Vesti

O Tolstojevim poslednjim danima

17. Avgust 2022
Jedne hladne zimske večeri, tačnije 28. oktobra 1910. godine, u tri sata izjutra, groficu Sofi Bers probudili su zvuci dobujućih koraka. Njen muž Lav Nikolajevič Tolstoj, jedan od najpoznatijih ruskih pisaca, nemirno je koračao u sobi do njene, u kući na njihovom porodičnom imanju Jasna Poljana, nekih sto pedeset kilometara južno od Moskve. Rekao joj je da je popio neki lek, zamolio da se vrati u krevet i zatvorio vrata za sobom. Kada se sledećeg jutra probudila, njenog muža nije bilo.

U pratnji svog lekara, doktora Makovetskog, obučen u grubu odeću ruskih seljaka, Lav Tolstoj ukrcao se u vagon treće klase i otišao u nameri da proživi dane koji su mu preostali.

Tolstoj je za sobom ostavio pismo upućeno supruzi, u kom je pisalo: „Ne traži me. Osećam da moram da se povučem pred svim nedaćama koje čine moj život. Stalni gosti, stalne posete i posetioci stalno me snimaju i opsedaju u Jasnoj Poljani, truju moj život. Želim da se oporavim od svih problema ovog sveta. Ovo je neophodno mom telu i mojoj duši, koji su 82 godine živeli na ovoj zemlji.“

Tolstoj je rođen na aristokratskom imanju na kome je proveo čitav život, ali je na njemu počeo da se oseća zarobljeno. Ubrzo pošto je 1877. godine objavio „Anu Karenjinu“, Tolstoj je doživeo svojevrsni preobražaj. „On je glava porodice, poseduje to imanje na ruskom selu, selu koje faktički pripada njemu, i u trenutku diže ruke od tog života i svog bogatstva. U suštini doživljava krizu srednjih godina i, pošto je u pitanju Tolstoj, kaže sebi: ’Rešiću ja ovo’“, kaže Ani Kokobobo, urednica stručnog časopisa Studije Tolstoja i autorka knjige „Legenda o seksu: Tolstojeve teorije o rodu, identitetu i snošaju“.

Tokom poslednje decenije devetnaestog veka Tolstoj je ponovo preveo i reinterpretirao jevanđelja i odbacio njihovo zvanično tumačenje Ruske pravoslavne crkve. „On donosi odluku da se život mora živeti na način koji nije preterano fokusiran na telo, individualizam, bogatstvo ili seks“, kaže Kokobobo. Zbog toga je 1901. godine ekskomuniciran. Premda je i dalje bio plemić, trudio se da sa sebe zbaci okove privilegija koje su pratile ovu titulu. Uselio se u skromnu, ali udobnu kolibu na svom imanju i počeo da „jede samo prostu hranu sa sela i nosi jednostavnu seljačku nošnju – grubu košulju, široke pantalone uvučene u čizme od goveđe kože, kožni kaiš i krznenu kapu“, ako je verovati izveštaju koji je 13. novembra 1910. godine, o njegovom skandaloznom nestanku, objavljen u Njujork tajmsu. Osnovao je narodne kuhinje i škole za decu seljaka koji su živeli na njegovoj zemlji, bavio se zemljoradnjom i pregovarao o štampanju knjiga, odričući se autorskih prava. Istovremeno je zagovarao apstinenciju, mada sam nije bio preterano uspešan u onome što je propovedao. Za to vreme je Sofija, sa kojom je bio u braku 48 godina i koja mu je rodila trinaestoro (!) dece, imala sasvim druge zamisli.

„Ukoliko paralelno čitate njihove dnevnike, kao da nisu živeli u istom svetu“, kaže Kokobobo. „Prosto možete da zamislite njegovu ženu kako misli – imamo trinaestoro dece, a sada si rešio da propovedaš apstinenciju?“

Tolstoj je godinama razmišljao o sopstvenoj smrti, ali u Jasnoj Poljani nije mogao da pobegne od brojnih obaveza koje su pratile ulogu glave porodice i javne ličnosti. Novinari su ga pratili čak i tokom poslednjeg putovanja vozom, sve vreme ga prikazujući kao ludaka. Najpre se ukrcao u voz u Kausaniju i otišao do Šamordinskog manastira, gde se zamonašila njegova omiljena sestra. Kada je javnost saznala za njegovu posetu, krenuo je dalje, navodno u nadi da će stići do Kavkaza. Međutim, 15. novembra, svega dve nedelje pošto je krenuo na put, razboleo se i prebačen je na železničku stanicu u gradiću Astapovo. Njegova je žena požurila da mu se nađe, ali joj nije bilo dozvoljeno da ga vidi sve dok nije bio na samrti pet dana kasnije. S obzirom na to da je bio okružen novinarima i kritičarima koji su ga smatrali ludim, to nije bila ni približno spokojna smrt za kakvom je žudeo.


U jednom članku objavljenom u Tajmsu kritikovali su ga poprilično žustro, čak i dok je umirao: „Nekada je Tolstoj bio cenjeni umetnik na polju jezikoslovlja, pisac jasne vizije, izuzetne moći zapažanja, koherentnog stila. U poslednje vreme je očigledno skrenuo pameću... otišao je da umre u divljini, kao životinja... Očigledne pošalice ćemo izbeći. Sve je to vrlo tužno.“

Kokobobo njegovu smrt vidi kao jasan nastavak spiritualne ideologije koju je razvijao decenijama. „Ironija je, naravno, u tome što se Sofija o njemu brinula, bila njegov partner, podržavala njegov način života“, kaže ona. Ostavio je i nju i njihov dom, duhom i telom, ali nije mogao da preživi odvojen od nje. „Niko ga nije razumeo, niti o njemu brinuo onako kako je brinula ona. Čim se od nje udaljio, preminuo je.“

Autor: Nur аl Samarai
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Milan Radovanović
Foto: Валентин Булгаков / Wikimedia Commons