovoj proizvodnji umesto drveta počeo da se koristi karton. Tako je nekadašnja zanimacija bogatih konačno postala pristupačna najširim masama: slagalica od 300 delova koštala je samo 25 centi.

Do 1933, nedeljna proizvodnja je porasla na 10 miliona kompleta, od kojih je većina korišćena u rekalmne svrhe. Mnogi visokokvalifikovani radnici, koji su zbog finansijske krize ostali bez posla, počeli su da se bave proizvodnjom drvenih puzli u kućnim radionicama.

Ekspert za igre Skot Nikolson navodi da su među nezaposlenima u vreme Velike depresije bila popularna takmičenja u sklapanju komplikovanih puzli, koja su se održavala u većini lokalnih biblioteka i garantovala pristojne novčane nagrade. Osim toga, ljubitelji su svake srede na kioscima mogli da nabave novu „nedeljnu slagalicu“.

Ejmi Pip ističe da su prizori dobijeni slaganjem tokom Velike depresije uglavnom bili „nostalgične, romantične ili egzotične prirode – svojevrsni protivotrov za teška vremena“. Dodaje i da su među najpopularnijima bile istorijske scene, morski pejzaži, slike koliba i svetionika. Omiljene su bile i fotografije filmskih zvezda, političke karikature i predstave važnih događaja, poput Svetske izložbe u Čikagu. Proizvođači puzli su se, naglašava ona, svojski trudili da izbegnu svaku aluziju na ekonomsku situaciju. Stoga ne iznenađuje činjenica da je zanimanje za puzle počelo da opada kada je, ubrzo nakon usvajanja Nju dila, ekonomija počela da se oporavlja.

Zašto sada?

Navodeći razloge zbog kojih puzle postaju popularne u vreme velikih društvenih kriza, istoričarka En Vilijams je u intervjuu za Si-En-Bi-Si objasnila: „Reč je o nečemu što možete kontrolisati... Pred vama se nalazi problem sa kojim se možete izboriti.“

Anketa kompanije Rejvensberger iz 2018. godine otkriva nam da je 59% anketiranih sklapanje puzli smatralo relaksirajućim, a da je 47% njih izjavilo da je to idealno sredstvo za oslobađanje od stresa. Drugim rečima, većina ispitanika se složila da ova aktivnost ima umirujući efekat. Za razliku od meditacije, koja od čoveka zahteva da razmišljanje svede na minimum, rad na puzlama podrazumeva intenzivnu intelektualnu aktivnost, ponekad čak i strategiju. Slaganje aktivira našu ambiciju da neki zadatak uspešno privedemo kraju, što rezultira osećanjem zadovoljstva i ispunjenosti.

Slaganje sa sobom ponekad donosi i trenutke frustracije. Zastoji mogu trajati satima. Profesor engleske književnosti Tim Moris opisuje svoje osećanje beznađa prilikom rada na jednoj slagalici: „Navodna nezainteresovanost se polako pretvara u očaj i vi dižete ruke... Možda ću pronaći nešto zanimljivo na televiziji? A onda sledećeg jutra ponovo bacite pogled i... Oho, šta je to? Shvatate da se 'kuka' jednog dela uklapa u rupu drugog! Za samo nekoliko minuta spajate desetak delova i komad neba se pojavljuje na horizontu.“

Kao i u životu, prepreke u slaganju puzli mogu delovati nesavladivo, ali ako napravite pauzu i sagledate problem iz drugog ugla, rešenje se nekako ukaže.

Trenutno živimo najgoroj recesiji od doba Velike depresije. Ali ovog puta gubitak posla nije jedini problem: sada smo primorani da ostanemo kod kuće i ograničimo kontakte sa drugim ljudima. Zato jeftine aktivnosti, one kojima se možemo baviti u kući, postaju više nego privlačne, a naročito tokom hladnih zimskih meseci.


Autor: Rebeka Bodenhajmer
Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Jelena Tanasković